Димњачар
Превод с талијанског.
Ја сам димњачар! малишан, јадан,
Снужден од зиме, жедан и гладан.
Напустих мајку и мјесто мило,
К'о птић гњ'ездо, кад стече крило,
Само да стечем залогај свој,
Цио дан вичем летећи чило:
Ја сам димњачар, димњачар ој!
Мјестанце родно, дивотна слико!
Ни Милан није драг ми толико,
Увијек ми жеља на тебе лети,
Па ме на милу мајку посјети:
Она сад сједи код свог огњишта,
Крпећи мреже уз тихи пој.
Од родног мјеста слађе ми ништа.
Ја сам димњачар, димњачар ој!
Никога нема, ко ме још воли,
Нит' моја бједа другога боли.
Лице ми црно, очи црвене,
Дјеца се плаше – бјеже од мене.
Доиста јесам страшило право,
Те мати пр'јети дјечици злој:
Будите добри, гле' виче ђаво!
Ја сам димњачар, димњачар ој!
Крухом се храним, а водом појим,
Водећи штедњу добитком својим,
Обућом старом газим по мразу,
Тамо и амо кроз сваку стазу.
Дувањем топлим озебле прсте,
На мало сламе ј' почивак мој:
Ал' ипак увјек снаге сам чврсте,
Ја сам димњачар, димњачар ој!
Кад зора рана исток заруди
И цркут птицȃ мене пробуди,
Тада управим молитву Богу,
Да с' кући скоро повратит' могу,
У своје родно мјестанце драго,
Гдје мајка чека загрљај мој,
И да јој даднем стечено благо.
Ја сам димњачар, димњачар ој!
Но када стигнем – ах! мисли кобне,
Да ми ко каже вијести злобне:
„Мајке ти више код куће није,
Тамо на гробљу земља је крије...“
Зар би ха тугу савладат' мога',
Кад би ме спао ледени зној?
Да то не буде, ја молим Бога...
Ја сам димњачар, димњачар ој!
|
Бар, 1904., Мило Јововић, „Голуб“, број 8., у Сомбору, 15. априла 1904., стр. 124.