Dositejeva reč
| Dositejeva reč Pisac: Ljubomir Nenadović |
Kad poslednji časak kucne,
Kad s' zaklope oči moje,
Usta ova kad se smrznu,
Hladno telo kad s opoje;
Kad dar s neba, duh premili
U naručja ode Bogu,
U svet večni, da istini
Prestane i sudu strogu;
Kad na grobu mom zelenom
Stanu s mila Srpčad igrat',
I s kamena ledenoga
Natpis od pra'stanu brisat',
I kad vide na kamenu
Da tu leži rodoljubac,
Pa poklone tom spomenu
Blagorodan koj' poljubac —
Onda će mi rajem raj bit',
Onda ću se veseliti:
Nauke će mili narod
Onda tražit' i ljubiti.
I narodu, kom se iz borbe i krvi
Budućnost lepša počela da javlja,
On je bio zora, sin veliki, prvi,
Glasnik slobode, istine i zdravlja.
Učitelj, pesnik, prosvetitelj svome
Narodu, on je provodio dane
U burnom, teškom, zlom vremenu tome
U radu, s verom iz mladosti rane,
Usred mučnih dana i borbena jeka.
On je bio dete svog Velikog veka.
III
Istina
I onda kad mu vreme kose dirnu,
A život lice borama izbrazda,
On je svoju starost provodio mirnu
S osmehom mudraca i veseo vazda.
Ipak nije bila zalud ona vera
Što je nekad bila vodilja i mati.
Video je da ga Vreme grobu tera.
Ali on je znao, i morao znati,
Da će mu prošlost i budućnost biti,
I da neće opšta i večita raka
I trag slavnog, plodnog života mu skriti;
I da će, i dalje, kao svetla traka,
Sijati trag blagi njegovih ideja.
Mirno leže kosti starog Dositeja.
|