Диздар Осман-ага и Мујагин Омер или освета погубљеног Мујина Халила

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Диздар Осман-ага и Мујагин Омер или освета погубљеног Мујина Халила

0001 Лахка ноћи била на помоћи,
0002 сад, у име бога истинога,
0003 ђе сједимо да се веселимо
0004 и у здрављу кућњег домаћина,
0005 у двору му свати запјевали
0006 и малено чедо заплакало,
0007 под јорганом јако напињало,
0008 домаћица веселија била,
0009 и на јутро боље уранила,
0010 укухала масленицу врућу,
0011 драгом сјела на десно кољено,
0012 десном руком кахву донијела,
0013 а лијевом чибук припалила
0014 и доручку масленицу врућу.
0015 Ал’ их није ласно веселити
0016 јер су жене старе кавгаџије,
0017 убиле их по срцу санџије,
0018 по леђима плетене канџије.
0019 Јоште даље бог нам дао здравље!
0020 Прокукала кукавица сиња,
0021 па јој махни сиротиња љута,
0022 за њом оде а редом говоре:
0023 „Благо теби, кукавицо сиња,
0024 кад ти кукаш од гране до гране
0025 а нијеси беговима дужна,
0026 нит си тамо под страшном командом,
0027 те ти није Пиљевић кадија,
0028 харачлија Бранковић Нурија!”
0029 Сад отален да вам пјесму кажем,
0030 ако би ме грло послушало,
0031 чини ми се послушат ме неће,
0032 јер је моје грло промрзнуло.
0033 Већ хоћемо колико моремо,
0034 или цјелу или половину,
0035 ил’ од пјесме једну комадину.
0036 Већ по томе, скупљена дружино,
0037 чету купи диздар Осман-ага,
0038 по Удбини и око Удбине,
0039 док је чету сакупио малу,
0040 чету малу — тридест четеника.
0041 И ко чети бјеше буљубаша?
0042 Буљубаша — диздар Осман-ага,
0043 баријактар — Арнаут Османе.
0044 Низ зелено поље ударише,
0045 све идоше и чету водише
0046 док падоше пољу кладушкоме
0047 испод танке куле Хрњичине.
0048 Што говори диздар Осман-ага:
0049 „Браћо моја, тридест четеника,
0050 није л’ мајка родила јунака,
0051 мушкијем га пасом опасала
0052 јуначкијем гласом дозивала,
0053 од сваке га рђе сачувала,
0054 од суботе и од уторника,
0055 од ујамка и од урезника,
0056 и у петак хаљина резани,
0057 није ли се воде догодио
0058 да ми биде вјешти кулаузе
0059 да ми сведе чету низ Приморје
0060 до бијеле Ивковића куле,
0061 танке куле Ивковић Стојана,
0062 јер сам чуо, казују ми људи,
0063 ђе је Влаше цуру одгојило
0064 да јој нејма пара од ћесара,
0065 ни љепоте у све седам краља,
0066 ни јапије до Стамбол-капије,
0067 да би могла бити султанија.
0068 Ако би нам бог помого јаки
0069 те би сишли у влашко Приморје,
0070 који би је јунак уграбио
0071 баш би знао да се оженио.”
0072 Кад ту ага рече лакрдију,
0073 све тридесет друга засрамио,
0074 сваки гледа у зелену траву,
0075 како травке расту на завојке
0076 баш ко дојке у добре дјевојке.
0077 И не ниче пиле соколово,
0078 свиво пиле Арнаут Османе,
0079 већ диздару тихо говораше:
0080 „Буљубаша, диздар Осман-ага,
0081 јер истури ријеч у дружину,
0082 јер засрами тридест четеника,
0083 а ти знадеш диздар Осман-ага,
0084 овде вјешта кулауза нејма
0085 да би свео чету у Приморје.
0086 Већ ако ћеш мене послушати,
0087 ја ћу тебе добро сјетовати:
0088 Гони коња уз поље зелено
0089 до бијеле Херњичине куле,
0090 зови Мују ол’ брата Халила,
0091 неће л’ с нама у дружину поћи,
0092 они јесу вјешти кулаузи
0093 путовати низ влашке градове,
0094 и добре су среће и јунаштва.
0095 Ако би нам до невоље било,
0096 не би нам се дали осужњити
0097 ни каурске допасти тавнице.”
0098 Ондар вели диздар Осман-ага:
0099 „Браћо моја, тридест четеника,
0100 чекајте ме у поље зелено,
0101 а ја одо Хрњичиној кули
0102 да замолим Мују ја Халила
0103 не би л’ с нама пошо у дружину.”
0104 Па уз поље навали дората.
0105 Док зелено поље погазио,
0106 танкој кули паде на капију.
0107 И кад паде на мермер авлију,
0108 на велико чудо ударио:
0109 ту је нађе, мајку Хрњичину,
0110 на авлију, на воду студену.
0111 Стара пере крваве хаљине,
0112 грозне сузе лије од очију.
0113 Диздар паде па јој бога виче,
0114 и старица љепше прифатила.
0115 Њој говори диздар Осман-ага:
0116 „О бога ти, мајко Хрњичина,
0117 што ти переш крваве хаљине,
0118 грозне сузе ливаш низ образе,
0119 је л’ нам здраво Мујо са Халилом?”
0120 Проговара стара на авлију:
0121 „Прођи ме се, диздар Осман-ага,
0122 ја у зо час родила Халила,
0123 а у гори отхранила Муја.
0124 Скоро Мујо чету покупио,
0125 малу чету тридест четеника,
0126 и одведе жалосна Халила.
0127 Ошо Мујо у влашко Приморје,
0128 танкој кули Ивковић Стојана
0129 око сестре дилбер Јефемије.
0130 У зо час се лијепа родила,
0131 да је богдо у очи слијепа
0132 а да није одвише лијепа,
0133 ђе се сруши цијела Крајина
0134 око једне блиједе Латинке.”
0135 Кад то зачу диздар Осман-ага,
0136 он расједе бијесна дората,
0137 и ето га уз бијелу кулу.
0138 Кад изиђе кули на бојеве,
0139 када Мујо у шиљте лежаше,
0140 бутум шиљте крви натопио
0141 соколове очи затворио.
0142 И код Мује двије кукавице:
0143 вјерна љуба кука ниже ногу,
0144 Хајка сека кука више главе.
0145 Кад год Мујо у шиљтету јекне,
0146 сва му кула до темеља звекне.
0147 Када дође диздар Осман-ага,
0148 како дође, божји селам викну.
0149 Ага Мујо гајрет учинио,
0150 соколове очи отворио
0151 и диздару селам прифатио.
0152 А диздар му тихо говораше:
0153 „Ага Мујо, харан буљубаша,
0154 ђе л’ ви бисте, ђе ли изгибосте,
0155 ђе остави жалосна Халила,
0156 ђе задоби по тијелу рана?
0157 Честите ти ране по тијелу,
0158 можеш лако ране боловати,
0159 мореш ли их како пребољети?”
0160 Ага Мујо гајрет учинио,
0161 соколове очи отворио
0162 диздар-аги тихо говорио:
0163 „Одби’ ми се, диздар Осман-ага,
0164 ја не могу муку боловати,
0165 а камоли с тобом говорити.
0166 Али хоћу, бити ми не море!
0167 Ја у зо час чету покупио,
0168 и повео гојена Халила,
0169 сиђе брате у влашко Приморје.
0170 Опази ме девет Ивковића,
0171 девет Влаха од једне Влахиње,
0172 на добре се коње поправише,
0173 девет коња од једне кобиле,
0174 и пред моју чету излећеше
0175 сву ми бутум чету расћераше.
0176 Халила ми брата посјекоше,
0177 јоште мене обранише љута.
0178 Изнесе ме бијесан Ђогате.
0179 Буљубаша, диздар Осман-ага,
0180 све би мого ране боловати,
0181 мого би их, брате, пребољети,
0182 ал’ не могу рану пребољети,
0183 љуту рану посред срца мога,
0184 е, Халила, брата рођенога,
0185 ђе му оста глава у Приморју,
0186 да је силни Власи превраћају.”
0187 Па одјекну, сва му кула звекну.
0188 Из рана се крвца отворила,
0189 зацмиљеше двије кукавице:
0190 вјерна љуба и Ајкуна сека.
0191 Онда вели диздар Осман-ага:
0192 „Ага Мујо, харан буљубаша,
0193 и ја чету бијах покупио
0194 и ја ћаха у влашко Приморје
0195 до бијеле Ивковића куле,
0196 па ти вјешта кулауза нејмам
0197 да ми чету сведе у Приморје
0198 танкој кули Ивковић Стојана.
0199 Нећеш ага гајрет учинити,
0200 утегнути ране по тијелу,
0201 да ми чету сведеш низ Приморје
0202 до бијеле Ивковића куле,
0203 не бисмо ли цуру уграбили?”
0204 Мујо јекну, сва му кула звекну:
0205 „Одби’ ми се, диздар Осман-ага,
0206 ја не могу на кули лежати,
0207 љуте су ме ране освојиле,
0208 а камоли по чети ходити.
0209 Ама ћу ти дати кулауза
0210 калауза мојега Ђогата,
0211 и на њему мог Омера сина.
0212 Ђогат ће те свести у Приморје
0213 до бијеле Ивковића куле,
0214 дабогда му ватром изгорела!”
0215 Ну диздара што се расрдио,
0216 па срдито на ноге скочио
0217 и срдито на авлију сиђе.
0218 На авлију посједе дората
0219 па низ поље оде у дружину.
0220 Мујо срцу гајрет учинио
0221 и јуначке очи отворио
0222 вјерној љуби тихо говорио:
0223 „Вјерна љубо, драгша од очију,
0224 иди, сиђи у топле подруме,
0225 маџарски ми опреми Ђогата,
0226 и опреми мог Омера сина,
0227 сведи њега низ бијелу кулу,
0228 забаци га у седло Ђогату,
0229 у руке му намјести дизгине
0230 нека иде у чету јуначку,
0231 нек се учи чете четовати,
0232 камен ће га Халил научити.”
0233 Па одјекну са срца својега:
0234 „Е, Халиле, рано непреболна!”
0235 Вјерна љуба на ноге скочила,
0236 и маџарски опреми Ђогата,
0237 јоште опреми Омерицу сина,
0238 прикити му свијетло оружје,
0239 и сведе га на мермер-авлију.
0240 Довати га по свилену пасу,
0241 забаци га у седло Ђогату,
0242 додаде му свилене дизгине,
0243 па Омеру сину говорила:
0244 „Еј Омере, мој једини сине,
0245 мајка нејма нег тебе једнога,
0246 и тебе сам данас опремила.
0247 Ако тебе у уходе спреме,
0248 немој ми се, сине, заклонити,
0249 ни бијела лица зажалити,
0250 немој баби образ осрамити,
0251 и амиџи и мртву Халилу.
0252 Код тебе су три добра игбала:
0253 једног бата бабина Ђогата,
0254 ко те гони, стићи те не море,
0255 ко ти бјежи, побјећи не море.
0256 Другог бата, оштра ћемерлија,
0257 она квари лиге и оклопе,
0258 пресијеца панцире љуте.
0259 Трећег бата, сјајна карабина,
0260 једном пуца, тројицу укида,
0261 ђе погоди, мелем не требује.
0262 Ајде, Омере, хаирли ти било!”
0263 Он јолџија, мати доваџија,
0264 оде момак низ поље зелено.
0265 Вид’ Ђогата, бијесна ајвана,
0266 на себе је нејач опазио,
0267 у дјетета понејаке руке,
0268 на зубе му ђема отимаше,
0269 по два копја у висину скаче,
0270 по три копја низ поље зелено.
0271 Буљубаше, диздар Осман-аге,
0272 на Кунару извео дружину,
0273 на планину друштво заставио!
0274 Они пију лозовину вино.
0275 Како спази Мујина Омера,
0276 у дружину диздар говораше:
0277 „Вид’те, браћо, ако бога знате,
0278 колишно је курвино копиле,
0279 не види се из седла бојнога,
0280 како ломи низ поље Ђогата!
0281 Како им се вријеж затурила,
0282 свагди хоће да су понајпрви,
0283 а све хоће да су понајбољи,
0284 док се пасја затрла вријежа.
0285 Сад ће Омер на Ђогату доћи,
0286 сад ће нама бога натурити,
0287 ниједан му прифатит немојте,
0288 ја ћу само ш њиме говорити.”
0289 Тамам диздар ријеч истурио,
0290 како стиже па им селам виче,
0291 и сви шуте, ништа не говоре.
0292 Проговара диздар Осман-ага:
0293 „О Омере, соја Хрњичина,
0294 зар не видиш, њима не видио,
0295 ђе ти није каилна дружина,
0296 јандал свежи пакосна Ђогата,
0297 потраће нам коње од мејдана.”
0298 То Омеру врло мрско било,
0299 па на страну одведе Ђогата,
0300 привеза га за јелово грање,
0301 па извади мјешку из терћија,
0302 сједе пити под танку јелику.
0303 Омер, дите, префатио пивом,
0304 и он леже санак боравити.
0305 Онда викну диздар Осман-ага:
0306 »Хајте, браћо, ако бога знате
0307 нека стоји курвино копиле,
0308 неће ли га заклати хајдуци,
0309 ил’ изјести из планине вуци.”
0310 Проговара Арнаут Османе:
0311 „Немој тако, диздар Осман-ага,
0312 нејма гнизда без сивог сокола,
0313 а ни боја без Мујина соја.”
0314 То рекоше, коње појахаше,
0315 и одоше кроз гору зелену.
0316 Не умјеше у влашко Приморје
0317 већ одоше у ломне Котаре.
0318 Виђ’ Мујина жалосна Ђогата
0319 јер се Ђого није научио
0320 најотрагу свезат остајати,
0321 већ напријед четом окретати,
0322 оде му се око јеле врћет,
0323 док Омера ногом дофатио.
0324 Скочи санен ко конда је помаман,
0325 кад му нејма друга ниједнога.
0326 Празно јаре у терћије баци,
0327 па посједе бијесна ајвана,
0328 наћера га гором и планином,
0329 докле нађе два друма зелена.
0330 Ал’ Омеру прво четовање,
0331 па Ђогату тихо говораше:
0332 „Еј, Догате, и брате и друже,
0333 ајде, Ђого, до онога града
0334 ђе ј’ амиџа скоро погинуо,
0335 бабо многе ране задобио.”
0336 Ђогат ману у дробно Приморје.
0337 Дока сиђе на Примор стијене,
0338 на стјенама устави Ђогата.
0339 По дурбину сеири Приморје
0340 док опази бјелицу шеницу
0341 у равноме пољу приморскоме.
0342 Та шеница Ивковић Стојана.
0343 Силно Влаше намолило мобу,
0344 триста српа, двјеста везиоца,
0345 и господе много за сеира
0346 што сеире мобу и шеницу.
0347 Више мобе мледене кочије,
0348 у кочије дилбер Јефемија,
0349 сестра мила девет Ивковића.
0350 И кака је, згодила је муња,
0351 ђелчек цура од бога створена,
0352 ал’ на цуру многи џеваири
0353 шевак даје низ поље зелено.
0354 Кад је видје Мујагин Омере,
0355 удари му срце у њедрима,
0356 звекнуше му токе на прсима,
0357 а шкринуше у вилици зуби.
0358 Дулбин сложи, у њедра га баци,
0359 па Ђогату тихо говораше:
0360 „Еј Ђогате. добро моје драго,
0361 кад сиђемо пољу приморскоме,
0362 зарамај ми у ногу десницу
0363 ко ка’ те је уков уватио”
0364 Низ планину потеже Ђогата
0365 доклен сиђе у поље зелено.
0366 Зарама му бијесан Ђогате,
0367 на три ноге маћи не могаше
0368 докле моби и шеници дође.
0369 Како дође, божју помоћ виче,
0370 и сва моба љевше прифатила:
0371 „Здраво нек си, сужањ невољниче!”
0372 Онда сужањ тихо говораше:
0373 „О бога вам, мобо у шеници,
0374 о, платите сужња невољника,
0375 свачија је мука и невоља,
0376 угледајте, бог вас отклонио
0377 од зле муке и од турске руке,
0378 и од турске ледене тавнице.”
0379 Што бијаше двјеста жетелица,
0380 свака сужњу по пет пара даје;
0381 што бијаше триста везиоца,
0382 сваки сужњу по маријаш даје.
0383 Када Омер паре покупио,
0384 онда моби тихо говорио:
0385 „О бога вам, мобо у шеници,
0386 чија моба, чија је шеница,
0387 а чије су мледене кочије,
0388 чија госпа сједи у кочије?
0389 Хоћете л’ ми изун поклонити,
0390 да ја приђем госпојци младој
0391 не би ли ме млада погледала?”
0392 Онда вели моба у шеници:
0393 „О, богами, сужањ невољниче,
0394 шеница је Ивковић Стојана,
0395 у шеници моба Стојанова,
0396 кочије су Ивковић Стојана,
0397 у кочије сестра Стојанова.
0398 Изун, сужањ, куд је теби драго.”
0399 Кад то зачу Мујагин Омере,
0400 ето момак до кочија дође,
0401 како дође, тихо одговара:
0402 „Јефемија, госпоцка дјевојко,
0403 поплатиде сужња невољнога.”
0404 Кад то зачу главита дјевојка,
0405 затурила у џепове руке,
0406 извади му четири дуката
0407 па их даде сужњу невољнику.
0408 Када Омер паре покупио,
0409 па му ђаво не да сиђет с миром,
0410 већ по томе цури говораше:
0411 „О, бога ти, господска дјевојко,
0412 за кога си лице убјелила,
0413 а за ког си косу убојила
0414 ил’ за краља или капетана,
0415 ил’ за какву влашку поглавицу?”.
0416 Онда цура тихо говорила:
0417 „Е, борами, сужањ невољниче,
0418 ја нијесам лице нагојила
0419 нит сам туру косу обојила,
0420 ни за краља, а ни капетана,
0421 ни за какву влашку поглавицу.
0422 већ за пиле Мујина Омера.”
0423 Ондар Омер тихо одговара:
0424 „Та бога ти, госпојице млада,
0425 на чем си се млада слакомила,
0426 на црнога Мујина Омера?
0427 Омер, црно ко Циганче црно,
0428 само босо по сокаку скаче,
0429 све га бију дјеца балегама,
0430 ћела му је пала до ушију.”
0431 Онда цура тихо проговара:
0432 „Шут’, не лажи, сужањ невољниче,
0433 Омер љепши од сваке дјевојке.
0434 Скоро Мујо чету покупио
0435 и повео гојена Халила,
0436 нек бог знаде, баш је око мене,
0437 већ не би ли мене уграбио,
0438 и сиђоше пољу приморскоме.
0439 Опази га девет браћеница,
0440 пред Мујину чету излећеше,
0441 сву му бутум чету расћераше,
0442 Халила му брата посјекоше,
0443 сердар Муји ране зададоше,
0444 побјеже им рањен на Ђогату.
0445 Донијеше Халилову главу,
0446 бацише их на мермер-авлију,
0447 а ја узе воде и сафуна,
0448 па ја опра осјечену главу.
0449 А кака је, жалосна јој мајка,
0450 и мртва се смије на дјевојке.
0451 Ја сам онда млада говорила:
0452 Која рука русу погубила,
0453 једабогда те му усахнула. –
0454 А зачу ме брате понајстари,
0455 па до мене Стојан долазио,
0456 од себе ми силе ударио,
0457 на образ ми рану начинио.
0458 Стаде мене вриска на авлији,
0459 проговара брате Радивоје:
0460 «Шути, сестро, дилбер Јефемијо!
0461 Ми ако смо посјекли Халила,
0462 осто јесте Мујагин Омере,
0463 од Халила и виши и љепши,
0464 ја ћу тебе дати за Омера. –
0465 Ја сам њега у јаглуку везла.”
0466 Ондак Омер тихо говораше:
0467 „О бога ти, дилбер Јефемијо,
0468 да ти Омер по тефдилу дође,
0469 не би ти се смио казивати,
0470 по чем би ти познала јунака?”
0471 Ондар вели сестра Ивковића:
0472 „О богами, сужањ невољниче,
0473 ја бих лахко познала Омера.
0474 Кад је Мујо на мејдан ходио,
0475 на Петрово, на поље зелено,
0476 те добио Мандушић сердара,
0477 задобио пушке Мандушића
0478 па их дао гојену Халилу,
0479 Халил дао братићу Омеру.
0480 Кад је другом на мејдан ходио,
0481 код студене воде Мукијеша,
0482 те добио Смиљанић сердара,
0483 задобио токе Смиљанића,
0484 па их дао гојену Халилу,
0485 Халил дао братићу Омеру.
0486 Кад је Мујо из чете дошао,
0487 на авлију разјахо Ђогата
0488 па га дао нејаку Омеру,
0489 Ђогат силан а нејако дјете,
0490 Ђогат га је зубом дофатио,
0491 за мишицу, за десницу руку,
0492 на руци му рану оставио,
0493 по том би ја познала јунака.
0494 За пасом су пушке Мандушића
0495 а на прса токе Смиљанића,
0496 љуту рану има на мишицу.”
0497 Кад то зачу Мујагин Омере,
0498 он засука уз мишицу руку,
0499 а разапе јелек на прсима,
0500 кад с’ сјајнуше токе Смиљанића,
0501 а за пасом пушке Мандушића,
0502 љута рана стоји на мишици.
0503 Скочи цура од земље на ноге
0504 па Омеру тихо говорила:
0505 „Сакри токе, испале ти оке,
0506 у моби је сестра Смиљанића,
0507 памети јој у Латина нема,
0508 хоће братске токе познавати,
0509 цура ће се јаду досјетити,
0510 бјеж’, Омере, погинућеш лудо.
0511 Сад ће доћи Ивковић Стојане,
0512 отишо је моби по ужину,
0513 сад ће доћи Ивковић Стојане,
0514 познаће ти Мујина Ђогата,
0515 да си тица па да имаш крила,
0516 сви да су ти џини кулаузи
0517 теби живот не би остануо.”
0518 Истом Омер на ноге скочио,
0519 а Ђогату тихо одговара:
0520 „Еј, Ђогате, добро моје драго,
0521 остави му уков у Приморје!”
0522 Па се коњу на сриједу баци,
0523 до кочија доћера Ђогата,
0524 јами цуру по свилену пасу
0525 па је за се на Ђогата баци.
0526 Па наложи пољем бијегати.
0527 Док зелено поље погазио,
0528 кад се фати горе и планине
0529 онда јекну од срца својега:
0530 „Авај мене до бога милога,
0531 гдје расплећи бабина Ђогата
0532 и без ране и без мртве главе,
0533 без модрице и без крвавице”.
0534 Па расједе коња у планину.
0535 „Јефемија, срце из њедара,
0536 води бјелка коња уз планину,
0537 вјера моја и не убила ме,
0538 ја ћу стати за танку јелику,
0539 причекати данас у планину
0540 о’ шта бјежим и коња умори.”
0541 Цура брду одведе Ђогата,
0542 Омер сједе за танку јелику.
0543 Таман сједе за танку јелику
0544 докле стаде тутањ уз планину.
0545 Док ето ти Ивковић Стојана
0546 на Малину Мујина Халила,
0547 све на њега рухо Халилово:
0548 на глави му калпак и челенке,
0549 све челенке Мујина Халила,
0550 за пасом му двије млетакиње,
0551 обје златке Мујина Халила,
0552 око срца сабља окована,
0553 оштра сабља Мујина Халила.
0554 А дере се грлом и авазом:
0555 „О копиле, Мујагин Омере,
0556 да с’, Омере, јучер побјегнуо,
0557 данас би те Стојан сустигнуо
0558 на Малину Мујина Халила.
0559 Ако нигди стићи не могнудем,
0560 ћераћу те на ески Крајину,
0561 у Кладуши мејдан дијелити,
0562 ђе ти гледа са пенџера мајка,
0563 рањен Мујо из мехка душека,
0564 што сам ти га скоро обранио.”
0565 Кад то зачу Мујагин Омере,
0566 а опази рухо амиџино,
0567 проли сузе низ бијело лице,
0568 танку пушку по табану љуби:
0569 „Богом брате, бистар џефердаре,
0570 немој мене ватром преварити
0571 за око те ни молити нећу.”
0572 Земљи паде, па јој ватру даје,
0573 на добро га мјесто ударио
0574 у кофију ђе обрве вију.
0575 Обадвије очи полећеше,
0576 жив се наге, мртав земљи паде.
0577 Вид’ Малина честита хајвана,
0578 он побјеже брду уз планине.
0579 На њег Омер турски проговара:
0580 „Стан’, Малине, два те клала вука,
0581 зар ћеш мене овди оставити
0582 да ме кољу Власи у планини.”
0583 Малин, хајван, зборит не могаше,
0584 ал’ Омера добро познаваше,
0585 ни десницом ногом не мицаше,
0586 већ се врати леши у планину.
0587 Вид’ Омера, паде до Стојана,
0588 сабљом махну, посјече му главу,
0589 с њега скиде рухо и оружје,
0590 и све рухо Мујина Халила,
0591 Малину се баци на сриједу.
0592 За њиме се поћер натурио:
0593 најнапријед осам коњаника,
0594 осам брата, осам Ивковића,
0595 и за њима силовита војска.
0596 Како која сила долазаше
0597 од Стојана диље не иђаше.
0598 Ет Омера брду на планину,
0599 докле стиже дилбер Јефемија,
0600 на планину коње мијенише.
0601 Цуру баци на коња Малина,
0602 он посједе на бјесна Ђогата.
0603 Тамам пође гором и планином
0604 док ето ти тутањ кроз планину.
0605 Борами се Омер уплашио,
0606 он мишљаше поћер сустигнуо.
0607 Док ето ти диздар Осман-ага,
0608 гологлава на коњу дорату,
0609 самосама, без и једног друга,
0610 за њим друга нема ђавољега.
0611 Како спази Мујина Омера
0612 ђе је добру цуру задобио,
0613 ондар вели диздар Осман-ага:
0614 „Ај аферим, пиле соколово,
0615 кад с’ амиџу свога осветио,
0616 теби дости нама и шићара,
0617 дости нама Стојанова глава,
0618 дај ти мени дилбер Јефемију.”
0619 Омер дите аџамија бјеше,
0620 хотијаше цуру поклонити.
0621 Онда цура тихо говорила:
0622 „Буљубаша, диздар Осман-ага,
0623 немој мене искат од јунака,
0624 ја сам дала брата за Омера.”
0625 На Омера оком намигнула
0626 да је не би ником поклонио.
0627 Омер дите бјеше промислио
0628 цура моли да га посијече,
0629 па натури мрње на обрве,
0630 одлеће му иза кука рука,
0631 а полеће посјеклица љута.
0632 На диздара наћера Ђогата,
0633 бог зна згубити га шћаше.
0634 Кад се диздар видје при невољи,
0635 па на страну окрену Ђогата,
0636 он побјеже кроз јелово грање.
0637 Низ планину вучки салетио
0638 док испаде у поље кладушко.
0639 Рањен Мујо спази са пенџера,
0640 па излеће у поље зелено.
0641 „Богом брате, диздар Осман-ага,
0642 ђе ли бисте, ђе ли изгибосте,
0643 ђе остави мојега Омера,
0644 и жалосна мојега Ђогата?”
0645 Говори му диздар Осман-ага:
0646 „Прођ’ се, Мујо, трефа несретнога,
0647 ми сиђошмо пољу приморскоме,
0648 опази ме девет Ивковића,
0649 на добре се коње поправише
0650 и пред моју чету излећеше,
0651 сву ми бутум чету расћераше,
0652 и Омера посјекоше твога,
0653 однесоше у Приморје главу.
0654 Ја побјего на дорату моме.”
0655 Кад то зачу буљубаша Мујо,
0656 е жалосно ага одговара:
0657 „Авај мене до бога милога,
0658 посјекоше гојена Халила,
0659 однесоше главу у Приморје,
0660 задобише бијесна Малина,
0661 мене грдне ране заложише,
0662 сад згубише мог Омера сина,
0663 уфатише жалосна Ђогата,
0664 сад осташе под камењем руке.”
0665 Па са срца гласовито јекну,
0666 из рана му крвца удараше
0667 и све боји дјелетилу траву.
0668 Док п’укоше пушке на планину,
0669 онда Мујо гласовито виче:
0670 „Вјерна љубо, кукавице сиња,
0671 вид’ курвића Ивковић Стојана
0672 ђе је мени жалост начинио
0673 па исћеро коња на планину,
0674 и он тура пушке Халилове
0675 да ја слушам, да ми срце пуца.”
0676 Љуба лије сузе од очију.
0677 Док у поље ниче коњаниче.
0678 Онда Мујо тихо одговара:
0679 „Вјерна љубо, живота ми мога,
0680 ја бих реко, па бих се заклео,
0681 двоје пољем иде на коњима,
0682 али не знам ко је ни како је.”
0683 Вјерна љуба очима видјела,
0684 грохотом се млада насмијала:
0685 „Благо мени и теби, сердаре,
0686 оно богме наш Омере сине,
0687 и за њиме Халилов Малине,
0688 али женско јаше на Малину.”
0689 Љуто писну буљубаша Мујо,
0690 па све ага ране пребољео
0691 од радости и тешке жалости,
0692 па полеће низ поље зелено:
0693 „Благо мени, мој Омере сине,
0694 кад с’ амиџу покајао свога
0695 а главиту цуру заграбио
0696 и сву влашку земљу засрамио,
0697 засрамио па је закахрио.”
0698 Изведе га на бијелу кулу,
0699 па по томе Мујо одговара:
0700 „Копиљане, диздар Осман-ага,
0701 што ми лажеш а право не кажеш?!”
0702 Па одлеће у пјану пивницу.
0703 Диздар сједи, рујно пије вино,
0704 Мујо паде, ни селам не виче,
0705 сабљом махну, посјече му главу.
0706 Па се кули и авлији врати,
0707 и наново свадбу и весеље,
0708 и ожени свог Омера сина.
0709 Не знам више, родиле ми вишње,
0710 љубиле ме бабе остареле.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.