Дивљак/X
X
Док је началник причао о свом разговору са Младеном, Љубица је немирно чупкала крај од завјесе и грицкала нокат на маломе прсту. Два-три пута је само дизала главу и нијемо га гледала својим крупним, овлаженм очима, као тражећи да понови ријечи, да их објасни. Кад је све свршио, опа прошета по соби и суво, промукло запита:
— Па шта сад мислиш?
— Шта мислим? — нехајно одговори он и слегну раменима. — Зар се може неко плашити од Младенових пријетња?
— Али она га воли!
— За кратко вријеме. Чим га боље упозна, неће га волити.
— Љубица лагано задрхта. Узе са стола чашу воде и искапи је.
— А ако је отме? — запита мирније, савлађујући се. — Шта тада? ...
— Он то неће учинити — одговори началник хладно.
— За инат он ће све учинити!...
Началник погледа на своје прстење и поче их чистити...
— А шта је са Милојевићем? — запита као уз- гред, присјећајући се. — Зар је на њега забора- вила?*
— Милојевић је једна велика нула — јетко дочека Љубица, и одмах се могло познати да је и сама размишљала о њему. — Зар се он код дјево- јака може успоређивати са Младеном? ...
— А ако би удесили да је сад запроси? — на- гласи началник јаче.
— Она би га одбила.
— Вјерујеш?...
Он као с муком устаде и, спустивши јој руку на раме, одлучно рече:
— Ту је нећемо много ни питати.
— А ако одбјегне?...
— Не бој се!...
Узе јој главу међу руке и пољуби је у чело. За- тим, измахнувши главом као да поздравља, окрену се, оде...
Остаде сама. Неколико минута гледала је према вратима куда је отишао и као да је хтјела још не- што казати. Затим се врати, сједе крај стола и обје- мз рукама подуприје главу. Има часова кад човјск изгледа најзамишљенији, а кад у ствари не ммсли ништа. Ни она у овом тренутку нити је што ми- слила, нити је могла мислити. У глави јој је зујало, врило, пиштало; ситне некакве пјеге као безбројни ројеви мушица колутале јој се испред очију; тре- павице се каткада саме склапале и изненада, на- гло, отварале се опет, шириле се... Поново узе чашу воде и напи се.
— А ако му одбјегне? Ако је отме? ... — запи- пнта сама себе и брзо устаде. Погледа унаоколо као да тражи некога. Хитно отвори врата, на пр- стима дође до собе Јованкине, ослухну. Нешто је шуштало унутра, у соби, комешало се. Провири кроз кључаницу. Опази Јованку како се нагла, по- гурила се над некаквим хартијама и пише нешто,
пише. Лице јој ведро, свијетло; око усана игра
ссмијех...
— Шта пише? .
Ухвати за штекавицу и хтједе да отвори врата, да је изненади. „Сакриће” као да јој шапну неко.
— Неће му отићи!... Неће ...
Готово шиштећи прошапта и попријети према себи: • •
— Неће!...
Па одступи од врата и опет пође. Дошавши до степеница, ни сама не знајући зашто, спусти се ни- за њих и крену према башти. Мирис расцвјетана пвијећа надахну је, вјетар јој се заигра косом. Као освјеживши се мало, пође даље тргајући гранчице и стружући папучама по ситном, шареном пијеску, који јој хрштао под ногама. Сађе, спусти се у дно баште. Ту, прикупивши „шлафрок”, сједе на траву и, жваћући отргнуто лишће, гледаше унаоколо једним широким, тупим, безизразним погледом.
Сва се стрекну кад изненада, иза ограде, истрча једно керче, малено, ситно, кудраво, са оклемпље- ним ушима и заковрченим репом, и ситно жевка- јући поче облијетати око ње. Диже руку да га удари, отјера. Тада, одједном као да јој се ража- ли за њим. Нагло га узе у наручје и милујући по- че стезати, привијати на прса.
— Како сте милостиви према пашчадима, а како немилостиви према људима — узвикну неко са стране и, иза ограде, кроз лишће и цвијеће лехан- дерово, провири блиједа, чупава глава Младенова. — Ко вас не познаје, скупо би вас платио!...
— Шта? ... Зар ваше? ... — избаци Љубица по- плашено и хитно одбаци керче, које жалосно ци- Јучући одлети у страну. — Опростите!... — Нијесам знала...
— Ипак сте се промијенили — отсијече Младен јетко, старајући се да је што јаче пецне. — Керче сте пажљивије одбацили него мене...
— Тхе ... Како ко заслужује!...
Неко вријеме стајали су обоје ћутећи. Она је ударала папучицом по пијеску и као шарала не- што; он је, држећи се за ограду, овјенчан расцвје- таним лехандером, прождирао погледом. Ћутали су обоје, а ниједно нити је хтјело нити могло да се макне, да оде одатле.
— Смишљате ли какву нову муку којој ће те подврћи вашу симпатичну заовицу? — запита он пакосно, након подуже почивке. — Чујем да сте у томе ненадмашни.
Она скупи усне, поблиједи.
— Никаква мука не би јој била страшна, колико би било страшно ближе познанство с вама — одго- вори му полугласно, прибирајући се.
— Не бих рекао да то и из искуства знате, го- спођо...
— О...
Љубица поносно узви главом и хладно одговори:
— Ја је волим и хоћу да је спасем... Могу је спасти само, ако јој забраним састајање с вама ...
— А ако је ја волим? — отегну Младен лукаво и поче њихати лехандером. — Шта може тада бити?. . .
— Ви?
Љубица узви једним раменом и брзо отсијече:
— Ви никога не можете волети!
— Али ако волим? ....
Некако поплашено, збуњено погледа она унао- коло. Не опазивши никога, пође према Младену и рече убрзано:
— Најбоље ће бити, ако се ја и ви о.том озбиљ- но разговоримо... Госодине Поповићу, пођите за мном!...
— За вама? ... У вашу кућу? ...
И зачуђен, узбуњен провири он кроз лехандер, а разасута кудрава коса лепршала му се по танким гранама, око главе.
— За љубав тој дјевојци, морамо се разгова- рати...
Оиа га погледа њежно, молећи.
— Молим вас ...
Дохвативши се за ограду, он се преви и снажно затресе њоме. Прескочи. И паде, клекну пред Љу- бицу.
— Ево ме на кољенима! — узвикну весело, отре- сајући траву са хаљина. — Изгледам као какав сен- тиментални љубавник!...
— Ја никад нијесам волила сентименталне љу- бавнике — измичући се добаци она.
— Зато сте, сигурно, и изабрали господина ба- рона?...
Састави обрве, напући усне и не хтједе му одго- ворити. Он се диже и, нехотице се дотјерујући и УРеђУЈући, пође за њом.
— Сад ми кажите искрено и отворено: волите ли Јованку? — запита она јаче, пошто су уљегли у собу и стали једно према другоме, лице у лице. — Гледајте ми право у очи и кажите истину!...
— Гледајући у ваше очи, не може се говорити истина — ватрено избаци он, исправљајући се.
— А ви гледајте куд хоћете ... Само реците!
— Искрено? ...
— Искрено!...
— Ха... А јесте ли ви када били искрени? ...
Она му се примаче и лагано га удари по образу.
— Говорите!...
Он је погледа дрско, дражећи.
— А ако и опет кажем да волим?...
— Волите?...
— Волим ...
Она издиже руке као да зове у помоћ и опружи их према њему.
— И хоћете да буде ваша? — готово цикну.
— Тхе... Хтио бих...
— Неће! — узвикну она јаче, а сва се усплахи- рила, па дршће, стрепи, ломи се, кида. — Неће ни- када!...
И изнемогла, малаксала спусти се на столицу. Мале, румене ноздрве шириле јој се, сад више него икада поцрвениле; преко блиједих образа прелијевало се све јаче руменило; бујна, једра прса ди- зала јој се, надимала непрестано. Рука, коју је спу- стила на кољено, још и сада је дрхтала, тресла се, а везена јој папучица при крају остала ситно, ситно клепетала...
— Неће!... Неће!... Неће!... — понови неко- лико пута болно, изнемогло, као да за себе говори. Затим погледавшн Младена, оснажи се опет и готово заповједнички откреса:
— Кажи да неће!... Реци!...
— А зашто не бих? — одговори он пркосно, са необичном насладом гледајући је како се мучи. — Зар бих био ружан младожења?...
— Не смије она ... Не може ... — готово јаукну Љубица, грчећи се на столици и увијајући — јер те ја и сад волим, несрећниче!...
Младен, са раширеним очима, тупо и бесвјесно је погледа испод неуређених бичева. Сав се нагао према њој, превио се, и као да је очекивао да ће јсш нешто рећи, поновити ...
— Ја те волим ... ја ... ја ... ја, — задихано, испресијецано убрза она, пружајући бијеле, пу- начке руке да га ухвати, обгрли. — Нико те волио кије ... нико те волити не може као ја ... тира- кине!...
Нијемо, без ријечи, спусти се он, стропошта пре- да њу, а чупава му глава клону у крило њезино. И сав се скупи, стресе, проплака. Проплака и она, за- грливши га и спуштајући му усне на блиједо, ви- соко чело. Јецајући поче га љубити ...
— Како си икад могао и помислити да те не волим? . . .
— Како си икада и могла поћи другоме? ...
Дугим једним пољупцем зауставише даље прекоре. У томе часу сувише су им биле ма какве ри- јечи. Силна, велика љубав, у својим најљепшим
тренутцима и јест увијек нијема, њојзи су ријечи непотребне.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|