Доситејева реч
| Доситејева реч Писац: Љубомир Ненадовић |
Кад последњи часак куцне,
Кад с' заклопе очи моје,
Уста ова кад се смрзну,
Хладно тело кад с опоје;
Кад дар с неба, дух премили
У наручја оде Богу,
У свет вечни, да истини
Престане и суду строгу;
Кад на гробу мом зеленом
Стану с мила Српчад играт',
И с камена леденога
Натпис од пра'стану брисат',
И кад виде на камену
Да ту лежи родољубац,
Па поклоне том спомену
Благородан кој' пољубац —
Онда ће ми рајем рај бит',
Онда ћу се веселити:
Науке ће мили народ
Онда тражит' и љубити.
И народу, ком се из борбе и крви
Будућност лепша почела да јавља,
Он је био зора, син велики, први,
Гласник слободе, истине и здравља.
Учитељ, песник, просветитељ своме
Народу, он је проводио дане
У бурном, тешком, злом времену томе
У раду, с вером из младости ране,
Усред мучних дана и борбена јека.
Он је био дете свог Великог века.
III
Истина
И онда кад му време косе дирну,
А живот лице борама избразда,
Он је своју старост проводио мирну
С осмехом мудраца и весео вазда.
Ипак није била залуд она вера
Што је некад била водиља и мати.
Видео је да га Време гробу тера.
Али он је знао, и морао знати,
Да ће му прошлост и будућност бити,
И да неће општа и вечита рака
И траг славног, плодног живота му скрити;
И да ће, и даље, као светла трака,
Сијати траг благи његових идеја.
Мирно леже кости старог Доситеја.
|