Dnevnik jednog dobrovoljca/XIV
| ←XIII | XIV Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
Jadni moj dnevniče! Četvrti dan kako nisam ništa u te zapisao. A i kako ćy, kad prvo što bi trebalo da zapišem to je preteški gubitak jednoga vrlog prijatelja...
...Mito, neprežaljeni druže moj, da li ćy ce ogrešiti pred tvojom blaženom senkom, što uspomenu na te beležim sa suzama u očima. Da li su suze slabosti i greh? Ah, kad bi mesto suza krv iz ucveljenoga srca mogla prokapati na mutne oči, čini mi se otočio bi se s njom i ovaj bol i jad što me ovako davi svojom smrvljavajućom težinom.
...Aleksa, zli, pakosni čoveče, tri put da si proklet zašto me otrova onom strašnom sumnjom: da je, možda, moj Mita poginuo od bratske srpske ruke, da ga je ubila puška koju je partajska zloba na njega nategla, da je zapovest za ovaj gnusni zločin došla odozgo... odozgo...
O, Aleksa, Aleksa, da verujem u biće đavola bih rekao da je đavo u tvome obliku došao da me kuša i da me na ove muke raspinje, useliv u me ovu užasnu sumnju...
Ali ne, odlazite od mene crne misli! odlazi grdobna sumnjo; ti si porode tmina i duševnih omračaja:
»Tebe je pak'o zač'o
I bacio na smet
U svom najljućem gnjevu
Na ljubav i na svet.«
»A mržnja te je našla
Gde s viješ kao crv
Nadojila te krvlju —
Otrovala ti krv.«
A ti, sama čudovište, praviš to i od čoveka u koga se useliš. Stvaraš:
»Umesto srca guju,
Umesto duše bes,
U oku divlji plamen,
U ruci samokres.«
»Na čelu teški oblak,
Na usnam' teški smeh,
U smehu crnu kletvu,
U kletvi crnji greh.«
Ali ja se još ne dam osvojiti; ja još neću, ne mogu poverovati da gore na vrhu srpskoga društva sedi takvo čudovište koje će iz proste partajske mržnje davati migove da se sad u ratu, gde se svi borimo protiv opšteg neprijatelja, mučki ubijaju ljudi, kojima je sav greh u tome što su drugih načela i pogleda i što su u mirno vreme bili njegovi aktivni politički protivnici. Ne, ne, ja neću u to da verujem, pa ma me kako Aleksa uveravao da su njegovi izveštaji pouzdani. Ali iako neću da poverujem, hoću da zadržim toliko sumnje koliko će mi biti dovoljno da o ovoj stvari razbiram i propitujem toliko, dok ne dođem do prave istine. Obistine li se tada Aleksina kazivanja, onda... onda — blažena seni Mitina, ti ćeš biti bogato pokajana i osvećena. Nećemo se cenjkati — krupan će biti kurban što ću ti ga prineti...
Komarov uđe u sobu.
— No, T........., šta vi tu radite?
— Ništa, vaše visoko prevashodstvo, nešto pišem.
Komarov se vraćao s večere, bio je veseo i zajapuren; sede kraj mene.
— Mahnite sad pisanje, dosta smo ovih dana radili; valja malo i odahnuti... Ali šta je to? Vaše su oči zaplakane, vi ste plakali!
Šta da mu odgovorim?
— Zub me boli, visoko prevashodstvo, rekoše mi da je dobro držati u ustima istrugan ren, pa mi od rena udarile suze.
— Votѣ, gluposti; čto za lѣkarstvo hrѣnъ; vыrvatъ nado; votъ I vse... — A videste li vi T....... kako mi slavno razbucasmo Turke? Divota! Ožegoše šale, kučkini sinovi, o aleksinačka utvrđenja, pa sad izmiču Nišu. Desnu obalu Morave sasvim su napustili, jer im je udobnije da se povlače levom — boje se, znate, da bi ih pri povlačenju desnom obalom Hrvatović napadao s boka, a na levoj obali pri povlačenju k Nišu s jedne ih strane zaklana Morava od naših napadaja, a s druge visovi Jastrepca. Šteta što nemamo odmornih i svežih trupa, pa da ih energično gonimo pri odstupanju. Ali svakojako i ovako ćemo nešto učiniti. Sutra idem preko Morave da sam lično promotrim c koje bi se strane najlakše mogle napasti odstupne kolone turske. Poći ćete i vi sa mnom.
— Dakle, vaše prevashodstvo drži da će Turci sasvim očistiti srpsko zemljište?
— To je sigurno.
— Ako je tako, ne znam zašto se već nisu sasvim povukli: Niš nije daleko, a već je dva dana kako je gotovo sva turska vojska prešla na levu obalu Morave?
— O, to ne ide tako brzo. Turci imaju veliki tren, a dovukli su bili i teške opsadne topove. Povlačenje će se izvršiti postepeno, a da ga bolje zamaskiraju, moje je uverenje da će narediti svojim pozadnim odeljenjima, da nas još ovo dva tri dana napadaju, dok se u Nišu ne raskrči mesto za odstupne trupe. Zamišljam sebi kako sad mora izgledati u Nišu. Pravi pakao. Pomislite samo koliko im treba dok evakuišu bolnice. Ta oni imaju iz poslednjih bojeva hiljadama, hiljadama ranjenika. Divno smo ih razlomili. Prosto krasota!
— Ali i naših je mnogo izginulo.
— Šta ćemo, takav je rat; mora ce ginuti.
— Kao velite, kad se pravi kajgana mopajy ce lupati jaja.
— Upravo tako! A kako vi T....., jeste li vi pristalica ili protivnik rata?
— Kako misli vaše prevashodstvo: rata uopšte ili ovoga našega rata?
— Ratova uopšte.
— Mrzim ih iz dubine duše.
— A zašto?
— Zato što rat uništava ono čemu sve treba da služi samo kao celj — uništava ljude. Celj čitave ljudske civilizacije, svega ljudskoga delanja to je čovekovo blagostanje; ali čovek — on je sam sebi celj. Rat uništava čoveka i po tome je logični apsurd.
— Kratko i nejasno!
— Kako da vam reknem jasnije!... Rat u mojim očima nije ništa drugo do ogroman zločin.
— A! kako sad opet to?
— Vrlo prosto, bar meni se čini da je to vrlo prosto. Kad se smatra da je zločin ubiti jednoga čoveka, onda ubiti 100, 500, 1000, 100.000 ljudi ne može biti ništa drugo do opet zločin, mnogo veći, ogromniji. Ako je prestup ukrasti čoveku maramu iz džepa, ili presresti ga na drumu i oteti mu kesu sa 100 groša, onda oteti jednome narodu sto sela, čitave pokrajine ili 5 milijardi dinara ne može biti ništa drugo, do opet prestup, samo nesravnjeno veći.
Кад тако мислите о ратовима, онда мора бити да нисте бог зна како доброг мишљења ни о војсковођама.
— O, naprotiv, ja imam o njima vrlo visoko mišljenje: smatram ih kao najslavnije razbojničke arambaše.
Komarov me dobro zagleda u oči, osmehnu ce i reče: — Prilična kuraž peći to u oči jednom đeneralu.?...
Ja se nađoh u neprilici: — Izvinite, razgovor je bio teorijski.
Komarov se opet nasmeja: — Ne mari, ne mari... no u tom slučaju, kad ste već tako miroljubivi, T...... meni se čini da bi vaše najprirodnije mesto bilo u kakvom manastiru! A? Da se zakaluđerite napriliku?..
— Tako i ja mislim, samo ne znam da li bi me hteo primiti mitropolit. Znate li vi da mene drže za nekoga revolucijonara?
— O, znam, znam; vi ste amo došli upravo iz apsane. Ali ti se ljudi varaju.
— Teško.
— Šta?!
— Teško, velim.
— Šta?!
— Velim, teško da se varaju.
— Razumem, razumem već svu tu katavasiju revolucionara. Imamo ih i mi u Rusiji dosta, Bogu hvala — Komarov klimnu glavom s negodovanjem. — Ali to je divno čudo! Ja prosto ne pojmim kako se tu u jednoj glavi, — Komarov se kucnu prstima po čelu, — mogu kod tih mladih zanesenjaka da smeste i postoje tako suprotne ideje: biti protivnik rata, dakle protivnik borbe koja se vodi između dva tuđinska plemena, dva naroda, dve vere, a u isto vreme biti revolucionar, dakle pristalica borbe koja se vodi u nedrima jednoga naroda, među rođenom, jednovernom braćom. To prosto ne razumem. Smilujte ce, osvetlite mi tu tačku vaših »ubeđenja« i »principa.«
Poslednje reči izgovori Komarov sa puno podrugljivog naglaska.
— Da ostavimo ovaj razgovor, vaše prevashodstvo. Moj je položaj vrlo nezgodan, da ce ja, prost redov s mojim generalom prepirem o načelnim stvarima. A i našto taj razgovor? Nouѕ ѕommeѕ leѕ barbareѕ, kao što vele Francuzi — mi se nećemo razumeti. Vaše prevashodstvo odraslo je pod sasvim drugim utiscima, a ja pod sasvim drugim. Ono što su godine rada, učenja, razvijanja u izvesnom pravcu uselile u nas, to ne može istisnuti i izgladiti jedan kratak razgovor. Mi ne možemo jedan drugoga ubediti. Posle sviju objašnjenja opet će svaki ostati na svome. Našto nam dakle ovaj razgovor kad unapred znamo da će ostati bez ikakvih rezultata.
— Ne, to nije tako. Prvo ja ne govorim ovde s redovom, već kao vaš drug po zanimanju. — Vi valjda znate da se i ja bavim novinarstvom? Drugo, ja i ne tražim da jedan drugoga ubedimo i ppeobratimo u svoju veru, već prosto da bar jedan drugoga razumemo. Jer ja, kao što rekoh, prosto ne razumem kako čovek može osuđivati rat uopšte, a u isto vreme biti revolucionar! Za mene je to apsurd i ja prosto ne znam kako tu protivrečnost mogu da smeste sebi u glavu ludi koji inače dosta logično razmišljaju i sude. Govorite, dakle, i to, molim, sasvim iskreno i otvoreno.
— Pojmim da vam je to nepojmljivo. Kad bih ja bio kakav mađionik da mogu izagnati iz vas đenerala i plemića, pa da ostane u vama samo prost građanin, tada bi me lakše pojmili, i mi bi se možda i razumeli; ovako, opet ponavljam, jedan drugome nouѕ ѕommeѕ leѕ barbareѕ.
— Je li moguće da i vi patite od te predrasude, kao da poreklo i đeneralska uniforma može kome smetati da razume izvesne ideje.
— Priznajem da u mnogome delim tu »predrasudu,« kao što je izvoleste nazvati. Razumeti često znači izviniti, opravdati, pa i usvojiti. To je naročito slučaj u filosofskim pogledima. Čoveku se često čine s početka izvesna načela apsurdna, nepojmljiva. Ako se zainteresovao za njih, on ih proučava i počinje ih razumevati tek onda kad je pohvatao u njima toliko logičnih veza da ih (načela) već počinje usvajati, pa u isti mah, kad ih je potpuno razumeo, on ih je već i usvojio kao svoja načela. A nekako je y prirodi čovekovoj da teško usvaja one ideje koje se okreću protiv njegovog otmenog društvenog položaja, protiv preimućstva i privilegija koje on uživa u jednom društvu — pa po tome teže ih i razumeva, jer kao što rekoh, razumeti često znači primiti, usvojiti. Po mome uverenju u svetu je veoma malo tako velikih moralnih propalica, koji čine zlo s potpunom svešću da je ono zlo što čine; a možda nikako i nema takvih moralnih čudovišta. Obično biva da se i najveći propalica nekakom sofističkom logikom prvo izmiri sam sa sobom i dođe do uverenja da ono što čini i treba da čini i ima pravo na to. Ako takve svoje postupke krije od sveta to je stoga što zna da bi ih svet osudio, ali on sam — on ih ne osuđuje (bar ne u momentu kad ih čini), on ih je sam pred sobom izvinio i opravdao. Eto ta osobina čovekova (koja se nalazi i kod poslednjega zlikovca, da uvek nekako traži izmirenja i sklada sa sobom samim t.j. opravdanja svojim postupcima bar pred sobom samim), eto ta osobina, velim, jako smeta ljudima sa privilegisanim položajem u društvu, da razumeju izvesne ideje koje se protivu njih okreću. Od te klasinske pristrasnosti mučno se leče čak i ljudi sa razvijenom navikom kritičkoga mišljenja. To nam pokazuje istorija svake nove spravedljivije društvene ideje. Hristovu propoved opšte slobode i ravnopravnosti među ljudima pre su razumeli prosti ribari i bludnice, no tadašnji učevni svet rimski... — Ali... ali vidi li vaše prevashodstvo kud smo zabasali, i našto se okrenuo ovaj naš razgovor?! Vaše prevashodstvo vidi kako ja ne umem nakratko da se objašnjavam. Ako još nastojavate na tome da produžimo otoičnji započeti razgovor o ratu, onda morate biti spremni na veoma duga objašnjenja s moje strane. Pa da vas ne morim? A?
Komarov se namesti udobnije u svojoj naslonjači. — Govorite samo dalje. Ako zloupotrebite pravo govora ja ću vam se osvetiti time što ću ovde u naslonjači zaspati.
— Dakle ne može me mimoići ova čaša?
Komarov reče šaleći se: — Nikako i ni na koji način.
— Lepo, pokoriću se neophodnosti. Vi rekoste malo čas da nikako ne pojmite kako čovek može osuđivati ratove uopšte, a u isto vreme biti revolucionar. Ja opet ne pojmim kako čovek može biti pristalica ratova, a u isto vreme protivnik revolucija. To znači odobravati borbu iz pobuda nečistih, nemoralnih, da se nečije pravo otme i pogazi, a osuđivati borbu započetu iz pobuda čistih i uzvišenih, da ce pogaženo pravo vaspostavi. Ratovi se vode ili iz pobuda osvajačkih, da se nešto tuđe otme i zapleni, ili iz prostih zadevica i sujeta vladarskih. Revolucije naprotiv uvek dolaze da ono što je nasilno oteto povrate onome kome pripada po pravu, i da kazne otimača. Trenutak u kome plane revolucija to je uvek trenutak gde se u mase naroda najedanput probudi dugo gnječeni i davljeni ocećaj pravičnosti, koji kao da ne može nikad biti potpuno ugušen ni u jednom čoveku. Taj najedanput probuđen osećaj pravičnosti uvek je najbliži povod svake revolucije. Ratovi udaraju okove; revolucije ih kidaju. Ratovi su izraz osiljene nepravde, revolucije izraz probuđenih osećaja pravičnosti...
— A zar nema i ratova pravednih?
— Ima, ali oni tada uvek imaju na sebi karakter revolucije. Svaki pravedan rat u neku je ruku revolucija.
Komarov me prekide: — Napriliku ovaj naš sadašnji, zar je on revolucija?
— I on.
Komarov se nasmeja: — U tom slučaju mi smo buntovnici... To je smešno, T....., hi hi.
— Kako hoćete, smešno, nesmešno, tek u stvari je tako. Naš rat ima na sebi revolucionarni karakter spram Turske. Hercegovački je ustanak prosta buna protiv »zakonitoga poretka« turskog. Mi smo priskočili u pomoć buntovnicima, udružili se s njima, znači i mi smo buntovnici, revolucionari. Ko ne priznaje pravo buntu taj mora osuditi ovaj naš rat kao nepravedan i napadački. Turska sa svoga gledišta ima pravo što nas smatra kao buntovnike i napadače. Kad bi hteli da budete dosledni vašem protivrevolucionarnom gledištu, vi bi se u ovome slučaju morali slagati s pogledom Turske. — Dakle hercegovački je ustanak za vas prosta buna protiv... kako ono rekoste? »zakonitoga poretka« turskog?
— Da, i to potpuno s vašeg gledišta. Dozvolite mi samo da to razvijem. Ma kakav da je bio onaj »poredak« u Turskoj, tek on je bio osvešten i utvrđen nekim zakonima, dakle bio je zakonit u onom uskom smislu kako vaš politički tabor shvata reč zakonitost. Možda ćete mi primetiti da su Turski izvršioci zakona često gazili zakon, činili bezakonja. I ako su! Po teoriji one političke škole kojoj vi pripadate to opet ne daje narodu pravo na bunu. Znate kako se obično tu veli: »to su zloupotrebe pojedinaca, ne sme se zbog njih odmah osuditi čitava sistema i odmah dizati buna« itd.; ta vi već znate kako se tu obično rezonira. No reći ćete: turski su zakoni skrajani u Carigradu, bez učešća i pitanja narodnog; stoga on nije dužan da im se pokorava. Pristajem, samo pristanite vi da tu formulu primenjujemo svuda. Uzmimo na priliku vašu Rusiju. Grade li se u njoj zakoni s pitanjem naroda? Jesu li vaši izraz narodne volje? Ali da vam ne bude krivo ja ću evo uzeti i Srbiju. Ona nije apsolutna država kao Turska i vaša Rusija. Ali naš, parlamentarizam tako je jadan da naši zakoni jedva za koju dlaku da su više izraz narodne volje no na priliku zakoni apsolutne Turske i Rusije. Sad ako vi priznajete da masa naroda uvek ima pravo da se buni protiv onoga poretka koji je utvrđen zakonima što su građeni bez pitanja i učešća narodnog i ako vi takav narodni pokret hoćete da nazovete nekim drugim imenom, a ne bukom (jer vam se ta reč čini pogrdna), onda krasno, ja pristajem; samo bih tražio da budete dosledni pa kaogod što sad odobravate hercegovački ustanak, tako isto da odobrite i svaki drugi koji bi bio upravljen protiv neke »zakonitosti« i »poretka« koji je stvoren za narod a bez pitanja i učešća narodnog, pa bilo to u neustavnoj ili ustavnoj državi, ma gde. Ako vi tako uzimate stvar, onda se moje »revolucionarno« gledište od vašega »protivrevolucionarnog« veoma malo razlikuje. Ja bih vašu formulu raširio samo unekoliko, a imeno: kad god nema drugoga izlacka, narod ima pravo da se buni protiv nekoga poretka koji ga gnječi, koji ga održava u ropstvu i sirotinji....
...Sve moje revolucionarstvo sastoji se eto u tome što priznajem narodu ovo pravo na bunu, pa i to samo onda kad nema nikakvoga drugog mirnog izlaska. Inače ja mrzim svako krvoproliće pa i revolucionarno. Upravo moje gledište i na ratove i na revolucije veoma je prosto i jednostavno, ono se koncentriše u jednu generalnu tačku: ja priznajem, da kako u unutrašnjim odnosima jedne zemlje, tako i u spoljnim odnosima države sa državom ponekad može se doći do takvog položoja, do takvoga sticaja sviju okolnosti, da drugoga izlaska nema do krvave borbe. Kad je za jedan narod od svega što se može izabrati u danom istorijskom momentu najkorisnije i najbolje po njegov opstanak, po njegov razvitak i napredak to, da se bije — — onda šta ćemo? tpeba da se bije. To my je dužnost i pravo. Tada je rat pravedan, jep je neopxodan; razumem po narodni boljitak. Ali opet napominjem ono što rekoh malo pre: takvi ratovi uvek imaju na sebi karakter revolucije, i ja sve takve borbe (ratove) obuhvatam pod opštim imenom — revolucije. Prema tome biće vam pojmljivo kako se može složiti to dvoje, da čovek mrzi ratove i opet da je revolucionar. Svaki čini grdnu nepravdu revolucionarima ko ih zamišlja kao krvoloke, kao ljude koji prosto uživaju u prolivanju krvi. Ali da ne govorim o drugima, da govorim o sebi. Niko ke bi življe, srdačnije želeo no ja da u razviću jednoga naroda nikad ne dolaze oni kobni trenutci, gde međusobna krvava borba postaje neminovna, postaje uslov za dalji opstanak i pravilan razvitak narodni. Ali šta ću, kad je pri današnjem stanju civilizacije to neminovni istorijski zakon. Rađajući se, dete razdire utrobu svoje matere i njegovo rađanje neminovno je uvek praćeno krvoprolićem. Tako je isto i u razviću ljudskih društava. Kad stara verovanja i poglede podroni nova filosofija, kad u starim društvenim oblicima sazru nove društvene forme, kad u jednom društvu, kad u jednom svetu što je odigrao svoju ulogu u istoriji i preživeo ce, sazre novo mlado društvo, nov svet, tada nastaje društveni prelom, novo ce društvo rađa i njegovo je rođenje uvek praćeno krvoprolićem. Pokažite mi u istoriji i jedan jedini veliki društveni preobražaj koji se drukčije izvršio. Dajte mi te filosofske škole, te mudrace, koji su umeli ukazati progresu drugi sigurniji put pa da obiđe krvave revolucije. Toga nema do danas. Prema tome, shvatiti taj veliki nauk istorije da u razvitku jednoga društva dolaze izvesni istorijski momenti gde revolucija postaje neminovna i neophodna, to ne znači biti krvolok već znači ne biti slep, znači biti razuman i pokoriti se onome što mora biti — podneti neminovnost, kad je ne možeš izmeniti. A biti revolucionar ne znači ništa drugo do priznati tu istorijsku neminovnost revolucije, predvideti je kad se pojavi na istorijskom horizontu, spremati se za njen dolazak, stati na stranu novoga društva koje se rađa, i time olakšati porođaj i svesti neminovno krvoproliće na najmanju meru, jer što god je jača stranka koja pomaže da se rodi novo društvo, tim sve brži i kraći biva krvavi društveni prelom. Postupajući tako revolucionari čine uslugu civilizaciji, jer starome društvu ušteđuju duga mučenja i ponovljene porodiljske napone. Evo uzmimo francusko društvo. Posle velike francuske revolucije monarhiji već više nije bilo trajnoga opstanka u Francuskoj; dolazak republike bio je neminovan. Ko je prvi osetio i shvatio tu obrtnu tačku u razvitku francuskog društva, ko je prvi pojmio to neminovno sazrevanje novoga državnog oblika i pohitao da stane uz njega? Francuski republikanci-revolucionari. Sad svi vide, pa i najzatucanije monarhiste, da je republika jedini mogući trajni oblik vladavine u Francuskoj. Ali slava pripada francuskim republikancima-revolucionarima što su to predviđali još pre po veka. Da je broj ovih uviđavnih ljudi t.j. republikanaca-revolucionara bio veći, u Francuskoj bi se utvrdila republika još 1830 god. a francusko društvo bilo bi pošteđeno od ovih mnogih i dugih napona i mrcvarenja preko kojih je sad došlo do republike.
— Ostavimo sve ostalo; ali zar vi zbilja verujete da je republika u Francuskoj utvrđena?! Sećate li se da pre 2—3 meseca Mak-Mahon umalo što nije učinio s njom ono što učini Napoleon 1851. Zar ste zaboravili da je republikanska stranka u skupštini pobedila samo sa jednim glasom. Divna je to sigurnost gde republika visi o jednom glasu većine!
— Sve znam. Ali moje je tvrdo ubeđenje da se monarhija u Francuskoj preživela. Republika možda još nije potpuno utvrđena, ali je monarhija potpuno propala. Ma ona još i deset puta dolazila do trenutnih uspeha i ponavljala se — u Francuskoj njoj nema više trajnog opstanka, i pobeda je republici potpuno osigurana.
— Kao što vidim, vi ste vatreni revolucionar i republikanac, jednom reči »opasan čovek« —
— O revolucionarstvu je onako kao što otoič rekoh. Vaše v. prev. ne treba da zameri Srbinu kad je malo i pristrastan spram revolucije. Ta mi smo čeda revolucije. Ovo parče države, ovo malo svoje kuće i slobode, ovo malo svijenog srpskog gnezda — sve što imamo, od revolucije imamo; ona je preporodila ovo parče srpske zemlje, ona ga samo može i osnažiti, uveličati; kad preporođena Šumadija s neblagodarnošću pljune na svoju mater-revoluciju, kad srpski narod izneveri principe i ideju svoje svetle i dične revolucije, koja ga je ozarila u početku ovoga veka, onda je sam sebi potpisao smrtnu presudu.
— Dobro, znam da treba podržavati principe vaše revolucije spram Turske i Austrije, ali vi kao da bi hteli da se narod drži tih revolucionarnih principa i u svojim unutrašnjim stvarima.
— Da, uvek kadgod narodnom napretku ne ostane nikakav drugi mirniji i jevtiniji put; ali prvo treba da pokušava uporno sve moguće mirne puteve i načine. Revolucionari greše i čine zlo samo onda kad misle da zavere i usiljavanja pojedinaca mogu stvoriti revoluciju, dakle kad xoće da je izazivaju veštački pre vremena. To je isto tako kao kad bi babica veštačkim sredstvima žurila porodilju da rodi što pre, napriliku odmah u petom mesecu. No kao god što greše revolucionari kad xoće ppe vremena veštački i nasilno da izvuku novo društvo iz utrobe staroga društva, tako isto greše i reakcionari kad hoće da zaustave rođenje novih društvenih oblika kad su oni već sazreli. U tom slučaju reakcionari liče na onu babicu koja bi u devetom mesecu veštački prečila rođenje mladenca, pa bilo da to čini stoga što je to za nju nezgodan trenutak da se bavi porođajem, ili iz »ubeđenja« da će i za porodilju i za mladenca biti bolje ako dete još koji mesec ostane u utrobi majčinoj. Naopaka bi to bila filosofija kad bi babica umovala ovako: »Kad je detetu bilo dobro u utrobi majčinoj 9 meseci, poraslo i osnažilo se, još će više porasti i osnažiti se za drugih 9 meseci.« A otprilike tako umuju reakcionari protiveći se uvođenju novih sazrelih društvenih oblika. I ovo protivljenje tako zvanih »umerenih« društvenih elemenata uvek je veće štete donosilo društvu no prenagljenost revolucionara. To je što se tiče »buntovništva.« A što rekoste da sam republikanac — to je kako se uzme. U ideji prava republika uvek je za mene bolji oblik vlade i dostojniji jednoga slobodnog naroda no monarhija, ali u praktici ja bih pitanje o republici stavljao na dnevni red tek onda kad prvo budu izvršeni mnogi drugi preči poslovi.
— Držite li da su u Srbiji ti »preči poslovi« svršeni i da se pitanje o republici može staviti na dnevni red?
— Mnogo me pitate. Ali kad smo zabasali u ovakve razgovore, reći ću vam iskreno šta mislim. Moje je ubeđenje da nam naš geografski položaj kao male državice među moćnim susednim monarhijama ne dozvoljava niti će nam još zadugo dozvoliti da na dnevni red stavljamo pitanje o monarhiji i republici, kao praktično pitanje za rešavanje. No teorijski o ta dva oblika vladavine trebalo bi da se kod nas govori. Ali ako smo prinuđeni da trpimo monarhijsku formu, valjalo bi živo da radimo na ostvarenju onoga što je suština u republici, a što se potpuno daje smestiti i u monarhijski oblik. To su široke političke slobode i suverenitet naroda. Eto ovo pitanje o političkim slobodama i suverenitetu naroda držim da je kod nas već stavljeno na dnevni red i stavila ga je naša stranka. I moje je uverenje da ono u skoroj budućnosti sa istorijskom neodoljivošću mora biti rešeno.
— A držite li da se tome neće protiviti monarhija?
— To ja ne znam. Tim gore po monarhiju ako mu se bude protivila. Tek moje je uverenje da to pitanje mora biti rešeno — sa monarhijom ako se uzmogne, bez nje pa i protiv nje ako se uzmora. Sve zavisi od razumnosti monarhije, od njene sposobnosti da shvata neminovnost novih društvenih zadaća koje zru u srpskom društvu. U Srbiji sudba monarhijskoga oblika potpuno je y rukama same monarhije. Ako taj oblik vladavine sveže nerazdvojno svoj opstanak sa nečim što se preživelo, što mora propasti, onda će u tu katastrofu biti uvučen i monarhijski oblik.
— Tako misli vaša partija?
— Ne, tako mislim ja lično.
— A polažete li vi što na ujedinjenje Srba?
— Polažem toliko da bi onome koji bi mi ujedinio sve srpske zemlje dragovoljno dao deset godina najkruće diktature u zemlji; ali prvo da izvrši ujedinjenje, pa da dobije diktaturu.
— A što ne obratno?
— Zato što ne držim da se diktaturom može doći do ujedinjenja. Ne držim ni to da je diktatura nužna posle ujedinjenja, ali što se mene tiče ja bih je rado dao kao »nagradu« za ujedinjenje.
Na časovniku otkuca ponoć.
— Kako smo se zagovorili! — reče Komarov. Laku noć T.....; da se odmorimo, a sutra ćete sa mnom preko Morave u izviđanje.
— Valja oterati Turke; to je za sada glavno. Za sve ćemo ostalo lako.
— Ta vam reč više vredi no sve vaše dugo rezonovanje — reče Komarov i zalupi vrata za sobom.
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.
|