Другови

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Другови
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Другови


     Цијели један дан падао је снијег, док се другога јутра не прометну у ледену сусњежицу, допраћену жестоким сјеверцем, на велику жалост свих касабалија, који се хитро сакрише по кућама и страшиво извириваху отуда, као мишеви из рупа.
     А стари, грбави Омер, познат читавој касаби под именом пошта, баш тада стављаше дрвени самар своме дорату на леђа, да га натовари, те да заједно крену у шехер.
     — Немој, јадниче, по овакој мећави ићи — са кућних врата савјетује га жена, иза чијих леђа провириваху три четири малена, голишава дерана.
     — Хе, не, не може се — одговара Омер, растежући своје широко, безазлено лице — треба и данас гонити товаре...
     — Боље ће бит' да оставиш за шјутра ...
     — А шта ћеш шјутра јести ти и ђеца, шта дорат
и ја? ... Видиш, жено, да немаш памети...
     Жена слегну раменима, угура дјецу у кућу и заједно са њима затвори се. Међутим, Омер натовари дората и лагано га удари руком по сапима.
     — Хајде, доро, хајде соколе!... Ја и ти ћемо полахко. ..
     Коњ лагано пође, а Омер за њим. Једнако, као милујући, удараше га по сапима, соколећи и разговарајући га непрестано.
     — Вечерас ћемо ми из шехера, па ћемо се најести и утоплити... Ти у ахар, а ја код огњишта, па почивати к'о бегови...
     — Вјетар дочека и пљусну га сусњежицом по лицу, те му прекиде говор. Омер незадовољно тресну главом, мало јаче навуче на њу свој стари, изанђали гуњ, па пође даље...
     Као што напријед напоменух, сви су га звали поштом, због тога што је сваки дан ишао у шехер и гонио товаре. Ако коме касабалији треба новаца или нове робе, донесе он Омеру меда, масла, сира, јаја и других ствари, што их је у замјену за робу узимао од сељака и моли га да то у шехеру прода. Омер га, наравно, послуша, па или му донесе новце, или нове робе, што је накуповао. И касабалијкама је куповао што им треба, а за све би добио награду или у новцу, или у брашну, или у другим стварима. Тиме је хранио и себе, и жену, и дјецу и свога друга дората. Дорат му био непроцјењив!... »Ово ми је најбољи пријатељ«, вели Омер, »он ми 'рани кућу више него ја«... И, кад хоће да се закуне клетвом најстрашнијом, нека само спомене мога ми дората, па му се све може вјеровати.
     Отуда је то што је путем гласно разговарао са коњем. Било је људи који су га сретали, па нарочито застајкивали да виде има ли још ко с њиме и ипак нијесу видјели никога, него сама њих двојицу.
     Тако и сада.
     Коњ, кроз мећаву, повио главу, па, по добро познатоме путу, пробија се напријед, а Омер, све јаче стискајући гуњ уза се, једнако прича. И по гуњу и по коњу нахватала се сусњежица, па се замрзла, а они као да то и не осјећају.
     — Још мало, соколе, још — вели Омер — дако овај кијамет махиња, па смо кутарисали... Бивали смо ми и у вишеме кијамету!... Двадесет је година како смо заједно, па смо доста белаја преметнули преко главе... Сад пада снијег, а он је барем божији, ама кад су нам љуцки куршуми звиждали поред ушију, горе је било!... И онда си ми ти главу сачув'о, па дако ми је и данас сачуваш... Поћераше ме Црногорци са Вучијег дола, па сам бјеж'о испређ њи' к'о срндаћ испред ловаца, а стигли би ме, да ми тебе бог не посла и, макар што нисам знао чији си, да ти не скочих на леђа, те им утек'о, вала, к'о никада...
     Говорећи то, Омеру се створи пред очима слика читава боја и његова бијега... Учини му се као да сад гледа онога старога Црногорца, крвавих очију, како се полегутио па га гони, а уз њега три-четири момка како вичу: »Стани, бабо! Ми ћемо га сасијећи«!... И њега обузе још јача зима, те се још више увуче у гуњ и готово се прилијепи за дората, који је пошао нешто лакше... Омер мало подвикну на коња и он убрза, ударајући прсима о сјеверац. Грива му се већ сва заледила, па изгледа као велики, стаклени ђердан; уши му се опустиле, а ноге се клизају час овдје час ондје. Омер, када то опази, поче стресати онај лед са товара и гуравим леђима подупирати да би му, колико толико, олакшао...
     Вјетар попухну, одиже му гуњ, па га баци на тле. Омер само набра обрве, дохвати га, стресе и са њега лед и опет се огну.
     — Ха, соколе, пођи брже! — подвикиваше коњу.
     Коњ опет убрза, али само два-три корака и поново настави стари ход.
     — Зар ти је тешко? — запита Омер, па једну овећу торбу скиде са товара и упрти себи на леђа. — Сад је лакше! Сад пођи!
     Коњ као да га није чуо. Омер приђе, стресе му снијег и са гриве и почеша га по врату... Коњ мало одиже главу, затресе њоме и опет убрза... Омер се осмјехну и почеша га опет...
     Вјетар дочека и заустави их обојицу. Зазвижда им око ушију, засу их сусњежицом и мину поред њих.
     — Боже, помози! — пропусти Омер кроз зубе, па поново крену. Учини му се као да недалеко види једну кућу, познати му хан, погури се и хтједе брже поћи... Али коњ иде све лакше... Омер се и опет заустави, скиде и другу торбу с њега, па на се баци, соколећи га:
     — Хајде, соколе, ено хана!... Док се дочепамо њега, к'о да смо на дому... Хајде, па ће ти бити и сијена и шта хоћеш, јер кад ти храниш меиие и ја ћу тебе... Хајде златане, голубане мој!...
     Путем као да нешто искочи преда њих. Коњ се трже и повуче у страну... Било то нечије полупромрзло псето, које поче лајати на Омера. Омер измахну гуњцем и дохватд га по глави. Псето, ужасно вијући, откотрља се у страну и ту остаде...
     — Добро кад није вук — настави Омер — а да је био, прије би закл'о мене, нег' тебе... Не дам ја тебе, драговићу, никоме не дам...
     Из даљине одјекну, као отегнут јаук, завијање онога псета и Омер мало застаде.
     — Ко зна чије је — рече. — Можебит' је било и гладно... Сад ми жао што сам га ударио, па би волио да сам му дао хљеба, јер је мећава и њега уфатила...
     Затим још јаче притегну торбе на себи и погледа напријед. Мишљаше е је кућа већ ту, а никако да је угледа.
     — Ђе је? — запита сам себе. — Нисмо је још прошли...
     И окрену се на све стране и поче разгледати... Опет није видио ништа... Пређ њим се само, сасвим близу, црнила једна огромна стијена, која је кроз мећаву изгледала као какав џин, огрнут грдном црном струком, чије су дуге ресе пале по тлима.
     — Охо, међер нијесмо ни близу! — прошишта Омер и незадовољно се почеша по челу. — Ово је момкова стијена, ђе се момак скаменио кад га девојка проклела што је шћео другу узет'... Хајде, соколе, хајде, још нам ваља ићи!. . .
     Коњ, очевидно изморен великом борбоим са сјеверцем, поче малаксавати и отезати ход. Теже је извлачио ноге из снијега, а чешће се спотицао. Омер обје торбе пребаци на једно раме, опет се подвуче под товар и подуприје да олакша дорату.
     — Потрчи, соколе, потрчи сад!... Знаш ли кад си однио трку међу тридесет коња и био најпрви, па и онђе своме Омеру образ освјетљ'о... Освјетљај и сада!...
     Говори Омер, али му ријечи узалудне!... Коњ се упиње из све снаге, бори се да пође брже, али све више малаксава. Омер то опази и све јаче подупираше товар, надајући се да ће брже у хан.
     — Душе ми, студено је теби, па стога не можеш — викну уједанпут, скиде гуњ са себе и обави га коњу око врата. Иза тога стресе се ођ студени, која га све обујми, али му то није сметало да и даље подупире.
     Коњ се спотакну још неколико пута и поче се поводити час на једну час на другу страну, као пијаница. Омер стегну срце, па узе подупирати и њега, само да га одржи да не посрне.
     Бадава.
     Пођоше још неколико корачаји и — коњ паде.
     — Шта је, соколе?... Ста ти је? — прошишта Омер
и поче му скидати товар. — Зар си се уморио?... Зар не можеш још?... Шта је теби данас? ...
     И све га јаче обмотаваше оним својим изанђалим гуњем.
     — Утопли се, па скочи!... Скочи, соколе!...
     Па га лагано удари. Коњ заприје из све снаге да се дигне, попе се на прве ноге, али се одмах поведе и опет паде.
     — Дорате!... Соколе!... Шта је? — питаше Омер, облијећући са свих страна око њега. — Дигни ми се, пођи!...
     Он га сам узе за ноге да их подигне, упе се с коњем заједно, па се обојица изврнуше у снијег ... Вјетар и опет фијукну, зазвижда, засу их и разнесе неке ствари. Омер се и не окрену на њих. Опет се врати коњу.
     — Доро мој!... Пођи ми! — изговори тепајући, молећи, гласом пуним бола.
     Коњ, на снијегу, завали главу унатраг и убрза дисање, као да ће намах липсати. Омер га ухвати за главу, а обје му руке сави око врата.
     — Соколе!... Хајде!... Устани!
     Овога пута глас је узвисио да је много наличио завијању онога псета... То већ није било сокољење, то је био јаук ...
     — Има ли икога да ми помогне? — узвикну, дижући главу према небу, као да се надао е ће отуда неко доћи.
     Из даљине се зачу врисак вјетра који се приближавао и то као да је био одговор Омерову јауку. Овај зачепи уши и опет паде крај коња, поче га миловати и љубити по гриви.
     — Златане, голубане, соколе, доро мој!...
     Кад осјети и нови удар вјетра и сусњежице, не хтједе се подићи. Једнако стискаше коња и једнако му тепаше ...
     Најпошље га и глас изневјери. Из високо-танкога пређе у сурови, некако дивљи и све постепено опађаше док се не промијени у промукли, шиштави и најпошље тихи, шапатљиви. Кад готово ни шиштати није могао, још је мицао губицама, пропуштајући кроза њих тек слогове...
     Затим свуче са себе комад по комад одијела и бацаше на коња. Најпошље сам пађе ничице по њему и притиште га да га собом загрије ...
     А вјетар је све жешће налијетао и засипао их...


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 3, страна 10-14 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.