Дивови и Арапи
Молила се Јањуша ђевојка,
Своме бабу од Карловца краљу,
»Ој мој бабо, Николаја краље!
Молим ти се и руку ти љубим,
Дај ти мени изуй и бесједу,
Спреми мене на Пролог планину
Ђено јесу наше б'јеле овце,
И код њихе тридесет чобана,
Да обиђем овце и чобане,
Јесу ли се овце изјањиле,
Јесу л' млади јањци по нарасли,
Је л' одрасло јање за заклања,
Да походим овце и чобане?«
Молила се и умолила се,
Краљ јој даде изун и бесједу,
И даде јој тридес'т ђевојака,
Од Карловца тридес'т госпојица,
И са њима тридесет момака,
И даде им шимшели кочије,
Пак одоше на Пролог планину,
Ђено сједи тридесет чобана,
Чобани их добро дочекаше,
Дочекаше госпоје ђевојке,
Заклаше им седморо јањаца
Дохранише каву и ракију,
Ту су биле за неђељу дана,
Све пјевале и коло хватале,
На планини теферичовале,
Кад изиђе неђељица дана,
Сад да видиш јада изненада,
Док ево ти до триста Арапа,
И пред њима троглав Арапина,
Опазише тридес'т ђевојака,
И са њима тридесет момака,
Опколише, па их похваташе,
Све момцима повезаше руке,
Ђевојкама скидошејаглуке,
Жарко сунце опржи им лице,
Стаде писка тридес'т ђевојака,
Стаде јека тридесет момака,
Стаде блека хиљаду оваца,
Љуто пишти тридесет чобана,
Они моле троглав Арапина:
»Богом, брате, ага Арап-ага
Пуштај нама тридес'т ђевојака,
И тридесет младијех момака,
Ево теби стотину оваца?«
За то Арап хаје ал'не хаје,
Веће коље овце јаловице,
Коље овце и бијеле јањце,
А одведе момке и ђевојке,
Кад су били низ Пролог планину,
Стоји писка тридес'т ђевојака,
Љуто пиште кајно кукавице,
А преврћу кајно ластавице,
То се љуто сваком ражалило,
И камен би сузу пропустио
Ја камоли момак и ђевојка,
Њихе жале 'тице у горици,
И сив соко на јеловој грани,
И бијеле у облаку виле,
И њима се љуто ражалило,
Ал' залуду фајде не имаде,
Кад Арапи робље заробише,
Заробише, па их одведоше,
Кад су били гором и планином,
Док их срете седам браћенаца,
Седам дива седам браћенаца,
И пред њима дивски старјешина,
А под њима добри седам коња,
То нијесу коњи од кобила,
Већ сивасти лави из планине,
А нијесу седла од дрвета
Већ од живе исплетене гује,
Гуштеровим коњи зауздани,
На мејдану јесу поуздани,
Када диви сретоше Арапе,
Шћаху диви пропуштит Арапе,
Док заплака тридес'т ђевојака,
А поцикну Јањуша ђевојка:
»Благо мени, довијека мога
Ев' одувуд седам коњеника,
Нијесу ли српске поглавице?
Да избаве наске кукавице,
Да нам Арап не изгрди лице.«
Кад то зачу дивски старјешина,
То је њему врло жао било,
На браћу је оком намигнуо,
А под собом коња дохватио,
Сва му браћа лаве узљутише,
А горски се звјери помамише,
Све прескачу под гранама јеле,
Кајно голуб кад прескаче скеле,
Кајно 'тице кад уче пилиће,
Јали Срби момке Обилиће,
Топузине диви потегоше,
У Арапе складно ударише,
Диви славно вјерни и увјерни,
Један другог на мејдану чува,
Кајно овца кадно јање чува, -
Један другог у боју дозива,
Кајно соко горска 'тица сива,
Кад поведе са горе пилиће,
Јал' 'челица кад љуби цвијеће,
Тако топуз кроз гору лијеће,
У дивова сивих соколова,
Ђе Арапа кога достизаше,
Са црном га земљом састављаше,
Ђе л' удара под гранама јеле,
Танке гране на земљу падаху,
Ту, Арапе мртве остављаху,
Ко дивови горски витезови,
Стоји вриска дива соколова,
Стоји цика љутијех лавова,
Стоји писка црнијех Арапа,
Том се многе 'тице зачудише,
И са горе у кланац гледаше,
Ђе се црна крвца прољеваше,
Сад да ти је стати, те гледати,
Кад се стаде крвца прољевати,
Како дивске сијевају ћорде,
И арапске зијевају главе,
Диви сиви, а Арапи црни,
Биће меса орлу и гаврану,
Кад Арапе диви исјекоше,
И арапске коње похваташе,
Ухватише Јањушу ђецојку,
И са њоме тридес'т ђевојака,
Пред њим' Јања црну земљу љуби,
Од радости сузе прољеваше,
Те овако дивим' говораше:
»Господине, дивски старјешина!
Молим тебе кајно брата свога,
Кајно брата свога рођенога,
Немој мени лица обљубити,
Ни мојијех тридес'т ђевојака,
Јер је мене одгојила мајка
За Србина и српскога сина,
За јуначке среће и намјере,
Ако Бог да, ја се срећи надам«.
Дилбер Јања мудра глава бјеше,
Још овако њему говораше:
»Господине, дивски старјешина
Ја сам пород српске браће наше,
Који прије васке похваташе,
У Прологу високој планини,
Знаш ли, брате, дивски старјешина,
Кад је прије тебе ухватио,
Ухватио Бановић Секула,
Што обара покрај мора куле,
Српске диже, душманске обара,
Ту се с њиме бјеше догодио,
Мудра глава Обилић Милоше,
Вазда Милош славно говораше,
Сваком Србу мејдан остављаше,
И незнаном кајно брату своме,
С њим су биле српске поглавице:
Једно Страхил, а друго Секула,
Овако им Милош говорио:
»Браћо моја, до два побратима,
Поклоните ви живот дивима,
Бог ће дати, пак ће нам ваљати,
Јали нама, јали браћи нашој.«
Кад је Милош тако говорио,
Тадај вам је живот поклонио,
И ви мени данас поклоните,
Од душманске руке заклоните,
Ако Бог да и срећа од Бога,
Кад ја видим мила баба свога,
Спреми' ћу вам седам мазги блага,
Ако Бог да, кад се мајци вратим,
Да вам славу и јунаштво платим,
Ја вам сада платити не могу,
Већ се млада славно молим Богу,
Да ми Бог да и срећа од Бога,
Да ја кога обрадујем свога.«
Кад то зачу дивски старјешина,
И његово седам браћенаца,
Сви у црну земљу погледаше,
А низ образ сузу упустише,
Дилбер Јањи славно говорише:
»Дилбер Јањо, кићена ђевојко
Сретно било твоје црно око,
Твоје срце среће дочекало,
Своју мајку очима виђела,
Ту велику радост учинила,
Ево теби тврду вјеру дајем,
Данас тебе за секу познајем,
Пратићу те б'јелу двору твоме,
Кајно милу секу од матере,
А нећу ти паре ни динара,
Већ за славу твога господара,
Господара краља Николаја,
Њему слава, а нама јунаштво!
Секо моја, Јањушо ђевојко!
Ја ћу тебе до двора пратити,
Ал' ти нећу ружно помислити,
Колик' својој сестри од матере,
Јер аждаха живе људе ждере,
Кога 'оће јунак одабере,
Ја ћу тебе данас одабрати,
Својој мајци весело послати,
Твоме баби поздрав оправити,
Милом баби краљу Николају,
Нек помене наске на мејдану.«
То рекоше на ноге скочише,
Сиве лаве диви појахаше,
Низ планину робље поведоше,
Одведоше момке и ђевојке.
Сад да ти је стати те гледати,
То како је славно путовати,
Млади момци пак се замислише,
Млади момци и китне ђевојке,
Све по двоје редом запјеваше:
»Весел'те се, наше миле мајке,
Да Бог живи рођене јунаке,
Који своје показаше знаке,
Избавише робље из невоље,
Да им Бог да здравље и весеље,
И у роду јуначко насеље,
Да им вазда буде на спомену,
Кајно жива ватра на пламену.«
Пријеђоше високу планину,
До бијела двора долазаше,
Дотле диви њихе допратише,
Свој господи поздрав опремише,
Пак с' отален натраг повратише,
И јунаштво своје споменуше,
На весељу робља и робиња,
Весела им довијека мајка,
Њима мајка а нама дружина!
