Доцкан
Мисо и жеље у мрачни тону свет!
О, тужно срце, кад ћеш једном ти
Суморних дана уставити лет,
Вечношћу да се одморимо ми?
Живот и срећа? О, махни се тог!
Пустош и беда није л’ живот вас;
Док дух и срце с мутног врела свог
Очајним криком дижу један глас!
Не, нема среће! Ил она можда сја,
Где миље ниче и весели над,
Ал тога цвећа где да нађем ја?
Ох, све је прошло! Доцкан је, доцкан сад!
.jpg)
