Dockan
Miso i želje u mračni tonu svet!
O, tužno srce, kad ćeš jednom ti
Sumornih dana ustaviti let,
Večnošću da se odmorimo mi?
Život i sreća? O, mahni se tog!
Pustoš i beda nije l’ život vas;
Dok duh i srce s mutnog vrela svog
Očajnim krikom dižu jedan glas!
Ne, nema sreće! Il ona možda sja,
Gde milje niče i veseli nad,
Al toga cveća gde da nađem ja?
Oh, sve je prošlo! Dockan je, dockan sad!
.jpg)
