Дневник једног добровољца/XIV

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
XIV
Писац: Пера Тодоровић
Дневник једног добровољца


Алексинац 18 авг. у среду вече, 1876 год.

Јадни мој дневниче! Четврти дан како нисам ништа у те записао. А и како ћy, кад прво што би требало да запишем то је претешки губитак једнога врлог пријатеља...

...Мито, непрежаљени друже мој, да ли ћy ce огрешити пред твојом блаженом сенком, што успомену на те бележим са сузама у очима. Да ли су сузе слабости и грех? Ах, кад би место суза крв из уцвељенога срца могла прокапати на мутне очи, чини ми се оточио би се с њом и овај бол и јад што ме овако дави својом смрвљавајућом тежином.

...Алекса, зли, пакосни човече, три пут да си проклет зашто ме отрова оном страшном сумњом: да је, можда, мој Мита погинуо од братске српске руке, да га је убила пушка коју је партајска злоба на њега натегла, да је заповест за овај гнусни злочин дошла одозго... одозго...

О, Алекса, Алекса, да верујем у биће ђавола бих рекао да је ђаво у твоме облику дошао да ме куша и да ме на ове муке распиње, уселив у ме ову ужасну сумњу...

Али не, одлазите од мене црне мисли! одлази грдобна сумњо; ти си породе тмина и душевних омрачаја:

»Тебе је пак'о зач'о
И бацио на смет
У свом најљућем гњеву
На љубав и на свет.«

»А мржња те је нашла
Где с вијеш као црв
Надојила те крвљу —
Отровала ти крв.«

А ти, сама чудовиште, правиш то и од човека у кога се уселиш. Ствараш:

»Уместо срца гују,
Уместо душе бес,
У оку дивљи пламен,
У руци самокрес.«

»На челу тешки облак,
На уснам' тешки смех,
У смеху црну клетву,
У клетви црњи грех.«

Али ја се још не дам освојити; ја још нећу, не могу поверовати да горе на врху српскога друштва седи такво чудовиште које ће из просте партајске мржње давати мигове да се сад у рату, где се сви боримо против општег непријатеља, мучки убијају људи, којима је сав грех у томе што су других начела и погледа и што су у мирно време били његови активни политички противници. Не, не, ја нећу у то да верујем, па ма ме како Алекса уверавао да су његови извештаји поуздани. Али иако нећу да поверујем, хоћу да задржим толико сумње колико ће ми бити довољно да о овој ствари разбирам и пропитујем толико, док не дођем до праве истине. Обистине ли се тада Алексина казивања, онда... онда — блажена сени Митина, ти ћеш бити богато покајана и освећена. Нећемо се цењкати — крупан ће бити курбан што ћу ти га принети...

Комаров уђе у собу.

— Но, Т........., шта ви ту радите?

— Ништа, ваше високо превасходство, нешто пишем.

Комаров се враћао с вечере, био је весео и зајапурен; седе крај мене.

— Махните сад писање, доста смо ових дана радили; ваља мало и одахнути... Али шта је то? Ваше су очи заплакане, ви сте плакали!

Шта да му одговорим?

— Зуб ме боли, високо превасходство, рекоше ми да је добро држати у устима иструган рен, па ми од рена удариле сузе.

— Вотѣ, глупости; что за лѣкарство хрѣнъ; вырватъ надо; вотъ И все... — А видесте ли ви Т....... како ми славно разбуцасмо Турке? Дивота! Ожегоше шале, кучкини синови, о алексиначка утврђења, па сад измичу Нишу. Десну обалу Мораве сасвим су напустили, јер им је удобније да се повлаче левом — боје се, знате, да би их при повлачењу десном обалом Хрватовић нападао с бока, а на левој обали при повлачењу к Нишу с једне их стране заклана Морава од наших нападаја, а с друге висови Јастрепца. Штета што немамо одморних и свежих трупа, па да их енергично гонимо при одступању. Али свакојако и овако ћемо нешто учинити. Сутра идем преко Мораве да сам лично промотрим c кoje би се стране најлакше могле напасти одступне колоне турске. Поћи ћете и ви са мном.

— Дакле, ваше превасходство држи да ће Турци сасвим очистити српско земљиште?

— То је сигурно.

— Ако је тако, не знам зашто се већ нису сасвим повукли: Ниш није далеко, а већ je два дана како је готово сва турска војска прешла на леву обалу Мораве?

— О, то не иде тако брзо. Турци имају велики трен, а довукли су били и тешке опсадне топове. Повлачење ће се извршити постепено, а да га боље замаскирају, мoјe je уверење да ћe наредити својим позадним одељењима, да нас још ово два три дана нападају, док се у Нишу не раскрчи место за одступне трупе. Замишљам себи како сад мора изгледати у Нишу. Прави пакао. Помислите само колико им треба док евакуишу болнице. Та они имају из последњих бојева хиљадама, хиљадама рањеника. Дивно смо их разломили. Просто красота!

— Али и наших је много изгинуло.

— Шта ћемо, такав је рат; мора ce гинути.

— Као велите, кад се прави кајгана мopajy ce лупати јаја.

— Управо тако! А како ви Т....., јесте ли ви присталица или противник рата?

— Како мисли ваше превасходство: рата уопште или овога нашега рата?

— Ратова уопште.

— Мрзим их из дубине душе.

— А зашто?

— Зато што рат уништава оно чему све треба да служи само као цељ — уништава људе. Цељ читаве људске цивилизације, свега људскога делања то је човеково благостање; али човек — он је сам себи цељ. Рат уништава човека и по томе је логични апсурд.

— Кратко и нејасно!

— Како да вам рекнем јасније!... Рат у мојим очима није ништа друго до огроман злочин.

— А! како сад опет то?

— Врло просто, бар мени се чини да је то врло просто. Кад се сматра да je злочин убити једнога човека, онда убити 100, 500, 1000, 100.000 људи не може бити ништа друго до опет злочин, много већи, огромнији. Ако је преступ украсти човеку мараму из џепа, или пресрести га на друму и отети му кесу са 100 гроша, онда отети једноме народу сто села, читаве покрајине или 5 милијарди динара не може бити ништа друго, до опет преступ, само несравњено већи.

Кад тако мислите о ратовима, онда мора бити да нисте бог зна како доброг мишљења ни о војсковођама. 

— О, напротив, ја имам о њима врло високо мишљење: сматрам их као најславније разбојничке арамбаше.

Комаров ме добро загледа у очи, осмехну ce и рече: — Прилична кураж peћи то у очи једном ђенералу.?...

Ја се нађох у неприлици: — Извините, разговор је био теоријски.

Комаров се опет насмеја: — Не мари, не мари... но у том случају, кад сте већ тако мирољубиви, Т...... мени се чини да би ваше најприродније место било у каквом манастиру! А? Да се закалуђерите наприлику?..

— Тако и ја мислим, само не знам да ли би ме хтео примити митрополит. Знате ли ви да мене држе за некога револуцијонара?

— О, знам, знам; ви сте амо дошли управо из апсане. Али ти се људи варају.

— Тешко.

— Шта?!

— Тешко, велим.

— Шта?!

— Велим, тешко да се варају.

— Разумем, разумем већ сву ту катавасију револуционара. Имамо их и ми у Русији доста, Богу хвала — Комаров климну главом с негодовањем. — Али то је дивно чудо! Ја просто не појмим како се ту у једној глави, — Комаров се куцну прстима по челу, — могу код тих младих занесењака да сместе и постоје тако супротне идеје: бити противник рата, дакле противник борбе која се води између два туђинска племена, два народа, две вере, а у исто време бити револуционар, дакле присталица борбе која се води у недрима једнога народа, међу рођеном, једноверном браћом. То просто не разумем. Смилујте ce, осветлите ми ту тачку ваших »убеђења« и »принципа.« 

Последње речи изговори Комаров са пуно подругљивог нагласка.

— Да оставимо овај разговор, ваше превасходство. Мој је положај врло незгодан, да ce ja, прост редов с мојим генералом препирем о начелним стварима. А и нашто тај разговор? Nouѕ ѕommeѕ leѕ barbareѕ, као што веле Французи — ми се нећемо разумети. Ваше превасходство одрасло je под сасвим другим утисцима, а ја под сасвим другим. Оно што су године рада, учења, развијања у извесном правцу уселиле у нас, то не може истиснути и изгладити један кратак разговор. Ми не можемо један другога убедити. После свију објашњења опет ће сваки остати на своме. Нашто нам дакле овај разговор кад унапред знамо да ће остати без икаквих резултата.

— Не, то није тако. Прво ја не говорим овде с редовом, већ као ваш друг по занимању. — Ви ваљда знате да се и ја бавим новинарством? Друго, ја и не тражим да један другога убедимо и пpeoбратимо у своју веру, већ просто да бар један другога разумемо. Јер ја, као што рекох, просто не разумем како човек може осуђивати рат уопште, а у исто време бити револуционар! За мене је то апсурд и ја просто не знам како ту противречност могу да сместе себи у главу луди који иначе доста логично размишљају и суде. Говорите, дакле, и то, молим, сасвим искрено и отворено.

— Појмим да вам је то непојмљиво. Кад бих ја био какав мађионик да могу изагнати из вас ђенерала и племића, па да остане у вама само прост грађанин, тада би ме лакше појмили, и ми би се можда и разумели; овако, опет понављам, један другоме nouѕ ѕommeѕ leѕ barbareѕ.

— Је ли могуће да и ви патите од те предрасуде, као да порекло и ђенералска униформа може коме сметати да разуме извесне идеје.

— Признајем да у многоме делим ту »предрасуду,« као што је изволесте назвати. Разумети често значи извинити, оправдати, па и усвојити. То је нарочито случај у философским погледима. Човеку се често чине с почетка извесна начела апсурдна, непојмљива. Ако се заинтересовао за њих, он их проучава и почиње их разумевати тек онда кад је похватао у њима толико логичних веза да их (начела) већ почиње усвајати, па у исти мах, кад их је потпуно разумео, он их је већ и усвојио као своја начела. А некако je y природи човековој да тешко усваја оне идеје које се окрећу против његовог отменог друштвеног положаја, против преимућства и привилегија које он ужива у једном друштву — па по томе теже их и разумева, јер као што рекох, разумети често значи примити, усвојити. По моме уверењу у свету је веома мало тако великих моралних пропалица, који чине зло с потпуном свешћу да је оно зло што чине; а можда никако и нема таквих моралних чудовишта. Обично бива да се и највећи пропалица некаком софистичком логиком прво измири сам са собом и дође до уверења да оно што чини и треба да чини и има право на то. Ако такве своје поступке крије од света то је стога што зна да би их свет осудио, али он сам — он их не осуђује (бар не у моменту кад их чини), он их је сам пред собом извинио и оправдао. Ето та особина човекова (која се налази и код последњега зликовца, да увек некако тражи измирења и склада са собом самим т.ј. оправдања својим поступцима бар пред собом самим), ето та особина, велим, јако смета људима са привилегисаним положајем у друштву, да разумеју извесне идеје које се противу њих окрећу. Од те класинске пристрасности мучно се лече чак и људи са развијеном навиком критичкога мишљења. То нам показује историја сваке нове справедљивије друштвене идеје. Христову проповед опште слободе и равноправности међу људима пре су разумели прости рибари и блуднице, но тадашњи учевни свет римски... — Али... али види ли ваше превасходство куд смо забасали, и нашто се окренуо овај наш разговор?! Ваше превасходство види како ја не умем накратко да се објашњавам. Ако још настојавате на томе да продужимо отоичњи започети разговор о рату, онда морате бити спремни на веома дуга објашњења с моје стране. Па да вас не морим? А?

Комаров се намести удобније у својој наслоњачи. — Говорите само даље. Ако злоупотребите право говора ја ћу вам се осветити тиме што ћу овде у наслоњачи заспати.

— Дакле не може ме мимоићи ова чаша?

Комаров рече шалећи се: — Никако и ни на који начин.

— Лепо, покорићу се неопходности. Ви рекосте мало час да никако не појмите како човек може осуђивати ратове уопште, а у исто време бити револуционар. Ja опет не појмим како човек може бити присталица ратова, а у исто време противник револуција. То значи одобравати борбу из побуда нечистих, неморалних, да се нечије право отме и погази, а осуђивати борбу започету из побуда чистих и узвишених, да ce погажено право васпостави. Ратови се воде или из побуда освајачких, да се нешто туђе отме и заплени, или из простих задевица и сујета владарских. Револуције напротив увек долазе да оно што је насилно отето поврате ономе коме припада по праву, и да казне отимача. Тренутак у коме плане револуција то је увек тренутак где се у масе народа наједанпут пробуди дуго гњечени и дављени oceћaj правичности, који као да не може никад бити потпуно угушен ни у једном човеку. Тај наједанпут пробуђен осећај правичности увек је најближи повод сваке револуције. Ратови ударају окове; револуције их кидају. Ратови су израз осиљене неправде, револуције израз пробуђених осећаја правичности...

— А зар нема и ратова праведних?

— Има, али они тада увек имају на себи карактер револуције. Сваки праведан рат у неку је руку револуција.

Комаров ме прекиде: — Наприлику овај наш садашњи, зар је он револуција?

— И он.

Комаров се насмеја: — У том случају ми смо бунтовници... То је смешно, Т....., хи хи.

— Како хоћете, смешно, несмешно, тек у ствари је тако. Наш рат има на себи револуционарни карактер спрам Турске. Херцеговачки је устанак проста буна против »законитога поретка« турског. Ми смо прискочили у помоћ бунтовницима, удружили се с њима, значи и ми смо бунтовници, револуционари. Ко не признаје право бунту тај мора осудити овај наш рат као неправедан и нападачки. Турска са свога гледишта има право што нас сматра као бунтовнике и нападаче. Кад би хтели да будете доследни вашем противреволуционарном гледишту, ви би се у овоме случају морали слагати с погледом Турске. — Дакле херцеговачки је устанак за вас проста буна против... како оно рекосте? »законитога поретка« турског?

— Да, и то потпуно с вашег гледишта. Дозволите ми само да то развијем. Ма какав да је био онај »поредак« у Турској, тек он je био освештен и утврђен неким законима, дакле био је законит у оном уском смислу како ваш политички табор схвата реч законитост. Можда ћете ми приметити да су Турски извршиоци закона често газили закон, чинили безакоња. И ако су! По теорији оне политичке школе којој ви припадате то опет не даје народу право на буну. Знате како се обично ту вели: »то су злоупотребе појединаца, не сме се због њих одмах осудити читава система и одмах дизати буна« итд.; та ви већ знате како се ту обично резонира. Но рећи ћете: турски су закони скрајани у Цариграду, без учешћа и питања народног; стога он није дужан да им се покорава. Пристајем, само пристаните ви да ту формулу примењујемо свуда. Узмимо на прилику вашу Русију. Граде ли се у њој закони с питањем народа? Јесу ли ваши израз народне воље? Али да вам не буде криво ја ћу ево узети и Србију. Она није апсолутна држава као Турска и ваша Русија. Али наш, парламентаризам тако је јадан да наши закони једва за коју длаку да су више израз народне воље но на прилику закони апсолутне Турске и Русије. Сад ако ви признајете да маса народа увек има право да се буни против онога поретка који је утврђен законима што су грађени без питања и учешћа народног и ако ви такав народни покрет хоћете да назовете неким другим именом, а не буком (јер вам се та реч чини погрдна), онда красно, ја пристајем; само бих тражио да будете доследни па каогод што сад одобравате херцеговачки устанак, тако исто да одобрите и сваки други који би био управљен против неке »законитости« и »поретка« који је створен за народ а без питања и учешћа народног, па било то у неуставној или уставној држави, ма где. Ако ви тако узимате ствар, онда се моје »револуционарно« гледиште од вашега »прoтивреволуционарног« веома мало разликује. Ја бих вашу формулу раширио само унеколико, а имено: кад год нема другога излаcкa, народ има право да се буни против некога поретка који га гњечи, који га одржава у ропству и сиротињи....

...Све моје револуционарство састоји се ето у томе што признајем народу ово право на буну, па и то само онда кад нема никаквога другог мирног изласка. Иначе ја мрзим свако крвопролиће па и револуционарно. Управо моје гледиште и на ратове и на револуције веома je просто и једноставно, оно се концентрише у једну генералну тачку: ја признајем, да како у унутрашњим односима једне земље, тако и у спољним односима државе са државом понекад може се доћи до таквог положоја, до таквога стицаја свију околности, да другога изласка нема до крваве борбе. Кад je за један народ од свега што се може изабрати у даном историјском моменту најкорисније и најбоље по његов опстанак, по његов развитак и напредак то, да се бије — — oнда шта ћeмo? тpeба да се бије. То мy je дужност и право. Тада је рат праведан, jep je нeoпxoдан; разумем по народни бољитак. Али опет напомињем оно што рекох мало пре: такви ратови увек имају на себи карактер револуције, и ја све такве борбе (ратове) обухватам под општим именом — револуције. Према томе биће вам појмљиво како се може сложити то двоје, да човек мрзи ратове и опет да је револуционар. Сваки чини грдну неправду револуционарима ко их замишља као крволоке, као људе који просто уживају у проливању крви. Али да не говорим о другима, да говорим о себи. Нико ке би живље, срдачније желео но ја да у развићу једнога народа никад не долазе они кобни тренутци, где међусобна крвава борба постаје неминовна, постаје услов за даљи опстанак и правилан развитак народни. Али шта ћу, кад је при данашњем стању цивилизације то неминовни историјски закон. Рађајући се, дете раздире утробу своје матере и његово рађање неминовно је увек праћено крвопролићем. Тако је исто и у развићу људских друштава. Кад стара веровања и погледе подрони нова философија, кад у старим друштвеним облицима сазру нове друштвене форме, кад у једном друштву, кад у једном свету што је одиграо своју улогу у историји и преживео ce, сазре ново младо друштво, нов свет, тада настаје друштвени прелом, ново ce друштво рађа и његово је рођење увек праћено крвопролићем. Покажите ми у историји и један једини велики друштвени преображај који се друкчије извршио. Дајте ми те философске школе, те мудраце, који су умели указати прогресу други сигурнији пут па да обиђе крваве револуције. Тога нема до данас. Према томе, схватити тај велики наук историје да у развитку једнога друштва долазе извесни историјски моменти где револуција постаје неминовна и неопходна, то не значи бити крволок већ значи не бити слеп, значи бити разуман и покорити се ономе што мора бити — поднети неминовност, кад је не можеш изменити. А бити револуционар не значи ништа друго до признати ту историјску неминовност револуције, предвидети је кад се појави на историјском хоризонту, спремати се за њен долазак, стати на страну новога друштва које се рађа, и тиме олакшати порођај и свести неминовно крвопролиће на најмању меру, јер што год је јача странка која помаже да се роди ново друштво, тим све бржи и краћи бива крвави друштвени прелом. Поступајући тако револуционари чине услугу цивилизацији, јер староме друштву уштеђују дуга мучења и поновљене породиљске напоне. Ево узмимо француско друштво. После велике француске револуције монархији већ више није било трајнога опстанка у Француској; долазак републике био је неминован. Ко је први осетио и схватио ту обртну тачку у развитку француског друштва, ко је први појмио то неминовно сазревање новога државног облика и похитао да стане уз њега? Француски републиканци-револуционари. Сад сви виде, па и најзатуцаније монархисте, да је република једини могући трајни облик владавине у Француској. Али слава припада француским републиканцима-револуционарима што су то предвиђали још пре по века. Да je број ових увиђавних људи т.ј. републиканаца-револуционара био већи, у Француској би се утврдила република joш 1830 год. а француско друштво било би поштеђено од ових многих и дугих напона и мрцварења преко којих је сад дошло до републике.

— Оставимо све остало; али зар ви збиља верујете да je република у Француској утврђена?! Сећате ли се да пре 2—3 месеца Мак-Махон умало што није учинио с њом оно што учини Наполеон 1851. Зар сте заборавили да је републиканска странка у скупштини победила само са једним гласом. Дивна је то сигурност где република виси о једном гласу већине!

— Све знам. Али мoje je тврдо убеђење да се монархија у Француској преживела. Република можда још није потпуно утврђена, али је монархија потпуно пропала. Ма она још и десет пута долазила до тренутних успеха и понављала се — у Француској њој нема више трајног опстанка, и победа је републици потпуно осигурана.

— Као што видим, ви сте ватрени револуционар и републиканац, једном речи »опасан човек« —

— О револуционарству je онако као што отоич рекох. Ваше в. прев. не треба да замери Србину кад je мало и пристрастан спрам револуције. Та ми смо чеда револуције. Ово парче државе, ово мало своје куће и слободе, ово мало свијеног српског гнезда — све што имамо, од револуције имамо; она је препородила ово парче српске земље, она га само може и оснажити, увеличати; кад препорођена Шумадија с неблагодарношћу пљуне на своју матер-револуцију, кад српски народ изневери принципе и идеју своје светле и дичне револуције, која га је озарила у почетку овога века, онда je сам себи потписао смртну пресуду.

— Добро, знам да треба подржавати принципе ваше револуције спрам Турске и Аустрије, али ви као да би хтели да се народ држи тих револуционарних принципа и у својим унутрашњим стварима.

— Да, увек кадгод народном напретку не остане никакав други мирнији и јевтинији пут; али прво треба да покушава упорно све могуће мирне путеве и начине. Револуционари греше и чине зло само онда кад мисле да завере и усиљавања појединаца могу створити револуцију, дакле кад xoћe да је изазивају вештачки пре времена. То је исто тако као кад би бабица вештачким средствима журила породиљу да роди што пре, наприлику одмах у петом месецу. Но као год што греше револуционари кад xoћe пpe времена вештачки и насилно да извуку ново друштво из утробе старога друштва, тако исто греше и реакционари кад хоће да зауставе рођење нових друштвених облика кад су они већ сазрели. У том случају реакционари личе на ону бабицу која би у деветом месецу вештачки пречила рођење младенца, па било да то чини стога што је то за њу незгодан тренутак да се бави порођајем, или из »убеђења« да ће и за породиљу и за младенца бити боље ако дете још који месец остане у утроби мајчиној. Наопака би то била философија кад би бабица умовала овако: »Кад је детету било добро у утроби мајчиној 9 месеци, порасло и оснажило се, још ће више порасти и оснажити се за других 9 месеци.« A отприлике тако умују реакционари противећи се увођењу нових сазрелих друштвених облика. И ово противљење тако званих »умерених« друштвених елемената увек је веће штете доносило друштву но пренагљеност револуционара. То је што се тиче »бунтовништва.« А што рекосте да сам републиканац — то je како се узме. У идеји права република увек је за мене бољи облик владе и достојнији једнога слободног народа но монархија, али у практици ја бих питање о републици стављао на дневни ред тек онда кад прво буду извршени многи други пречи послови.

— Држите ли да су у Србији ти »пречи послови« свршени и да се питање о републици може ставити на дневни ред?

— Много ме питате. Али кад смо забасали у овакве разговоре, рећи ћу вам искрено шта мислим. Моје је убеђење да нам наш географски положај као мале државице међу моћним суседним монархијама не дозвољава нити ће нам још задуго дозволити да на дневни ред стављамо питање о монархији и републици, као практично питање за решавање. Но теоријски о та два облика владавине требало би да се код нас говори. Али ако смо принуђени да трпимо монархијску форму, ваљало би живо да радимо на остварењу онога што је суштина у републици, а што се потпуно даје сместити и у монархијски облик. То су широке политичке слободе и суверенитет народа. Ето ово питање о политичким слободама и суверенитету народа држим да је код нас већ стављено на дневни ред и ставила га је наша странка. И моје је уверење да оно у скорој будућности са историјском неодољивошћу мора бити решено.

— А држите ли да се томе неће противити монархија?

— То ја не знам. Тим горе по монархију ако му се буде противила. Тек моје је уверење да то питање мора бити решено — са монархијом ако се узмогне, без ње па и против ње ако се узмора. Све зависи од разумности монархије, од њене способности да схвата неминовност нових друштвених задаћа које зру у српском друштву. У Србији судба монархијскога облика потпуно je y рукама саме монархије. Ако тај облик владавине свеже нераздвојно свој опстанак са нечим што се преживело, што мора пропасти, онда ће у ту катастрофу бити увучен и монархијски облик.

— Тако мисли ваша партија?

— Не, тако мислим ја лично.

— А полажете ли ви што на уједињење Срба?

— Полажем толико да би ономе који би ми ујединио све српске земље драговољно дао десет година најкруће диктатуре у земљи; али прво да изврши уједињење, па да добије диктатуру.

— А што не обратно?

— Зато што не држим да се диктатуром може доћи до уједињења. Не држим ни то да је диктатура нужна после уједињења, али што се мене тиче ја бих је радо дао као »награду« за уједињење.

На часовнику откуца поноћ.

— Како смо се заговорили! — рече Комаров. Лаку ноћ T.....; да се одморимо, а сутра ћете са мном преко Мораве у извиђање.

— Ваља отерати Турке; то је за сада главно. За све ћемо остало лако.

— Та вам реч више вреди но све ваше дуго резоновање — рече Комаров и залупи врата за собом.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 112 година.