Дечија сфера и дванаест заповести

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дечија сфера на Духовном Сунцу и дванаест заповести
Писац: Јакоб Лорбер
Извод из изворника »Geistige Sonne« (1870) под насловом »Дечија сфера на Духовном Сунцу и дванаест заповести« превео Илија П. Петровић.


Колевка и школa[уреди]

Ево нас већ пред капијом. Само напред. Ево нас у врту. Гле, како је све љупко и прелепо уређено. Мало дрвеће уређено у алеје изукршта велики врт и на свакој раскрсници примећујемо малу ронделу с дрвећем, која је у средини украшена малим храмом. Стазе су дивни травњаци и по њима се може ићи изузетно нежно. Између алеја примећујемо слободне просторе, на којима расте прегршт предивних цветића отприлике као понекад у пролеће на ливадама на вашој Земљи. – Ви овде кажете откуд да ово цвеће није уређено по вртарском умећу, него само шарено испретурано израста из тла? – То је зато што је овде савршен свет, па растиње на сваком месту потпуно одговара духовној способности схватања која је својствена становницима таквог места. А овде управо живе најмања дечица која су на Земљи убрзо после рођења умрла по телу. А ова дечица ни не могу имати неко сређено схватање или представу о Господу и Његовој Речи. Зато овде видите све младо, мало и шарено испретурано.

Погледајте мало напред. Тамо у средини овог великог врта откривате зграду која скоро изгледа као нека велика стаклена башта код вас. Шта ли је то? Само напред, отићићемо и одмах се уверити шта је. Ево нас. Хајде уђимо кроз врата која су пред нама отворена и одмах ће се показати шта ћемо ту наћи. Ево нас унутра. Гле, ту се налази скоро непрегледан ред креветаца као на тераси уздигнут око три стопе над подом. Гледајте даље, иза предњег реда као раздвојен стазом примећује се други, па трећи, четврти, пети, итд. све до десетог. Гле, у сваком кревецу видимо детенце како мирује и сваком стазом непрестано иду више стотина чувара и чуварки и брижљиво проверавају да можда неком детенцету није нешта потребно.

Колико би се оваквих креветаца могло налазити у овој просторији? Ово можемо лако израчунати. У једном реду налазе се десет хиљада оваквих креветаца, а десет редова смо избројали у овом одељењу, то је, дакле, сто хиљада. А колико оваквих одељења има у овој згради? Има их десет. Тако ће у целој згради бити милион таквих креветаца. А свако одељење расте из дана у дан по вашем рачунању и дечицу која данас сазру у овим дивним кревецима живота убрзо премештају у следеће одељење.

Када овако дечица сазру кроз свих десет одељења ове зграде, онда их премештају у другу, где не смеју више да мирују у оваквим кревецима, већ су за њих уређене одређене нежне оградице, у којима уче да стоје и ходају. Та зграда такође има десет одељења у којима се ходање даље развија. Када дечица потпуно науче ходати, ево још једне зграде поново са по десет одељења. У њој се старају о говору дечице и то на тако мудро уређен начин да би заиста вредело отићи тамо и подробније размотрити ту установу. Овде у згради ионако више немамо много шта да научимо јер можете и сами закључити да ова дечица пренесена са света потпуно у неподобно време сазревају једино љубављу Господњом и да су надзорници такви анђели-духови који су на Земљи такође били велики љубитељи деце. Пошто сада то знамо, пођимо у трећу зграду.

Гле, тамо више према подневу стоји у већ прилично великом, издуженом облику. Отидимо тамо и одмах унутра. Ево нас у једном одељењу и то у првом. Зар не примећујете како врви од малих ђака и међу њима љубазних и стрпљивих учитеља и учитељица? И гле како ова дечица имају гомилу разних и шарених играчака; па чему им служе? Најпре ради муклог скупљања појмова у својој души, која је овде заправо њихово биће. Овде још не чујемо никакав говор, али хајдемо у друго одељење.

Гле, овде дечица више нису шарено измешана, већ седе на меканим издуженим ниским клупицама и пред по десеторо дечице видимо учитеља, који држи неки предмет у руци, именује га и подстиче дечицу да слободно и што је могуће боље понављају. Предмети су увек тако изабрани да привлаче пажњу дечице. Уз то ћете овде приметити да су дуге клупе од по десеторо дечице раздвојене попречним зидовима, и то стога да при приказивању неког предмета суседних десеторо дечице не би било ометено у пажњи. У овом одељењу дечица само уче једноставне предмете називати. У следећем одељењу бивају упућена да називају састављене појмове, где наиме један појам чини основу а други га одређује.

У четвртом одељењу већ уче сами састављати појмове а и оне речи којима се исказују поступци и радње а и стање, својство и особине.

У петом одељењу се већ прича. То се постиже тако што учитељи посредством разних предмета приказују одређене слике (Tableaux) и мале представе, па затим дечица причају шта су видела и шта се догодило.

У шестом одељењу та грана наставе проширује се у већој и смисленијој мери. Приказују се веће слике (Tableaux) и представе на начин да се односе на Господа; само што се овде дечици не преноси ништа даље осим само спољне слике, а она затим у одређено време морају да препричају шта су видела.

У седмом одељењу, где дечица већ потпуно уме да говоре и када је њихова способност схватања достигла приметан степен, дају већ значајне, велике и опште повесне представе које се односе на Господа, не само на начин слика (Tableaux), него већ драмски и то обично на за децу тако привлачан начин да се она буквално искревеље и пречују и управо тако се виђено и чувено што дубље памти.

У осмом одељењу учитељи већ дају дечици да сама представљају мале слике (Tableaux), па затим испричају шта су представила таквом сликом (Tableaux). Овако се дечица на целисходан начин упућују на самостално деловање и размишљање.

У деветом одељењу дечица већ сама морају почети да измишљају нове представе, наравно, под вођством њихових мудрих учитеља и сама морају да их играју, најпре немо, а онда и гласно.

У десетом одељењу приметићемо већ гомилу глумаца и драматичара, и њихово изражавање биће толико образовано да ћете морати рећи: Стварно, овако на Земљи нико не уме да говори, ма и прошао универзитет. – Додуше, овде се мора рећи: У духу се учи брже но у материјалном телу, уз који приања не ретко велика слабост и незграпност. Сигурно тако, но да се и на Земљи примењује сличан начин наставе, онда би деца која тамо живе и расту такође неизмерно брже доспела до духовно развијеног одредишта, уместо онако када дете најпре напуне разним ђубретом који се потом при подробнијем образовању детета најпре мора избацити тешком муком не би ли дете било способно да прими нешто чистије.

Ради бољег схватања хоћу да вам прикажем једну слику и скренем пажњу на оно што сте већ сами доживели. Предпоставимо дете које је надарено за музику. Зар не би у најранијем добу могло постићи много под правим просветитељским надзором? А ако се оваквом детету уместо доброг наставника да прави ошљар, који у неку руку све друго боље зна него што предаје, уз то се ученику да и лош инструмент, који једва да има звук или ни нема, па је и редовно неподешен и то све под изликом "то је само за почетак", зар ће онда од овог надареног ученика музике икад шта постати? Ево да видимо. После три проћердане године наш ученик коначно добије бољег учитеља. А овај има три године муке да све до тад нагомилано ђубре избаци из свог ученика. Сад је прошло шест година и наш ученик још ништа не уме. Сада би прву грешку да поправе – не би ли дете постало нешто – тако што ће му одмах дати изузетног мајстора. Овај мајстор, међутим, нема стрпљења, а ученик више нема воље. Тако опет прођу три године и наш обдарени ученик једва да је нешто научио, док је правилним упућивањем већ прве године могао да постигне нешта значајно.

Гле, тако то иде с наставом на Земљи и зато и напредак у образовању иде тако споро. А овде је све уређено на најцелисходнији начин те и образовање напредује огромним корацима. Наставак ће нам показати још блиставије успехе.

Видели сте како дечица уче да говоре, а шта следи после тога? Ево пред нама је већ друга зграда. У њу ћемо ући и одмах ће се показати шта деца даље раде. Већ смо у згради која је величанствено саграђена, и више нема ранијих одељења, него цела зграда представља једну велику просторију, која има довољно места, као што се унутарњим видом можете уверити, да прими милион таквих ђака и уз то још на по десет ученика једног учитеља.

А шта се овде ради? Гле, пред нама је таква једна талаворница. Видите у средини округао сто око којег удобно седе десет малих ђака заједно са једним учитељем. Шта то ђаци имају пред собом на столу? Примећујемо књиге чији су листови мало крути и на листовима су наређане мале, али изузетно израђене сличице. Шта раде ученици са овим сличицама? Гледају их па затим кажу или описују виђену слику. То је први почетак читања – овде се само читају изведене слике.

Погледајте гомилу столова овде у прочељу, који праволинијски иду преко ширине дворане. Ту се налазе, као што видите, сами почетници у читању. Овде кажете и питате: То је све јако лепо када се само ради о читању чистог сликовног писма, али ако се овде, такође, чита помоћу немих знакова или такозваних слова, онда нам још није јасно како ће ови неми једногласни знаци истећи из ових љупких сличица?

Будите без бриге, драга моја браћо и пријатељи. Како иде, биће вам јасно већ код следећег реда столова и уверићете се да се овде сасвим на природан начин одлично може научити читати без предходног срицања и слоговања.

Гледајте, овде је већ други ред – шта ту видите? Ви кажете: ништа друго до у основи исте књиге, једино што слике више нису потпуно израђене, него су приказане само са ткз. контурама. Гле, овде је већ потребно више размишљања да би се из повезаних црта опет препознала претходна изведена слика. А такође ћете овде приметити да се унутарње биће више подстиче ако више недостаје у спољашњем посматрању неке слике, или унутрашње биће се упућује да надомести недостајећу изведбу. Видели смо шта ученици код овог другог реда чине.

Идемо код трећег. Ево нас. Шта овде видимо? Ви кажете: Опет књиге као пре, али овде примећујемо само основне црте, око којих су друге контуре исказане само тачкама. Гле, овде је већ теже препознати првобитну слику, но, такође се види да се овако враћамо према суштинском значењу – у неку руку основи слике. Уз то се овде већ темељније чита значење слика и црте саме за себе почињу да добијају више на значају.

Такође се објашњава шта је права, крива и повијена црта. Идемо код четвртог реда. Шта овде видите? Такође опет књиге код којих се још јављају основне црте, али су оне више оивичене контурним тачкама. Но, пошто ове слике представљају многе историјске догађаје које се најчешће односе на Господа, код сваке слике се јавља једна или више људских фигура, па се овим основним цртама визуално представљају сви удови и устројство човека, па ученици лако виде како су сложени делови човека и какво значење имају оне једноставне црте у односу на различите делове и поделу човека. А шта из овог произилази? То ћемо одмах видети код следећег реда.

Гле, већ смо код њега. Овде видимо исте црте поређане у мањој размери и ту и тамо се крајеви линија завршавају тачкама. Шта значи то? Још је увек прва слика, али црте већ прелазе више у неми знак и облик, и ученици морају ове неме знаке да препознају као да пред собом имају целу слику.

Али хајдемо опет до следећег реда. Овде у књигама видите само једну, две или три главне црте и то у много мањој размери. Ове поједине главне црте само су ту и тамо повезане малим луковима као назнаке да припадају једни другима. Споредне црте су приказане само ту и тамо неколицином кратких цртица и тачака. Гле, зар то већ није неко писмо? Јест, сигурно да јесте и то дакако најправије писмо, које је саобразно с целим човековим бићем.

Ви кажете: Јесте, али како изгледа са појединим гласовима или такозваном азбуком? Кажем вам, све је овде садржано, јер такозвани самогласници су приказани тачкама и цртицама, а сугласници главним цртама и њиховим везама. Даље, овде се уопште не чита по појединим словима, зато их ни не уче унапред, већ овде је пут управо обрнут. Овде најпре, као што сте видели, уче да читају из општих знакова, па тек потом из општих знакова да препознају и саставе поједина слова и састављеним словима опет да препознају опште знакове.

Гле, то је овде пут како уче ученике да на најкраћи и најцелисходнији начин науче да читају.

Да им је при учењу читања веома много помогло што су претходно научили да говоре, не треба посебно истицати јер је то само по себи јасно. Разлика у средствима састоји се једино у томе што су при учењу говорења била обличена и драматична, а при учењу читања равно нацртана и у малим размерама приказана.

Но, овде примећујемо и друге редове. Шта се ту догађа? Даље уче да још савршеније читају. Сада ученици из облика овог унутарњег писма, које је духовно, путем саобразности уче да нађу и препознају и сва светска спољна писма. Ничим другим до једино читањем баве се у овој згради. Да при том ученици готово сами по себи науче и да пишу, није вредно ни споменути, јер овом методом – као што то ви кажете – убијамо две муве једним ударцем.

Ви овде велите и кажете: Кад ова дечица, која имају једва пет или седам година по земаљском мерилу, све ово науче, да ли им онда још шта преостаје? Јер, као што смо видели, док су учила да говоре преко безбројних разних слика (Tableaux), скоро да су ионаку све научила што год би човек могао да замисли. А још више им је дало учење читања, јер у сликама су се појавиле безбројне разне прилике, чијим би се остварењем могла испунити готово сва вечност. Стога нам није баш потпуно јасно какве још више школе овде треба да постоје? – Будите без бриге, даљи след ће вам већ показати шта се овде још све може научити. Па баш не морате да мислите да су у царству духова у самом духу – као што то ви кажете – прогутали одједном сву мудрост. Такво нешто би представљало изузетну једноликост живота ако бисмо се налазили у стању које не би било способно даљем усавршавању. Када и сам Господ – што сигурно нећете добро схватити – корача даље развојем Своје бескрајне силе, што лако можете да видите из даљњег стварања и размножавања свих ствари, зар би онда могао да постоји неки застој за Његову децу? А како овај напредак изгледа показаће след.

Гле, овде пред нама поново стоји друга и то много већа зграда. Чему овде подучавају? Одмах ћемо открити. Ви знате да ова дечица никада нису била у прилици да упознају своје место рођења – Земљу, зато што су пре времена и то одмах по рођењу умрла по телу. Но, пошто је због спознања Господњег такође потребно да боље упознају место које је он изабрао за средиште Свог смиловања, онда и ова дечица подробније морају упознати управо то место и видети како је Господ и где постао човеком да би избавио цео људски род и Земљу уредио као учионицу Своје деце. – Зато се овде подучава у правом смислу географија Земље и то свакако много целисходније него што је то код вас случај. А како се ова географија Земље овде предаје, у то ћемо се одмах уверити.

У средини ове велике дворане, у којој се сада налазимо, на величанственој скели налази се глобус Земље сличан као код вас на Земљи. Можете ово да предпоставите уверењем и условом да се на Земљи ни у ком предмету не налази ништа што се саобразно већ дуго пре не би налазило у духу. Па стога ни земаљски глобус није изум којег предходно већ дуго, да бескрајно дуго, не би било у чистом подручју духа.

У ово се можете уверити и ако се питате да ли је пре постојала Земља или глобус којег су направили људи, који садашњи облик Земље пресликава и приказује крајње непотпуно и оскудно?

А ја велим, будући да је Земља у духу Господњем постојала већ веома дуго, онда ће такав случај бити и са прецртом Земље. Па би стога и овај глобус овде и у духовном погледу требао бити потпуно у реду, и у прилично већем реду него што ће то код вас на Земљи икада бити случај. Хајде приђите ближе и посматрајте га. Његова површина није нацртана као што је код вас обично случај, него он је права уобличена светлосна типика сличан вашим ткз. светлосним сликама, који такође неки неприметан предмет у најмањој размери поново приказују. Међутим разлика између земаљске спољне светлосне типике и унутарње духовне неизмерно је велика, јер овде при најподробнијем посматрању не сме недостајати ни један атом и цела природа Земље мора бити тачно представљена.

А да је то овде тако, можете да уочите на први поглед у најближој близини, јер гле, потоци, реке и мора јесу сасвим природни. Потоци и реке теку и море их прима. Гле даље, планине у малој размери верно представљају земаљске планине и очигледно су из истих твари. Ледњаци имају свој снег и лед, кречњаци свој креч, ниже алпе своје пашњаке и надоле своје шуме. Добро погледајте, сваки град и свако село је тачно приказано. Тако нпр. ваш град. Погледајте га добро и наћићете како ама баш ништа не недостаје. А гле, ево и облаци и магла имају тачно исти облик и крећу се управо у истом правцу као на стварној Земљи.

Гле, то је заиста савршен глобус, истина, поприлично велик. Његов пречник би могао имати око двадесет хвати по вашој мери. А како да га онда прегледамо са свих страна? Врло лако. Јер гле, под прво виси, или боље, мирује на великом постољу помоћу моћног водоравног вретена потпуно паралелно са округлим тремом који управо достиже висину полова. На овом трему налазе се наши ђаци и међу њима њихови учитељи и подробно посматрају цео један подневак. Када га пређу, цео глобус се помера за један подневак и тако даље све док на тај начин не проуче целу Земљу.

Да ли је ово једини глобус и да ли су ученици проучивши га завршили наставни предмет географије? Нипошто! Овде пред нама је опет велика просторија. У њој се налази сличан глобус, који Земљу приказује хиљаду година раније и тако редом све до Адама.

На овај начин ученици заједно са географијом уче и историју, само што увек иду обрнутим редоследом. Почињу у садашњости и иду од појаве ка узроку. Што ће рећи, споља ићи унутра. Ви овде питате и кажете: Али на Земљи се из године у годину догађају не ретко приличне промене. Како се могу научити на овим великим глобусима, који увек садрже хиљаду година? – Ту не кажем ништа друго до само се мало осврните и посматрајте шта оваква превелика дворана све садржи. Гле, у свакој овој дворани стоје још десет нешта мањих глобуса. Ови представљају Земљу на по сваких сто година и то исто онолико живо и прецизно као што је то приказано на великима.

Иза ових десет поново ћете наћи још многе друге у најбољем реду на којима је приказана Земља у променама из године у годину и иза ових задњих крајни ред у којем ћете наћи сасвим мале глобусе једва три стопе у пречнику на којима су приказане промене Земље из дана у дан.

У првој дворани можете да приметите да се у овом задњем реду из дана у дан, по вашој рачуници, домеће нови, т.ј. у дворани која представља ваше садашње хиљадугодиште. Међутим да се ученици не би толико задржавали око малих глобуса, њихови учитељи им већ унапред на великима показују какве су се промене и где догодиле на Земљи. Тако ученици већ све знају, па потом могу на малима и сами лично да се увере.

На крају задње дворане где је Земља приказана из времена Адама, налази се и отвор кроз који наши ученици као кроз дурбин могу да виде стварну Земљу и потпуно се увере у све оно шта су у овим дворанама научила о Земљи.

Колико ли траје по вашем рачунању времена оваква настава? Највише шест до седам дана јер овде морате узети у обзир много већу, неометану и чистију духовну способност схватања, у којој овакво будно духовно дете за један минут више схвата но ви на Земљи за годину дана. Насупрот томе, дакако опет у царству духова постоје прилике које су несавршене, где неки дух за сто година постиже мањи напредак него човек на Земљи за један минут. Такође на Земљи, а посебно на Месецу, постоје установе за учење или боље поправљање за духове, где постижу сасвим бедне резултате. Но, то не припада овде, где се духови налазе у свом савршенству и изворној чистоти.

А шта деца уче после ове наставе? Гледајте, тамо пред нама даље према подневу поново стоји огромно велика зграда. Шта се овде предаје? Ја вам кажем, ништа друго до што је природна подлога спољнег бића Земље. Дакле природна геологија и настанак Земље. Тек када ово зорно и темељно схвате, онда прелазе на историјску па на духовну Земљу. А на који начин се ова настава одржава, у то ћете се уверити на лицу места, као што сте се уверили све до сада.

Нова зграда је пред нама и ми улазимо. Шта видите овде у ово великој дворани? Очито ништа друго до опет постављен глобус, који се од неког предходног уопште не разликује. А како ли ће на овом глобусу проучити геологију? Приђимо слободно ближе те ће се изблиза показати како стоје ствари.

Гле, овај глобус се може поделити управо по средини од једног до другог пола. Само да притиснемо, и већ се види сав унутарњи облик Земље од пола до пола. Грађа и склоп су приказани тачно по правој Земљи, тако су и минерали, као што се види, потпуно исти. Посматрајући ову раздвојену куглу примећујете да Земља у себи садржи у неку руку још једну Земљу у мањој мери, која је, пак, са спољном Земљом везана чврстим органским везама.

У овој мањој Земљи више према северном полу видите још једну претежно дугуљасту куглу, која је овде дакако раздељена. Изнутра је пуна жила и канала. Управо под екватором видите велики шупљи простор, који је овде на изглед проткан неком ватреном смесом. Од ове ватрене смесе видите како ватра излази кроз разне органе према површини Земље; и из ове унутарње ватрене шупљине видите посебно према јужном полу више великих завијених цеви кроз које струји кипућа пара која се непрестано ствара преко утицања воде са површине Земље у овај ватрени простор и својим моћним истицањем према Јужном полу узрокује дневни обрт Земље.

Није сада време да вам се разложи сва Земља, него само хоћу да вам покажем на који начин наши напредни духовни ученици овде уче унутарње биће Земље. Мислим да нема потребе настављати будући да свако од вас сигурно на први поглед увиђа да се геологија или грађа целог бића Земље не би могла предавати мудрије и смисленије за схватање ученика но на овај начин.

Међутим, овде се поред земаљске геологије напомиње и како су сва материја и из ње изграђени органи у бити ништа друго до духовно саобразни облици, у којима се затворено духовно биће припрема за своју слободу.

Такође показују ученицима степенице како затворено биће исходивши из средишта Земље узлази преко безбројних степеница и поново се појављује на површини Земље и даље уобличава у безбројним новим облицима. – Гле, све то ученици уче у овој дворани.

Ви питате: Зар ће код оволико много ученика овакав један глобус бити довољан? – О, само се мало осврните у овој дворани па ћете приметити још много сличних апарата, делом исте величине делом мањи. И сви ови глобуси су тако уређени да се могу рашчланити у свим могућим деловима. Па пошто смо и ово видели, можемо се поново преместити за једну дворану.

Ево нас у другој суседној дворани. Она има облик изузетно простране и високе ротонде, која је издељена на хиљаду прилично великих и дубоких удубљења или донекле капела.

Овде у средини ове ротонде изнад једног великог стола видите ништа друго до несталан белосиви облачак. Шта он представља? Само погледајте на све стране на округле прозоре где из сваке капеле пада светлост управо на тај сто. Укрштањем зрака настаје овај привидан облачак. А шта из овог ученици треба да науче? Ништа друго до уређен настанак неког света. А то како из оваквог сукоба зрака мора постати један свет по Господњој вољи, може се видети у ових хиљаду капела распоређених около. У првој капели видимо у нешта мањој размери исту појаву коју смо видели у средини дворане. У следећој капели овај раније несређени облачак већ има више дугуљасто-округао облик, који је пак још доста непостојан. У свакој следећој капели облик постаје све трајнији и донекле солиднији. Дакле пролазимо сто капела. После стоте примећујемо кроз лако провидну маглену лопту лебдећу кап воде чисту као кристал. Прошавши опет неколико стотина капела, видећемо у свакој ову кап увећану све док не достигне величину раније маглене лопте.

Од сада примећујемо у средини лопте мале провидне кристале сличне глатким смрзнутим пахуљицама, које при правој студени не неретко лебде унаоколо као мале диамантске таблице. У следећим капелама примећујемо све више таквих кристала, око којих се према средишту почиње увијати нека врста плавичастог сплета и на тај начин узајамно повезује претходне спојене кристалчиће.

Прошавши даље ове капеле примећујемо у средини водене лопте све више сивкаст и непровидан грумен, око којег као око гране дрвета за хладне зиме приањају опет нови кристали и као дијаманти светлуцају кроз водену лопту. Идемо даље и поново видимо ове нове прионуте кристале како су помоћу новог плавичастог сплета као везани, и из све тамнијег грумена такође поново видимо гомилу округлих мехурића ваздуха како се са свих страна дижу и преко којих се над воденом лоптом почиње стварати нека врста атмосферског ваздуха. И ви видите да овај поступак, што год идемо даље, постаје све већи и приметнији. Након што смо при овом спором развоју поново прошли неколико стотина капела, представља нам се у следећој грумен који снажно шушти у средини прилично велике водене лопте. Знатни мехури се стално дижу носећи овде већ неку врсту парне твари, које се изнад површине водене лопте при пуцању мехура шире као лака магла изнад површине воде. И гле, овај поступак од капеле до капеле постаје све већи. Код стоте капеле већ примећујемо ту и тамо кроз већ веома кристализовану водену лопту ужарена места, са којих се непрестано, као код кипуће воде, диже пара и то у безброј мехура и мехурића.

Мало напред видимо већ знатне кристалне врхове како вире изнад површине воде и примећујемо да је водена лопта само ту и тамо слободна од паре, која лебди изнад ње.

Још више напред видимо већ знатне ватрене знаке како из унутрашњости цепају површину воде, како се вода снажно узбуркава, па новонастали мали кристали засипају унутрашње жлебове и на тај начин унутрашња непровидна лопта постаје попут површине воде све округлија и чвршћа.

Опет даље напредујући од капеле до капеле сусрећемо већ муње, које додуше у малој размери настају у испарењима и које су лопту већ толико заузеле да се кроз њих једва може назрети.

При крају овог музеја стварања неког света видимо изузетно снажне ватрене ерупције, које подижу унутарњи чврсти темељ изнад воде те граде планине и друго чврсто тло. Надаље отривамо да су голетне, чврсте стене ту и тамо већ прекривене маховином и у нижим пределима мекану земљу, која је настала омаховљивањем стене и њеним разложењем ватром.

Надаље откривамо како у води живе, како ви кажете, инфузорије (наливњаци), и настајање вегетативног земљишта иде брже. Код неке следеће капеле примећујемо већ неку врсту црвâ у води. Опет даље све је потенцираније и живље настајање животињског света у води. И тако видите да овим одмицањем од капеле до капеле Земља коначно доспева до стања када почиње стварање човека. Ово, пак, не може се више видети овде, већ у следећој дворани. Колико су, пак, у погледу временског раздобља раздвојене капеле једна од друге? Кажем вам, премда ова временска раздобља донекле нису сасвим једнака, ипак можете предпоставити од капеле до капеле милион година, и нећете много погрешити. Јер када посматрате величину Земље, онда ћете и схватити какво је множење времена потребно да би се из сасвим ништавног светлост-етера добила кап магле, па потом да је видимо како се сталним и све потенциранијим растом раширила и коначно учврстила до садашње величине Земље. – Није потребно ништа више да вам кажем.

Да ученици на овај начин путем оваквог посматрања најпрактичније науче настанак неког света, овде поименице Земље, само се по себи подразумева. Па онда можемо да пређемо у следећу дворану где се приказује стварање човека, чиме и почиње историјска и духовна Земља.

Овде наравно није место да тачку по тачку представљамо стварање човека све до данас, него овде видимо само пут и начин како ово подучавају наше духовне питомце.

И унапред би требало да се зна да се овде у царству савршених духова све уређује неизмерно мудрије за постизање добре сврхе него што је то на Земљи случај. И то из једноставног разлога што овде не почињу бројати од један до неодређеног, него овде почињу у неку руку од неодређеног и броје уназад све до један, или што је једно те исто: овде не иду изнутра према споља, него споља унутра, што би сигурно и на Земљи био најбољи пут када људи не би били толико сујетно безумни и глупи.

Али будући да људи на Земљи теже само ништавним и таштим стварима, онда верују Господу само онолико (да се разумемо, при најбољој мери човека) док им телесно ништа не недостаје. Дође ли пак неко ситно искушење, одмах падају у своје старе сумње и уместо да се обрате Господу, бацају се у загрљај свету, који мало вреди и мало помаже. Такви су чак најбољи, по чему се јасно види да њихово чувство није усмерено унутра, већ само напоље.

Но, тамо где су вера, поверење и љубав у Господа толико посве слаби, не може се ни очекивати неко слично духовно образовање, којим би човек за минут боље напредовао него обичним, сасвим бедним светским начином за двадесет година, а понекад једва за сто, ако би људски живот уопште трајао толико.

Господ је додуше све људе упутио да приме једино ово образовање, али остављају ову свету школу живота, уопште не знају шта да раде с њом и злопате се радије целог живота празним спознањима мртве природе и њихових односа, па када се крајем свог живота питају да ли смо сада постигли нешто посебно нашим мучним студијама, онда ће им њихов сопствени осећај одговорити: Дотле смо стигли да сада најважнијег тренутка нашег живота заиста ни не знамо да ли још имамо да очекујемо неки живот или не. Да ли су небо, пакао и свет духова измишљотине дангуба у манастирима или ту ипак има нешта? Ако нема, шта онда, и шта ће бити с нама? А ако има, где идемо, нагоре или надоле?

Гле, то су сигурни плодови светске спољне учености. Свакако ће овде рећи: Када су такви плодови учености, какве ће онда плодове имати они, како на селу, тако и у градовима, који живе не много паматније од стоке на паши и животиња у шумама? Овде не кажем ништа друго до што је сам Господ рекао: "Ко се не роди поново у свом духу, неће ући у царство небеско или вечни живот."

А да би се достигло поноворођење духа потребно је извршавати свету школу живота у свим појединостима, коју је велики свети Учитељ васколиког живота проповедао сопственим устима људима Земље и запечатио Својом крвљу.

Ко ову школу неће да прихвати поступањем као што је у школи показано, сам ће бити крив ако изгуби живот свог духа.

А ваљда ће бити јасно да сваки и најпростији власник неког имања под прво мора да зна да је власник каквог год да је имања и под друго какво је имање и која му је вредност.

Ако би неко хтео да му оспори његово власништво, томе ће наметнути непријатан судски процес. А зашто ли? Зато што сасвим сигурно зна да је власник и зна чега је власник.

А ако је поред овог неко власник вечног живота у духу, кажите да ли може да пита да ли његова душа и дух пролазе с животом тела или не? Тај који пита: "Како, када, куда, откуд, чега?" тај сигурно није власник вечног живота, него једино подмитљив слуга света и плаши се одвећ да изгуби живот свог тела. А зашто ли? Зато што за други не зна.

А они који јесу и који су били истински ученици из школе Господње у вечни живот, презираху смрт тела чекајући весело потпуно разрешење тешких спољних свеза света. Посведочили су истинитост школе живота Господњег као мученици својом крвљу.

Тражите данас у ово време мученике. Додуше ту и тамо има срчаних бранитеља свете школе живота из Христа, Господа, али ови бранитељи личе кокошкама на дрвету, које исмевају лисицу која игра под њима, зато што им њихов осећај каже да им њихов непријатељ не може доскочити. Нађу ли се пак кокошке на земљи и лисица дође међу њих, онда је крај исмејавању непријатеља и смртни страх тера наше пернате хероје да се дају у бекство.

А исто је тако данас и са јаком вером. Све док неко у неком кутку Земље зна да је на сигурном пред канџама властољубивих и похлепних великана света, беседује срчано као Мојсије на Синају. А ако ови велики и моћни пријатељи света, а непријатељи истине нањуше нашег Мојсија и мотре да га дочекају на светски крајње непријатан начин, онда се наш проповедник истине осврће не би ли умакао кроз нека отворена вратанца. Ако су затворена, онда при строгој светској провери од стране нашег веома угроженог пророка прибегава се мери којој је прибегао по вашој науци астроном Коперник када је пред собом угледао ломачу на његову не велику утеху. Или као што су урадили поједини заиста побожни људи у Шпанији у славна времена инквизиције када су радије хтели да запале поједина учења објављена им од самога Господа него да на њих допусте приличну непријатност.

Ипак су то још увек похвални људи и вредни поштовања јер су у себи ипак уверени у истину, само према споља немају храброст да је испоље.

Истина, Господ је овде рекао: "Ко Ме призна пред светом, признаћу га и Ја пред Својим Оцем." Или другачије речено: Ко Ме заиста прима у духу, тај ће Ме признавати и у пунини силе истине у њему пред свим светом, а стога ћу га и Ја познавати у пунини Моје љубави као Отац.

А када овако стоје ствари, онда се неће показати ништа друго него под прво као што гласи у речи Господњој: "Много је званих, а мало изабраних." – Или јасније речено: Истина да ће с друге стране многи досегнути вечни живот, али само малобројнима ће припасти велика срећа да као деца буду примљена у праву кућу очеву. Јер стећи ту милост за то треба сила и они који је не грабе на силу, неће је стећи.

Али на некој другој страници такође пише: "Мој јарам је благ и Моје је бреме лако." – Ово место нека буде за утеху онима који су се у себи уверили у истину, али, ипак, уз то имају онолико света да им одузима храброст да истину отворено признају пред светом. Они онда заиста имају по истини вечнога живота, која се налази у њима, благ јарам и лако бреме. А они малобројни који су из себе прогнали све светско, стичу духа снаге и силе, не плаше се света, исповедају отворено вечно живу истину, која је у њима, и силом њихове вере и љубави према Господу грабе кућу очеву.

Ово можете да видите и из тог, ако неки отац има сеоски посед и ако поред своје деце има више добрих слугу, па када лопови и разбојници провале у кућу, онда ће се слуге од страха негде завући, али одрасли синови ће свом снагом и храброшћу зграбити дрске разбојнике и лопове и браниће својом храброшћу и снагом живот свога оца и своје матере.

Да ли су слуге лоше зато што су се негде сакриле? Не, то баш нису, али су слаба, малодушна те стога плашљива бића. Но деца имају живот очев у својој сржи и зато им ништа друго није толико свето. А да ли ове слуге треба наградити што су се сакрили? Велим, не треба бити правник да би се уверило да се у овом случају за плашљиво скривање не заслужује награда. А и ово стоји у Речи живота: "Ко пуно сеје, пуно ће и жњети, а ко мало сеје, мало ће и жњети".

Мислим, да из овог до сада реченог неће бити толико тешко схватити да људи на путу својих садашњих светских школа неће баш усвојити пуно вечног живота и ова посве слаба сетва имаће и надасве јалову жетву за последицу.

А зато вам и показујем по вољи Господњој живу дечију школу у Сунцу да бисте отуд разабрали како заправо и на Земљи треба примењивати школу живота. –

Ево нас сада у дворани где ћемо упознати повест стварања човека и његову даљу историју на Земљи и њено духовно стање.

Гле, и у овој дворани у средини налази се огромно велик глобус, око којег је намештена галерија. А пошто је и ова дворана велика ротонда, чији су округли зидови опремљени многим прилично великим капелама, тако видимо и у овим капелама велик број мањих глобуса, који служе у одређену сврху.

Али пођимо на галерију и посматрајмо велики глобус, и тамо ћемо видети повест стварања човека. – Ево нас на галерији, па обратите пажњу како ће један учитељ ово показати својим ученицима.

Гле, нагиње се над овом великом куглом и додирује је. И гле, на месту додира јавља се јака светлост. Светлост се сажима и обликује, и облик је једнак прилици човека. – И гледајте даље: Учитељ поново додирује куглу и танак прах се диже са места додира, застире светлосну прилку и светлост више не сија, већ је обухваћена земаљским омотом истог облика. И гле, учитељ се поново нагиње и духну на ту беживотну прилику и она постаје жива и креће се на месту самостално и посматра све око себе. И гле опет даље, прилика је уморна посматрања, преваљује се и прелази у неко стање сна.

Али сада се учитељ поново нагиње и додирује ову прилику, која спава, са стране па видите како се са стране поново диже светлост, сажима се у другу људску прилику и стоји непомично пред првом приликом, која још спава. Но учитељ поново додирује прву прилику и нешто мало влажне знојаве твари као мутна кап извија се из прве прилике, разлаже се у измаглицу и обухвата другу светлосну прилику. Светлост нестаје и друга прилика је слична првој, али још није оживела. Зато је учитељ још једном додирује – и гле, живи и креће се чило тамо-амо.

Али сада учитељ поново додирује прву прлику. Гле она се диже и приметивши другу, која јој је слична, видљиво се врло радује и већ се споразумева говором лица. – Учитељ овде у неку руку представља Господа и моћу коју му је Господ доделио само привидно чини исто што је Господ чинио у великој стварности. Он говори и потпуно исте речи које је рекао Господ, и ученици примећују и велику моћ оваквих речи.

А сада погледајте како се учитељ овом првоствореном људском пару открива и како подучава овај људски пар.

Гледајте, учитељ додирује своја прса и одмах иде светао зрак са додирнутог места према новоствореном пару и стаје испред њих као трећи светлосни човек. И оно што учитељ сада говори пред ученицима речима Господњим, које су вам познате, исто то говори овом првоствореном пару трећи човек представљен из зрака из прсију учитеља.

Није даље потребно да вам се покаже ток даљне представе јер буквално се све одвија онако како знате из Старе и Нове речи, само се тренуци рађања застиру, јер за то има још другог у неку руку духовног времена када ће о томе ученици при већој зрелости свог бића бити научени на веома узвишен начин.

А ја вам скрећем пажњу да учитељи својим ученицима на исти најцелисходнији начин представљају целокупно даљње вођство људског рода и на крају насељавање целокупне површине Земље и деловање самих народа. Граде колибе и градове, кроте животиње за своје потребе, воде ратове и прогањају се тачно онако како је на Земљи стварно био случај. И гле, ово се догађа све до дана данашњег.

Најзначајнији тренуци у великој историји света, најпре стварање човека, па Нојев потоп, па склапање савеза са Аврахамом, Исаком и Јаковом, па велико вођење израелског народа под Мојсијем и његовим наследником, па повест под Давидом и Соломоном, па рођење Господње и од тада најважнији тренуци ширења његовог учења представљају главне одељке наставе.

Када је овакав главни одељак завршен, онда одводе ученике код малих глобуса, које стоје у капелама, и тамо самостваралачки морају поновити својим учитељима што су им учитељи показали на великом глобусу. Овако целокупна настава буде живља и ученици знају догађаје на Земљи тачку по тачку онолико живо као да су и сами свему овом били активни сведоци на стварној Земљи.

Када ученици ову важну наставну грану усвоје, тек тада опет буду одведени до великог глобуса и учитељи им показују такође и духовну Земљу и како она настаје из људског рода.

Показују им сфере како се образују све чистије и светлије над тварном Земљом и како, ето, ове сфере попримају пределско уобличење чим се дух неког преминулог човека дигне у неку сферу и од ње усвоји што му одговара.

Но, истовремено учитељи ученицима показују подземне све мрачније сфере и како душе злих преминулих људи тону у такве мрачне сфере. Тамо где присвајају неки одговарајући посед, буде им брзо тесно, почињу да се гурају, па прелазе у гнев и запале се и разгору, и онда ученици виде како ове мрачне душе прелазе по мери саобразности у разне гадне прилике каквима се укопавају у све дубље и мрачније сфере.

Тада се ученицима и објашњава шта је грех и како се неко слободно биће живећи на Земљи може огрешити.

Када ученици све ово добро схвате, онда их изводе из ове дворане и воде у други већи врт где се налазе још веће образовне установе.

Разуме се свакако да ученици у овом првом врту све ово не уче у једном даху, већ постоје прекиди са сређеним часовима за игру. Јер су и у духу по мери поретка потребна раздобља одмора за окрепљење, што је Господ већ код првог стварања показао тиме што је после познатих шест дана стварања одредио седми дан одмора.

И за време Христа је Господ сам показао да је после обављеног посла као и сваки други човек мировао. Зато овде и духови морају имати раздобља одмора у којима обнављају снагу за нову наставу. Па зато посебно при преласку из једног врта у други наступа веће раздобље одмора.

Тада је ученицима дозвољено, ако хоће, чак и да посете своје најближе на стварној Земљи, што се, пак, обично догађа само у дубоком сну њихових најближих који живе на Земљи и у будном стању ретко шта о томе знају, а поготово не онда када су више земаљски неголи духовно опредељени.

Понеки ученици, будући да већ много знају о Господу, желе да виде Господа. Но, ова жеља се ретко кад испуњава и то разлогом што су као духови сувише слаби да би остали постојани према вечном свемоћном духу Божјем и да издрже Његову близину. А њихов најдражи опоравак је онда када смеју да посете Марију, своју општу духовну главну управницу и мајку. Марија врло често посећује све ове велике школске установе, али не увек видљиво овим малим духовима, но учитељима.

Питате да ли сва преминула деца од рођења до дванаесте године морају проћи ове школе. Свакако, али не у једном те истом врту, јер овде за сваки узраст постоји посебан почетни врт. Али што се тиче другог врта, тамо су сви заједно. А шта тамо уче и како уче ове близу безбројне дечије духове и у какво стање прелазе, то ће вам показати след. –


Прва заповест[уреди]

Није нам потребно да одавде пођемо на далек пут, следећи врт ће нам одмах бити пред очима.

Гле, недалеко, већ нас поздравља непрегледан дрворед, иза којег примећујемо изузетно велик и равномеран величанствен двор. Ово је већ врт у који треба да уђемо. У њему ћете чак срести децу коју вам је Господ узео са Земље.

А да ли ћете их одмах препознати, то је већ друго питање, јер у духу деца више немају сличан изглед својих земаљских родитеља, већ само сличност саобразна по способности примања љубави добра и вере истине из Господа са Господом. Но без обзира при одређеним приликама могу да приме земаљску сличност, која приања у њиховим душама па тако обликом могу да се покажу препознатљивим онима који са Земље доспевају овамо и још не знају много о духовним односима.

Међутим засад нећемо много да причамо о том, него боље одмах да одемо у врт и да се тамо уверимо о свему овом сопственим духовним очима, што бисмо иначе овде једино устима морали да извојујемо.

Ево нас код алеје, у којима примећујете предивне цветне стазе и ту и тамо видите како деца чило ходају овим стазама. Но уђимо само дубље и одмах ћемо се наћи код тек виђеног двора.

Гле, ево већ стоји пред нама и то скоро непрегледно издужен. Хиљаду пута хиљаду прозора пружају се у једном реду. Сваки висок око седам хвати. Изнад прозора примећујемо још један мањи ред прозора, који пак свугде стоје тачно изнад доњих великих прозора.

Ви овде кажете и питате: Али побогу, зар је ова цела зграда, овај непрегледни дуги двор, само једна једина дворана? – Кажем вам: Није, него се састоји из дванаест одељења.

А у висини где примећујете други ред малих прозора непрекидно води дивна широка галерија око целе дворане, са које се, не ометајући ученике у приземљу, може редом обићи свих дванаест одељења и уверити се шта се тамо све налази. – Но, уђимо сада да би вам све било јасно.

Гле, ево нас већ код улаза. Међутим, не треба да се пењемо на галерију, пошто овим малим дечијим духовима ионако већим делом морамо да останемо невидљиви. Само учитељима ћемо бити приметљиви, а они су већ обавештени зашто смо овде.

Ево, ту смо већ у првој дворани. Шта видите да пише у средини ове велике дворане на једној белој табли, која је право стојећи причвршћена на једном стубу? Ви кажете: Поврх нас врло познат број 1, који ће сигурно представљати број дворане, а испод "Пут до слободе духа". – Кажем вам да ова јединица не представља број дворане, него представља први закон Божји преко Мојсија.

Ви питате: А шта ће ова многа деца, коју овде видимо већ прилично одраслу, са земаљским Мојсијевим законом, који посве важи за смртне, земаљски неверне људе, а ваљда не и за децу која су као чисти духови овде већ дуго живо уверена у постојање јединог Бога, и то тако што им је ово већ при првој основној настави, како смо видели, у свакој прилици одвише живо и зорно показано?

Драги моји пријатељи и браћо, ствар стоји сасвим другачије него што мислите. Сличан случај ћете наћи и на Земљи; можете да питате и да посматрате децу колико год хоћете и наћићете у њима свугде стварну живу веру у Бога. Јер нико није вернији од деце, и нећете тако лако наћи неке толико зловољне родитеље који ће својој деци, барем у почетку свог постојања, бранити признавање Бога, пошто то прописује свака религија и родитеље обавезује барем из политичко-моралних разлога да дозволе деци да ово науче и признају.

А зар не треба да верујемо да овој деци, која су научена о Богу, после одређеног времена није потребна даљна настава о Богу?

Сами морате признати и казати: Да, таква настава је сваком потребна све до краја живота, јер и сувише лако се отиру први утисци дечијих година, па тада израсли људи стоје као да нису ни чули о Богу. – Кажем вам, овакво отирање овде није тако лако могуће; али ово ипак морате да претпоставите да ова деца услед раног доласка овамо нису имала прилику на Земљи да за свој дух положе проверу слободе, односно праву проверу живота. Зато се ова одвећ важна радња за живот духа овде потпуно мора спровести у дело. До сада су ови дечији духови били само у неку руку духовне живе машине, а овде се ради о оживљавању из њих самих и стога морају упознати и све заповести, исте затим активно проверавати на самима себи те сазнати како се њихово сопствено духовно биће понаша под неким законом.

Па тако је и овде дата прва заповест, која гласи: "Веруј у једног Бога и не помишљај да нема Бога или да има два или три или више богова."

Овде се дабоме поставља питање: Па како се оном који итекако живо верује у Бога, и то без икакве сумње, може забранити да верује у Бога? То је ваистину добра примедба. Зато се, ето, овде деца од стране њихових учитеља путем свакојаких учења и дела доводе у стање у којем их обузме разна сумња у постајање Божје; и овај начин наставе назива се овде пустошење сопственог духа.

А да би се то код деце постигло, учитељи не ретко, као случајно, пред очима ученика приказују разне чудновате предмете, она их посматрају, па их учитељи питају да ли је за то био потребан Бог, кога ту нису видела делујућег. Кажу ли деца: "Бог ово може да чини само својом вољом не морајући да буде лично присутан", онда учитељи дају да ученици сами замисле разне предмете и оно што деца замисле, ето, већ стоји готово. У том учитељи поново питају децу ко је сада ово учинио?

Овим већ више њих доспева у двојбу, једни кажу да су ово сами учинили, други опет кажу да су ово учинили учитељи по спознању мисли у ученицима, а једни кажу да су, истина, ово сами замислили, но ипак мора да је свемоћни Бог допустио да се ово што су замислили појави пред њима готовим делом.

Ако ученици прилично остану у вери у Бога, онда их учитељи питају откуд ли знају да постоји Бог? Ученици им обично одговарају: "То су нас учили први мудри учитељи." Онда учитељи питају даље и кажу: "А шта бисте рекли ако бисмо ми, очито мудрији учитељи, казали и учили да нема Бога и да је све што видите створено и уређено од нас? И шта ћете рећи ако за себе кажемо да смо ми прави богови?"

Гле, сада се забезекну деца, па питају учитеље, шта у таквом случају да раде.

Учитељи им тада кажу: "Тражите у самима себи шта вам ваља чинити. Ако има Бога, онда га морате наћи у себи, а ако Га нема, онда Га вечно нећете наћи."

Ако деца питају како да удесе ово тражење, онда учитељи кажу: "Покушајте Бога, о коме мислите да јесте, љубити у својим срцима као да јесте. Узвисите ову љубав и ако има Бога, одговориће вам у вашој љубави; а ако Га нема, нећете ни наћи одговор у својим срцима."

Гле, овде ученици почињу да улазе у своју нутрину и почињу Бога, у кога су раније само детињски веровали, озбиљно да љубе.

Но онда се догоди да се Господ Бог не јави одмах, и наша деца доспевају у не мале сумње. Но како их из ових изводе, показаће наставак.

Гле, ево већ појединих који се управо обраћају свом учитељу и примећу да су сада озбиљно принуђени да верују да нема Бога осим учитеља који пред њима чине чудновате знаке, зато што се Бог упркос жестини њихове љубави, којом су Га у својим срцима обузимали, ма баш ником од њих није показао неким опажањем.

Шта сада учитељи чине на ово испољавање њихових ученика?

Чујте оног коме је стигао такав извештај. Он говори својим ученицима:

"Драга моја децо! Може бити да вам се Бог још није јавио. Може и бити да вам се јавио, но ви сте били непажљиви и нисте приметили Његово јављање.

Зато ми кажите, где сте били док сте у вашим срцима обухватали Бога? Да нисте били напољу под дрвећем врта, или сте били на галеријама дворане, или на великом соларијуму ове зграде или у некој другој одаји, или пак бејасте у вашим собама, које су саграђене у великом броју изван ове велике зграде? И реците ми шта сте све видели и приметили."

Деца кажу: "Били смо напољу под дрвећем и посматрасмо дивоту творевине Божје, Господње, у Кога треба да верујемо и слависмо Га што је створио такве дивне ствари. Замишљасмо Га као веома драгог оца, који радо долази код своје деце, тако што у нашим срцима врло жудесмо да Га видимо па да му пожуримо у сусрет свом нашом детињом љубављу и да Га обухватимо и да Га милујемо свом нашом снагом.

Но, ниоткуд нам не дође Отац. Питасмо се подробно међусобно да можда ко није приметио Оца. Но свако призна простодушно да ама баш ни издалека ништа не примећује.

Онда напустисмо место и пожурисмо на соларијум зграде и учинисмо исто. Но успех беше исти као под дрвећем. Оданде отидосмо у наше станове мислећи да ће нас тамо Отац још најпре посетити, јер тамо смо се увек много молили, па га жарко молисмо да нам се укаже. Но све беше узалуд.

Будући да смо дакле узалуд послушали твој савет, једино што нам преостаје, јесте да се сложимо с твојим учењем, наиме да пре неће постојати Бог него што ће постојати. Па зато смо међу нама одлучили, ако постоји Бог, онда не постоји целовит, него подељен у свим живим и слободним бићима, као што сте то ви и ми. Бог је према томе укупност живе силе, која се, пак, тек у живим бићима, као што сте то ви, моћно испољава слободно делујући и саму себе и друге спознавајући." –

Гле, мале филозофе, но спознајте и основу или лоше семе, од којег су плодови сва оваква клизава умозорења.

Шта каже наш учитељ на ове филозофеме својх ученика? Слушајте овако гласе његове речи: "Драга моја дечице! Јасно сам сада у вама видео узрок што вам се није појавио Бог, ни под дрвећем, ни на соларијуму, ни у собама (што значи ни истраживањем природе путем искуства и њеног рашчлањивања, ни умозорењем вишег разума, а ни вашим ниша бољим свакодневним осећањима), зато што сте већ са сумњом изишли.

Ви Бога нисте одредили, већ сте више очекивали. Бог, пак, ако јесте, мора бити сам у себи највиша свршена одређеност. Ако, пак, неодређеношћу вашег размишљања, веровања и хтења тражите највишу божанску одређеност, зар вам се могла објави одређеност? Зато запамтите добро шта ћу вам сада казати. Ако хоћете да тражите Бога и хоћете зорно да Га нађете, онда морате да изиђете с највећом одређеношћу и тако да Га тражите. Морате без и најмање сумње да верујете да Он јесте, иако Га дуго не бисте видели, и морате и вашом љубављу да Га обухватите онолико одређено колико одређено верујете у Њега. Онда ће се тек показати да ли сте својим мислима, вером, хтењем и љубављу досегли највећу могућу одређеност.

Ако је досегнете, онда ће вам се Бог сигурно и показати, ако Га има. А ако ову одређеност не досегнете, онда ћете се опет мени вратити не обављена посла, као што је то сада био случај." –

Гле, деца веома премишљају ово учитељево учење и једно, привидно најслабије међу њима, приђе учитељу и каже: "Чуј ме, драги мудри учитељу! Шта мислиш, ако сам одем у моју собу и тамо само својом љубављу будем врло одређено обухватио Бога Господа као прељубазног Оца, будући да ионако никада нисам могао сумњати има ли или нема Бога, већ сам у себи упркос свим против-доказима и даље остао код једног Бога. Шта мислиш, неће ли ми се Он показати, ако Га будем једино љубио? Јер оно пуно мислити и веровати ионако ми се чини сувише мучно."

Учитељ каже детету: "Пођи, драго моје дете и чини шта ти се чини добрим; ко зна, можда си у праву? – Не могу да ти кажем ни да ни не, већ једино: иди и сазнај шта све љубав може."

Ево гле, детенце пожури из дворане у своју собу, а други ученици питају учитеља, да ли претпоставља овај подухват детета које се удаљило у собу оном што сада они намеравају чинити по његовом савету, наиме свом одређеношћу изићи и тражити Бога.

А учитељ говори: "Чули сте шта сам рекао оном једном ученику, наиме ни да ни не; и ово исто кажем и вама. Идите куда хоћете, чините што вам је драго и искуство ће показати који пут је бољи и краћи, или је један крив, а други прав, или су оба крива, или оба права."

Ево гле, део деце обухвата одређеност, а део једино љубав. Они који обухватише одређеност излазе у врт пуни дубоког размишљања, хтења и чврсте воље; а део одлази у собе да тражи Бога. –

Но, ево погледајте, управо улази у дворану дете које је најпре љубављу према Богу пожурило напоље, праћено једним једноставним човеком и иде право према учитељу. Шта ли ће казати?

Чујте, говори: "Драги, мудри учитељу, ево гле! Када сам у својој соби почео јако да љубим драгог великог небеског Оца, тада дође мени овај једноставни човек и упита ме да ли стварно толико љубим Оца на небу? А ја му казах: "О драги човече, па то ми можеш прочитати с лица." – Онда ме упита човек како у свом бићу замишљам великог небеског Оца и ја му казах: "Замишљам Га као човека, но мора да буде веома велик и јак и мора да има велик сјај око себе, зато што је већ овај свет и сунце, које га обасјава, одвећ дивно и сјајно."

Тада ме подиже једноставни човек, стисне ме о своје груди, пољуби ме, па ми рече: "Води Ме преко у учионицу своме учитељу; тамо ћемо све остало утврдити и темељно сазнати како небески Отац изгледа, ако Га има, и како све из Себе ствара, управља и влада." – И ево гле, драги мудри учитељу, ево ме са овим једноставним човеком. Шта мислиш ко би могао бити овај човек када се тако љубазно односи према мени?"

А учитељ говори видно највећом љубављу и пажњом: "О, пресретно дете, већ си нашао правог; гле, то је Бог, наш прељубазни Отац." А Господ се поново сагиње, подиже дете на своје руке и пита га: "Да ли сам Ја онај којег је твој учитељ најавио?" И дете говори великим узбуђењем: "О да, Ти си, то видим по Твојој бескрајно доброти, јер ко је тако добар као Ти, да ме дигне на руке и да ме грли и милује као Ти? А и ја Тебе сада љубим толико да се не могу више одвојити од Тебе; не смеш ме зато оставити овде, драги свети Оче, јер такву доброту и љубав до сада још никада нисам осетио као сада на Твојим рукама!" – И Господ говори: "Не бој се, дете Моје. Ко Ме нађе једном као ти, тај Ме више никада не губи. Но сада мораш бити тих о Мени, јер сада долазе и друга дечица, која су Ме тражила, а још нису нашла. Њих ћемо мало да проверимо не би ли Ме и они нашли; зато буди миран све док ти не махнем." –

Ево гле, управо улазе и друга деца трагачи. По њиховим лицима може се лако приметити да ни на оба начина нису нашла оног Којег су изишла да траже. Зато по други пут прилазе потпуно стидљиво свом учитељу и учитељ их пита: "Па, драга моја децо, како изгледа са трагањем под дрвећем, или на соларијуму, или на галеријама, или са трагањем оних међу вама који су решили да траже Господа у соби? Како видим, сви слежете раменима. Зар још нисте нашли и видели доброга и драгога Оца, јединога Бога свих небеса и свих светова? – Како сада стоји са вашом вером? Да ли још сумњате у постојање Божје?"

Деца говоре: "Ах, драги узвишени учитељу, што се тиче сумње, тако их сада имамо више него што их је било. Јер гле, ни наша чврста воља, ни наша жива вера, ни наше основане мисли на Бога, па ни наша чврста љубав и воља нису ништа помогли. Да има неког Бога и Господа, та онда би морао да нам се открије неким од ових начина; јер гле, на крају смо се сви сјединили и чврсто веровали да мора да има светог и доброг и драгог Бога и Оца. Обухватили смо Га свом нашом љубављу и звали Га Његовим именом, којег си нам ти рекао, тако што смо казали: Ах, драги и свети оче Исусе, дођи, дођи нама; услиши наше детиње молитве и покажи нам да си Ти један и да нас љубиш као што Те ми љубимо! – И гле, драги узвишени учитељу, тако смо звали неко време, но није било ни трага о небеском Оцу. Све је било узалуд, зато смо сада по овом нашем питању потпуно сигурни да осим вас узвишених учитеља не постоји неки други виши учитељ или бог.

Овим, пак, још нећемо да тврдимо и кажемо да су наше сумње сасвим утемељене. Но ово можемо сигурно да претпоставимо да након оваквог неуспешног трагања и труда за постојањем божјим пре остају сумње но чврста вера.

Међутим, видимо и оног једног који се одвојио од нас тражећи Господа једино љубављу; зар ни он није ништа нашао?"

Учитељ каже: "Драга моја дечице, то вам за сада не могу потврдити а ни одрећи." Деца питају даље учитеља: "Драги узвишени учитељу! Па ко је онај непознати и једноставни човек тамо, око којег се онај један од нас мота и гледа га сав заљубљен? Да није његов отац са Земље стигао овамо?"

Учитељ говори: "Драга моја дечице, то је опет нешта што вам не могу рећи. Но, ово испрва знајте да је онај једноставни човек веома мудар. Зато морате изузетно да се приберете ако би хтео са вама да поразговара."

Деца кажу: "Ах, драги, узвишени учитељу, зар и тако једноставни људи могу бити мудри? Јер гле, до сада смо сазнали да су учитељи, осим тебе, што су год били мудрији, изгледали све узвишенији и сјајнији. А овај човек уопште не изгледа узвишен и сјајан, већ је много једноставнији и простији од тебе. Зато нам је мало чудно да је он тако изузетно мудар."

Учитељ говори: "Јест, драга моја дечице, код унутарње најдубље мудрости не ради се уопште о спољњем сјају, већ тамо важи: што више сјаја споља, то мање светлости изнутра, а што више светлости изнутра, то мање сјаја споља. – Но, слободно отидите и питајте Га о нечем и одмах ћете се уверити колико је мудар."

Ево дечица иду до Господа и питају Га још незнајући Га: "Драги једноставни човече! Би ли хтео да нам дозволиш да те питамо што?"

Господ говори: "О свим срцем, драга моја дечице! Слободно питајте, а Ја ћу се већ снаћи за одговор." Деца питају Господа: "Пошто си нам дозволио да те питамо, онда ћемо те питати управо што је свима нама највише на срцу. Гле, тражимо и доказујемо већ одређено време, и овде и онде, и за и против да ли постоји Бог, који би био одвећ добар Отац у небу свим људима где год да живе. Но том Оцу никако да уђемо у траг; и сам наш учитељ неће или не може ништа подробније да нам каже. А ово нам је рекао да си ти изузетно мудар, зато хоћемо од тебе да сазнамо да ли постоји такав Бог и Отац или не? Ако о томе знаш било шта, онда нам реци. Пажљиво ћемо те саслушати и твојим устима неће измаћи реч којој нећемо обратити највећу пажњу."

Господ говори: "Да, драга моја дечице, ту сте Ми стварно поставили веома тешко питање, на које тешко да могу да вам одговорим. Јер ако вам кажем да има таквог Бога и Оца, онда ћете рећи: "То нам није довољно док Га не видимо." И ако будете казали: "Дај нам да видимо Оца", шта да вам кажем? Могао бих прстом да вам покажем овде или онде, но ви не бисте ништа видели, јер где год да покажем, никада не бисте нашли вашег Бога и Оца. А да вам кажем: Децо, Отац је ту међу вама! Да ли бисте веровали?

Не бисте ли питали: "А где то? Да није неко од ових учитеља ове велике дворане?" И ако вам тада кажем: "О не, драга моја децо", шта ћете затим чинити? Зачуђено Ме погледати и казати: "Гле, овај човек се шали са нама. Ако није неко од ових многих учитеља, ко онда? Да ниси можда ти? Јер тако једноставан, прост и без сјаја као ти, па ваљда не може изгледати најузвишенији небески Отац."

Па када ми будете дали такав одговор, шта да вам на то кажем? Зато хајде питајте ме о нечем другом, јер са одговором на ово ваше питање изгледа да не иде тако просто."

Деца кажу: "О драги, мудри човече! Гле, то не иде тако. До одговора на неко друго питање није нам стало, него да ли постоји небески Отац или не од тог зависи све наше блаженство, јер ако постоји Отац у небу онда смо сви блажени, а ако Га нема, онда смо као без темеља и не знамо зашто и чему? Зато, ако ти је могуће, дај се само на одговор на прво питање, то те сви ми молимо усрдно.

Јер да си ти веома мудар човек то смо разабрали из твог избегавајућег одговора. Зато нас приближи Оцу бар за неколико корака, јер мора да Га има. То примећујемо тако што за небеским Оцем чезнемо све више што год више хоће да се сакрије пред нашом детињом сумњом.

Јер да Га стварно нема, откуд онда ова чежња у нама, која је жива као и ми сами? Овом чежњом мора расти и извесност о постојању небеског Оца."

Господ каже: "Па, драга моја дечице, управо ми узесте речи из уста. Јест, у чежњи лежи велик доказ; а шта је след чежње? Зар не, драга моја дечице, след ће бити да хоћете да се уверите у оно за чим чезнете. Ви кажете, то је добар одговор. А Ја вас питам: Шта ли је основа чежње? – Ви кажете Мени, то је љубав за оним за ким чезнемо. – А ако хоћете нешто у основи и пунини да видите, зар је довољно остати само код чежње и њеног следа? Ви Ми кажете: О не, драги веома мудри човече! Овде се мора ићи до саме основе. Ако се ту не најави велика истина, онда је све криво; а ако се ту најави, онда смо се живо уверили да се вечно не препознаје и не види нигде другде до у њезиној основи. – Но, гле вамо, дечице! Овај ваш брат ишао је тим путем и нашао је Оца. Питајте га где је и он ће прстом показати Оца."

Насрћу остали на овог и траже то од њега и овај каже: "О драга моја браћо! Гле овамо, Онај кога држите простим и једноставним, Он је сам кога сте тако дуго узалуд тражили. Он је добри, драги небески Отац – свето, пресвето име Његово! Верујте ми, јер сам Његову славу већ видео. Не зато што вам кажем, већ приближите Му се вашим срцима и наћићете Га и ви истинитим и славним као што сам Га ја нашао."

Гле, ова деца узвикну сва једним гласом пошто препознају Оца: "Оче, Оче, Оче!!! Ти си, Ти си! Јер смо моћно слутили у Твојој близини! А пошто смо те нашли, немој се више скривати од нас да не бисмо морали поново да те тражимо тако тешко."

И Господ каже: "Амин, дечице, од сада се ваша лица више неће одвраћати од Мене. Ако се не будем увек овако као сада налазио међу вама, ипак ћу тамо у оном сунцу, које вам светли, бити присутан. – Остало ће вам ваш учитељ пренети о Мени." –


Друга заповест[уреди]

Није потребно да даље пратимо шта ће ова деца овде од својих учитеља још примити о Господу јер су пребродила доба или стање у којем су Господа као сасвим изгубила, па су тако савладала и прву учионицу, од којих у овом одељењу, као што сте већ раније видели, има дванаест. – Сувише би се одужило ако бисмо заједно са овом децом суделовали у наредној настави у свим следећим учионицама; међутим, како бисте ипак знали шта подучавају у овим дворанама и на који начин, казаћу вам да сте са прве плоче у средини прве учионице могли да разаберете о чему се ради у овој великој згради – наиме ни о чему другом до о десет Мојсијевих заповести и коначно о двеју заповести љубави.

У свакој следећој дворани практично подучавају и вежбају нову заповест и то готово на исти начин као што сте то овде у првој дворани са првом заповешћу имали довољно прилике да посматрате.

Тако се одмах у следећој дворани обрађује заповест: "Не спомињи празно име Божје". Ово свакако ни ви не разумете шта ова заповест у бити значи, па ћу вас малим дрмусањем превести до правилног значења ове заповести.

Према томе овде у овој другој дворани ову заповест не тумаче можда тако да у неважним приликама нико не сме изговарати како год да гласило име Господње без дужног највишег поштовања и страхопоштовања, што донекле ни не би била заповест; јер ако неко мисли да име Господње мора да изговара само у крајњој нужди и то једино највећим страхопоштовањем и највећим давањем части, онда би то готово значило да име Господње никада ни не треба изговарати, пошто су овде постављена два услова, под којима име Господње ваља изговарати. А ови услови су, под прво, тако постављени да се из њих сигурно нико не може осведочити у каквој би то прилици била таква крајна нужда, у којој би се са дужним поштовањем смело изговорити пресвето име Божје, а друго, ако би се и десио такав случај, као на пример очигледна животна опасност, која под разним околностима може снаћи човека, онда се ту поставља питање, да ли ће било ко у таквом крајње незгодном стању бити довољно присебан да највећим поштовањем изговори како год да гласило име Господње?

Када дакле посматрате тумачење ове друге заповести Божје, какво се обично среће на Земљи, онда морате на крају доћи до закључка да име Господње стварно ни не треба изговарати, и то из једноставног разлога што се ова два услова тешко икада могу спојити. Хтео бих знати човека на Земљи који би се у својој највећој невољи ставио у то мирно, узвишено и предано стање у којем би са достојним поштовањем изговорио име Господње.

Ако би то било тачно, онда се нико не би смео ни молити, јер и у молитви се спомиње име Господње. А човек свагда треба да се моли и Богу да даје част, а не да ограничава молитву само на крајњу нужду.

Из свега овог произилази да ова заповест није правилно схваћена. Међутим, како бисмо ово мозгање једним ударцем прекратили, казаћу вам укратко како ову заповест заправо треба схватити. Па тако "не спомињи узалуд име Божје" значи:

Не спомињи име Божје само устима, не изговарај само слогове који се састоје од неколико гласова, него, будући да је Бог основа твог живота, изговарај Његово име у бити свог живота, то јест, не механички, него увек живо делујући свим својим поступцима; јер шта год да чинио, чиниш снагом подареном ти од Бога. Ако ову снагу употребљаваш зло поступајући, очито оскврнављујеш Божанско у теби, и то је твоја снага, живо име Господње.

Гле, ова заповест каже како Божје име под прво треба спознати за оно што јесте и у чему се састоји, па га затим не треба само изговарати празно спољашњим речима као неко друго име, него увек делотворно, јер је име Господње делујућа снага човекова. Зато што год да човек чини треба да чини овим именом. Ако тако поступа онда није као неко који име Божје изговара празно спољним речима, већ делом и живо у себи.

И гле, овим начином, дакле практично, у овој другој дворани подучавају ученике другој заповести и сваки ученик вежба толико све док не стекне праву вичност у свему. Када то све савладају онда прелазе у трећу дворану трећој заповести која, као што знате, гласи:


Трећа заповест[уреди]

"Светкуј Сабат". – Но, шта ће то рећи, посебно овде где се више не мењају дан и ноћ, већ једино траје вечан дан? Када ли је овде Сабат? Ако је ова заповест Божјег порекла онда мора имати вечно важење, а не само временско, и мора имати пуноважно значење како у царству духова тако и на Земљи.

Код вас је правило да за празник који је одређен за Сабат не треба вршити служитељски рад, под чим се наиме подразумева свака привредљивост, међутим, допуштено је одржавати представе, игранке, играти као незнабошци. Дан пред Сабат одређен је за пост да би се на сам Сабат утолико боље и више ждрало. Такође је гостионичарима допуштено да продају своја јела и да њихове госте о празнику варају више но обичним даном. То је дакле правило светковања Сабата; једино није дозвољено благословено радити негде на пољу или на њиви, а све друго ваља на Сабат.

А Господ је на свету показао да се итекако и на Сабат може радити и чинити добро. А будући да је сам Господ радио на Сабат, онда велим да је свакоме овај доказ довољан да под "светковањем Сабата" треба разумети нешто сасвим друго од нерада и не узимања у руке што је корисно и вредно.

А шта треба разумети под светковањем Сабата? Шта је Сабат? Казаћу вам кратко: Сабат није ни субота, ни недеља ни ускршња недеља ни недеља на духове, а ни неки други дан у недељи или у години, него ништа друго до дан духа у човеку, божанска светлост у човековом духу, излазаће сунце живота у човековој души. То је живи дан Господњи у човеку, којег надаље све више треба да спознаје и да посвећује свим својим поступцима, које треба да чини из љубави према Богу и из ње из љубави према ближњем.

А будући да човек овај свети дан мира Господњег у метежу света више не налази, зато треба да се повуче од света и да у себи тражи овај дан живота светог мира Божјег.

Зато је израелском народу било заповеђено да одреди барем један дан у недељи, којег ће се повући од световних послова и да једино у себи тражи овај дан живота. Међутим, придржавали су се само споља материјално овог закона, па се тако овим путем на крају дошло дотле да нису препознали ни самог Господара Сабата, Њега Светога Оца, када је нагнан бескрајном љубављу дошао својој деци на Земљу.

Велим, овим речима бисте потпуно требали да схватите шта би под светковањем Сабата требало разумети и како светковање треба примењивати.

Такође би вам требало бити јасно питање да ли ваше светковање недеље заиста личи на светковање Сабата; да ли се једним часом црквеног богослужења, а затим светским причама уопште може доспети до унутарњег, вечног живог дана мирноће Господње?

Да сам са вама на Земљи стварно бих одредио веома високу награду за доказ да ли се посећивањем цркве, па затим преједањем, коначно шетњом, вожњом или јахањем, та и плесом, игром и пићем, не ретко лажима и преваром, обично срамним посећивањем и таквим сличним подухватима стварно може наћи и светковати истински Сабат у духу. Ко зна, можда има неких филозофа који би били у стању да такво што докажу; код нас би такав изгледао као лажан новчић.

Није потребно истицати да овде децу на практичан начин уче и увежбавају да једино живо светкују Сабат. Па овим можете да имате темељну представу како заправо ове заповести Господње заиста треба разумети.

А као што смо укратко прешли ове две заповести и претходно прву, прећи ћемо укратко и остале како бисте стекли добру представу у ком смислу овде деци преносе све ове заповести. Тако ћемо одмах као следеће укратко посматрати четврту заповест у четвртој дворани.


Четврта заповест[уреди]

Четврта заповест, као што је имате на Земљи, гласи: "Поштуј оца и матер како би дуго живео и добро ти било на земљи". Ова заповест је истог Божјег порекла као прве три. Шта заповеда и шта обећава? Ништа друго до послушност деце својим родитељима и за ову послушност временску повластицу.

Зар се овде свако не би могао питати и казати: "Шта, зар се божанска заповест посвећује једино временским обећањем и у позадини нема ничег видљивог у чему би биле заповеђене вечне духовне предности? Шта нам је до временске повластице? Шта до удобног живота, шта до дугог живота, ако за њим више ништа не следи?

Истина, добро и дуго поживети, боље је но кратко и лоше. А када се на крају животног доба појави пуста смрт, какву предност има добар и дуг живот према лошем и кратком? Велим баш ни не треба бити елементаран математичар за закључак да у оба случаја скор испада чиста нула; јер први као и други не добија баш ништа и нема неке везе како се стигло дотле, било добрим, било лошим.

Дакле, гледајући овим мерилом четврта заповест била би утемељена веома лоше и родитељима би се лоше писало ако би њихова деца долазила на свет већ са таквом филозофијом и сама деца би имала мало разлога да слушају своје родитеље. –

Затим се та заповест може критички посматрати и овако: Тако како гласи заповест, има само временску основу, значи представља само обавезу деце према родитељима. Дакле поставља се питање, шта ће ова заповест овде у духовном свету, где су деца заувек разрешена својих родитеља? А када су разрешена својих родитеља, ваљда ће бити разрешена и својих земаљских обавеза према њима. Али ипак примећујемо да је овде у овој четвртој дворани та заповест записана на табли. Да се за ову децу можда не односи на Господа? Могло би се то стварно чути да испод не пише обећање "Како би дуго живео и добро ти било на земљи". – Да стоји "Како би вечно живео и добро ти било на небу", онда би такво излагање закона било разумљиво, међутим, временско обећање у вечном царству духова ипак звучи мало чудно.

Шта би по вашем мишљењу требало да се чини не би ли се овом закону прибавило потпуно утемељено божанско обличје? Дакако да слежете раменима и кажете готово нечујно у себи: Драги пријатељу и брате, ако ово образложење зависи од нас, онда чисто духовна божанска сфера овог закона доста запире; јер, као што смо горе видели, неће бити баш лако – како се мисли – наћи пуно Духовног.

А ја вам кажем да је баш ова заповест, готово као ни једна друга, најдуховнија. Ма колико год да се чудили, ипак није другачије. Но, да бисте ово једним ударцем увидели, нећу ништа друго учинити до да овај закон кажем нешта другим речима као што га износе и овде у овој учионици и увидећете одмах пунину истине. А како гласи овде? – Чујте:

Децо, будите послушни поретку Божјем, који исходи из Његове љубави и мудрости (то јест отац и мати) да бисте дуго живели на земљи у добробити. Шта значи дуг живот, а шта наспрам томе вечан живот? "Дуг живот" представља живот у мудрости; и схватамо га "дугим" не трајањем, већ ширењем и све моћнијим бивањем живота; јер реч или појам "живот" већ сам по себи укључује вечно постојање. А реч "дуг" посве не значи трајање, већ једино ширење животне силе, којом се живеће биће све више пружа у дубине божанског живота и управо тако свој сопствени живот све више усавршава, учвршћује и чини делотворнијим.

То би било то; но шта значи "добробит на земљи"? Ништа друго до усвојити божански живот, јер под земљом овде разумемо сопствено биће, и добробит у том бићу није ништа друго до слободно постојање у самом себи по потпуно усвојеном божанском поретку.

Ово кратко објашњење довољно је да се увиди да је управо овај закон потпуно чисто духовне природе. Ако у доколици хоћете подробније да га проверите, наћићете на сопственој земљи да је тако. А тако и овде подучавају практично децу и то највећом користи. – Па пошто ово знамо, пређимо одмах у пету дворану.


Пета заповест[уреди]

Примећујете у овој петој дворани поново постављену плочу и на њој пише читким писмом: "Не убиј". Ако ову заповест посматрате само донекле при светлу и уз то и повест израелског народа, онда би ваше очи морале да имају троструку мрену ако на први поглед не бисте уочили да ова заповест посебно запире. "Не убиј", али како, када, где и шта?

Шта уопште значи "убити"? Да ли "убити" значи једино онеспособити тело за живот или значи одузети духу његову небеску снагу? Ако је убијање једино законски ограничено на човеково тело, онда се овде никако не мисли на убијање духа, будући да је такође речено да сваки човек у неку руку треба да мори своје тело како би оживео дух, као што сам Господ каже: "Који љуби свој живот, тј. живот тела, изгубиће га, а коме је мрзак Мене ради, сачуваће га".

Ово се види и у природи. Ако код неког плода спољашња кора или љуска не умре, плод неће доспети до живе клице. Па тако из свега овог произилази да убијање тела не може истовремено бити и убијање духа. А ако се под овим законом мисли само на убијање духа, да ли онда неко може да буде сигуран за живот свог тела?

А насупрот томе свакоме је такође познато да посебно у овом времену честа оживљавања тела нису ништа друго до "умртвљавање духа". Ако посматрате упоредо повест израелског народа, коме су ови закони у неку руку, као што кажете, свеже били дати, наћићете чудан контраст, прво и прво, да је давалац закона Мојсије најпре сам погубио гомилу Израелаца, а његови наследници су морали чинити исто са онима који би се огрешили о закон.

"Не убиј" – овај закон се као и сви остали налазио у ковчегу завета. Но шта је чинила сва израелска војска када је ушла у обећану земљу са ранијим становницима ове земље? Шта је чинио сам Давид, човек по срцу Божјем? Шта највећи пророк Илија? – Гле, сви су они убијали и то много пута и често штавише и на веома свиреп начин.

Зар онај међу вама који је трезвена и непристрасна духа неће просудити у себи и рећи: Каква је ово заповест против које су, као против ни једне друге, били принуђени да делују чак и први пророци, које је поставио Бог?

Таква заповест готово да ни није заповест. И у нашим је временима убијање браће у рату часна дужност. – Јест, и сам Господ убија дан за даном мноштво људи по телу, а ипак пише: "Не убиј". Давид је чак морао да одреди да буде убијен и један војсковођа пошто се према једном месту, којег је требало уништити, додуше кривоклето, понео благо.

Но добро, тако то стоји са овом заповешћу на Земљи. Али овде је видимо у небеском царсту, где ни једно биће више не може да убије друго и где сигурно нико ни најмање не помишља да неког убије. Па чему је написана на плочи? Можда из чисто историјских обзира не би ли овде ученици научили каквих заповести има и каквих је било на Земљи? Или да можда неће овде ове предобродушне дечије душице ове заповести ради да ставе на одређено време у стање жеље за убиством, па да се затим према овој заповести боре против ње? Могли бисмо то претпоставити, но какав закључак или исход би се добио? Кажем вам ништа друго до: Ако се крволочност на крају деци ипак мора одузети, пошто су се као крволоци према закону савршено довољно доказали, морамо претпоставити да при том нису ништа ни добила ни изгубила као да никада нису ни била испуњена крволочношћу.

Но видим да при том темељном приказу ни ви сами не знате шта заправо да чините са овом заповешћу. Без бриге; неколико речи ће бити довољне да вам у правом светлу прикажем све сумњиво и закон ће засијати истом славом као сунце како на Земљи тако и на небу.

Но, да бисте следеће објашњење схватили лако и темељно, скрећем вам само пажњу да је у Богу вечно одржање створених духова непромењив основни услов васцелог божанског поретка. – Знајући ово, посматрајте супротност, наиме уништење; и ево, ова заповест ће вам у духовном и телесном значењу бити потпуно јасна.

Према томе рецимо уместо: не убиј – не уништавај, ни самог себе ни било шта што је твога брата, јер одржање јесте вечни основни закон у самом Богу, којим Он јесте вечан и бескрајан у Својој моћи. А пошто је на Земљи потребно човеково тело све до времена које је Бог одредио за вечну и трајну изградњу духа, тако без Божје изричите заповести нико нема право самовољно да уништава како своје тако ни тело свога брата.

Када је дакле овде реч о заповеђеном одржавању, онда се и само по себи подразумева да било ко још мање има право да уништава дух свог брата, као ни свој, ма каквим средством и да га онеспособљава да стекне вечан живот. Бог додуше свакодневно убија човекова тела, али у право време када је дух овако или онако доспео до одређене зрелости. И анђели неба, као сталне слуге Божје, непрестано убијају тела људи на Земљи; али не пре него што добију налог од Господа и онда једино на начин како Господ хоће.

А према томе овде и деца уче духовно практичним путем у чему се састоји одржавање створених ствари и како се увек веома пажњиво мора руковати њим сједињено с вољом Господњом. Па када сте сада ово само донекле схватили, онда ће сигурно бити јасно, прво и прво, видети велико достојанство овог закона, и друго, зашто је изражено и овде у царству небеских дечјих духова. – Па пошто ово знамо, можемо одмах прећи у шесту дворану.


Шеста заповест[уреди]

Овде поново примећујемо плочу у средини шесте дворане. На њој пише јасним и читким писмом: "Не чини блуд, прељубу". – Без сумње ово јесте шеста заповест, коју је Господ преко Мојсија дао израелском народу. Ова заповест је сигурно једна од најтежих схватити је у њеном битном услову те по њој поступати у бити свог живота.

Шта је заправо забрањено овом заповешћу? И кога се ова заповест уопште тиче: духа, душе или тела? Који од ова три степена живота да не чини блуд? То је питање. А шта је заправо блуд, и шта прељуба? Да ли је чин рађања блуд? Ако је тако, онда је овом заповешћу забрањено свако рађање јер у овој једноставној заповести не видимо никакав услован изузетак; ето каже: "Не чини блуд".

Ако се дакле сполни чин донекле сматра врхунцем блуда, хтео бих да знам оног човека који би при тренутном стању ствари на Земљи могао да изврши зачеће без овог забрањеног чина. Било у браку, било ван њега, чин је исти. Било с озбиљном намером рађања деце, било без, чин остаје исти. Уз то заповест у себи не садржи услов којим би уређен брак био изузет од блуда.

Међутим, посматрајући с друге стране мора сваком човеку бити јасно да је Господу првенствено стало до расплођавања човековог рода и његовог мудрог васпитања. Но којим путем да се човечији род расплођава ако му је чин рађања забрањен претњом казне вечне смрти? Велим то свако може да опипа рукама да овде очигледно нешто запире.

А уз то је и свако принуђен да сам себи посведочи како сигурно ни код које друге обавезне заповести природа толико не саплиће човека да се мора спотаћи колико код ове. – Сваки човек, ако му је васпитање било донекле уредно, готово да нема, или одвећ само мало замерке у држању осталих заповести; но код ове заповести природа вазда мрси све рачуне чак и код апостола Павла.

Очигледно се овде ради о забрани плотске жудње, која је неодвојиво везана с чином рађања. Уколико се забрана тиче само плотске жудње а не истовремено и чина рађања, поставља се питање да ли је ваљан чин рађања могућ и без плотске жудње? Да ли неко од вас може тврдити и доказати да законски и ваљани супружници код чина рађања не осећају никакво привремено задовољство? Или да ли негде постоје супружници који барем напола предстојећим телесним задовољством не би били подстакнути на чин рађања?

Из овог, дакле, видимо да за ову заповест у погледу блуда у примени на чин рађања не можемо јамчити. Зато или мора постојати чист чин рађања, који нема везе са плотском пожудом, или, ако се такав чин не да посведочити, онда телесни чин рађања неће бити под овим законом и биће сматран допуштеним, самовољним и некажњивим чином, јер то смо већ приметили да се закон изјашњава нештедимице и безобзирно према сваком изузетом услову.

Но нужно постојање људи јасно се изјашњава против забране овог чина, као и безобзирна пожудна природа. Ма каквог сталежа неко био, неће од тог бити ослобођен када стаса; морао би се осакатити и уморити своју природу, иначе барем жудња остаје ако га спољње околности и задржавају од чина.

Дакле ово се неће тицати тела. Па можда се овај закон једино тиче душе? Велим, пошто је душа апсолутно живо начело тела и пошто његов слободан чин чисто зависи од душе, без које би тело било мртво, тешко да ће се негде наћи неки супер-научник који би озбиљно хтео да тврди да душа нема везе са слободним поступцима тела. Па тело није ништа друго до само оруђе душе уметно уређено да се њим служи. Према томе чему онда заповест која се тиче једино тела, које је само по себи мртва машина? Када неко неспретно удари мотиком, да ли је крива мотика или његова рука? Велим да овде ваљда нико неће тврдити да мотици треба приписати неспретан ударац.

Тако се чин рађања не може приписати телу као грешан чин, него једино поступајућем начелу, који је овде жива душа. Такође ће се наше досадашње критичко расветљавање ове заповести једино тицати душе, која у телу мисли, хоће и поступа; па је тако душа сходно текућем критеријуму нужно слободна ове заповести. Дакле, са душом такође неће ићи; па онда ваљда с духом? Видећемо да ли се дух овде да надбити.

Па шта је дух? Дух је истинско животно начело душе и душа без духа није ништа друго до субстанцијално етерски орган, који је потпуно способан пријема живота, но без духа није ништа друго до субстанцијална духовно етерична пијавица, која своје руке непрестано испружа ка животу и усисава све што одговара њезиној природи.

Душа без духа јесте дакле једино нема полска снага, која у себи има муклу ћуд да се засити, но сама нема способност расуђивања, којом би јој било јасно чиме се сити и чему јој сићење служи. Треба је упоредити са велекретеном који у себи не осећа ништа друго до жеље да се засити. Чиме и зашто? То не поима. Када је веома гладан, онда ждере све на шта наиђе, било да је ђубре или хлеб или крма за свиње, то му је свеједно.

Гле, таква је душа без духа. И ови споменути кретени једино имају живот душе, то јест у њиховим душама се налази једино преслаб дух или га често ни нема. А да је такав случај, погледајте само у свет мрачних духова. Шта су они? Душе преминулих који су за телесна живота лакомислено а често и злонамерно толико ослабили и потисли у себи свој дух да им у таквом стању једва може доделити оскудно одмерено осећање живота, а при којем све предности живота неретко морају остати вечно у позадини.

А како се таква бића владају с оне стране према блаженим живим духовима? Никако другачије до праве будале, односно духовни кретени, још и на све начине нагрђени, тако да не ретко од човечијег духа више нема ни најмањег трага. Ова бића у духовном свету у својим поступцима нису више урачуњива колико ни кретен или будала. А из овог произилази да душа сама по себи није урачуњива, него једино поседовањем духа, коме је једино својствено слободно хтење, дакле у суштини је то једино дух.

Ако је дакле ово потпуно јасно, поставља се питање: Како и на који начин апсолутни дух може чинити блуд? Зар дух може имати телесне жеље? Велим тешко да ће постојати већа противуречност до да неко озбиљно замисли телесног духа, који би нужно морао бити материјалан не би ли сам у себи имао грубоматеријалне жеље.

А када већ притвореник сигурно не ужива у свом притвору, баш ће се апсолутни дух повезати заувек својим слободним бићем грубом материјом и у њој налазити задовољство. Дакле у овоме смислу дух који чини блуд јесте највећа глупост коју човек може да изговори. Стога се поставља питање: Шта је блуд и ко не треба да га чини, будући да смо видели да ни тело а ни душа нити дух по себи не могу чинити блуд онако како смо их до сада упознали?

Додуше неки ће рећи: Мојсије се касније о томе подробније изјаснио тако што је чин рађања сходан реду дозволио једино међу благословеним супружницима, а за другачије рађање, поготово ако би ожењен човек овај чин хтео чинити са женом другог човека, одредио је да се такав чин сматра прељубом, и да су прељубник и прељубница криви на смрт.

То је тачно, но накнадне одредбе ипак не дају други облик простом закону датом у почетку. Онај који хоће да га се држи, мора код првог закона да се докаже, јер њим нису ни блуд ни прељуба забрањени на одређен начин.

До сад смо јасно разјаснили шта би се опште узев могло сматрати под блудом. Па пошто све ово указује на чин рађања, онда се овим законом никако не може сматрати забрањеним блуд ове врсте, каквим га до сада сматрамо да нам је познат.

Но, ево јавља се један врло искусни по овом питању, па каже: Под блудом који је овде забрањен разуме се једино празно задовољство чулног нагона. – Добро, велим, а ако човек са женом другог човека, која од свог мужа не може да зачне, озбиљно роди, питање: да ли му се то рачуна грешном прељубом? Питам даље: Ако младић нагнан својом природом роди с девојчицом, да ли му се то може урачунати грешним блудом?

Питам даље: Ако неки човек из искуства зна да његова жена не може да зачне, а ипак општи с њом зато што је бујних облина и зато што га дражи, дакле очигледно празно задовољава свој чулни нагон, да ли му се овај чин рачуна за грех блуда?

Питам даље: Има посебно у овом времену, као што их је било у свим временима, безброј људи оба пола који су итекако плодни и имају велик природни нагон, но због политичких околности и оскудевања нису у стању да се венчају. Када овакви људи, који су у двострукој невољи, изврше зачеће, да ли греше против ове шесте заповести?

Казаће: нека свој нагон жртвују Богу и нека не врше сношај, тако неће згрешити. А ја кажем: Који ће судија овакву грешку прогласити стварним грехом? Зар богат има заслугу, када се може уредно женити, пред сиромахом, који по природном стању ствари мора остати без овог блаженства? Зар имућан треба да има веће право да роди сличног себи него ли сиромах? Зар ће новац посветити рађање када се богат уредно може женити, а хиљаде сиромашних не могу?

Уз то можемо још и да упитамо: Па ко је заправо крив за многоструко осиромашење људи? Сигурно нико други до сретни богаташ, који својим себичним шпекулацијама присваја толика блага којима би се неретко хиљаду људи оспособили за уредан брак. Зар дакле једино богати супруг да буде ослобођен греха ако са својом законитом женом рађа децу, а сиромах једино да испашта за друге зато што се не може женити? Зар овакво просуђивање не би било као кад би се на Земљи одредило неко место ходочашћа и уз то заповест да га нико не сме посетити пешке како би тамо примио неку наводну милост, него свако ко то место посећује и хоће да прими милост мора доћи довезен у посве елегантним колима?

Онај који би такву заповест сматрао праведном, тај би стварно морао бити са неког света за који Творац неба и Земље ни сам не зна, то јест са неког света који нигде не постоји, или ће бити посланик Сотоне.

Видимо сада из овог огледа да не иде с овим објашњењем наше шесте заповести. Па шта да започнемо не би ли из ове заповести извукли пуноважан смисао? Кажем вам унапред: није тако лако као што би неко замислио. Јест, ја кажем:

да бисмо нашли прави смисао ове заповести морамо дубоко захватити, све до самог корена, иначе ћемо се стално налазити у сумњивом положају, у којем ћемо лако сматрати грехом што ни издалека није грех, а што је стварно грех, једва ћемо држати вредним пажње да је грех.

А где је овај корен? Одмах ћемо га имати. Ви знате да је љубав сама основа и сушти услов свих ствари. Без љубави не би било ништа створено и без љубави се не би могло замислити неко постојање, исто као што без узајамне силе привлачења не би ни настао неки свет по вољи Творца. Уколико ово неко не схвата, онда нека само замисли немање узајамне силе привлачења неког света, па ће одмах видети, како ће се сви атоми неког света изненада одвоји један од другог и расплинути као у ништавило.

Зато је љубав основа свега и истовремено кључ свим тајнама.

А како да се ова љубав доведе у везу с нашом шестом заповешћу и да се објасни? Кажем вам: ништа лакше него то будући да ни код једног другог чина на свету љубав није толико присно уплетена као управо код овог којег сврставамо уз грехе блуда. Знамо да је човек способан двеју љубави, наиме божанској, која је супротна свакој љубави према себи, и љубави према себи, која је супротна свакој божанској.

Сада се поставља питање: Када неко врши чин рађања, која љубав је овде била побуда? Љубав према себи, под чијом влашћу стоји и свака жудња за ужитком, или божанска љубав, која једино хоће да пружи што има сасвим занемарујући себе? Гле, ево нас прилично на прагу правој сржи.

Претпоставимо два човека: Један га чини из себичне жудње за ужитком, а други захвалном преданошћу за способност рађања да своје семе пружи жени да би у њој зачео плод. – Који је од ове двојице згрешио? Велим бити овде судија и пресудити право, неће бити баш тешко.

Но да би нам ово било потпуно јасно, морамо се ближе упознати са појмом "блуд"? Чедност јесте оно стање човековог бића у којем је слободан сваке себичности или у којем је чист од сваке мане љубави према себи. Блуд јесте стање бића у којем човек има обзира само према себи, поступа за себе, а за свога ближњег, поготово када се ради о жени, уопште не мари.

А себичност није нигде другде срамније изражена до управо код чина где се ради о размножавању човека. Зашто? Разлог лежи на длану. Каква побуда или семе, такав ће бити плод. Ако је божанска љубав, дакле чедност, семе, онда ће се појавити божански плод; а ако је семе – љубав према себи, дакле себичност и жудња за уживањем, тј. блудно стање бића, какав ће се родити плод?

Гле, то је то што је овом шестом заповешћу забрањено. Да су се држали ове заповести, Земља би још била небо, јер на њој не било себичног и властољубивог човека. Но ова заповест је прекршена већ у самом почетку људског рода и плод овог преступа био је користољубиви и себични Кајин.

А из овог произилази не само да ткз. блуд, који је овако погрешно назван и којег ваља звати жудњом за уживањем, припада у ред наших греха које обрађујемо, већ и свака жудња за уживањем ма каквог облика. Поготово када човек ионако слабу жену користи себично и похлепно, треба сматрати грехом блуда. Кратак наставак ће нам ово још јасније предочити.

Могло би се овде казати, пошто у шестој заповести само гласи "Не чини блуд", да се овде не сматра забрањеним курварство, будући да у шестој заповести нигде не гласи "Не курвај се". – А ја кажем: Шта је курварство, какве врсте да је, духовно или телесно? Оно јесте сигурно прилагођавање пороку, и то на следећи начин: Филозофирањем се пренебрегава грешна могућност, стављају се све појаве у област "природне потребе". Када некоме своје сопствено биће јави и захтева да га задовољи, онда човек сходно своме разуму и изумитељству чини само нешто похвално и вредно ако свим захтевним потребама своје природе омогући средства којима може да им удовољи. Животиња додуше своје потребе мора да задовољава на диваљ инстинктиван начин, зато што нема разума, памети и изумитељска духа. Али управо тако се човек диже изнад просто-природног животињског када захтеве своје врсте задовољава на прочишћен начин. Стога разум просвећеног човека каже:

Ко човеку може урачунати грехом ако помоћу свог разума сагради наочиту кућу за становање те њом замени бившу рупу у земљи или шупље дрво? Ко може човеку урачунати грехом када оплемењује плодове дрвећа: Од киселих јабука и крушака ствара слатке и укусне? Ко човеку може урачунати грехом ако направи кола, припитоми коња, па затим путује много удобније но својим сопственим слабим и јадним ногама? Затим, да ли неко човеку може зарачунати грешком ако човек кува и зачини плодове природе да му као храна буду укуснији? Да ли су ствари у свету створени за неког другог ако не за човека да их целисходно користи? –

Зар није човек открио много лепих и корисних ствари који му служе за његову удобност и разоноду? Зар да му се то урачунава грешком ако Ствараоцу служи на част својим разумом, без којег би ово небеско тело остало некултивисано као права дивљина, у којој би расло све једно преко другог у најлепшем хаотичном нереду као трава, корење и коприве?

А када се човеку разно обрађивање земљиног тла уопште не може урачунати грешком, премда апсолутно нема друге сврхе до пријатнијег и удобнијег ужитка у стварима света, па онда се ваљда ни прочишћен ужитак сношаја неће човеку урачунати грешком, будући да се најобразованији човек у овом чину најмање разликује од животиње. Дакле и овај нагон човека мора бити могуће задовољити на оплемењен и прочишћен начин и то из истог разлога којим граде удобне куће, шију мекану одећу, припремају укусна јела и друге такве удобности.

Само да предпоставимо случај, неки човек из образованог сталежа за своје задовољење има избор између две жене. Једна је прљава сасвим запуштена, проста сељанка, а друга васпитана, пријатно обучена, без мане целим телом и иначе згодна и привлачна девојка, кћер из угледне куће. Питање: За којом ће посегнути образовани човек? За одговор овде не треба лупати главом; сигурно само за бр. 2, јер пред бр. 1 ће се гадити. Дакле и овде је прочишћење сасвим на месту, јер човек тако потврђује да је више биће, које поседује силу и снагу да прочисти и пријатније представи све што је непријатно и прљаво.

А пошто човек, као и жена, у овом погледу јако осећа честу потребу да се задовољи, при чему се не може увек очекивати in optima forma да се зачне дете, зар ће онда бити против дужне употребе његове силе разборитости ако постави средства којима може остварити задовољење овог нагона, било само простим сношајем са женама, било самозадовољавањем, или у нужди ткз. педерастијом? Јер баш овим се човек разликује од животиње да овај у свему природни нагон може задовољити и другим путевима, а не само оним на који је упућен на првом месту дивљом природом. Према томе су ваљано уређене јавне куће и сличне установе итекако исправне и разуму човека једино могу служити на част, а не на бешчашће.

Гле, шта ли се свему овом, природно посматрано, може приговорити? Јер јесте да животиња такво профињење и нијансирање при задовољавању свог полног нагона не може остварити, па се у том непорециво може открити у неку руку мајсторство човековог разума. То је тачно, животиња у свему овом има своје време, ван којег не осећа потребу да задовољи овај нагон.

Међутим шта значи све ово профињење? То је кратко питање, но одговор је велик и важан. – Ово профињење сигурно нема неки други порив до ужасно јадну жудњу за ужитком. А жудња за ужитком, знамо, јесте очигледно дете љубави према себи, која са властољубљем иде сасвим упоредо.

Истина, у очитој кући живи се пријатније него у ниској земљаној колиби, али посматрајмо њене житеље. Како наступа сав горд и надувен житељ таквог двора, а како се скрушено клања скроман житељ колибе пред таквим сјајним дворским господарем.

Посматрајмо житеље великог града, а према томе малог села. Грађани више не знају куд ће од саме жудње за ужитком; сви хоће удобно да живе, да се забављају, да сјаје и по могућности мало да владају. Дође ли сиромашан сељак у велик град, мора барем сваком чистачу ципела итд. да се обраћа са "Ваша Милости", ако неће да се изложи некој непријатности.

Но отидимо на село, тамо ћемо још наћи очеве, не ретко мирне суседе, који не ословљавају један другог "Ваша Милости" и "Господин од". Шта треба предпоставити? Када сељак другом каже "брате", или када у граду неко мање имућан неког нешто имућнијег ословљавља "Ваша Милости", "Господин од" и сл.?

Велим да неће бити потребно даље пратити такве бесмислене изроде рафинерије човековог разума, већ можемо одмах дати коначни суд: Сва оваква похлепна профињења по претходном разматрању нису ништа друго до идолопоклонство, јер су жртве човечијег духа спољњој слепој телесности.

А ако су идолопоклонство, онда су и право курварство, и њихов смер доказује да се не могу примити у сферу чедности.

Зашто је Вавилон назван курвом? Зато што се тамо одомаћила сва замислива профињеност. Зато и у правом смислу "курвати се" значи: Служити блуду свом животном снагом. Тако богат супруг који се оженио згодном и похотљивом женом само ради ужитка није ништа друго до прави блудник и његова жена права блудница.

Па тако и овде овој деци показују блуд у његовој бити, да није ништа друго до права правцата себичност и жудња за ужитком.

Било је потребно да вам се ова заповест тим подробније расветли зато што човек ни једну другу заповест не пренебрегава тако лако као ову. – Рекао бих да сада и ово предавање разумете, па ћемо одмах прећи у седму дворану.


Седма заповест[уреди]

Ево нас у седмој дворани. Гле, у њеној средини на плочи која се налази на светлом белом стубу пише јасно читким писмом "Не кради". – Овде се при првом погледу ове законске плоче сигурно одмах сваком намеће питање:

Шта овде да се краде будући да нико нема својину, већ је једино уживалац што Господ даје? Ово питање је природно и има добар смисао, а може се и са истим правом поставити на небеском телу; јер и на њему даје Господ све што постоји, па се ипак људи узајамно могу поткрадати на свак могућ начин.

Зар се и овде не би могло питати и рећи: Зар Господ није подједнако за све људе створио свет и зар свако нема подједнако право да ужива у свему што пружа створени свет? А пошто Бог сигурно није створио свет само за неке појединце, већ за све људе, онда према томе свако има право да по својој потреби ужива у производима света; па зашто је онда ова заповест била добра, којом је људима очито одобрено неко право својине и тек тако је постала могућа крађа? Јер где нема неко "моје и твоје", него једино опште "нас свију", тамо бих волео да видим оног који би поред све воље могао нешто да украде свом ближњем.

Зар није било паметније уместо овог закона, којим се опасно допушта одвојено право својине, укинути за сва времена свако право својине? Онда би тај закон био потпуно излишан, сви својински судови на свету не би ни настали и људи би на најлакши начин међусобно живели као истинска браћа.

Уз то још треба узети у обзир да је Господ ову заповест преко Мојсија дао управо у таквом тренутку када баш ни један од све многобројне деце Израела није ни имао сопствену својину; јер што се тиче понетог злата и сребра из Египта – било је својина свег народа под надзором њиховог вође.

А што се тиче одеће, била је посве једноставна и при том толико бедна да један одевни предмет у вашем садашњем времену једва да би стајао неки динар. Уз то ни један Израелац није имао залиху одеће, већ што је носио на себи, то је било све што је имао.

У том дође ова заповест. Дакако да се израелски народ морао међусобно питати у чуду шта ли да крадемо један другом? Да ли нашу децу? Кад је у овом садашњем мучном положају свако сретан ако има што мање деце? Да нећемо један другом да крадемо наше лонце? А шта имамо од тог? Јер онај који нема лонац, ионако има право, ако има што за кување, да то кува заједно у лонцу свог суседа. А онај који га има неће му бити потребно да прибави још један те да има више терета да носи. Стварно нам није јасно шта овде можемо да крадемо један другом. Да није част? Слуге смо једног те истог Господара, који итекако добро зна вредност сваког човека. А да узајамно умањујемо један другог, шта би тим постигли пред лицем Оног који нас увек сасвим види? Дакле одвећ не знамо шта чинити с том заповешћу. А да ли ова заповест треба да важи за неко будуће време ако нам Господ једном буде допустио да имамо одвојену својину? Ако је тако, онда нека нас боље остави овако какви смо и заповест потире сама себе.

Гле, тако је збиља израелски народ ту и тамо разматрао и то му се у његовом положају у пустињи није ни могло замерити; јер тамо је свако био подједнако богат и подједнако велик, тј. у свом угледу.

А зар садашњи верујући народ новозаветно с Господом овако мудрујући не би могао негодовати и рећи: О Господе! Зашто си негда дао такву заповест којом је временом људима на Земљи било допуштено одвојено својинско право и баш због тог својинског права настала је безбројна гомила лопова, разбојника по путевима и убица? Укини стога ту заповест не би ли тако нестала војска лопова, убица и разбојника и свакаквих варалица, а исто тако и друга војска световних судија, свака на свој начин сасвим празна љубави према ближњем. –

Овде кажем: Овај узвик се може чути и изгледа потпуно оправдан под овим критичким расветљавањем. А зашто и како? Најпре од Бога као одвећ најљубазнијег Оца не може се очекивати сигурно ништа осим једино све само најбоље. Зар онда да помислимо да је Бог као најбољи Отац људи хтео да им да устав којим ће се сигурно само унесрећити, и то временски и вечно?

А ако се Богу нужно мора приписати највећа доброта, највећа мудрост, па према томе и поуздано свезнање, по којем је сигурно требало да зна какве плодове ће неминовно донети таква заповест, онда не можемо а да не запитамо: Господе, зашто си нам дао такву заповест, зашто си нас њом неретко страшно унесрећио? Зар заиста беше таква Твоја воља? Или, пак, ниси ни дао ову заповест, него је људи убацише тек накнадно из свог користољубља, пошто су изгледа наумили да се издвоје из општег броја своје браће те да у таквом стању оправдано скупљају властита блага не би ли се помоћу њих утолико пре издигли као господари над својом скупљеном сиротом браћом?

Гле, све се то да чути и нико такво што не може оспорити. Поврх тога морамо човечијем разуму да поспемо неколико зрна правог тамјана ако му је у овом добу барем било вредно да на такав начин критички расветли Мојсијеве законе. Но да ли је неко код ове критике нешто добио? Људи сигурно не, а сигурно ни Господ јер се у овој критици очито не испољава божанска љубав и мудрост.

Но, како ли овај закон узети и посматрати да би пред Богом и свим људима изгледао потпуно посвећеним да га изговара највећа божанска љубав и мудрост и да у себи носи Господњу најмудрију скрб ради временског и вечног блаженства и добитка? Како је до сада објашњавано, поготово у садашњим временима, морало је ширити, дашта, само несрећу. Зато ћемо по смиловању Господњем открити право значење ове заповести како би људи у овом у будућности нашли своју срећу, а не несрећу. А да бисмо то постигли, најпре ћемо разматрати шта треба разумети под "красти".

Да се најпре под "красти" никако није могло разумети самовласно одузимање материјалних добара неког другог, потпуно је јасно овим што посебно у време законодавства нико од израелског народа није поседовао својину. Чак када је народ ушао у обећану земљу било је тако уређено његово устројство да нико у земљи није могао поседовати потпуну правну својину, већ је усмерење било што више на заједницу добара и сваки потребит Израелићанин, ако је уосталом живео по божанском поретку, морао је свугде наиђе на гостољубив пријем и смештај.

А да се у овој заповести под "красти" схватало самовољно одузимање блага неког другог, онда би несумњиво, како је током овог приказа довољно јасно било показано, прекор пао на законодавца, пошто би овим донекле прећутно оправдао стицање, идустрију па према томе и лихварење. Јер то сваком човеку на први поглед мора пасти у очи, ако само у малом степену уме нешто јасније да размишља, да је право својине потпуно санкционисано и потврђено уведено чим се да закон којим нечија својина мора да изгледа потпуно обезбеђеном. А зар би се с друге стране могао очекивати такав закон од законодавца који је својим сопственим устима рекао својим ученицима: "Не брините се шта ћете јести и пити и чиме ћете покрити ваше тело, јер тако чине незнабошци. Тражите пре свега царство Божје; све остало ће вам већ припасти само по себи."

Такође говори исти законодавац: "Птице имају своја гнезда и лисице своје јаме, а Син човечији нема камен којег би ставио под Своју главу". Опет с друге стране видимо Његове ученике како чак у Суботу тргају класје, дакле очито краду. Када су се власници њиве жалили, кажите: кога је велики законодавац прекорио и то врло осетно? Само требате да погледате у књигу и све ће вам бити јасно.

Даље видимо једном истог законодавца у положају када мора да плати путарину. Да ли је захватио у сопствени џеп? О не, него знао је да је у оближњем језеру риба прогутала изгубљен статир. Петар је морао да оде, да узме ковницу из чељусти рибе коју је држала снага Господња и с њим да плати путарину.

А ја питам: Зар по вашем својинском праву налазач који је на било који начин нашао неко благо има расположљиво власничко право? Зар велики законодавац није морао знати – или није хтео знати – да је од овог блага које је нађено у риби имао расположљиво власничко право само на трећину и то тек нако предходног јавног или службеног огласа о нађеном? Такво што није учинио; према томе, очито је починио двотрећинску крађу, или проневеру, што је исто.

Даље би се по правним начелима могло питати – ако претпоставимо да је само мали број Јевреја потпуно знао ко је заправо био Христос – ко Му је допусио да одузме ону магарицу њеном власнику те да је сам употреби по свом нахођењу.

Овде ће рећи: Па Он је био Господар све природе и ионако је све било Његово. То је тачно, али како онда може да каже у светском погледу да Син човечији нема ни камена, а с друге стране каже да није дошао да укине закон, него да га потпуно испуни.

Ако бисмо хтели да пратимо Његову мисију, онда бисмо нашли још понешто где велики законодавац по садашњим својинскоправним начелима и по опсежном правном објашњењу седме заповести очито крши управо ова правна начела. Како би овде прошао неко ако би неком власнику уништио дрво или велико крдо свиња и још тога? Велим да имамо доста примера по којима се више него јасно види да је велики законодавац са овом седмом заповешћу повезао сасвим други смисао но какав је временом осмишљен од користољубивог и лакомог човечанства.

Рећи ће: То је сад сасвим јасно, али који је смисао повезао, то је сакривено још иза густог вела. А ја кажем: Само стрпљење. Ако смо до сада подробно расветлили погрешно поимање ове заповести, онда ћемо ваљда право значење ове заповести такође лако наћи; јер ако неко уме да прозре каквоћу ноћи, ваљда се неће бојати да ће дању имати премало светлости.

Па шта заправо у правом истинском смислу значи "Не кради"? У правом смислу то значи: Никако не напуштај божански поредак, не стављај се ван њега и не покушавај овладати правима Божјим.

А шта су ова права и у чему се састоје? Бог једино јесте свет и једино Њему припада сва моћ. Онај кога сам Бог посвећује и којем додељује моћ, тај је поседује законито; а онај који сам себе посвећује и присваја божанску моћ не би ли у њеном сјају владао користољубиво и грамзиво, тај је у правом смислу лопов, разбојник и убица.

Онај који се дакле самовласно и самољубиво каквим год спољним привидним и варљивим средствим, било земаљске, било духовне природе, подиже над својом браћом, тај преступа ову заповест. Таквим смислом овај закон уче овде и овој деци и показују практичним путем да никоји дух никада самовласно не употребљава снагу и моћ која се налази у њему, него једино по божанском поретку.

А сада ће рећи: "Ако је то тако, онда је дозвољено красти и отимати. А ја кажем: Само стрпљење, следећи наставак ће све поставити у правом светлу. А за сада ћемо се овим задовољити пошто ето знамо шта треба разумети под красти и да Господ овом заповешћу никада није увео својинско право.

Сада би се могло питати: када Господ никада није увео својинско право, па према томе није ни дао заповест којом би се поштовало посебно излихварено богатство толиких шкртих лихвара и то према безбројним најсиромашнијим људима, да ли се онда сме красти, наиме оно што су згрнули такви лихвари противно божанској заповести? Та лопову се по земаљским законима, чим буде ухваћен, одузимају његове украдене ствари. Зар не би требало утолико пре да се има право одузети правим лоповима и разбојницима наспрам божанског закона њихова згрнута богатства и разделити их међу сиромашнима?

Разумно закључивши против овог захтева не би се баш могло приговорити, но прави човек има још веће силе у себи но свој разум. А шта ће оне рећи на ово одобравање разумом?

Питајмо нашу љубав према ближњем и нашу божанску љубав. Шта ова љубав говори у свом унутарњем, вечно живом духу из Бога? Говори ништа друго до оно што је сам Господ говорио, наиме: "Моје царство није од овога света" и "Онај који љуби свој спољњи живот, изгубиће унутарњи; а ко свој спољни живот избегава и омаловажава, задржаће унутарњи." – Ово тада говори унутарњи дух.

Нигде не видимо позив да навалимо на богатство имућних. Сам Господ говори: "Дајте цару царево." Такође не заповеда богатом младићу да прода своја добра, него само га пријатељски саветује уз обећање вечног живота.

Пошто дакле нигде не наилазимо на заповест Господњу којом би изричито заповедио да се некако дочепамо богатства лихвара, онда је ваљда јасно као дан да прави хришћанин нема право да навали на блага имућних. Чак онај који је у највећој невољи нема неко доказиво право од стране Господа да се докопа блага чак правог лопова; но дашта има на то право цео један народ при великој невољи.

Па зашто? Зато што онда сам Господ у народу делујући наступа и узрокује тако праведан суд над незаситим лихварима. Само нико себи да не дозволи, осим у случају крајње нужде, да умори лихваре и богате тврдог срца, него нека им само одузме онолико од њиховог преобилног блага колико је народу нужно потребно као потпора да поново стане на ноге мирољубивог привређивања.

А богатом лихвару нека буде још увек довољно остављено да на свету не трпи оскудицу, јер та то је његова једина награда за свој труд. А Господ неће никог да казни већ једино само да награди по начину његовог труда.

А будући да богат и лихвар после овог земаљског живота више нема шта да очекује, онда је праведно и право да за свој таленат нађе плату тамо где је радио.

Осим тога Господ такође неће никог на овом свету потпуно да осуди како би овде за сваког остала могућност да се слободно одврати од света и да се врати Господу. Одузме ли се сад таквом богатом лихвару све, онда изгледа као потпуно осуђен; јер очај ће га обузети и неограничен бес и гнев у којем никако не може ступити на пут спасења. А остави ли му се још довољна имовина, онда под прво није изложен никаквој земаљској оскудици и не изгледа потпуно ненаграђен за свој таленат штедње, а као друго у том стању као сасвим неосуђен још може и да послуша савет који је Господ дао богатом младићу те тако може да доспе до вечнога живота.

А најмање код таквих крајњих подухвата од стране дубоко осиромашеног народа да се учине крвави злочини; јер догоди ли се такво што, више не делује Господ са народом, па народ своје дело неће видети благословеним. Јер ако и данас победи, сутра ће бити бијен, па ће тећи једна крв на другу. Никада човек да не заборави да су сви људи његова браћа. Шта год предузима, нека предузима увек срцем испуњеним љубављу; никад ником нека не чини зло, него једино увек само добро, посебно у духовном делу, који делује ка вечном животу.

Ако му је таква ћуд, онда ће Господ благословити његов поступак, у супротном проклети. Јер ако Господ сам неће ником да буде вечно убијајући судија, коме је власна сва сила на небу и на Земљи и нема никог да пита шта да чини или да не чини, утолико мање да чини човек на Земљи оно што је по његовој злој вољи.

А тешко народу који се без крајње нужде диже против богатих и моћних! Биће за своје дело грдно кажњен; јер сиромаштво јесте Господње. Ко љуби Господа љуби и сиромаштво, а богатство и удобан живот је света и сотоне. Онај који за тим тежи што је света и то воли, тај се од главе до пете утеловио сотони.

Све, дакле, док се неки народ само једном дневно донекле може наситити и одржати у животу, нека се не диже. А кад богати и лихвари скоро све згрну тако да хиљадама сиромашних очигледно прети смрт глађу, онда је време дићи се и прекомерна добра богатих међусобно разделити; јер онда Господ хоће да богати великим делом буду кажњени за своју срамну себичност и лакомство.

На крају расправе о овој заповести још би се неко могао питати да ли је камата на позајмљен капитал такође донекле против седме заповести?

Овде ја кажем: Ако је у некој држави каматна стопа законски одређена, онда је и дозвољено по тој каматној стопи узети интерес од богатих; а ако је неко неком потребитом позајмио нужан капитал, онда нека зато не тражи камату.

Успомогне ли се оскудни тим капиталом толико да је сада својом привредном делатношћу грађански ситуиран, нека гледа да позајмљени капитал врати свом пријатељу. Ако из захвалности хоће да плати законску камату, онда нека је зајмодавац не прихвати, него нека подсети оног који враћа да је по својој могућности преда својој сиромашној браћи.

А сасвим сиромашнима нека нико не зајми капитал, него што им да, нека им да зацело. То је у овом погледу воља Господња; ко ју следи имаће љубав Господњу. – Пошто смо овим дотакли све што се тиче ове заповести, можемо одмах прећи у осму дворану где ћемо упознати заповест која ће овој седмој у много чему личити.


Осма заповест[уреди]

Ево нас у осмој дворани, и на округлој плочи, какву смо добро упознали у свим претходним дворанама, видимо написано јасним писмом "Не сведочи криво" – или што ће казати: не лажи.

Ова заповест у царству чистих духова звучи мало чудна, пошто је дух у свом чистом стању неспособан на лаж. Дух уопште не може другачије говорити но што мисли, будући да је мисао већ његова реч. Дух у чистом стању зато ни не може превалити неистину преко усана, он је једноставно биће и не може имати заседу (ослонац) у себи.

Према томе, само нечист дух је способан лагати када се огрне неком материјом. А када је неки дух, и нечисте природе, без свог грубог омота, онда ни не може изговорити неистину.

Управо зато се и зли духови омотавају свакаквим грубим варљивим приказама не би ли у таквом омоту могли да лажу.

Зато се и познати Сотона у рају пред првим паром морао омотати материјалним обликом змије не би ли тако у себи имао заседу (ослонац) како би могао једно да мисли а друго да говори.

Зато су људи на Земљи и способни да лажу колико хоће јер у свом телу имају заседу (ослонац) из које телесну машину могу да покрену управо у супротном смеру од оног шта мисле.

Ово пак, као што приметих, чистим духовима није могуће. Додуше, када се показују према земаљским људима, онда могу да се испоље у саобразностима, па тада кажу неретко нешто сасвим друго но што представља унутарњи смисао њиховог говора, али то не значи лагати, већ духовну истину положити у земаљске слике које тачно одговарају истини.

А из овог видимо да ова заповест уопште не вреди за духове пошто им сасвим сигурно потпуно недостаје способност лагања.

А за кога онда важи ова заповест? Знам, одговор ће брзо бити готов, па ће рећи: Важи за духове који су обавијени материјом и заповеда им да свој омот не употребљавају другачије но што је својствено њихово размишљање у њима у њиховом чисто духовном стању и из којег потиче хтење.

Но знамо да ова заповест, као и сва претходна, изходи из Бога – пратемељу свег духовног. А као таква неће имати само материјално важење немајући истодобно и духовно.

А да бисмо овом дошли право до дна, морамо расправити шта заправо треба разумети под "лагати" или "дати криво сведочанство". Па шта је заправо лаж или криво сведочанство у самој себи? Казаћете: свака неистина. Но ја питам? Па шта је неистина? И овде ће неко имати брз одговор и казати: Свака реченица коју човек изговара не би ли њом заварао неког јесте неистина, лаж, криво сведочанство. Споља је ово добро али не и изнутра. За ово ћемо поставити малу проверу.

Питање: Може ли воља мислити? Сваки човек ово мора одрећи пошто ће казати: Воља се односи према човеку као теглећа животиња према колима. Она га снажно вуче, но где ће га одвести без мислећег возача?

Даље питам: да ли може мисао хтети? Вратимо се возилу. Да ли најразумнији возач без теглеће снаге животиња може с места покренути тешка кола? Свако ће рећи: Овде би хиљаду најпаметнијих возача уз тешко оптерећена кола могли поставити сва могућа филозофска начела, па ипак свим тим сјајним мислима не би померили кола с места све док се у својим мислима не споразуму да пред кола треба поставити одговарајућу вучну силу.

Овим примером смо сада видели да воља не може мислити и мисао не може хтети. А ако су мисао и воља сједињени, онда воља може да чини само нашта је мисао наводи.

А сада питам даље: Ако ствари стоје тако, ко онда из човека може лагати? Воља сигурно не јер она јесте нешта што се увек управља према светлости мисли. Може ли мисао лагати? Сигурно не, она је једноставна и не може се делити; али ваљда ће тело у човеку моћи да лаже? Било би заиста посве чудно негде сазнати како би тело могло да лаже као по себи мртва машина, коју покреће ка дејству једино мисао и воља духа преко душе.

Но, откривам управо неког психолога и то из реда духовних дуалиста, тај говори: И душа човекова јесте самосвесно мислеће биће и мисли делом из природних и делом из духовних слика. Па стога у њој итекако могу настати две врсте мисли, наиме природне и духовне. Зато духовне може у себи да мисли, али пошто јој такође стоји на располагању воља, онда уместо наводне истине, коју ваља изговорити, или духовне мисли може да изговори природну мисао, која је духовној истини потпуно супротна. И када то чини, онда лаже или даје лажно сведочанство. Шта мислите да ли је овај закључак тачан?

Изглед тачности дакако има узевши и посматрајући за спољњег човека, но у бити је ипак погрешан. Зар би се појавио неки рад ако би се за отправљање рецимо неких кола упрегло како напред тако и назад коње истог броја и исте снаге и уз то узело и возаче да управљају коњима?

Као што кола никад не би била покренута с места, исто тако би изгледало са животом човека ако би се основао на два супротна жива начела. То би било исто као плус један и минус, што у збиру даје нулу.

Дакле мора да постоји само једно живо начело; али како оно може лагати и дати криво сведочанство?

Или ово једно начело, као што је доказано, ни не може лагати ни дати лажно сведочанство; или се под појмом "лагати" и "дати криво сведочанство" темељитије мора разумети нешто друго од оног што се до сада разумело.

Овде ће дакако неко рећи: Ако ово тако треба узети, онда се свака нама позната лаж, свака крива заклетва као и свака обмана речима треба сматрати негрешним, слободним и сасвим обичним. Добро, кажем ја, приговор не би био тако лош, али по вашој пословици "ко се задњи смеје, најслађе се смеје" оставићемо слично задовољство за крај.

А да бисмо овај гордијев чвор у неку руку једним ударцем одмрсили, ићићемо одмах на претрес главног појма у овој осмој заповести.

Знамо да је од Господа сваком духу дата слободна воља а и слободна мисао да расветљава слободну вољу. Ова мисао у духу јесте заправо вид и светлост духа, којим може да види ствари у њезиној природној сфери.

Поред ове светлости, коју је суштаствено и својствено добио сваки дух од Бога, поседује још и другу способност примања унутарње најсветлије светлости од Бога; но не својим оком, него ухом, које је заправо такође око. Но не око за пријем спољашње појаве, које настају свемоћном вољом Господњом, већ око за пријем чисто-духовне светлости из Бога, наиме речи Божје.

Ово можете приметити већ из ваше природне особености ако само донекле обратите пажњу колико различито је оно што видите својим очима и уз то чујете својим очима. Својим очима можета да видите само природне слике, али ушима можете да примите зраке из унутарње божанске дубине.

Можете да чујете језик духова у сазвучју звукова, или боље речено: Својим телесним ушима већ споља материјално можете да чујете тајне облике унутарње духовне творевине. Колико ли само заостаје око према уху.

Гле тако је код духа. Захваљујући таквом устројству способан је да прима двојако, наиме спољно сликовито и унутарње суштаствено истинито.

У овом двоструком виду је положена тајна слободне воље.

Сваки човек, био чисто духован или још омотан материјом, овом способношћу налази се сасвим природно између нутрине и вањског. Према томе свагда може гледати безброј вањских облика, а истовремено такође у себи може примати исто толико унутарњих, чисто божанских истина. Светлошћу споља од свега што види не хвата ништа друго до спољни облик, па овим у себи самом, управо примањем ових облика, може бити творац својих мисли.

Овим мислима своју слободно расположиву вољу може и покренути како и када хоће. Ако не користи друго око унутарње божанске светлости, већ се задовољава и бави само облицима, онда је он човек који очито вара сам себе, јер облици су за њега дотле празне појаве све док их не може схватити у њиховој дубини.

А ако човек такође истовремено од Господа има унутарњу светлост па види, само ако хоће, нутрину ових облика, а при том се сам прекриви и сведочи о спољним облицима друкчије но што види унутарњим духовним оком, што је ухо, њихов велики значај, онда очито споља виђеним облицима даје лажно сведочанство.

Овде смо већ из корена претресли шта у бити значи "дати криво сведочанство". А углавном се опет ради о томе да човек о божанској истини у себи не говори друкчије но што опажа у себи.

А у Најунутарнијем ово изгледа овако: Љубав је једнака унутарњој виђеној светлости истине непосредно из Бога, а мудрост је једнака зрачећој светлости из Бога кроз сва бескрајна вечна пространства.

А ако неко има љубав, а не примењује је, него само својом спољном светлошћу и својом овом светлошћу вођеном вољом све више и више у бесконачност хвата зраке, који иду према споља, онда постаје све слабији, међутим, услед свог излета на све стране духовно узевши све надувенији и све мање примљивији за унутарњу светлост љубави и истине из Бога.

Ако је такав случај, онда такав човек све мање личи Богу, па сваком честицом свог постојања из темеља даје криво сведочанство Божанском бићу, коме би потпуна сразмера требало да буде.

Онај који дакле опажа божанску реч, али је не следи, него следи само што подмићује његове спољне очи, овим и дражи његову чулну вољу, тај сваким кораком који чини, сваком речју коју говори и сваким покретом руке који чини даје криво сведочанство. И да говори чисту божанску истину, чисту реч Јеванђеља, ипак лаже и даје Господу криво сведочанство, зато што не поступа по речи и по истини.

Ако се неко моли Богу, а не живи по речи Господњој, тај лаже онолико колико је дуг. Његова молитва је тада само спољни образац, чија се унутарња вредност сасвим губи, зато што се унутарња божанска светлост не користи за расветљавање и оживљавање нутрине овог спољног облика.

Управо је онако као кад неко највећим усхићењем посматра неку звезду. Шта му вреди све ово усхићење и посматрање ако звезду не може посматрати у својој непосредној близини као диван свет? Подобан је гладном пред затвореним ормаром где се чува хлеб. Може га посматрати чежњиво и поштујући колико хоће, међутим да ли ће се наситити? Дашта да неће. Јер све док не може да загризе у унутрашњост хлеба и да га прими у стомак неће му ништа вредети све посматрање, поштовање и усхићење пред ормаром.

А како у себи отворити ормар где се чува хлеб истинске сличности Божје и наситите се? Сигурно никако друкчије него у себи употребити унутарње средство и према томе усредсредити се према истини опаженој од Бога, да се од облика које се виде према споља прими, ради делујуће употребе, само оно што се и у којој се мери нађе потпуно саобразним и сагласним с унутарњом светлошћу те према томе и божански истинитим. Чим то није случај, онда је све што човек чини и предузима криво сведочанство о унутарњој божанској истини, па према томе права лаж према сваком ближњем.

Зато Господ говори: "Онај који се моли, нека се моли у духу и истини", и: "Ако се молите, идите у вашу собицу", и даље: "Не мислите шта ћете рећи, него тог часа ће вам се ставити у уста."

Овде су очито указане спољње мисли, које већ стога нису истините саме по себи зато што су мисли; јер истина јесте унутарња, јесте мотив за поступак према речи Божјој и пре се објављује но следујуће празне бујице мисли.

Према томе нека се свако усмери према овој унутарњој истини и нека делује по њој; тако ће све више и више делотворно повезати своје мисли са овом унутарњом светлошћу, те ће тако у себи доспети до јединства и до божанске сличности, у којој ће му вечно бити немогуће да буде лажливац.

А да је онда и свако који говори другачије но што мисли и поступа другачије но што говори и мисли лажљивац, само се по себи разуме; јер такав је већ сав покопан у крајње спољњу и грубу материју и одузео је свом духу сав божански облик. – Тако и овим ученицима овде објашњавају ову заповест по њеном унутарњем садржају; и пошто то знамо, можемо одмах прећи даље у девету дворану.


Девета заповест[уреди]

Ево нас већ у деветој дворани и овде поново видимо нашу округлу плочу на којој пише:

"Не пожели што је твога ближњег, ни његову кућу, његовог вола, његовог магарца и његову земљу ни било шта што на њој расте."

Ако посматрамо ову заповест, онда се морамо очито изгубити у исте пресуде и пређемо исту критику коју смо упознали већ у седмој заповести. Јер и овде је поново реч о својини где да се не пожели што је, разуме се по себи, било ко према споља правно присвојио.

Неће ли опет неко доћи до питања и рећи: Како се могла дати ова заповест израелском народу у пустињи, где нико ни није имао кућу, ни вола, ни магарца, ни земљу ни усев на њој? Морало би се код израелског народа ову својину само узајамно уобразити. Па би можда једино могла гласити: Ако твој ближњи уобрази поседовање нечег сличног, онда немој ни ти уобразити да нешто слично или чак уобразиљу твог ближњег тако својински сам себи уобразиш да је она заиста твоја својина или да је барем својински хоћеш поседовати.

Велим овде неће бити потребне многе критичке пресуде како би се на први поглед увидела провидност такве заповести. Нека заповест мора да постоји једино како би осигурала неку чврсту стварност, чији би губитак сваком нешта значио. А оно што неимар кула у ваздуху губи према другом неимару кула у ваздуху, ако би се овај збиља противзаконито дрзнуо да гради сличне куле у ваздуху, велим – како би се таква голема штета одмерила – била би потребна посве танана, јест, готово етерично аветињска теразија. И да је по мишљењу неке одређене секте на Земљи арханђео Михаило збиља опремљен на претек таквим инструментима, ипак сам чврсто уверен, неки такав посве осетљив инструмент за тежину недостаје му зацело.

А ово овде указах само зато да бих предочио колико год јасније потпуну ништавност неког чисто уображеног поседа. А ако овако стоје ствари, чему онда таква заповест, која нипошто не смера обезбеђење својине неког другог, када нико ни нема неку сличну својину, која се услед ове заповести несме пожелети?

А овде ће приговорити и казати: Господ је предвидео да ће људи временом међусобно образовати својинско право, па је у том погледу овом приликом већ унапред издао заповест којом ће се људима обезбедити будућа својина и како нико нема узајмно право да на било који начин присвоји својину свог ближњег. То би био леп пуцањ! Велим, тешко да се горе може обешчастити божанска љубав и мудрост но таквим јудицијумом.

Господ, који ће сигурно првенствено одвратити сваког човека од присвајања нечег на Земљи; Господ, пред којим је свако земаљско богатство гадно, Он ли да је издао заповест у корист и благонаклоност лакомства, себичности, лихварења и шкртости, заповест за сигурно изазивање узајамне зависти?

Мислим да овде неће бити потребно губити још више речи јер бесмисленост такве егзегезе и сувише је очита но да је потребно дуго и широко наводити је.

Међутим, да би се ова ствар ипак и за најслепијег учинила опипљивом, питам сваког темељно ученог правника: На чему се заправо изворно заснива право својине? Ко је заправо првом човеку одобрио право својине неке ствари? Претпоставимо исељенике у неком још ненасељеном крају. Нађу га и настане се тамо. Сходно којег сведочанства својине и права поседовања могу присвојити такву земљу као власници и настанити се тамо као законски поседници?

Већ знам шта ће овде рећи, ништа друго до primo occupanti jus [први који заузме, има право]. Добро, кажем ја, али који од ових дванаест исељеника по овом има мање или веће право на нову, нађену земљу? Рећи ће: Строго узевши први узрочник на исељење има више права, или онај који је ваљда са палубе неког брода први угледао ту земљу. Добро, но по чему узрочник има преимућство над осталима? Да нису са њим пошли, сигурно би и он остао код куће. Коју предност над осталима има први који је видео земљу? Што можда има боље очи од осталих? Зар због овог преимућства које служи само њему остали треба да буду оштећени? То би било, надам се, мало неправедно суђено. Дакле, сигурно ће свих дванаест имати исто право својине на ову нађену земљу.

А шта ће морати да учине да би остварили своје једнако право поседовања на ову земљу? Мораће да је поделе у дванаест једнаких делова. Ко ли пак код ове деобе отпрве не види будуће размирице? Јер сигурно ће А казати Б: Зашто баш ја морам да присвојим овај део земље, који је по мојој процени очито лошији од твог? И Б ће из истог разлога одговорити: Зашто да свој део земље заменим за твој. Па нека тако наших дванаест колониста десет година деле земљу и нећемо доживети да ће деоба свима бити права.

А ових дванаест ће се можда међу собом сложити и земљу ставити под опште добро; ако је то случај, да ли се онда међу дванаесторицом може издати заповест која обезбеђује својину? Да ли један другом може нешто отети ако сва земља припада подједнако свима, па према томе и сви њени производи, од којих свако може узети по својој потреби не полажући рачуне другом?

Овде се види у првом случају да првотно није тако лако замислити стварање права својине. Видети да је то заиста случај, само треба да погледате на прве досељенике неких подручја ваше сопствене земље, на пример на ткз. "Херен-клостер-гајстлихе" (Herren-Kloster-Geistliche), који су донекле били први колонисти неког предела. Да су се снашли деобом и да су је нашли добром сигурно не би образовали опште добро.

Једном речју, шта год урадили, нигде нећемо наћи изворно право својине. И ако неко дође својим primo occupanti, онда ја питам да ли оног који дође после треба или одмах убити или га полако пустити да умре од глади? Или га треба изгнати из земље, или га упутити на милосрђе примоокупаната, а уз то га одмах према примоокупантима ставити под најновију заповест?

Велим могло би се овде питати зашто такав постокупант према примоокупантима одмах својим првим наступањем, за које ништа не може, треба да буде жртвени јарац, док они први на овај начин узајмно никад не могу да се огреше? Који правник ће ми такво понашање доказати правоснажним? Велим, овде би само требало поставити неког Сотону за адвоката, који би био у стању да такво нешто докаже; јер сваком човеку који само донекле размишља правилно и праведно такав би правни доказ био немогућ.

Међутим, већ видим да ће казати: При првом насељавњу неке земље дабоме да међу насељеницима неће постојати узајамно право власништава, поготово ако су се међусобно споразумели на опште добро, али између насеља, које су прве државне творевине, сигурно наступа право својине чим се узајмно постојећи утврде.

Добро, кажем ја, ако је то случај онда, прво и прво, свако посебно насеље мора да докаже своје првотно право власништва. А хоће ли то моћи будући да од Господа само има право коришћења, а нема и право поседовања?

Право коришћења има своју повељу у стомаку и на кожи; али где се то испољава право поседовања, посебно ако се узме у обзир да сваки човек, било домаћи, било страни, у свом стомаку и на својој кожи са собом доноси исту божанску пуноважну повељу на право коришћења као што је има и домаћи? – Ако се каже да је право поседовања првотно засновано на праву коришћења, онда ова реченица дашта потире свако посебно власништво зато што свако има исто право коришћења. Но окрене ли се ово па се каже: право поседовања тек прибавља неком човеку право коришћења, онда се против овог не може ништа друго казати до стара правна реч: "potiori jus", што ће другим речима казати колико и: Убиј онолико поседника права коришћења како би силом песнице потпуно присвојио сам себи неки крај.

Ако би можда још неки страни поседници права коришћења намерили да ти оспоре твој извојевани посед по њиховом божанском праву коришћења, онда их све лепо побиј или их барем у најбољем случају постави као поданике и пореске обвезнике да би на твом извојеваном поседу у зноју свог лица радили за тебе, те да им по твом нахођењу можеш одмерити њихово право коришћења.

Нека се јави ко год хоће и нека ми докаже неко друго право својине, заиста за то ћу да му уступим све моје блаженство и место тога да учиним себе бедним житељем земље.

Да ли може неко, посматрајући с Божје стране, оправдати рат? Шта је рат? Ништа друго до свирепо насиље како би се узело људима право коришћења и силом увело право поседовања, то јест, божанско право затрти и уместо њега увести паклено.

Ко би дакле од Бога могао очекивати закон који ће укинути божански закон права коришћења, који је јасно оверен у бићу сваког човека и који ће место њега божанском моћи и угледом оснажити паклено право поседовања? – Велим, бесмисленост ове тврдње за неког појединог слепца јесте толико јасна као дан да се и у рукавицама може опипати.

Из овог дакле произилази да ће овај закон сигурно имати неки други смисао но што људи приказују, где само обезбеђује иметак. Као божански закон мораће да буде пуноважан и у свим небесима из дубине божанског поретка. А где то у небу неко поседује куће, волове, магарце и земљу? У небу само имају право коришћења, а једино Господ право власништва. – Зато ћемо одмах прећи до правог смисла овог закона. –

Међутим, пре но што кажемо потпуно решење биће потребно претходно навести још неке напомене, којима ће понеким правним изјелицама и пренаученим гласницима међународног права бити запушена уста. Јер ови би можда могли да изведу право поседа од права скупљања, којим би нас барем привидно могли потући. Зато ћемо се и у овој тачки ушанчити.

Додуше није оспорити да свако пре права коришћења мора имати право скупљања. Јер све док неко својим рукама и својом снагом нешто не узме и не припреми не може истаћи своје право употребе. Најзад је тачно да пре него што неко хоће да стави јабуку у уста, мора је узбрати са дрвета или је покупити са земље.

За право скупљања такође може истаћи више божанских повеља. Повеља бр. 1 јесу очи. Њима мора да гледа где нечег има. Повеља бр. 2 јесу ноге. Њима мора да оде где нечег има; и повеља бр. 3 јесу руке; њима мора да дохвати и узме где нечег има. Дакле сходно овој повељи човек од Господа има право скупљања изворним правом као своју непорециву имовину.

А зар се овде не би могло казати: Зар онда скупљено није потпуна својина оног који је ово скупио ради своје употребе сходно свог божанског права скупљања? Зар сада неко други да има право пружити руку или зажелети оно што је његов ближњи скупио? Јер очито једно право условљава друго. Ако од ствараоца имам природно право употребе, које је записано у стомаку и на кожи, онда морам да имам и право скупљања зато што без права скупљања не могу да задовољим право употребе.

А шта ми вреди право скупљања ако ми не обезбеђује залогај којег приносим устима? Јер ако свако има право да ми из руке отме јабуку коју сам својом руком по свом праву скупљања напабирчио зато што је можда комотан да је сам подигне, онда ћу очито својим правом употребе пропасти и хтео не хтео умрети од глади.

Према томе, потребно је да право скупљања може захтевати право својине барем на оно што је скупило јер је иначе поштено говорећи незамисливо право употребе.

Са правом скупљања повезано је и право припремања и справљења. А ако ми није дозвољено да истакнем потпуно право својине на оно што сам припремио и справио, онда је сва употребљена снага узалудна и принуђен сам, под прво, све јестиве ствари јести кришом сирове и, под друго, стално ићи го. Јер ако сам справио себи хаљину, а неко други који је лењ за тај посао одузме ми је на основу његовог права употребе, поставља се питање како ће на то гледати моје сопствено право употребе?

Ако у неком хладном крају саградим кућу а немам поред тога на основу права скупљања и справљења и право својине, онда ме најближа дружина може истерати из куће и сама уместо мене вршити своје право употребе.

А по овом се јасно види да се са правом стицања мора и признати и одредити повлашћено право својине за радног човека, без којег се, чисто узевши и посматрајући, ни не може замислити неко постојано људско друштво.

А ако је сада потпуно пуноважним признато право скупљања и припремања, онда ми се као својина мора преимућствено указати и парче земље на којем обрађујем неки усев, као и дрво које сам посадио и оплеменио.

Али питам даље: Ко ће ми то указати при настанку неког насеља? – То се да лако објаснити. Насељеници одаберу међу њима шефа који је без сваког лакомства и при том је и веома мудар. Њему доделе право расподеле па према томе и право указивања уз узајмну заклетву придржавања и извршавања његових одлука. Услед ове заклетве ће љубитељи реда неког који би се противио упутити у границе одлуке поглавара. Средства како и чиме нису битна јер ће се она одредити и вршити тек по степену опирања.

Ко овде на први поглед не види потчињавање и прво монархијско оснивање неке државе? А ко такође одмах не увиђа, чим је право скупљања, стицања и стварања систематски повезано са повлашћеним правом својине, да се ником на његовој својини не може ограничити право скупљања, стицања и стварања. Напротив, руководећем шефу је првенствено стало до тога да своје штићенике што више подстакне у вредноћи скупљања и стварања на њиховим својински додељеним имањима. И што више неко на свом имању стекне својим трудом, то се ставља у све удобнији положај да неограничено јемчи својем праву употребе.

А ако је ово право својине једном нужно установљено ради обезбеђења права скупљања, стицања и употребе, онда ово право присилно повлачи право заштите; јер без овог права нико није власан поседник својине коју му је указао шеф.

Но, ово право заштите најпре претпоставља тачно премеравање имања. Када су границе чврсто повучене, тек се тада сваки власник може служити правом заштите или правом одбране своје својине.

Но, ово право заштите није изводиво без овлашћених чувара.

Дакле, морају се поставити редари, који имају неограничено право да свакоме обезбеде границе. Дакле морају имати право извршења, што значи, право кажњавања. А ко ће водити ове редаре? Сигурно нико други до шеф, који управља целим насељем.

Ево нам нужног настанка војске, а истовремено и утврђивање неограничене моћи шефа, који сада већ преко војника може да заповеда и да потврђује своје заповести.

Када смо дошли довде, да ли се онда може неко појавити и казати: Садашња уређења државе нису заснована на овом божанском праву? Да, неком критичару је све ово право, но још не може схватити право врховне својине монарха. А ја кажем, ако се ово предходно да доказати, што је било кудикамо теже, онда ће се врховно право власништва монарха поред овог доказати од шале. – Видећемо.

Када сада мудрошћу управитеља свако има право својине и када су до управитеља постављени војници, који су увек спремни да чувају својину колониста, зар онда управитељ нема двоструко право да колонисте, које је усрећио својом мудрошћу, пита и каже: Налазим се међу вама, старао сам се за вас својом мудрошћу и ви сте ме зато поставили за управитеља зато што сте ме међу вама препознали као најмање лакомог.

Према томе, земљу сам праведно изделио међу вама и сада чувам вашу својину својом мудрошћу и редарима, које мудро водим. Али при подели сам сасвим заборавио на себе будући да нисам ни најмање лаком. А дашта ћете увидети, ако вам је сигурно стало до мог даљњег мудрог управљања да не могу живети од ваздуха. Дакле, од чега ћу се издржавати да бих могао да живим? Времена скупљати немам, јер своје време морам провести стално размишљајући како да се убудуће осигура ваше власништво.

Увидећете, дакле, да је одан слуга вредан своје плате. Зато одређујем да се међу собом споразумете да ми из ваших залиха, које су својински обезбеђене, дајете издржавање. На то од вас утолико више полажем право пошто одржање вашег узајамног, повлашћеног права на својину цигло зависи од мог одржања, а поред мог одржања још је потребно одржање редара, који обезбеђују вашу својину, јер и они немају времена да раде пошто морају да чувају ваше границе у правом поретку.

Ваше сопствено благостање, према томе, треба да вам предочи да смо ја и редари према вама без зараде и да ће зато свако од вас ради чврстог утврђивања сопствене благодати морати да пристане на одређен данак мени. –

Овај захтев свим колонистима изгледа сасвим исправан и поштен и они пристају на порез. На овај начин је управник већ истакао своје прво природно, ако не врховно, но барем право сувласништва код свих колониста.

Међутим, између права сувласништва и врховног права власништва јесте тако мала раселина да преко ње чак и најмање дете може другом захватити у џеп. Управник овде само треба казати: Драги моји колонисти! Неће вам бити непознато да се насупрот нама такође настанила једна колонија. А да бисмо се пред њом заштитили морате ми указати сасвим неограничено право у свему тако да као ваш упавитељ по потреби у неку руку имам врховну својину ваше својине и да у том случају могу утврдити спољне границе по мом мудром спознању. Морам да имам право да у име свих вас ради вашег благостања са неком страном нацијом, уколико би била моћнија од нас, практично преговарам.

Надаље морате као колонисти, којима је потребно моје управљање, да увидите из лако разумљивог разлога да као ваша глава у вашој средини морам да имам саграђено неко чврсто место, у којем се, пре свега ради вашег одржања, нужно морам заштитити и одржати. Али за моју сигурност, која је срачуната ради вашег благостања, није довољно да ми саградите кућу, него око моје куће морају се поставити у довољном броју и друге куће за редаре и војнике, који просто зависе од мог управљања. То значи другим речима: Морате ми у вашој средини саградити чвст стан, у којем сам потпуно сигуран како пред туђим тако и пред могућим вашим сопственим насртајима. –

Овде видимо јасним очињим видом како монарх нужно удара жиг врховног власника неке земље. Но то није довољно. Чућемо још друге разлоге и то из уста самог оснивача јер он говори даље:

Драги моји колонисти! Непобитан разлог за постављање чврстог места становања за мене у вашој средини показао сам вам потпуно јасно. То би био први разлог. Али чујте ме даље. Земља је пространа, немогуће је да свугде сам будем присутан. Зато ћу вас проверити и мудрије међу вама ћу расподелити по земљи за моје службенике и заступнике. Овим заступницима је свако као и мени самом дужан исту послушност ради његове сопствене благодати.

Догоди ли се, пак, неком поданику моје мудре управе од стране ових мојих изабраних службеника нека наводна неправда, онда у таквом случају свако има право да своје примедбе принесе мени, где може бити сасвим сигуран да ће му се по околности ствари доделити потпуна правда. Према томе управо ради ваше сопствене благодати, како би се предупредили сви спорови, морате ми верно и савесно потврдити да ћете се без најмањег будућег поговора драговољно повинавати мојој коначној пресуди. А у случају противљења морате ми сви, ради благодати свих, такође обезбедити и неоспорно право да непослушног на моју коначну пресуду приморам силом на послушање моје воље. Када се све ово буде успоставило и примењивало по поретку, тек тада ћете бити заиста истински народ. –

Овде видимо други корак изведен из свег претходног: Бр. 1 ка самодрштву и бр. 2 врховног својинског поседовања све земље. Тако представисмо непобитно први, потпуно по природи ствари заснован разлог. Овај разлог може се назвати природним, нужно изведеним из људског друштва. Но неко ће рећи: Ово је све само по себи природно-правно сасвим исправно, исто колико су човеку сасвим извесно потребне очи да види и уши да чује.

Посматрамо ове по себи још сасвим просте колонисте и видимо их заиста радне и пуне послушности према свом управнику. Али баш због те послушности колонисти се временом све више и више почињу плашити свог управника. И овим страхом питају се међу собом час један час други: Па како то да је међу нама једино овај човек тако изузетно паметан, а сви ми према њему изгледамо као прави клипани? Ово питање колико год ситно и безначајно изгледало у почетку јесте од изузетне важности и тек његовим одговором запечатиће се неповредиво службено околност самодрштва и врховног власништва неког монарха. Звучи чудно, казаће неко унапред, но, мало стрпљења и видећемо ову ствар одмах у другачијем светлу.

Гле, до сада смо видели да се све развило из природног разлога, но, до сада је сваком разлогу недостајало неко више божанско освећење, којим ће човек на Земљи једино, посебно у свом једноставном природном стању, бити упућен на неприкосновено држање свега што му његов поглавар одреди обавезом.

Што год више у почетку такав једноставан монарх мудро води свој народ и што је више народ успесима уверенији да је управник заиста мудар, утолико ће се више узајмно почети питати: Откуд овом његова мудрост, а нама наша глупост? Народ готово још ништа не зна о Богу, а управник мање или више већ има добре појмове.

Шта сад управник треба да чини када је народ у природном погледу колико по могућности стојећи уређен, посебно када таква питања сазна са многих страна? Сазива оне који су способнијег схватања и обзнањује им неко више биће, које је све створило и све води. Каже им затим као одговор на њихово свестрано питање да је за њихову добробит непосредно од овог вишег бића примио управљачку мудрост. Показује им као веома верном народу такође лакоћом непорециво постојање највишег Божанства, које је све створило и које све одржава и управља и да ово Божанство дарује дубоком мудрошћу само оног којег је створило да блажено управља народима.

То би било ништа друго до: "Божијом милошћу", или као код Римљана: "Favente Jove". Овај корак, и, ево, васпостављен је самодржац и врховни власник, и седи сасвим сигурно у својој средини власти подупрет моћном природном и још моћнијом духовном нужношћу.

Свако ко је све ово темељно размислио мора коначно казати: Заиста свему овом се не може приговорити ни атом јер је толико повезано са првим природним повељама сваког човека да се не сме посећи ни најмања нит како не би била уништена до темеља нека сретна људска заједница; јер одузме ли се било шта, приметиће се оштећење одмах у првим природним начелима сваког човека.

А ако овако стоје ствари, онда следи јасно као дан да Господар неба и Земље овом деветом заповешћу није поставио ништа друго до потпуно обезбеђење извесне својине због одржања првих начела природног права; па, иза ове заповести неће бити неки други смисао до онај којег одређују саме речи.

Јер ако ћемо овој заповести подметнути неки други смисао, онда поништавамо главни разлог првог природно-правног грађанског друштва посвећен од вишег бића. Право својине, ако је укинуто, нужно поништава првобитне повеље сваког човека и нико више ни не може скупљати ни справљати. Ако то не може, онда пропада кожом и стомаком и сваки човек у свом постојању стоји горе него било која животиња. Потирањем смисла речи ове заповести дакако већ унапред укидамо сваког поглавара и гле, ето човечанства у свом најдивљијем, збрканом и испод животињског света потонулом природном стању.

То је тачно, драги моји пријатељи и браћо. До сада смо видели да приказивањем унутарњег духовног смисла нигде није повређен спољни природни смисао у свом праведном спољњем дејству. Такође смо видели да се незнањем унутарњег смисла веома тешко, не ретко једва трећином, или понекад ни никако придржава нити се придржавала нека дата заповест.

Ако се пак нека заповест спозна по унутарњем смислу, онда природно придржавање дође само по себи, управо онако као када неко посади у земљу добро семе. Онда ће се из њега само по себи развити биљка, која доноси род без неке манипулације од стране човека, која ионако ништа не вреди.

И исти такав случај је и код ове заповести. Спозна ли се изнутра и држи ли се, онда све спољње, што додирује дословни смисао, долази по себи услед доброг божанског поретка. А ако то није случај, ако се хватају само спољњег смисла, онда управо тиме поништавају све изворне, правне потврде човека. Владари постају тирани, а поданици тврдице и лихвари. Кротки постају крма топовским цевима или добродушни магарци-поданици постају подмукла играчка моћних и лихвара.

Последице тога су устанци, револуције, преврат и уништавање, узајамно огорчење народа, затим дуготрајни крвави ратови, глад, куга и смрт.

А како, према томе, гласи смисао, чијим држањем сви народи морају наћи своју неуништиву временску и вечну срећу? Гласи сасвим кратко овако:

Поштујте се међу собом из узајамне истинске братске љубави и нека нико не завиди другом, ако сам га Ја, творац, обдарио више његове веће љубави ради. А обдаренији нека своје користи, које отуд произилазе, колико је год могуће пренесе свој својој браћи као брат, те ћете тако међу вама основати вечну свезу живота, коју никаква моћ никада неће моћи да уништи.

Ко ли из овог приказа заповести не види на први поглед да се његовим држањем не квари ни цртица дословног смисла. И колико је онда лакше ову заповест природно држати када се држи овако духовно. Јер онај који поштује свог брата у свом срцу, тај ће поштовати и његово што скупи и уреди. Духовним држањем ове заповести предупређује се све лихварење и свака претерана тежња за добити, која, насупрот, једино у пуном дословном смислу налази свог посвећеног заступника и адвоката. – Мало да ово накнадно размотримо и да све ово још више разјаснимо.

У свему овом, као и у самој заповести, духовно и природно апсолутно није назначено грешним и погрешним да неко присвоји што је својим рукама скупио и направио за своје потребе, и то у таквом степену да његов сусед апсолутно нема право да му на било који начин оспори такво право својине. У противном свако у овом налази једино потпуно обезбеђење своје законски стечене својине.

Али у свему овом реченом, као и у самој заповести, сваком је наложено мудро ограничење у праву скупљања. А да ова заповест смера ово у природном смислу чак из божанског поретка, може се доказати јасно као дан из првих изворних својинских потврда урођених сваком човеку. А како? Одмах ћемо видети. Колико је потребно оном који у човеку први полаже право, наиме стомаку, у праведној мери? Ово може сваки умерени јелац тачно одредити. Претпоставимо потребно му је на дан три фунти хране, што се на 365 дана да лако израчунати. То је дакле природна и праведна потреба човека. Ову количину сме скупити за себе сваке године. Ако има жену и децу, за сваку особу сме скупити исту количину па је потпуно поступио по складу свог природног права. Јаком јелцу који мора да ради веома тешке послове, нека је просто да скупи двоструко.

Ако се тако опште буде поступало, Земља никада неће видети неку невољу. Јер Господ је плодну површину тако утврдио да ваљаним обрађивањем и расподелом земљишта 12000 милиона људи могу наћи сасвим довољно издржавање. А тренутно на Земљи живи једва нешто преко 1000 милиона људи, а међу њима има 700 милиона невољника.

Где је разлог? Управо зато што се услови овог божанског закона, који је утврђен у природи сваког човека, не извршавају живо. Идемо даље. Колико је висок човек и колико му је потребно да покрије своју кожу, то се такође да лако измерити. Али нека сваком буде дозвољено да по годишњем добу набави четвороструко покривало коже. То је природна и праведна мера за прибављање тканина и за израду исте. А ја ћу још једном толико додати што се тиче спољње одеће и четири пута толико за доње рубље и то ради чистоте.

Ако се ова мера буде примењивала, онда на целој површини Земље неће бити ни једног нагог човека. Али ако су на Земљи израђене чудовишне фабрике одеће, које прибављају све тканине за одећу у свом изворном стању за изнуђене, срамне цене, из којих онда производе огромну количину далеко пре луксузних но корисних одевних предмета, које продају тек тада најчешће за нечувене цене сиротом човечанству, уз то се и многи имућни људи током десет година, поготово са женске стране, снабдевају више но стоструким рубљем – онда се овај природни и праведни склад силовито ремети, и од 1000 милиона људи барем 600 милиона морају да иду голи.

Али идемо даље.

Колика треба да буде кућа како би поштено и удобно сместила пар људи са породицом и потребном послугом. Идите на село и уверите се, па ће вам сигурно бити јасно да за праведан и удобан смештај нису потребни замкови и дворови који имају сто соба.

Оно што је изнад такве сразмере, то је против божанског поретка, па према томе и против Његове заповести.

Колико мора да буде неко имање? Узмимо земљиште средњег приноса. Из њега се умереним обрађивањем, и то на површини од хиљаду ваших квадратних хвати, чак и осредњих година, за једног човека може извући сасвим довољно издржавање за годину дана. Код доброг земљишта је довољна половина, код лошег нека важи двоструко осредњег земљишта по особи. Дакле, по броју чланова неког домаћинства, толико пута сме природно-правно заузети тако одређену површину земљишта. Али бићемо у нашој мери доста дарежљиви и дајемо по особи дупло и одређујемо то као савршено природно-правно дозвољено од Бога. Да је земљиште тако расподељено, онда би такође преко 7000 милиона породица на површини Земље могло наћи своје потпуно обезбеђено имање.

Но како сада на Земљи изгледа са поделом, земљиште припада једва 70 милиона земљопоседницима. Сав остали народ је само у под- и савласништву или су закупници, а још већи део народа на Земљи нема камен којег би ставио под главу.

Дакле, ако неко у било ком погледу поседује изнад ове сада дате мере, тај то поседује према божанском и према природном праву противзаконито и као такав поседник носи уза се непрестано огрешење о ову заповест. Ово огрешење је у стању да искупи само тако, ако је у што већем степену дарежљив и да себе види у неку руку једино браниоцем да свој велики посед обрађује за праведан број оних који немају ништа. – На који начин је то засновано у заповести, видећемо у другој тачки овог накнадног разматрања.

Под друго сама заповест очевидно и опипљиво истиче мудро ограничење права на скупљање и зготовљење.

Ако уз то поставимо ради посматрања оно што је у првој тачки назначено, оно сразмерно, изворно и својствено за земљиште, онда девета заповест управо на то упућује будући да изричито ускраћује жељу за оним што припада другом.

А шта припада другом? Другом на Земљи, коју је Господ створио ради општег издржавања људи, припада управо онолико колико му даје његова природно-правна мера изведена из његове потребе. Онај, дакле, који скупља и ствара изнад ове мере, већ у првом степену стварно греши против ове заповести обзиром да је у овој заповести већ и жеља приказана кажњивом.

У другом степену против ове заповести греши тром, који је сувише лењ да обавља своје изворно праведно право скупљања, место тога једино иде наоколо са жељом да се дочепа оног шта је неко други изворно природно-правно скупио и справио.

Из овог видимо да се о ову заповест може огрешити на два начина, наиме прво претеривањем у похлепи за скупљањем и справљањем, друго потпуним пропуштањем. У оба случаја је овде ова заповест истогласна са мудрим ограничењем. У првом случају ограничава претерану похлепу скупљања и справљања, у другом случају лењост, и намера јој је праведна средина, јер не изражава ништа друго до поштовање сједињено са љубављу за природно-правну потребу ближњег.

Овде ће одвратити и рећи: У садашње време има одвећ богатих и имућних људи који при целом свом богатству и иметку немају ни педаљ земљишта. Дошли су до великог новчаног богатства сретном шпекулацијом у трговини или наследством и сада живе од своје законске камате. Шта је с њима? Да ли је њихова имовина по божанском изворном праву природно законита или није? Јер својом својином у новцу не ограничавају ничије власништво на земљиште, пошто нигде ништа не купују, већ позајмљују свој новац на добрим местима за законску камату, или чине друге дозвољене меничне послове и повећавају тако своју главницу годишње за много хиљада форинти премда им по праву природне потребе није потребан стоти део њиховог годишњег прихода за њихово ваљано издржавање. А притом су уосталом неретко поштени па и дарежљиви људи. Да ли се и ови огрешују о нашу девету заповест? Ја овде кажем: Сасвим је свеједно да ли неко поседује на било који начин преко своје потребе превише блага у новцу или превише земље. То је једно те исто. Јер ако имам толико новца да њим могу државно-законски својински купити више квадратних миља земљишта, онда је то исто као да сам за тај новац стварно присвојио толико земљиште. Напротив, чак је и много горе и противније божанском поретку. Јер ако би неко имао толику земљу, морао би нужно допустити хиљадама људи да се уз њега издржавају пошто сам за себе сигурно не би могао обрађивати толико имање.

Посматрајмо неког човека који нема имање, али има толико новца да би њим малтене могао купити неко краљевство. Он сам у најстрожијем случају може пробитачно руководити тим новцем, или су му потребни понеки помоћници у рачуноводству, који у односу на његов доходак примају само скромну плату, која често ни не покрива њихове потребе, посебно ако имају породицу.

Ни један такав ималац новца не може се оправдати на који је начин дошао до њега, било шпекулацијом, било добитком на лутрији, било наследством. У сваком случају пред Богом стоји баш као јатак уз лопова. А зашто? питаће неко.

Шта значи обогатити се сретном шпекулацијом? То није ништа друго до лихварски приграбити праведну зараду многих и тако многима одузети праведну зараду и једино је себи присвојити. У таквом је случају човек који се обогатио сретном шпекулацијом прави лопов. Добитком на лутрији је на исти начин зато што улог многих иде само њему у корист. А код наследства јесте јатак који противзакониту имовину својих предака, који су га могли присвојити једино на ова два претходно споменута начина, такође присваја себи.

Но рећи ће: Ова одредба звучи чудно, јер шта може наследник ако је државно-законито и правно преузео имовину или својину родитеља или иних богатих рођака? Да ли при таквом преносу треба да израчуна природно-правни део за себе, па од наследства да узме само онолико колико чини тај део, а други да поклони било коме? Или да преузме целу имовину, али од ње да прихвати за својину само природни део који му припада, а великим вишком да управља једино сам ради потпоре ленштинама, који су почели да оскудевају, или да такав вишак одмах уступи у сврху добробитних установа и то управницима тих установа?

Ово питање је овде готово такво на које обично ни не треба одговорити или у најбољу руку само кратко. Зар су божански закон и државни закон или божанска мудрост и скрб и светска државна политика и дипломатија једно те исто? Па шта говори Господ? Он говори "Све што је велико пред светом, гнусно је пред Богом."

А зар на свету постоји ишта веће него приграбљена државна власт, која са божанске стране посматрана нипошто по божанском већу, него једино по својој светској државничкој мудрости, која се састоји у политици и дипломатији, подјармљује народе и његову снагу користи за сопствено потрошачко, расипничко и искоришћивачко благостање?

А ако је већ грозно и срамно ако неки човек обмане само једног, двојицу или тројицу браће, колико ли ће тек бити грозно пред Богом када се људи свом силом знају крунисати и помазати како би под таквом круном и помазањем на сваки замислив начин обмањивали читаве народе ради свог сопственог пировања и пробитка, или то чине такозваном државничком мудрошћу, или, ако не иде њом, немилосрдном отвореном силом.

Велим овом ситном реченицом може се отприлке рукама опипати колико су права већине садашњих држава управо супротна божанском праву. Даље велим, када Господ говори богатом младићу: "Продај сав свој иметак и расподели га сиромашнима, а ти пођи за мном, тако ћеш приправити себи благо на небу", онда ће ваљда ова изрека бити довољна не би ли се видело како земаљски богат човек треба да расподели своје богатство ако хоће да прибере царство Божје. Не учини ли то, онда сам себи мора приписати када га снађе иста пресуда коју је Господ баш у тој прилици изговорио над ожалошћеним младићем да ће наиме лакше проћи камила кроз иглене уши него такав богаташ ући у царство небеско. При чему, дакако, треба узети у обзир подозриву околност што је Господ овакав веома жалостан суд изговорио над неким младићем, дакле, очитио наследником. Овде би се најзад могло питати: Зашто се овде баш морао појавити богат младић, а не неки већ стари шпекулант, на којем би Господ изразио своју вечну одбојност свем земаљском благу? Одговор је сасвим близу зато што младић још није био оличени управитељ богатством, него још на стајалишту са којег таква младост обично још не уме довољно да цени земаљско богатство, и баш зато је могао Господу да се приближи барем на кратко време како би од њега чуо праву упуту и правилну употребу свог богатства. Тек спознањем божанске воље отпада од Господа и враћа се својим блазима. Дакле, младић је још имао погодност да се приближи Господу пошто још није био дорастао. Међутим, већ окорели, више времешни богати домаћин, шпекулант и лихвар стоје као камила иза игленог уха, кроз које би тек требало да се провуку не би ли као младић доспели до Господа. Дакле, таквом богаташу више није ни допуштено да се као младић нађе код Господа. За те је Господ нажалост навео други пример веома вредан пажње у причи о богатом расипнику. Више вам не морам рећи.

А онај међу вама који само мало уме да мисли, из свега овог лако ће наћи да Господару неба и свих светова ни један људски порок није био толико гадан и није презирао као лихварско богатство и његове уобичајене последице. Ни за један други порок не видимо Господара над животом и смрћу да најочитије отвара понор пакла као управо код овог.

Нека је убиство, прељуба, блуд и томе слично, код свега тог нико није код Господа доживео да га је зато на Земљи осудио на пакао, но овај порок лихварства казнио је у сваком погледу хитно и неодложно речју и делом како код свештеничког сталежа тако и код сваког другог.

Да ли може неко спрам свих других људских преступа показати Господу да је над таквим грешником кажњавајући дигао Своју свемоћну руку? Међутим, мењачи, продавци голубова и слична таква шпекуланска бараберија морала је поднети да их Господња свемоћна рука избатинише увијеним ужетом и истера из храма.

А знате ли шта ће то рећи? Овај истинити еванђеоски догађај рећи ће ни мање ни више до да је Господ у небу и свих светова отворен непријатељ овог порока. Код сваког другог говори Његова божанска љубав о стрпљењу, попустљивости и смиловању, али код овог порока говори Његов гнев и јарост. Јер овде Он, прво и прво, заграђује приступ Себи познатим игленим ухом, отвара видно понор пакла и показује у њему стварно осуђеног, и изјашњава се ужасно над властољубивим и лакомим фарисејима тако што им јасно показује да ће блудници, прељубници, лопови и други грешници пре ући у царство Божје него они.

Коначно у храму граби и кажњавајуће оружје и без поштеде изгони све које било шпекуланте и назива их убицама божанског царства јер су храм, који управо представља божанско царство, начинили већ штавише и самом јазбином убица.

Могли бисмо навести још више таквих примера из којих се може разбрати колико је Господ посве отворен непријатељ овог порока. Но оном који је само донекле способан да размишља, биће ово довољно, и овом приликом још можемо кратко погледати на нашу девету заповест и видећемо овим погледом да Господ ни код једне људске околности, ни код једног такође забрањеног случаја и чина није ограничио саму жељу као управо код овог Њему одвратног лихварског случаја.

Свугде изричито забрањује само дело, а овде саму жељу, зато што је опасност која отуд настаје превелика за дух пошто одвлачи духа сасвим од Бога и окреће га потпуно паклу. То можете и из овог видети да се сваки други грешник после грешног чина каје, док богати шпекулант над сретно успелом шпекулацијом кличе, ликује и слави.

То је право славље пакла, и зато кнез пакла сваким могућим начином настоји да људе првентствено испуни љубављу за светским богатством, зато што добро зна да су испуњени овом љубављу најодвратнији пред Господом и да им се најмање смилује. – Више о овом не треба да вам кажем.

Благо оном ко ове речи прима срцу јер су вечна непобитна божанска истина. И можете их изнад свега држати истинитим и веровати да је тако јер ни једна реч није сувишна, пре можете узети да је овде далеко премало речено. А ово нека свако добро запамти: Господ ће у било којој другој прилици пре уложити сва могућа средства пре него што допусти да неко пропадне, али према овом пороку неће учинити ништа, осим држати отвореним понор пакла као што је показао у Јеванђељу. Ово је све извесно и истинито, па смо тако упознали прави смисао ове заповести. И ја кажем још једном: Примите срцу ово речено. – А сада доста. Ево десете дворане, па уђимо у њу.


Десета заповест[уреди]

Ево нас унутра и на плочи видимо написано јасним писмом "Не пожели жену ближњега свога".

Готово да ни не треба споменути да ова заповест овде у чистом духовном царству, а поготово у дечијем царству, звучи помало чудно за сваког мислиоца. Под прво ова деца још немају никакав појам шта је то уопште супруга, а под друго овде уопште не постоји обичај венчавања двају родова међу собом, поготово у дечијем царству. Дакле, у духовном царству, сходно овом посматрању, ова заповест очито нема примену.

Рећи ће: А зашто Господ међу десет заповести не би дао и једну која би једино одговарала земаљским односима? Јер на Земљи јесте сасвим обична веза између мушкарца и жене, и то је однос који је од давнина утврђен и заснован по божанском поретку, и тај однос не би могао остати у том поретку без неке заповести. Дакле, овде можемо претпоставити да је Господ између десет заповести дао једну само ради одржавања реда неког спољњег, земаљског односа да одржавањем овог реда не би био ометен духовни, унутарњи, надређени поредак.

Добро, ако је то тако, онда ја кажем да ова заповест није ништа друго до потпуно сувишно понављање шесте заповести, која ионако заповеда исто, јер је и у њој и у њеном пуном току приказано забрањеним све што има било какву везу са нечистотом, блудом и прељубом, како у телесном, тако пре свега у духовном погледу.

Кад ово мало упоредимо једно с другим, онда испада да ова заповест уопште није за небо и да је поред шесте заповести чисто сувишна.

Али ја видим неког који долази и каже: Хеј, драги пријатељу, вараш се. Премда ова заповест сама по себи готово такође забрањује што забрањује и шеста заповест, ипак је по себи својствена и стоји изнад и захвата дубље но шеста заповест. У шестој заповести је очито забрањен само стварани груби чин, а у овој десетој и жеља и жудња као стални основни узроци за дело. Јер је лако увидети да ту и тамо посебно млади мужеви обично имају и младе лепе жене; и лако би неки други муж могао запоставити своју можда нелепу жену и загледати се у лепу жену свог ближњег, те да затим побуђује у себи све већу жудњу да пожели жену свог ближњег и да с њом чини своју пожудну ствар.

Добро, кажем ја, ако се ова заповест најпре посматра с тог становишта, онда из овог настају ни мање ни више но читав легион бесмислица и будалаштина којима се божанственост такве узвишене заповести мора одвући у прљаву прашину и у смрдљив проход светске досетке и људског разума. Навешћемо намерно примера и објашњења ради неке бесмислице како би сваком било јасно колико су плитко и чисто споља више од осам векова схватали, објашњавали и заповедали ову заповест.

Дакле човек да не пожели жену свог ближњег. Овде се може питати: Коју жељу? Постоје гомиле честитих и дозвољених жеља и жудњи које сусед може упутити жени ближњег. Но у заповести гласи безусловно "не пожели". По овом само двојица суседа имају да разговарају, а жене ће се узајамно гледати само презиром. То није ни мање ни више до управо турско схватање ове Мојсијеве заповести.

Даље, ако се ово посматра дословно и материјално, онда се зацело све мора узети дословно, а не неколико речи дословно, а неколико духовно. То би изгледало баш тако као да неко на једној нози носи црну, а на другој сасвим провидну, белу ногавицу. Или као кад би неко тврдио да дрво мора расти тако да се једна половина стабла мора јавити с кором, а друга без ње. Сходно овом посматрању ова десета заповест само забрањује жељу за женом ближњег. Ко би то требало да буде у дословном смислу? Нико други осим најближи суседи или блиски рођаци. Дословно се, дакле, не би смело пожелети само жене ових двају ближњих, а жене удаљених становника неке области, посебно жене странаца, који сигурно нису ближњи, могу се, дакле, без даљњег пожелети. Јер ово ће зацело свако схватити и без математике и геометрије да у поређењу са ближим суседом не можемо сматрати ближњим или блиско стојећим оног који је удаљен неколико сати или чак неког странца. Гле, и то је турски, јер они држе ову заповест само према Турцима, а према другим нацијама овде немају заповест. – Но, идемо даље.

Питам? Зар је жена мог ближњег изузета држања божанског закона? Јер у закону само стоји да мушкарац не пожели жену свог ближњег. А о томе да можда нека пожудна жена не пожели свог ближњег суседа, о том у заповести нема речи. На овај начин се очито жени даје привилегија да без устезања заводи мушкарце који су јој пред очима. И ко ће им забранити да то чине зато што за тај случај нема заповести од Господа? И то је из турске филозофије, јер Турци знају из дословног смисла да су жене изузете такве заповести. Зато их затварају како не би дошле на отворено и изазивале друге мушкарце. Дозволи ли Турчин некој од својих жена излазак, онда мора тако да замумуљи своје дражи да би и медведу који би је срео показала неко поштовање; своје дражи сме показивати само пред мужем. Дакле, да ли се неко може појавити и тврдити да се овако нешто не очитава из дословног смисла заповести. Очито је узрок такве бесмислице непорециво управо у самој заповести. Али идемо даље. Најближи суседи могу имати већ одрасле кћери или друге прилично згодне слушкиње? Да ли је по десетој заповести дозвољено или није пожелети кћери или друге девојке ближњег, чак и као ожењен човек? Очигледно је то дозвољено јер у шестој заповести нема говора о жељи већ једино о чину. А десета заповест забрањује само жељу према жени, дакле жеља према кћерима и евентуалним другим згодним девојкама ближњег јесте без поговора дозвољена? – Ето још једног турског излагања закона. А да бисмо ово објаснили јасно као дан навешћемо још неколико таквих бесмислица.

У закону гласи "Не пожели жену ближњега свога". Зар се не би могло питати: Па ко заправо? Да ли ожењен, удовац, млади нежења, младић, или, пак, можда жена, којој би се такође могло рећи: Не чини ово или оно? Рећи ће: Ово се пре свега односи на мушки род без разлике да ли је неко ожењен или није, а да се жене узгред такође могу урачунати и да не требају имати право заводити и пожелети друге мушкарце, то се све само по себи подразумева.

А ја на ово кажем: Када већ људи своје одредбе веома прецизно знају прописивати и у тим њиховим одредбама за сваку могућу околност одређивати фине и паметне посебности, зар ћемо пребацити Господу да је можда из незнања дао неодређене законе или да је можда попут неког препреденог адвоката тако сместио Своје законе да се људи било како морају огрешити о њих?

Велим, извести такав закључак из ближег разматрања овог закона, који додуше изгледа сасвим неодређен, ипак би било одвише пакосно. Пре ћемо закључити да је овај закон, као и сви остали, итекако одређен, само је временом, а поготово у време настале хијерахије, излаган толико криво да сада више нико ни не познаје прави истински смисао овог закона; то се догодило чисто из лакомства. У правом чистом смислу овај закон никада не би донео ни пару свештеничком сталежу, међутим, у свом скривеном смислу дао је повода за разно таксено посредовање, разрешење и развод брака и то у ранијим временима дакако пуно више него сада. Ствари су биле тако постављене да двојица суседа, или више њих, никако нису могли заобићи огрешење о овај закон. А зашто?

Наравно да су се неколико пута годишње из превеликог страха од пакла савесно морали исповедати. Онда би их по овој тачки марљиво испитивали, па, у случају да је неки сусед имао лепу младу жену, онда би чак и мисао, поглед, не ли и разговор од стране других мушких суседа био проглашаван прељубодејственим грехом о ову заповест, који је кажњаван глобом, жртвом. А догодило ли се веће приближавање, одмах је било срочено проклетство и онај који би једном на тасу светог Михаила потонуо у пакао, тај је у други, празни, имао бацити врло знатне жртве не би ли претегнули и јадног проклетог грешника опет сретно подигли из пакла Свештеници који су држали божанску моћ апсолутно нису припадали странци која је тражила само веома много, већ су, збиља, радије хтели све.

Тако су негда многи врло имућни такозвани витези и грофови ногом закопавали у ледину и поврх тога морали цркви завештавати свој иметак као глобу за избављење из пакла; њихове жене, које би их евентуално надживљавале, биле би примане у манастире ради окајавања казне за свог неверног мужа, а евентуална деца, како мушка, тако и женска, такође би обично била распоређивана у манастирима у којима нису дозвољена земаљска блага.

Велим да ће бити довољно увидети све срамно што се појавило искривљивањем овог закона. Ова неодређеност на кога се односи овај закон био је узрок за разрешења која су обично била најуноснија. Ако би неко приложио велику жртву, онда се та неодређеност могла тако преиначити да грешник барем не доспе у пакао. У супротном се могло тако осуђујуће одредити, и то услед присвојене силе развезивања и свезивања, да су грешнику само веома знатне жртве биле од помоћи при избављењу из пакла.

Видели смо сада каквим је заблудама ова неодређеност пружила прилику. Али овим се још нећемо задовољити, већ посматрати још нека бесмислена излагања како би сваком утолико било јасније како је за сваког нужно упознавање чистог смисла закона, без којег никада не може бити слободан, већ мора као робо остати под проклетством закона. – Па идемо даље.

Знамо како гласи закон. Забрањује жељу или жудњу. А сада се поставља питање: Неки човек је сиромашан, док је његов сусед богат човек. Суседова жена, жена ближњег нашег сиромаха, има, као што то зна, благо и сажаљиво срце. Наш сиромах очито пожели сажаљиву жену свог суседа како би га нахранила. Питање: да ли је овај згрешио или није? Очито је изразио жељу за женом свог суседа. Но будући да гласи "Не пожели жену ближњега свога" – да ли онда овде неко доказано може приказати негрешним ваљану жељу нашег сиромаха? Јер под "не пожели" ваљда ће бити забрањена свака жеља пошто у речици "не" апсолутно нема изузетка. Па је тако ускраћена жеља било које врсте.

Зар из овог објашњења очигледно није јасно да је Господ овим хтео да одврати женски род од доброчинства, чиме се и свако доброчинство које домаћица учини сиромаху треба сматрати грехом који је сасвим противан божанској заповести?

А да ли се може уопште замислити таква бесмислена заповест од стране највише љубави Господње? Овде ће дакако казати: Заповест је само ограничена на телесну пожудну жељу. А ја кажем: Добро, нека остане при том, само ми се онда мора дозволити да нешта приметим. Ако моје примедбе буду порушиле ово "да остане при том", онда ће сваки онај који приговара морати да допусти да при одређивању ове заповести пође другим путем. Па чујте примедбе.

Ова заповест дакле једино забрањује чулну телесну жељу. Добро, кажем ја, но питам даље: Да ли је у заповести наведена нека одређена жена или се у заповести подразумевају све жене или постоје одређени природни изузеци?

Претпоставимо да неколико суседа који живе један према другом имају старе већ непривлачне жене. Онда можемо бити сигурни да ови суседи у погледу својих узајамних жена апсолутно више немају телесну жељу. Према томе подразумеваће се само младе жене, и младе само онда ако су лепе и згодне. Дашта да онда ни старе и извештале мужеве више неће много мучити телесно чулна жеља према каквим год женама својих ближњих.

По овом видимо да овај закон само важи у одређеним условима. Дакле, овај закон има пропусте те према томе није опште важећи. Јер тамо где већ природа прави изузетке и где неки закон нема ни пуну природну важност, како ће досећи у духовно? Онај који ово не може схватити, нека само сломи неко дрво и нека види да ли ће расти и доносити плодове.

А божански закон ће ваљда бити тако постављен да његово блажено важење буде утврђено вавек. А ако је према томе већ током кратког земаљског постојања под одређеним околностима природно потиснут преко постављених граница, дакле већ престаје важити при природном положају човека, шта ће тек бити са вечношћу? Зар сваки закон Божји није заснован у Његовој бескрајној љубави? А шта је па то када такав закон постане неважећим? Зар то није ништа друго до кад би се тврдило да божанска љубав такође под одређеним условима престаје да важи за човека?

А на томе се заснива и тужна вера ваше паганско-хришћанске стране, по којој Божја љубав траје само дотле док човек живи на свету. Када коначно по телу умре, па се нађе једино у душевном и духовном стању, одмах почиње непромењива, престрога, кажњавајућа, гневна правда Божја, код које више нема ни говора о некој љубави и смиловању.

Када човек својим начином живота заради небо, онда тамо не доспева негде божанском љубављу, него само божанском правдом, дакако преко сопствене Богу погодне и пријатне заслуге. А ако човек није тако живео, ево, одмах вечне осуде и проклетства, одакле се више нема очекивати неко избављење. Другим речима то ће казати да постоји негде неразумни отац који је у свом домаћинству поставио закон, и то према својој деце, који ће гласити овако:

Својој деци дајем потпуну слободу од рођења до седме године. За то време нека сви без разлике уживају у мојој љубави. Након истека седме године повућићу своју љубав од све моје деце, па ћу их тада или осудити или усрећити. Она која су као мала држала моје тешке законе, нека после седме године надаље уживају у мојој благонаклоности, а она која се током седам година нису све до задњег атома сасвим поправила преко мог тешког закона, нека убудуће за сва времена буду проклета и одбачена из мог очинског дома. – Реците, шта бисте рекли за тако грозног оца магарца? Зар то не би било много горе од најсрамније тираније свих тирана? А ако бисте то већ код неког човека сматрали неописиво неразумним и рђавим, колико ће тек бити безумни људи који Богу, који је највећа љубав и мудрост, могу приписати још много горе?

Шта је Господ учинио на крсту као сама божанска мудрост када је у неку руку споља била као одвојена од вечне љубави? Он, као мудрост, и као таква основа све правде, обратио се сам Оцу или вечној љубави и није је у неку руку праведно позивао на освету, већ ју је молио да опрости дело свим овим злочинцима, дакле, и свим првосвештеницима и фарисејима, обзиром да не знају шта чине.

Ово овде чини за Себе већ божанска правда. Зар онда бескрајна божанска љубав треба почети осуђивати ту где божанска правда преклиње бескрајну милосрдну љубав за смиловање?

Ако овде неће признати да је Господу молба била заиста озбиљна и ако кажу да је то учинио само примера ради, зар онда не праве Господа лицемером, као да је на крсту само привидно молио за опроштај, а потајно у себи прижељкивао неумољиву освету, по којој би све ове злочинце најрадије у себи већ одавно проклео у најжаркији паклени огањ?

О свете, о човече! О какве ли бесмислице, која се икада може смислити негде у целој бесконачности и вечности! Може ли се смислити ишта срамније ради најкривљег, истина временског, ауторитативног образложења пакла до Господа на крсту чинити лажовом, претворицом, издајицом, па према томе општим варалицом света? Из каквих ли то уста могу доћи такве речи и учење до једино из Веле-Сотоне?

Мислим, и овде је довољно како бисте увидели какве грозоте могу произићи из посве погрешног тумачења и излагања божанског закона. Да је то тако код вас на свету, па то, ваљда, већ и рукама можете опипати. Но зашто је тако, шта је узрок, то нисте знали и нисте ни могли знати јер сувише је био запетљан чвор закона и нико не би могао сасвим разрешити тај закон.

Зато се Господ вама смиловао и у Сунцу, где је, ваљда, довољно светло, објављује вам истинско решење овог чвора како бисте угледали општи разлог свег зла и мрака. – Дакако ће рећи: Па како то да толико зла зависи од неразумевања десет Мојсијевих заповести?

Овде ја велим: Зато што су ових десет заповести дате од Бога и што у себи носе цели бескрајни поредак Божји.

Дакле, ако неко по једној или другог тачки на било који начин иступи из божанског поретка, тај не остаје више ни по којој тачки у божанском поретку будући да је овај поредак попут правог пута. Ако неко било где скрене са овог пута, можемо ли рећи да је скренуо само четвртину, петину, седмину или десетину пута? Дакако да не; јер ако и малко напусти пут, напустио га је сасвим. Ако се неће вратити путу, па онда ћемо, ваљда, смети устврдити да је она једна тачка на путу, где је путник скренуо са њега, путника удаљила са целог пута.

И баш тако стоји и са сваком поједином тачком божанског закона. Тешко да ће се ко наћи који би се страшно огрешио о цели закон, пошто је такво што скоро немогуће. Али доста је ако се огрешио по једној тачки и у томе устраје. Одступио је тако од целог закона и ако неће, а ако Господ не жели да му помогне, никако се више не би могао вратити на пут закона или божанског поретка. Па тако можете бити и сигурни да већина зла на свету потичу од дакако нажалост почетком самовољног и зловољног неразумевања или штавише зловољног искривљивања смисла ових двеју задњих божанских заповести. Коначно смо сада и довољно обзнанили бесмислице и погрешна излагања ове заповести, па зато ћемо прећи до правог значења ове заповести, у чијој ћете светлости све ове глупости угледати још неупоредиво јасније обасјаним.

Овде ће неки који су читали ово претходно рећи: На то смо стварно веома радознали какав то стални смисао заправо има ова заповест пошто је сваки смисао којег смо раније приписивали овој заповести непобитно приказан и доведен до највеће бесмислице. Заиста бисмо били веома ради да сазнамо на кога се односи ова заповест, ко је ближњи и његова жена. Јер из ове заповести не може се ништа извести са сигурношћу. Могла би се односити на сваког, а да ли такође и на жену, то је још веома далеко. Ближњи би се свакако дао нешта ближе одредити, поготово ако ову реч узмемо у нешта ширем смислу, чиме је онда свако ближњи којем је потребна наша помоћ. Са женом смо сигурно у још већој недоумици јер није јасно да ли се под њом разуме само удата жена или и неудате женске особе. Дакако ће се пре радити о једнини него о множини, али ипак није ни мало одређеније. Јер ако у неком делу света претпоставимо полигамију, онда ова једнина очито поново запире. Због свега тог утолико смо више радознали како изгледа стварни смисао ове заповести пошто је дословни у сваком погледу сасвим неодржив. А ја такође додајем: Потпуно је, дакле, јасно да ће се претпоставком чистог спољнег дословног смисла само приказати највећа бесмислица, а нипошто нека заснована истина.

Овде ће дакако рећи: Па зашто Господ није одмах дао закон тако да за сваког не изгледа застрт, него потпуно откривен у ком смислу је заправо дат и како га управо по том смислу треба држати?

Овај приговор се споља да чути и звучи прилично мудро, но посматран на светлости толико је глуп да се тешко ишта може замислити глупљим. А да би посебна бедастоћа овог приговора свакоме одмах пала у очи, као да стоји само неколико миља пред Сунцем те га изненада угледа очима – или да прође као онај који не види шуму од дрвећа, тако ћу за ову прилику поставити неке природне веома кратко срочене мисли.

Претпоставимо неком такозваном научнику и ботаничару хтело би да падне на памет да пита ради удобнијег истраживања зашто стваралачка сила највишег стваралачког бића није створила дрвеће и биљке тако да срж буде споља, а кора изнутра како би се микроскопима лако и тачно могло посматрати дизање сокова у гране и њихове реакције и друга дејства? Па ваљда није била намера ствараоца да мислећег човека постави на Земљу на такав начин да никада не продре у тајну чудноватих дејстава у природи. – Шта кажете на такав захтев? Зар није у посебном степену глуп?

Но претпоставимо Господ би се на такав захтев дао подмитити, па изокрене дрвеће заједно са биљкама; зар неће одмах прићи и други научници и казати? Шта нам вреди посматрање вањске сржи ако при том не можемо открити дивну грађу унутарње коре? – Шта сада одавде следи? Господ би се и сад поново морао повиновати и на мени заиста несхватљив начин поставити кору и срж споља на дрвету. Али претпоставимо да Господу овакво нешто заиста успе, па се унутрашњост дрвета сада састоји чисто само из дрвне масе. Зар онда неће неки други научник одмах изразити неку другу потребу и рећи: Због коре на једној и сржи на другој страни скривена је сада сва дивна грађа дрвета. Не би ли дрво могло бити тако обликовано да све: срж, дрвна маса и кора буде споља или барем прозирна као ваздух? –

А да ли је могуће створити дрво, које је нужно саздано од безброј органа, провидно као ваздух или барем као чиста вода, то нека одлуче оптичари и математичари. Но, какви ће плодови расти на потпуно зраковитом дрвету, то би неко могао да дозна отприлике у пределима северног или јужног пола. Јер тамо се понекад јављају такве појаве, да услед велике студени, на начин као код вас зими на прозорима, а тамо у ваздуху сукне кристално ледено дрвеће. Да ли се на таквом дрвећу појављују и смокве и урме, до сада није истражено.

А шта се, с друге стране, тиче дрвећа где би све: срж, дрво и кора били споља, можете сасвим бити сигурни да је исто толико лако начинити четвртасту куглу него такво дрво. Велим да би овим разматрањем глупост таквог приговора требало бити јасно пред очима. Међутим, да би ову ствар, као и обично, излишно разјаснили, размотрићемо ово још мало.

Претпоставимо да лекар мора много да студира, и када је већ усркнуо цела тешка кола пуна учености попут пијавице, буде позван до неког озбиљно болесног пацијента, онда не ретко стоји уз болесничку постељу као пар свеже упрегнутих волова пред стрмим брегом. Присутни упитају лекара: Како вам изгледа болесник и шта му је? Може ли му се помоћи?

При таквим питањима лекар прави додуше учено, али озбиљно смућено лице и каже: Драги моји! За сада се још не може ништа одредити. Најпре морам неком медецином проверити болест. Ако се појаве ове или оне реакције, онда ћу тек знати о чему се ради. А ако се не појаве никакве реакције, онда ћете и сами увидети да не можемо загледати у тело и извидети место болести и њену природу.

Онда каже неко помало лаконски: Господине докторе, онда би било боље да је Господ Бог човека створио као столар неки ормар, који се може отворити и видети шта је у њему; или, да је Бог код човека ове шкакљиве делове, до којих се тешко може доспети на овај начин, поставио споља као прсте, уши, очи и нос како би се том делу одмах могло припомоћи, мелемом или завојем. А најбоље би било да је човека створио или провидног као воду или да га није ни саставио из оваквих по живот опасних делова, већ више као камен.

Лекар се овде мало мргоди, но ипак каже: Да, драги пријатељу, то би сигурно било боље, али ето, није тако као што си сада изразио жељу. Зато морамо да будемо задовољни ако можемо само путем искуства нешто тачније закључити унутарње здравствено стање неког човека. Јер ако би човека могли отворити попут неког сандука, онда би то, прво и прво, за њега било много опасније по живот него што сада јесте, јер само мали неспретан захват у унутрашњост, и то би га стајало живота. И да се таквим отварањем може загледати у утробу, ипак би то мало вредело. Јер би дроб и њени танани органи ипак морали остати затворени, јер би отварањем сместа истекли сви животни сокови и свака животна активност. А што се тиче спољег смештаја унутарњих делова тела, стварно, драги мој, човечија прилика онда баш ни не би имала неки естетски изглед. А да је човек тек потпуно провидан, онда би се свако престравио од другог, јер би истовремено видео човека као кожу, као мишиће, као судове, као живце и коначно као костур. Да такав призор не би био привлачан, то ваљда сам можеш замислити. –

Велим, да ће овим приказом бесмислица горњег приговора још јасније пасти у очи.

Међутим, ево, још неко говори: Дакако да је код природних, материјалних ствари бесмислено мислити да њихово унутарње треба истовремено да буде и њихово спољње. Међутим, реч дакако да није ни дрво, ни животиња, ни човек, већ је сама по себи духовна, будући да не садржи ништа материјално у себи. Зашто би требало још и да садржи несхватљив унутарњи смисао попут дрвета или човека? Или како би тај био могућ када посматрамо ионако изузетну једноставност и површност речи?

Добро, кажем ја, узмимо реч "отац". Шта представља та реч? Да ли је већ сам отац, или једино представља неког стварног и бивственог оца, којем је ова реч само спољње обележје? Рећи ће: Очито овде ова реч није сам отац већ само његово спољње обележје. Добро, кажем ја, но питам уз то: Шта све требамо разумети под том речју како би управо ову реч признали као спољашње тачно одређено обележје? Одговор: Ова реч мора приказивати човека који је одређене доби, ожењен, са својом женом изродио живу децу, о којима се заиста очински телесно и духовно стара.

Може ли овде неко и најмање оспорити да се ово прилично развучено и посве суштаствено значење налази у простој речи отац, без којег ова реч ни не би била реч?

А када већ у спољњим односима свака једноставна реч мора допустити неко више унутарње значење и рашчлањивање, зар онда неће утолико више свака спољња реч имати и унутарњи духовни смисао, обзиром да све што се означава спољњим речима једино мора имати унутарње Духовно, дакле Снажно и Дејствено. Неки отац сигурно има и душу и дух. А да ли ће реч правилно представљати појам отац ако искључи његово душевно и духовно? Сигурно да не јер бивствен отац састоји се из тела, душе и духа, дакле из спољњег, унутарњег и најунутарнијег. Ако је, дакле, бивствен отац тако живо сачињен, зар онда такво што, као и у огледалу, савршено представљајући неће бити положено и у речи којом је бивствен отац представљен као отац.

Велим да се јасније не може приказати нужан унутарњи смисао речи. А из овог се такође да видети да Господ, када на свету објављује своју вољу, не може је објавити за спољње људе другачије сходно свом вечном божанском поретку до управо једино спољним, сликовитим приказом, у којем је очито положен унутарњи и најунутарнији смисао. Овим је цео човек од свог најунутарнијег до свог спољњег збринут по божанској љубави.

А пошто смо сада више но опипљиво приказали нужност и извесност таквог устројства, онда ће се сигурно лако и готово само по себи наћи унутарњи прави смисао нашег закона, и када га прикажем, да се барем спозна за необорив, једино истинит и опште важећи. – Па пређимо одмах до таквог приказа.

Дакле, закон гласи, као што одвећ знамо напамет, "Не пожели жену ближњега свога". Па ко је жена, а ко ближњи?

Жена јесте човекова љубав, а ближњи јесте сваки човек с ким долазим у додир или коме је игде могуће и нужно потребна моја помоћ. Ако то знамо, онда готово знамо све.

Шта, дакле, каже заповест? Ништа друго до да ниједан човек не тражи самољубиво љубав свог ближњег захтевајући је за своју добробит. Јер љубав према себи није по себи ништа друго до љубав ближњег повући себи ради сопственог уживања, а њему самом не узвратити ни искром љубави.

Дакле, овако гласи ова заповест у њеном духовном изворном смислу. Међутим, кажу:

То је овде сада очито представљено у дословном смислу, који се могао изговорити и на почетку као што је сада, чиме би била предупређена многа скретања. – А ја кажем: То је, дабоме, тачно. Када расцепимо дрво по средини, дабоме да срж доспева напоље, па је можемо удобно посматрати као претходно само кору.

А Господ је зато унутарњи смисао намерно мудро застро у спољну природну слику да неки зловољни људи не би напали и уништили овај свети, унутарњи, живи смисао, чиме би сва небеса и светови могли да претрпе велику штету. Зато је Господ и рекао: Од великих и моћних мудраца света да буде сакривено, а само малима, слабима и малолетнима да буде откривено.

Већ је такав однос са стварима у природи. Претпоставимо да је Господ дрвеће створио тако да се њихова срж и главни животни органи налазе споља стабла – сами реците каквим би све опасностима дрво било изложено сваког трена?

Ви знате да када унутарњу срж неког дрвета хотимично или обесно пробуше, готово је с њим. Ако неки рђав црв прогризе главни корен, који је у тесној вези са сржју корена, онда дрво гине. Да можда неко не зна за рђавог поткорњака? Шта тај ради дрвећу? Најпре нагриза дрво и ту и тамо се увлачи у главне органе дрвета тако да дрво умире. А када је већ поред оваквог добро сачуваног начина изложено погубним опасностима, каквима би тек било када би се његови главни животни органи налазили споља дрвета?

Гле, управо тако и још неизрециво шкакљивије је са речју Господњом. Ако би се већ одмах испочетка унутарњи смисао дао према споља, већ одавно не би више постојала нека религија међу људима. Такође би изглодали и изгребали овај унутарњи свети смисао у свом животном делу као што су учинили са спољном кором на дрвету живота. Већ одавно би такође уништили унутарњи свети Град Божји да не би остао камен на камену као што су учинили са старим Јерусалимом и као што су учинили са спољном Речју, која је једино садржала дословни смисао. Јер Реч Божја у свом спољњем дословном смислу, као што је пред вама у Светом писму, толико је различита од изворног списа колико је данашњи посве јадан градић Јерусалим различит од старог велеграда Јерусалима.

Но све то премештање, распарчавање, а и скраћивање у самом спољњем смислу ипак не штети унутарњем смислу зато што је Господ својим мудрим провиђењем још од искона успоставио такав поредак да се једна те иста духовна истина може дати неповређена и може се одржати под најразличитијим спољним сликама.

А сасвим би био други случај да је Господ одмах дао голу унутарњу духовну истину без заштитног спољњег омота. Ову свету живу истину би изгризли и уништили по свом нахођењу, те би управо тако било свршено са свим животом.

Али пошто је унутарњи смисао толико скривен да га свет никада неће наћи, живот остаје сачуван, и да је његово спољашње рухо поцепано на хиљаду делова. Онда наравно да унутарњи смисао Речи, када буде откривен, звучи као да је попут спољњег смисла Речи и такође се може изразити артикулисаним гласовима речи. Но то ипак не смета. Свакако јесте и остаје унутарњи, живи духовни смисао и препознатљив је таквим, тако што обухвата целокупни божански поредак, док слика која га садржи изражава само посебну околност, која, као што смо видели, никако не може имати опште важење.

Но, сада ћемо још једним малим накнадним разматрањем расветлити како је ова заповест, коју смо управо расправили, у слици само спољни плашт и како је овај унутарњи смисао, који вам је сада објављен, заиста унутарњи, духовни и живи смисао.

Спољна сликовита заповест је позната, изнутра гласи: Не пожели љубав свога брата или своје сестре.

Па зашто се овде ова језгровита и значајна заповест обавија у слици жене коју не треба пожелети?

У овој прилици ћу вам само скренути пажњу на изреку самог Господа у којој Он љубав човека према жени изражава тако што каже: "Тако ће син напустити свога оца и своју матер и прионути својој жени."

Шта тиме Господ хоће показати? Ништа друго до да је човекова најмоћнија љубав на овом свету она према својој жени. Да ли човек у правом реду љуби ишта више до своју добру, драгу и честиту жену? У жени се, дакле, налази сва човекова љубав као што обрнуто жена у правом реду сигурно не љуби ништа више до човека који одговара њезином срцу.

Па је тако и у овој заповести под сликом жене приказана сва љубав мужа или човека уопште зато што жена заиста није ништа друго до спољан, нежан омот човекове љубави.

Да ли сада при овом објашњењу неком може измаћи да је под сликом "не пожели жену ближњега свога" исто толико речено колико и "не захтевај за своју предност љубав свог ближњег, и то сву љубав пошто жена на свету такође обухвата у себи сву човекову љубав"?

Ако ово само донекле посматрате, онда ћете чак и рукама опипати да све спољне нама познате неодређености спољње сликовите заповести нису ништа друго до саме унутарње опште одређености. Како, одмах ћемо видети.

Гле, неодређено је на кога се односи. Зашто? Зато што се тако у унутарњем смислу подразумева свако, било мушког, било женског рода. Такође је и жена неодређена јер није речено да ли је стара или млада, да ли једна или више, да ли девојчица или удовица. Зашто је ово неодређено? Зато што је човекова љубав само једна и није ни стара жена ни млада жена, ни удовица ни неудата девојка, већ је она као љубав у човеку само једна. Њу нека не пожели ближњи зато што је она сваког човека сопствени живот. Свако ко ову љубав жели грамжљиво, завидљиво или шкрто изгледа у неку руку као убица поред свог ближњег, будући да се хоће дочепати његове љубави или живота за сопствену корист. А такође је и ближњи неодређен. Зашто? Зато што се под њим у духовном смислу разуме сваки човек без разлике на род.

Велим да би вам овим требало бити прилично јасно да је овај унутарњи смисао, који сам вам објавио, једино исправан зато што обухвата све.

Овде ће можда неко, испрсивши се својом четвртином месечине, приговорити и рећи: Ако ствари стоје тако, онда ваљда неће бити грех обљубити жену или кћер свог ближњег или то пожелети. – Ту ја кажем: Охо, пријатељу мој! Ал' си омашио овим приговором! Зар се под "не пожелети љубав свог ближњег", што је сва његова љубав, не подразумева све што као благо свог живота држи у свом срцу? Гле, дакле, у овој заповести збиља нису ускраћени твојој жељи само жена и кћер твог ближњег, него све што обухвата љубав твог брата.

Зато су изворно ове две задње заповести и биле дате заједно као једна заповест. Разликују се само по томе што је у деветој заповести љубав ближњег ради поштовања приказана више посебице, а у нашој десетој заповести се исто то у унутарњем смислу ради поштовања и држања приказује уопштено сажето.

Да је према томе и жеља за женом или ћерком ближњег забрањена, то ће сигурно свако и рукама дохватити. Ту је управо такав случај као када се некоме да цео во. Онда му се заједно дају и његови делови: његов реп, рогови, уши, ноге итд. Или да Господ некоме подари неки свет, ваљда ће му подарити све што је на њему. Сигурно неће рећи: Само унутрашност света је твоја, а површина је Моја.

Велим да се ово не може дати јасније за човеково разумевање.

Сада смо савршено упознали унутарњи, прави смисао ове заповести као што вечно важи у свим небесима и условљава блаженство свих анђела и предусрели смо сваки могући приговор. Дакле, овим смо и завршили, па ћемо се одмах дати у једанаесту светлу дворану пред нама. Тек тамо ћемо у најсјајнијој светлости наћи сажетим и потврђеним као у једној тачки све до сада речено. – Дакле уђимо.


Једанаеста заповест[уреди]

Ево нас већ у дворани, и овде у њеној средини такође на великом, белом, сјајном стубу видимо округлу плочу. Сјајна је као сунце и у њеној средини пише светлим попут рубина црвеним писмом: "Љуби Бога, Господа свога, изнад свега, свим својим бићем и свом својом снагом, којом те је Бог обдарио."

Поред ове величанствене, сунчане, богате садржином плоче такође видимо, више но у било којој другој дворани, гомилу већ прилично одрасле деце, која, као што можете приметити, час гледају у плочу, час разговарају са својим учитељима, а час, сасвим утонута у себе, прекрстивши руке уз прса, стоје као кипови. Сав овај поглед говори да се овде ради о нечем врло изузетном.

Можда ће неко питати и рећи: Требало би се то очекивати. Али ако се ова ствар добро погледа при светлу, онда ова заповест написана на сунчаној плочи неће рећи ништа друго до оно што су у бити рекле све раније заповести заједно. Зашто ли баш ова плоча овде мора толико светлети, док су свих претходних десет биле једноставно беле и као и обично исписане неком тамном тварју. – Ова примедба није сасвим бесмислена. Међутим, овде губи своју вредност, као што и сва друга учења и тврдње нужно губе свој сјај према једној јединој речи из уста Господњих.

Овде је исти случај као што се на свету у великој природи свакодневно готово опипљиво потврђује. Претпоставимо, колико хиљада и хиљаду пута хиљаду мањих, међу њима, и јачих и већих светала обасјавају сваке ноћи из високих небеса мрачну Земљу. Сам месец не ретко делује током целе ноћи. Уз ова величанствена светла људи на Земљи пале готово исто толико вештачких светала.

Код овог мноштва безбројних светала могло би се помислити да се ноћу на Земљи не може издржати од саме светлости. Но, искуство увек показује да на Земљи по заласку сунца постаје све тамније што се год више сунце спушта испод хоризонта, упркос свим светлима на небу, који се све више и више појављују.

Може ли неко рећи да ова светла нису дивна? Да, само осредњи обожавалац чуда Божјих ноћу при погледу на звездано небо мора се ударити о прса и казати: О Господе, нисам достојан да ходам у овој Твојој светињи, у овом Твом бескрајном, свемоћном храму. – Да заиста, сваке ноћи можемо пуним правом клицати: О Господе, сујетно (чисто) је уживање посматрати Твоја дела! Зашто ли сујетно? Зато што сваки човек заиста има довољно разлога да из чистог уживања и задовољства буде сујетно-побожан зато што је Онај који је створио таква дела и чуда његов Отац. – Дакле свако има свето право да се радује када неке ноћи више удубљен посматра велика дела и чуда свог свемоћног Оца. И заиста, пламен светиљке и пламен огњишта није никакво мање чудо свемоћнога Оца од блиставе и сјајне светлости безбројних звезда небеса.

И гледајте сада, целој овој задивљујућој чудноватој дивоти одговара старозаветна Реч у свим њеним деловима.

На овом старом, али још увек ноћном небу примећујемо готово небројно мноштво већих и мањих светала. Дивно блистају и ко их год посматра увек је испуњен неким тајним светим страхопоштовањем. Зашто? Зато што његов дух слути велико иза тих светала. Но још су сувише удаљене од њега. Може да гледа, да пружа руке, да осећа, али ова мала светла неће се приближити са својим великим садржајем његовом трагајућем духу.

А ко су ова небеска светла на старом небу духа? Гле, то су сви патријарси, оци, пророци, учитељи и вође народа испуњени духом Божјим, који су вама познати. – А на Земљи постоји и много вештачких светала. Ко су они у Старом завету? То су они честити људи који су верно живели по речи која је долазила из богонадахнутог човека и који су својим владањем осветљавали и укрепљивали своје суседе.

Дакле, ево, пред нама је овај дивни ноћни призор. Додуше неким ноћним делимичним олујама ужурбани облаци ту и тамо летимично покривају небеске зраке, али иста олуја, која је раније довела непријатељски облак преко величанственог звезданог шатора, управо та тера исти облак преко хоризонта, па је после ње небески свод чистији него што је предходно био. Сви страхују због такве краткотрајне олује и прижељкују мирну, дивну ноћ обасјану многим хиљадама светиљки. Но природњак каже: Такве олује нису ништа друго до обичне претече блиског дана, и зато се не треба плашити.

И заиста је тако. Јер тамо где се покрећу велике силе, тамо се може с правом закључити и рећи: Овде сигурно није далеко нека већа, да, највећа исконска сила, јер мали ветрови нису ништа друго до споредне струје велике олује која није далеко. Наш природњак има право и ми и даље уживамо у величанственом сјају ове чудновате ноћи.

Заносимо се попут заљубљених под многим прозорима велике величанствене куће и са грудима испуњеним маштом и чежњом гледамо навише према кућним отворима који су слабо осветљени ноћном светиљком, иза којих слутимо нашу љубав.

Многа предосећања, многе тешке мисли затрепере попут звезде падалице над нашим небом љубави, но ни једно такво пролазно и нестално светло неће удовољити жеђи наше љубави.

Исто тако пролази човек и у старом ноћном звезданом небу духа. Но шта се догађа? Изласком сунца хоризонт почиње да руди. Све је светлије над хоризонтом изласка. Само поглед на пређашње величанствено небо и шта видимо? Звезда за звездом се гаси.

Дивно сунце излази са својим исконским дневним сјајем и ни једна звездица на небу више се не види, јер ово једно сунце пресветлило је сваки небески атомчић овом једном светлошћу више но што су ноћу заједно могле постићи све безбројне звезде.

Ишчекујућем заљубљеном, који се целе ноћи заносио и сањарио, отвара се само један прозор на кући, која му толико вреди, и са тог једног прозора поздравља га прижељкивана његовог срца и једним јединим благонаклоним погледом каже му више но претходно током ноћи његово много маштање и размишљање.

Овако видимо у великој природи свакодневно чин који потпуно одговара нашем духовном.

Видимо месец, попут Мојсија, како све слабијом и блеђом светлошћу тоне иза ноћних планина када моћно сунце јутри излази над хоризонтом. Оно што је раније ноћу било застрто посве тајновитим мраком сада стоји јасно обасјано пред очима свих.

То је све дејство сунца – а на духовном небу све дејство једног Господа, једног Исуса, који је сам једини Бог небеса и свих светова.

Оно што је Он сам у себи као божанско сунце свих сунаца, то је и свака поједина реч из Његових уста речена према свим безбројним речима из уста надахнутих патријарха, отаца и пророка. Безбројне опомене, законе и прописе видимо током Старог завета. То су звезде, а и вештачка ноћна светла. Али онда долази Господ, говори само једну реч – и ова реч претеже сав Стари завет.

И гле, управо зато ова једна прва реч овде у овој једанаестој дворани изгледа као самосветлеће сунце, чија светлост обасјава безбројне звезде, а обрнуто нема никакву потребу да се служи одсјајем звезда јер оно јесте прасветлост од које су све безбројне звезде узеле своју делимичну светлост.

Па ће и овде код ове појаве сигурно бити јасно зашто су раније плоче постављене само беле, односно са бледим одсјајем, према којима овде видимо приказану исконску сунчеву светлост, којој није потребна нека претходна или ноћна светлост, него у себи садржи сву светлост.

Ко ово само донекле узме срцу, потпуно ће увидети зашто је Господ рекао: "Ова заповест љубави садржи Мојсија и све Пророке". Сигурно би било исто речено да се природно каже: Дању се не виде звезде и више није потребна њихова светлост зато што једна светлост сунца претеже сву њихову светлост. –

А у следу ћемо видети како се овде на тај начин опипљиво испољава пуна истина.

Љубав Божја јесте изворна твар свих створења јер без ње никад ништа не би било створено. Ова љубав одговара свеоживљавајућој и рађајућој топлоти, и једино топлотом видите земљу под вашим ногама зеленом.

Топлотом укочено дрво пролистава, цвета, и једино топлотом у свом бићу сазрева плод на њему. Уопште, на целој површини Земље не постоји биће или ствар која би своје почело имала у потпуном недостатку топлоте.

Овде ће можда рећи и приговорити: Па ваљда лед нема никакву топлоту, и то посебно поларни лед. Па ваљда с њим топлота неће имати баш неког посла, јер код близу четрдесет степени хладноће волели бисмо знати ону топлотну мерну справу која би тамо још исћапкала неку топлоту. А ја овде не додајем ништа друго до да научници ове Земље још нису измислили справу којом би мерљиво оделили праву твар топлоте од праве твари хладноће и савесно је одредили. Код нас, који смо у унутарњем чистом знању, уведена је и обична је сасвим друга мера.

Научници Земље почињу мерити хладноћу где вода смрзава. А ако већ при тачки смрзавања почиње права хладноћа, онда бих хтео да знам зашто и по којим законима или на који начин хладноћа може расти? Зашто вам је температура од можда четири до пет степени испод такозване тачке смрзавања још подношљива? А када температура падне све до осамнаест степени, онда ће сваком хладноћа већ веома болно бити осетљива. Зар се овде не може казати и то пуним правом: Четири степени садрже више топлоте него осамнаест степени и зато осамнаест степени осећамо више него четири. Можемо ли сада осамнаест степени претпоставити као потпуну хладноћу? О нипошто јер већ смо доживели тридесет степени хладноће. Та је била много болнија од оне са осамнаест степени. Зашто? Зато што је садржавала опет кудикамо мање топлоте но она са осамнаест степени. Но четрдесет степени ће бити још болнији од тридесет. Али да ли смо зато већ власни да прогласимо четрдесет степени сасвим без топлоте?

А ја ћу вам казати да су то ништа друго до прелази од топлоте до хладноће као и обратно. Зато можемо претпоставити једно много правилније мерило:

Свака ствар, свако тело које се још може загревати не може се прогласити сасвим хладним, него у себи има још онолико топлоте колико је велико и густо. Грумен леда са далеког севера може се топити на ватри, а затим се вода може довести до кључања. Да овај лед у себи не садржи везану топлоту, нипошто се не би могао загревати.

Према томе, хладноћа је природа неког бића у којој апсолутно више нема никакве способности загревања. Зато с правом само настајање леда на северном полу једино можемо преписати реакцији топлоте, где угрожена хладноћом своје тело обузима, стеже и учвршћује како би се чврсто могла одупрети стварној хладноћи.

Према томе, топлота је попут љубави, а права хладноћа попут правог пакленог недостатка љубави. Где овај недостатак хоће иступити заповедајући, тамо се свеоживљавајућа и свеодржавајућа љубав супротставља и наоружава се и права свеубијајућа хладноћа није у стању надвладати тако наоружану љубав.

Према томе, шта значи "Љуби Бога изнад свега"? – Природно посматрано значи једино:

Повежи своју животну топлоту даровану ти Богом са суштом топлотом свог Творца, која те је створила и која те одржава, тако никада нећеш изгубити живот.

А ако драговољно раставиш своју љубав или своју животну топлоту од божанске изворне животне топлоте и у неку руку хоћеш постојати као самостално владајуће биће, онда ће твоја топлота остати без хране. Прећи ћеш у све већи степен хладноће. И што дубље тонеш у све хладније степене, толико ће бити теже поново те загрејати. Пређеш ли пак у савршену хладноћу, онда си потпуно припао сотони, где као чисто хладан више ниси способан загревања.

Шта затим с тобом бива, то ти ни један анђео не зна казати.

Свакако су у Богу бескрајне дубине, но ко ће их испитати и задржати живот? –

Велим, овим кратким уводом већ се може прилично јасно започети појмити зашто је ова заповест, ова једна реч Господња, суштина свега, јест, сунце свих сунаца и реч свих речи. – У следу ћемо још више о томе рећи.

Видимо једног који прилази и говори: Све је ово право, али како остварити ову једну божанску реч на самоме Богу? Како заправо љубити Бога и то изнад свега? Да ли можда треба бити заљубљен у Бога као младожења у своју најлепшу и богату младу? Или да ли треба бити у Бога заљубљен као математичар у математички прорачун или астроном у своје звезде? Или да ли треба бити толико заљубљен као шпекулант у своју робу или капиталиста у свој новац или као властелин у своје властелинство. Или и као владајући монарх у свој престо? Ово су једина могућа мерила озбиљне људске љубави јер дечију љубав према родитељима не можемо поставити као озбиљно мерило љубави, будући да пример учи да деца напуштају своје родитеље како би се негде добро удали или стекли много пара или заузели висок положај. Свугде овде узмите љубав деце према својим родитељима, која ће нужно уступити место некој другој, моћнијој љубави. Зато су овде само наведена највећа мерила људске љубави, па се поставља питање по ком мерилу, заправо, одмерити љубав према Богу?

А ако сада неко приђе и каже: По овом или оном мерилу, онда ја приговарам: Пријатељу, неће бити тако. Истина, ова мерила љубави, која сам навео, изгледа да су једина по којима се може мерити људска највећа сила љубави, но речено је да Бога треба љубити изнад свега, што ће рећи: више него било шта на свету.

Поставља се питање: Како започети, како љубав подићи до степена о којем ни један људски дух нема никакву мерљиву и упоредиву представу? Ваљда ће рећи: Бога треба љубити више од сопственога живота. Овде кажем ја, приговарач: Највиша љубав према Богу још је мање упоредива са љубављу према сопственом животу од дечије љубави према родитељима. Већ је крупна ствар ако деца ставе на коцку свој живот из љубави према родитељима, напротив, много им је драже ако се њихови родитељи боре за њих на живот и смрт.

Према томе, дечије самољубље најчешће изгледа много веће него љубав према својим родитељима. А с друге стране видимо да људска деца заради других користи стављају на коцку свој живот, често готово презирући га. Један у олујној ноћи једри преко океана, други стаје пред ватру непријатељске армије, трећи не ретко силази у растресите поноре Земље не би ли вадио метална блага. Тако видимо да су ова спољна светски озбиљна мерила људске љубави сигурно јача и да имају општије важење од љубави деце према својим родитељима и љубави према сопственом животу.

Но, шта вреде сва ова мерила када далеко преко њих љубав према Богу треба бити на таквом степену према коме сва друга мерила начисто сасвим пропадају?

Гле, драги моји пријатељи и браћо, наш приговарач напао нас је оштро, па ћемо морати чврсто да станемо на задње ноге како бисмо га превладали.

Али управо поново видим неког веома озбиљног борца, који наступа сасвим сигуран у своју победу па каже: Ма, са овим приговарачем завршићемо за час посла, јер нам је сам Господ дао изричито мерило како љубити Бога. Зато не треба да кажем ништа друго од оно што је рекао сам Господ, наиме "Онај који држи моје заповести, тај је који ме љуби". – То је дакле право мерило како треба љубити Бога.

Ако приговарач има довољно оштре и јаке зубе, онда нека покуша да постави неку другу ненадмашну вагу љубави. Добро, кажем ја, приговарач се још налази ту и спрема се да приговор мало изгризе. Зато, хајде, да га саслушамо и видимо шта ће све изнети. Каже:

Добро драги мој љубазни противниче! У поставци свог приговора према мени у вези мерила највеће љубави према Богу ниси доказао много више од једино прилично доброг памћења, којем има да захвалиш по неке одломке из Светог писма. Међутим, онај који из свих тих списа хоће живу корист, том није само довољно да зна како гласе, него их мора и живо разумети у себи шта хоће да кажу.

Шта би рекао ако бих ти поставио не само једну већ и више супротности речене из самих уста Господњих по којима сам Господ представља недовољним љубав из испуњења Закона? Правиш се као да хоћеш да кажеш да ће таква места у Писму ипак бити прилично ретко расејана. Но, ја одговарам: Драги пријатељу, неће бити тако. Само ме саслушај и одмах ћу ти понудити, ако хоћеш, читаву гомилу.

Да ли знаш за разговор Господњи са богатим младићем? Није ли овај питао: "Учитељу, шта да чиним не би ли имао вечни живот?" А шта му Господ одговара? Ти кажеш ликујући: Господ говори: "Држи заповести и љуби Господа, па ћеш живети." Добро, кажем ја, а шта младић говори? Он говори: "Учитељу, то сам држао од свог детињства."

То је све тачно, али зашто, питам ја, даје овај младић Господу такав одговор? Хтео је овим да му каже: Премда сам све то држао од свог детињства, ипак не осећам ништа од дивног вечног живота у себи.

Зашто ли Господ на ово младићу не проглашава држање заповести довољним за достизање вечног живота, него одмах снажно додаје тиме што каже: "Онда продај сва своја добра, расподели их међу сиромашнима и пођи за Мном."

Питање: Ако, дакле, сам Господ даје такав додатак, да ли су онда држани закони довољни као мерило највеће љубави према Богу? Гле, овде ова ствар већ мало запире, али идемо даље.

Шта је Господ једном рекао Својим апостолима и ученицима када им је представио и хвалио обавезе које треба испунити? Није рекао ништа друго до једноставне врло значајне речи: "А када сте све учинили, признајте да сте лење и бескорисне слуге."

Сада те питам: Да ли овде Господ држање заповести проглашава довољњим када очито исказује да сваки који савршено извршава Закон себе треба сматрати потпуно бескорисним? Гле овде по други пут запире, и то нешто више. Али само даље.

Да ли знаш за причу о фарисеју и царинику у храму? Фаријсеј радосном савешћу пред светињом верно сведочи сам себи да је, као што многи нису, свагда тачно, дакле, савршено дословно испуњавао Закон Мојсијев у целом свом обиму. А јадан цариник позади у неком кутку храма својим необично понизним положајем јасно показује сваком посматрачу да са држањем Мојсијевог Закона баш и није имао неког посла, јер итекако свестан својих греха, не усуђује се ни погледати горе према светињи Божјој, већ сам признаје своју ништавност пред Богом и моли Га да се смилује.

Па бих сада од тебе хтео да знам, драги мој у списе упућени пријатељу, зашто, ако је Закон довољан, Господ овде допушта да фарисеј, који строго поштује сав Закон, оде неоправдан из храма, а јадни грешни цариник оправдан?

Гле, када се ово посматра при светлу, онда изгледа да је Господ у погледу самог држања Закона опет учинио да овде по трећи пут јако запире. Ево, сада већ слежеш раменима и незнаш више на чему си. Но, нема везе, долази још лепше. Само даље.

Шта би рекао ако бих ти из Писма, дакле из уста самог Господа навео место по којем посредно проглашава неважећим цео Закон и уместо њега ставља сасвим друго помоћно средство којим Он сам једино јамчи стицање вечног живота?

Ти сада кажеш: Добри пријатељу, то место бих и ја хтео да чујем. – Одмах ћеш га имати, драги мој пријатељу. Шта је Господ једном рекао када је нашао дете на путу, примио га, грлио и мазио? Рекао је: "Ако не постанете као ово дете, нећете ући у царство небеско."

Питање: Да ли је ово дете, које тек што је проговорило, икада изучавало Мојсијеве законе, па строго по њима уредило свој живот? На целом свету, ваљда, нема тако глупог човека који би могао тврдити тако нешто. Дакле питање: Зашто је Господ овде као највећи мотив за стицање вечног живота одредио дете које са целим Мојсијевим Законом није још имало никакве везе? Пријатељу, овде не кажем ништа друго до ако ти је драго, онда ми то образложи. Ћутиш. Видим да си се са својом поставком код овог четвртог запирања већ прилично далеко повукао.

Код ових четирију тачака видео си да Господ с једне стране представља недовољним само држање Закона ради стицања стварног вечног живота и у четвртој тачки чак посредно укида.

А шта ћеш рећи ако ти наведем неколико тачака где се Господ чак изражава прекорно о држању Закона? Ти овде кажеш: Па то ваљда неће бити могуће. – За то ти могу одмах понудити не само један него, ако хоћеш, и више примера. Чуј!

Свако ко је Мојсијев Закон у свом обиму само донекле прелистао, мора да зна колико је Мојсије јудејском народу препоручио гостопримство. Онај који би се огрешио о гостопримство, био би проглашаван кривим пред Богом и пред људима. Закон гостољубивости био је јудејском народу, који је веома нагињао лакомству, утолико више препоручиван како би се овај народ сачувао од себичности и лакомства и упутио ка љубави према ближњем.

Стога је постојао закон да се гост, поготовао ако је припадао јудејској нацији, прими и послужи свом пажњом; и овај закон је потицао од Бога јер је Бог био законодавац, а не Мојсије.

А када је управо исти Господ, који је негда преко Мојсија дао законе, дошао у Витанију (Бетанију) у Лазареву кућу, ту је Марта законски марљива и труди се свом силом како би пречасног госта достојно услужила. Марија, њена сестра, од радости због узвишеног госта заборавља на Закон, седа нерадно до Његових ногу и слуша највећом пажњом приче и поређења Господња. Марта, због сестриног потпуног нерада и заборава на Закон мало узбуђена у тој прилици, обраћа се сама сасвим ревносно Господу и говори: "Господе, имам толико посла, хајде наложи мојој сестри да ми мало помогне." – Или још јасније речено: Господе, оснивачу Мојсијевог Закона, хајде подсети моју сестру да га држи.

А шта Господ овде говори? "Марта, Марта," каже Он, "много се трудиш о светском, а Марија је изабрала бољи део, који јој се вечно неће одузети."

Реци ми сад, драги мој пријатељу, зар то није очит укор од Господа на вредно и тачно држање Закона, а напротив изузетна похвала особе која се у неку руку не брине о целом Закону, већ само својим поступком овако говори:

Господе, само кад имам тебе, даћу цео свет за бадава. – Зар овде Господ не показује поново да само држање Закона ником не даје бољи или најбољи део, који му се вечно неће одузети? Гле, овде по пети пут запире. Али само даље.

Шта каже сам Господ код Мојсија, и то у трећој заповести? "Светкуј Суботу". Питање: а шта ради сам Господ пред Својим дословним испунитељима Закона? Гле, долази и сам скврни Суботу очигледно по дословном смислу Закона и Својим ученицима чак дозвољава да у Суботу беру класје и да се зрнима нахране. Како ти се свиђа ово држање Закона Мојсијевог, где сам Господ не само за Себе него на највећу саблазан дословних испунитеља Закона целу Суботу скврни и строваљује? Рећи ћеш да је Господ то итекако могао да чини јер је Он Господар Суботе.

Добро, а ја питам: Да ли су саблажњени фарисеји знали да је столарев син Господар Суботе? – Велиш да су то требали да знају по Његовим знаменитим делима. А ја кажем: Код овог народа знаменита дела нису била довољна да би препознали савршено божанско у Христу, јер знаменита дела су чинили сви пророци у свим временима, прави као и каткад криви. Дакле, не можемо претпоставити да су знамења Христова требало да увере фарисеје у Његову божанственост и величанство.

Али сви пророци до Њега светковаху Суботу, једино је Он строваљује. Зар то није требало да саблазни испунитеље слова? Дабоме, међутим Господ није ни мало попуштао.

А шта из овог произилази? Ништа друго до да Господ држање заповести, посматрано само по себи, мало цени. Зашто? Мала упоредба из твоје сопствене сфере као и из сфере сваког човека који је икада живео на свету нека ти одговори:

Неки отац има двоје деце. Овој деци стави до знања своју вољу као законски. Показа им њиву и виноград и рече: Сада сте јаки, па од вас тражим да за мене вредно обрађујете виноград и њиву. По вашем труду ћу знати који ме од вас двојице више љуби. Ево, то је закон по којем ће очева слава припасти наравно оном сину који највише љуби оца. –

А шта чине оба сина? Један узима ашов и цео дан вредно риља земљу и обрађује њиву и виноград. А други при послу, као што се каже, узима за лако. Зашто? Он каже: Ако сам на њиви или у винограду, онда сам стално ускраћен за свог драгог оца, уз то нисам толико славољубив као мој брат. Ако само имам свог драгог оца, само да будем уз њега, који је све мом срцу, онда мало марим да ли ће ми припасти ова или она слава.

Отац овом сину и каткад каже: Али погледај како твој брат вредно ради и тражи да заради моју љубав. А син одговара: О драги оче! Ако сам на пољу, онда сам ти далеко и моје срце ми не даје мира, него ми увек гласно каже: Љубав не живи у руци, него у срцу, зато ни не жели да је зарадиш руком него срцем. Дај, оче, мом брату, који тако вредно ради, њиву и виноград. А мени је довољно ако ми само дозволиш да те по жељи свог срца увек смем љубити као што хоћу да те љубим и као што морам да те љубим зато што си ми отац, моје све.

Шта ли ће сада отац рећи и то из дубине свог срца? Сигурно ништа друго до:

Да, љубљени сине, твоје срце је открило моје. Закон је само провера. Међутим, сине мој, љубав није у закону, јер сваки који држи само закон, држи га из љубави прем себи не би ли тако снагом свој дела зарадио моју љубав и моју славу. А онај који тако држи закон још је далеко од моје љубави јер његовој љубави није стало до мене већ до награде. – Но, ти си се повратио, додуше ниси презирао закон зато што га је дао твој отац, али си се уздигао изнад закона и твоја љубав те је преко њега вратила своме оцу. Дакле, нека твом брату припадне њива и виноград и нека уђе у моју славу, а ти, мој љубљени сине, добићеш што си тражио, наиме, самог оца и сву његову љубав. –

Велим, драги пријатељу, из овог поређења биће, ваљда, лепо и опипљиво јасно шта је веће. Само суво држање Закона или прелажење преко њега и дохватање саме љубави.

Ако ти ово још није потпуно јасно, онда те питам: Ако би био у прилици да за себе изабереш невесту између две девице, за које би, додуше, био уверен да те обе љубе, међутим, ниси потпуно сигуран која те више љуби. Зар не би волео да сазнаш која те више љуби како би њу, која те више љуби, изабрао? Ти кажеш: То је потпуно јасно, но како извести да сазнам? Одмах ћемо да решимо.

Гле, ти дођеш код прве. Марљива је и радна. Из љубави према теби више не зна шта ће пре од посла, и то посао само за тебе, јер за тебе шије кошуље, плете чарапе, шије спаваћицу и сличну такву одећу. Толико је тим заузета да не ретко једва примећује да си дошао код ње. Гле, то је прва. Друга ради клај-клај. Додуше и она ради за тебе, али њено срце је сувише заузето тобом да би посветила пажњу послу. Када је посећујеш и она те угледа из даљине како јој долазиш, нема више говора о неком послу. Јер тада не зна за ништа друго, ништа вредније до тебе самог. Ти си јој једини, за тебе даје сав свет. Реци ми коју ћеш од ове две изабрати?

Ти кажеш: Драги пријатељу! Трилион пута ми је дража друга, јер какве користи од оних неколико кошуља и чарапа? – Очито се овде види да ме прва гледа зарадити тако што од мене хоће да изнуди признање свог труда. А друга гледа да ме љуби. Она је превазишла сваку заслугу и не зна за ништа веће од мене и моје љубави. Њу бих и узео за жену.

Добро, кажем ја теби, драги мој пријатељу, не видиш ли овде јасно биће Марте и Марије? Видиш ли шта Господ каже законом заузетој Марти, а шта доконој Марији?

А из овог можеш и да видиш шта Господ изнад Закона тражи од сваког човека и истовремено опипљиво даје на знање у чему се састоји љубав човекова према Богу. И управо зато Господ, узбуђен у свом срцу, проклиње испунитеље слова Закона (наиме фарисеје и књижевнике), хвали грешног цариника, и лоповима, блудницама и прељубницима чини приступачнијим царство небеско него торокалима слова.

Стога ја, приговарач, сада с пуним правом питам још једном по којем мерилу треба љубити Бога изнад свега? Ако имам мерило, онда имам све, а ако га немам, онда љубим као неко који не зна шта је љубав. Зато још једном питање:

Како Бога изнад свега љубити? – А ја, Јован, кажем: Бога изнад свега љубити значи Бога љубити над сваким Законом. – Како то, нека покаже следеће.

Да бисмо темељно сазнали и увидели како Бога љубити над Законом, морамо знати да је Закон сам по себи ништа друго до сувопаран пут до своје љубави Божје.

Онај који Бога започне љубити у свом срцу, већ је превалио пут, а онај који љуби Бога само држањем Закона, тај је са својом љубављу још увек путник на путу где не расту плодови и где неретко разбојници и лопови чекају на путника.

А онај који Бога љуби чисто, већ Га љуби изнад свега. Јер Бога изнад свега љубити значи: Бога љубити над сваким Законом. Онај који је напољу на путу, тај мора ићи корак по корак не би ли тако на мукотрпан начин стигао до одредишта. А онај који Бога одмах љуби, прескаче цео пут, дакле цео Закон и тако Бога љуби изнад свега.

Овде ће можда рећи: Ово звучи чудно јер по нашем схватању "Бога љубити изнад свега" значи: Бога љубити више од било чега на свету. – Добро, кажем ја, а и питам истовремено: А које мерило има човек да одмери такву љубав? Приговарач је довољно јасно изложио ова мерила за човека највеће могуће љубави на свету и показао да човек на тај начин посве нема мерило за љубав према Богу која је изнад свега.

А ја кажем. Зар преко датог Закона није све показано како да се човек влада у својим поривима према световним стварима? Према томе, у Закону су приказане све ствари и уз то је дато праведно ограничење за љубав човекову по којем сваки човек треба да се влада према световним стварима.

А ако сада неко Бога љуби над Законом, сигурно Га љуби и над свим светским стварима зато што је, како смо рекли, Законом приказана употреба световних ствари и владање према њима по божанском поретку. Кратак упоредни додатак ће ово појаснити. Господ говори богатом младићу: "Продај све, раздели сиромасима, па пођи за Мном." Шта ово значи? Другим речима ништа друго до: Ако си ти, младићу, држао Закон, онда се сада дигни над њим, врати свету све законе и све ствари, а ти остани код Мене, и имаћеш живот.

Ко овде неће спознати шта значи љубити Бога над Законом?

Даље говори Господ ученицима: "Ако не постанете као ово детенце, нећете ући у царство небеско." Шта ће ово рећи? Ништа друго до:

Ако не дођете код Мене као ово детенце не марећи ни за шта на свету, ни за Закон ни за ствари света и ако Ме не обухватите свом љубављу као ово дете, нећете ући у царство Божје. А зашто? Зато што сам Господ опет говори: "Ја сам пут, истина и живот." Дакле, онај који хоће доћи код Мене, који сам потпуно једно с Оцем, тај мора ући кроз Мене у стају, јер Ја Сам сам врата и стаја или само царство Божје.

Дакле, све док неко не обухвати самог Господа, дотле не може доћи Њему, макар попут стене непоколебљиво држао хиљаду закона. Јер онај који је још на путу, још није код Господа, а онај који је код Господа, каквог још има посла с путем?

Но овде међу вама има неразумних, и то на стотине хиљада, који много више цене пут но Господа. И када су већ код Господа, поново се враћају и удаљавају се од Њега да би само били на бедном путу. Таквима је милије сужањство, ропство, тврд јарам но Господ, који сваког човека ослобађа, изузетно лак Његов јарам и благо његово бреме. Лак јарам да у ходу живота не би притискао о потиљак љубави према Господу и благо бреме које је једини закон љубави. – Даље ћемо видети један пример.

Праведни фарисеј хвали сам себе на путу, а царинику позади је изузетно напоран цео пут јер никако да прегледа његов циљ; стога се дубоко клања пред Господом у свом срцу, увиђа своју слабост и неспособност да тачно иде путем; али зато обухвата Господа Бога својим срцем и тако чини огроман скок преко целог напорног пута и досеже тако свој циљ.

Ко овде неће рукама опипати шта значи "Господа љубити изнад свега"? – Дакле, идем даље. Марта је на путу, Марија на одредишту. Овде не треба ништа више рећи јер је и сувише јасно шта значи "Љубити Господа изнад свега".

А да би нам ово било још јасније на претек, посматрајмо и сцену где Господ Петра три пута пита да ли Га љуби. – Зашто га пита три пута? Јер Господ је ионако знао да Га Петар љуби, и знао је да ће Му Петар сва ова три иста питања одговорити истозначно истим срцем и истим устима. То је Господ сигурно знао. И ово питање није Петру поставио ради тога, него да би Петар исповедио да је слободан и да Господа љуби над свим Законом. Па тако прво питање "Петре, да ли Ме љубиш?" значи: Петре, јеси ли Ме нашао на путу? – То Петар потврђује, и Господ говори " паси Моје овце", што значи: учи и браћу да Ме тако нађу. – Друго питање "Петре, да ли Ме љубиш?" значи: Петре, јеси ли код Мене, јеси ли код врата? – Петар то потврђује и Господ говори "тако паси Моје овце", или: тако доведи и браћу да буду код Мене код врата ка животу. – И по трећи пут Господ пита Петра "да ли Ме љубиш?", што значи: Петре, да ли си над свим Законом? Да ли си у Мени као што сам Ја у теби? – Петар то бојажљиво потврђује, па Господ говори поново "тако паси Моје овце и следи Ме", што значи: тако доведи и браћу да буду у Мени и станују у Мом поретку и у Мојој љубави као ти. Јер следити Господа значи: обитавати у љубави Господњој. Велим још више казати шта значи љубити Бога изнад свега, било би ипак мало излишно. И пошто то сада знамо и пошто смо спознали светлост светлости, даћемо се одмах у дванаесту и задњу дворану.


Дванаеста заповест[уреди]

Ево нас унутра, и овде у средини ове велике и величанствене дворане такође опет видимо сунчану плочу и у њезиној средини написано светлим црвеним писмом: "Ова је једнака првој, да љубиш ближњега свога као самога себе; у томе се састоје Закон и Пророци." – Овде би одмах неко могао устати и казати: Како ово разумети: Љубити ближњег као самог себе? Самољубље или љубав према себи јесте порок, према томе једнолика љубав према ближњем неће бити ништа друго до такође порок будући да љубав према ближњем на овај начин очито поставља љубав према себи за темељ. Ако хоћу да живим као врли човек, не смем љубити сам себе. А ако не смем љубити сам себе, онда нећу смети љубити ни ближњег будући да однос љубави према ближњем треба сасвим да одговара односу љубави према себи. Према томе "ближњег љубити као самог себе" значило би уопште не љубити ближњег зато што не треба љубити ни себе.

Гледајте, то би био већ неки обичан приговор, којег ваљда неће бити тако тешко одбити, будући да љубав према себи чини сваког човека онолико колико и његов сам живот, тако се у том степену природна љубав према себи подразумева сама по себи, јер немати љубави према себи, значило би колико ни немати живота.

Дакле, овде се ради о томе спознати разлику између исправне и неисправне љубави према себи.

Љубав према себи је исправна ако ствари света не жели више но што јој је доделила правдена мера божанског поретка, она мера која је довољно показана у седмој, деветој и десетој заповести. Ако љубав према себи захтева преко те мере, онда прекорачава одређене границе божанског поретка и већ при првом преступу треба је сматрати грехом. Дакле, по том мерилу треба одредити и љубав према ближњем. Јер ако неко љуби неког брата или сестру преко те мере, онда са својим братом или сестром чини идолопоклонство и тако га не чини бољим него горим.

Плодови такве прекомерне љубави према ближњем јесу најчешће сви садашњи и свевремени владари народа. Зашто? Неки народ је неког из своје средине због његових сјајнијих талената волео преко исправне мере, поставио га владарем над собом, па је потом морао поднети да га он или барем његови потомци осетно казне за овај порок.

Овде ће рећи: Али краљеви и кнежеви треба да постоје како би водили народе, и постављени су од самог Бога. – Против овог нећу баш одрично да иступим, но овде у овој прилици хоћу да расветлим о чему се ради и како би требало да буде.

Шта Господ говори израелском народу када је захтевао краља? Ништа друго до "Уз све грехе које је овај народ преда Мном почино, додао је и највећи да Мојим вођством незадовољан тражи краља". – Велим да се из ове реченице може довољно видети да Бог народу не даје краљеве као благослов, него као суд.

Питање: Да ли су краљеви нужни поред Бога да би водили човечанство? На ово питање се може одговорити истим одговором као на једно друго питање које гласи: Да ли је Господу при стварању света и при стварању човека био потребан неки помоћник?

Даље питање: Који краљеви и кнежеви у свим временима и сада помажу Господу да одржава светове у њиховом поретку и да их води њиховим путањама? Ког војводу треба за ветрове, ког кнеза за расподелу светлости и ког краља за надгледање бескрајног световског и сунчевог простора? А ако је Господ у стању да опаше Ориона без људске кнежевске и краљевске помоћи, да нахрани Великог пса и да одржава у постојаном поретку велики световни и сунчев народ, да ли Му је онда потребно да постави краљеве и кнежеве код људи ове Земље који би Му помогли у послу?

Осврнимо се на праисторију сваког народа и наћићемо да је сваки народ изворно имао чисто теократски устав, то јест нису имали никог другог Господара над собом до једино Бога. Тек временом када су ту и тамо народи бивали незадовољни са посве слободном и либералном владом Божјом, зато што су живели и сувише добро под њом, почињали би се узајамно љубити преко мере и обично би неки човек због посебних талената пао као жртва опште љубави. Тражише га као вођу. Но није остајало код вође јер је вођа морао давати законе, закони су се морали санкционисати, па од вође постаде господар, па патријарх, кнез, краљ и цар.

Дакле, цареви, краљеви и кнежеви никада нису изабрани од Бога, него само потврђивани као суд за оне који су услед своје слободне воље из своје средине избирали такве цареве, краљеве и кнежеве и уступали им сву власт над собом.

Велим да је ово расветљење довољно како би се увидело да је свака претерана мера како љубави према себи тако и према ближњем пред Богом гадна.

Према томе ближњег љубити као самог себе значи: Ближњег љубити у датом божанском поретку, дакле у оној исправној мери коју је Бог од почетка доделио сваком човеку. – Оном који то још не би темељно увидео, том ћу додати још неколико примера из којих може јасно видети какве последице носи са собом ова или она претерана мера.

Претпоставимо у неком селу живи неки милионер. Да ли ће тај усрећити село или га унестрећити. Да видимо. Милионер види да јавне новчане установе посрћу. Шта чини? Продаје своје обвезнице и купује за њих некретнине, добра. Властелинство, према којем је раније био само поданик, налази се као и обично у великим новчаним невољама. Нашем милионеру се обраћају да позајми властелинству капитал. То чини за добар интерес и за сигурну залогу самог властелинства. Његови суседи, други сељани, такође требају новац. Он им га позајмљује без устезања на катастарски унос. Тако пролазе неколико година. Властелинство постаје све сиромашније, а ни суседи сељани не постају богатији. Шта се догађа? Наш милионер најпре дохвата властелинство, а ово, без иједне паре, мора се на милост и немилост предати, и из великодушности у најбољем случају добија новац за пут. Тако наш милионер постаје власником властелинства и уједно господар над његовим дужним суседима. Ови, пошто нису у стању платити како главницу тако ни интерес, бивају брзо процењени и узапћени.

Овде имамо потпуно природну последицу среће коју је сељанима донео неки милионер или ималац прекомерне љубави према ближњем. Не треба ништа више о томе рећи. – Но пређимо на други случај.

Негде живи веома сиромашна породица. Једва саставља крај с крајем. Неки веома богат и ретко добротворан човек упознаје ову сиромашну, а иначе честиту породицу. Поседујући више милиона смилује се овој породици, па мисли у себи: Ову породицу ћу стварно да усрећим једним махом. Поклонићу јој властелинство и уз то знатно богатство од пола милиона. При том ћу се радовати и гледати како се лица ове породице нарочито разведравају. – Смишљено, одлучено. Недељу дана у породици проливају сузе радоснице, а понекад и драгом Богу кажу "хвала ти Боже".

Но, посматрајмо ову сретну породицу само отприлике годину дана касније и наћићемо код ње сав луксуз, на какав се наилази у кућама богатих. Ова породица такође постаје и тврђа у срцу и трудиће се да се сада потајно свети свима који их у њиховој невољи нису хтели погледати. Оно "хвала ти Боже" ће нестати, али зато бити уведени фијакер, ливриране [у оделу] слуге и тако редом.

Питање: Да ли је ова прекомерна љубав према ближњем користила овој сиротој породици или нашкодила? Велим да овде нису потребне многе речи, него само треба рукама додирнути сав онај луксуз и наћићемо у длаку какву корист је ова породица имала за вечни живот оваквом јој учињеном прекомерном љубављу према ближњем. А из овог се види да љубав према ближњем као и љубав према себи увек има да остану у границама исправне божанске мере поретка.

Ако човек воли жену више но што ваља, упропаститиће је; постаће сујетна, узвисиће себе, па ће постати ткз. каћиперка. Човек једва да ће имати довољно руку да их пружа свугде где мора да задовољи захтева своје жене.

И младожења, ако превише воли своју невесту, учиниће је дрском и на крају неверном.

Дакле, у сваком погледу је потребна права мера љубави. Међутим, ипак се љубав према ближњем састоји у нечем сасвим другом но што смо до сада упознали. А у чему се заправо, на унутарњи духовни начин, састоји љубав према ближњем, научићемо јасно у даљем следу ове објаве.

Да би се темељно знало у чему се састоји права и истинска љубав према ближњем, мора се најпре знати и темељно разумети ко је заправо ближњи. Ту је главни чвор.

Рећи ће: Како то? Јер сам Господ, који је једини поставио љубав према ближњем, није ништа ближе одредио. Када га књижевници питаше ко је ближњи, показао им је само у причи ко је био ближњи према познатом настрадалом Самарићанину, наиме такође Самарићанин, који га је одвео у свратиште, претходно му поливши ране уљем и вином.

А из овог произилази да само под одређеним околностима настрадали људи имају "ближње" у својим доброчинитељима, те су према томе и они обратно "ближњи" према својим доброчинитељима. Дакле, ако само под таквим околностима постоје "ближњи", какве то ближње имају обични људи, који сами немају поднети неку несрећу, нити доспевају у прилику да прискоче у помоћ неком настрадалом? – Зар нема неко општије место које ближе одређује ближњег? Јер код овог је само највећа невоља и с друге стране велика имућност здружена са добрим срцем премастављена као "ближенство".

Дакле, погледаћемо да ли ће се наћи таква опсежна места. Овде би било једно и гласи овако:

"Благосиљајте оне који вас псују и чините добро вашим непријатељима." – То би било место из којег се јасно може видети да је Господ љубав према ближњем врло истегнуо пошто није изузео ни непријатеље ни псоваче.

Даље гласи друго место: "Стичите пријатеље на неправедном мамону." На шта Господ тим хоће да укаже? Ништа друго до да човек не треба да пропушта ни једну прилику како би другом чинио добро. Он чак дозвољава, узето у спољњем погледу, очиту проневеру о благо неког богатог ако се тако, дакако у крајњем случају нужде, многим или барем неколицини сиромашних може помоћи.

Даље налазимо место где Господ говори: "Ако чините добро неком од ових сиромашних у Моје име, Мени чините." Ту реченицу Господ потврђује при приказивању Судњег дана или духовног суда где говори изабранима као и одбаченима: Дошао сам наг, гладан, жедан, болестан, затворен, без куће и кућишта, и ви сте ме примили, неговали, оденули, нахранили и напојили – и исто тако одбаченима да то нису чинили. Добри се извињавају да то ни нису чинили, рђави да би то чинили, да је дошао до њих. И Господ онда јасно указује:

"Оно што сте у Моје име чинили или нисте чинили сиромасима, то је важило Мени."

У овом одломку се стварна љубав прем ближњем истиче прилично јасно и показује се ко је заправо прави ближњи.

Али посматрајмо још једно место. Гласи овако: Ако спремате гозбе, онда не зовите оне који вам такође могу узвратити гозбом. Нећете имати плату на небу јер сте је примили на свету. Него позовите сиромашне, хроме, болешљиве, у сваком погледу сироте, који вама не могу узвратити; тако ћете имати плату на небу. Исто тако зајмите ваш новац онима који вам га не могу вратити, те ћете тако лихварити за небо. А ако зајмите ваш новац онима који вам га могу вратити заједно са каматом, пропаде вам ваша плата. Када дајете милостињу, онда то чините испотиха и ваша десница нека не зна шта чини левица. Ваш отац на небу, који види у тајном, благословиће вас и наградити на небу."

Велим са овим местима готово да би се могло опипати рукама ко је од стране Господа означен као прави ближњи. Зато ћемо видети какав се ту крије смисао.

Свуда видимо како Господ једино поставља сиромашне према имућнима. Шта одатле следи? Ништа друго до да су од стране Господа сиромашни према имућнима означени и постављени као прави ближњи, а не богати према богатима ни сиромашни према сиромашнима. Богати према богатима само онда себе могу видети за ближње ако се сједине у исте добре Богу угодне сврхе. А сиромашни такође само онда стоје као ближњи једни према другима ако се такође по могућности сједине међусобно братски у стрпљењу и у љубави према Господу.

Дакле, први степен љубави према ближњем увек остаје између имућних и сиромашних и између јаких и слабих и стоји у истом односу као однос између родитеља и деце.

А зашто сиромашни према имућнима, слаби према јакима као и деца према родитељима треба да се сматрају и узајамно да се односе као ближњи? Управо из овог јединог разлога што се сам Господ, будући према сваком човеку најближи, по Својој сопственој речи превасходно на свету представља у сиромашнима и слабима и у деци. Јер он сам говори: "Шта год да чините сиромашнима, чините Мени." – Ако не будем увек био лично међу вама, ипак ће сиромашни увек бити међу вама у неку руку (хтеде Господ да каже) као Моји потпуни заступници.

Такође Господ говори о једном детету: "Онај који прима такво дете у Моје име, Мене прима".

А из свега овог произилази да се људи узајамно имају сматрати ближњима мање или више у оном степену у ком су мање или више испуњени духом Господњим. А Господ свог духа не дарује богатима света, него свагда само сиромашнима, слабима и светски недораслима. Сиромах је самим тим све више испуњен духом Господњим зато што је сиромах јер је сиромаштво главни део духа Господњег.

Онај који је сиромашан сличан је у свом сиромаштву Господу, док богат то није. Те Господ не познаје. А сиромашне познаје. Зато нека богатима буду ближњи сиромашни, код којих тек треба да дођу ако се хоће приближити Господу; јер богати никако себе не могу сматрати ближњима Господу. Сам Господ у приповеци о богатом расипнику показује бескрајан јаз између Њега и њих. Само сиромашног Лазара ставља у крило Аврахамово, дакле, Њему, Господу, најближе.

Такође, Господ и у прилици богатог младића показује ко би најпре требало да буду његови ближњи пре него што поново дође код Господа и да Га следи. И тако Господ свугде представља сиромашне и децу као Њему ближње или такође и Његове потпуне представнике. Њих имућан да љуби као самог себе, а не истовремено и оне њему равне. Зато Господ рече да је ова заповест љубави према ближњем равна првој, чиме није хтео рећи ништа друго до: што чините сиромашнима, чините Мени.

А да богати узајамно себе не треба да сматрају ближњима, види се јасно из тог, како Господ говори, да богати не позивају опет богате у госте и да свој новац не зајме опет богатима, као и из тог да богатом младићу није наложио да своја добра расподели богатима него сиромашнима.

А ако би неки богат хтео да каже: Па, моји најближи су моја деца, онда ја кажем: Никако. Јер Господ је прихватио само сиромашно дете, које је крај пута просило и рече: Онај који прима такво дете у Моје име, Мене прима. Са децом богатих Господ није никада имао посла.

Стога богат, ако се бојажљиво стара за своју децу, чини веома велик грех спрам љубави према ближњем. Богат се за своју децу стара најбоље тада ако се стара о васпитању које је угодно Господу и ако своју имовину не штеди за своју децу, него је највећим делом поверава сиромашнима. Ако тако чини, онда ће Господ зграбити његову децу и водити их најбољим путем. Ако тако не чини, онда Господ Своје лице одвраћа од њих, повлачи своје руке и предаје већ њихову нежну младост рукама света, а то значи рукама ђавола како би од њих постала светска деца, светски људи, што значи такође ђаволи.

Када бисте знали како су од Господа застрашујуће проклете све до доњег, трећег степена пакла све главнице и посебно фидеикомиси [наслеђено добро које се не може продати], од ужаса и страха бисте се укочили као дијамант.

Зато нека само сви богати, где год били, ово колико више приме срцу, своје срце колико више одврате од свог богатства и њим, наиме богатством, колико више чине добро, ако хоће да умакну вечној пушници. Јер с оне стране постоји двострука пушница: дуготрајна на мрачним местима, из које воде само несхватљиво сужене стазе, на којим путници не пролазе боље од камиле пред игленим ушима, а постоји и вечна пушница, из које по мом сазнању још не воде никакве стазе. – Толико да приме срцу богати као и сваки који негде има онолико да још увек може нешто учинити сиромашнима. А овим је и показано у чему се заправо састоји љубав према ближњем. Управо тако је овде на Сунцу подучавају и стално извршавају.

А на који начин, то ћемо видети у следећем.

Знате да се са чистим теоретским знањем и вером нигде ништа не постиже. Каква корист ако неко своју главу натрпа хиљадама најисправнијих теорија? Каква корист ако неко безусловно све верује шта је записано у Књизи живота? Све то вреди управо онолико као кад би неко дословно усвојио све музичке теорије и ако би дошао до сазнања да би, ако би се практично служио теоријама, озбиљно саставио најеминентније композиције или барем представљао пробраног виртуоза на овом или оном инструменту. Питање: да ли ће посредством свих тих темељних теоретских сазнања, али без и најмање практичне спретности, икад бити у стању да компонује неки комад који донекле вреди? Или да ли ће отпевати просто-напросто и најлакши такт неке композиције или га извести на неком музичком инструменту? Сигурно да неће, јер без практичне вежбе не вреди никаква теорија.

То би било исто као када би постојао неразуман отац који би неговао своје дете и развијао му разум, а истовремено му везао ноге. Питање: да ли ће дете проходати, макар видело друге како иду и имало у глави преко неког шпанског учитеља плеса теоретски све врсте хода и покрета ногу? Први корак који предузме испашће већ тако несигуран да ће ово теоретски образовано дете одмах лежати на земљи.

Овим је одвећ јасно показано да пуко знање без праксе не вреди ништа. Јер то је као упаљен светњак у празној дворани, чија светлост гори једино сама себи и ником не користи. Према томе стварно извршавање оног што се спозна и зна непогрешиво јесте сама суштина. Па пошто се у царству чистих духова свагда првенствено ради о чињењу и пошто је чињење из љубави према ближњем начело свег духовног деловања, тако се управо ова заповест љубави према ближњем овде и подучава више чињенично но теоретски.

А на који начин? Већ савршени духови у разним приликама воде са собом ове, као што видите, већ одрасле ђаке, па затим, посебно код придошлица са Земље, морају да науче распознавати праве ближње, мање ближње, па даљње. Морају спознати како се опходити према ближњима, према мање ближњима и према даљнима.

Познато је да је осећање сажаљења омладине веће него у зрелом добу; па се и догађа да ови ђаци примају великим сажаљењем и смиловањем све нашта наиђу. Хтели би одмах све да угурају у небо пошто из искуства још не знају да небо једино правим најближњима пружа велико блаженство, а мање ближњима и даљњима представља већу па и највећу патњу. Овом приликом, дакле, тек уче потпуно препознавати да се стварна љубав према ближњем састоји у томе да се сваком бићу мора оставити његова слобода и дати му оно његово.

Јер ако неком хоћемо чинити нешто противно тежњи његове љубави, онда му не пружамо љубав. Ако неко свог комшију замоли за хаљину, а овај му место тога да хлеба, да ли ће бити задовољан? Сигурно да неће, јер је молио за хаљину, а не за хлеб.

Ако неко иде у неку кућу и тражи невесту, а место ње му дају корпу пуну соли, да ли ће молитељ тим бити задовољан? И ако се неко хоће упутити у место које се налази на северу, где има неког посла, а пријатељ упрегне кола и прими овог пословног човека, који треба на север, и одвезе се с њим на југ, да ли ће му овим помоћи?

Зато духови, пре него што практично примењују своју љубав према ближњем, најпре тачно морају испитивати врсту љубави духова које им приводе. Каква им се нађе љубав, управо по тој љубави се мора поступати. Онај који хоће у пакао, мора добити пратњу тамо, јер је таква његова љубав, без које за њега нема живота. И онај који хоће у небо, томе треба дати такву пратњу да, на правим путевима прочишћен, потпуно оспособљен доспе у небо, и да тамо као истински посвећен грађанин може опстати. – Међутим, није ни довољно неког духа довести у једно те исто небо, него небо на атом мора одговарати љубави духа, јер свако друго небо неће се слагати са небеским становником и проћи ће тамо као риба у ваздуху.

Јер човекова врста љубави јесте његов њему својствен животни елемент. Не нађе ли га, брзо ће му доћи крај. Зато се и љубав према ближњем у царству чистих духова веома тачно и правилно мора прочистити и образовати пре него што ови духови буду у стању да заиста по божанском поретку прихвате новоприспеле, а и оне који се већ дуго налазе у духовном царству, на начин да буду блажени и да их оживе.

Грађење ове љубави према ближњем и њено прочишћавање састоји се, према томе, у проучавању и препознавању врсте љубави у духовима, а затим и у препознавању и увиђању путева божанског поретка на којима ове духове треба водити и како их водити.

Нигде се неком духу несме учинити насиље. Његова слободна воља здружена са његовим спознањем одређује пут, а љубав духа начин како га на њему треба водити.

Тек када духови доспу на место своје љубави, која им одговара, па тамо наступе злочесто, тек је онда време, али опет само по врсти зла, кажњавајући деловати и супротстављати се.

И гледајте, све што је у вези љубави према ближњем, то прецизно и практично подучавају наше ученике. Када у том постану вични, онда добијају посвећење савршенства. Онда их на тачно сразмерно одређено време као духове-заштитнике придружују људима који живе на Земљи најчешће зато да би се у тој прилици вежбали у правом стрпљењу Господњем. Готово да не можете поверовати колико тешко пада таквом небески образованом духу да се са тврдоглавим људима ове Земље опходи у тако великом степену попустљиво да ови никада не примете да их такав дух-заштитник прати на свим путевима и да их води према њиховој љубави.

Заиста, није мала ствар када си опремљен свом моћу и силом, а као почетник не смеш дозвати огањ с неба, него са свешћу своје моћи и силе стално мораш посматрати како ти се додељени човек утврђује свакаквим злом света и све више заборавља Господа.

Дадиља са ужасно неваљалим дететом има право небо према задатку духа-чувара који се налази на почетку своје мисије. Колико ли само суза морају проливати и сав њихов утицај сме се састојати једино у најтишем дошаптавању савести или највише у изузетним приликама у спречавању одређених несрећних случајева, које пакао смера на смртнике на Земљи.

У свему осталом не смеју да утичу. А сада замислите само мало не ретко горку судбину неког ткз. домаћег учитеља или управника ако добије на васпитавање прилично дивљу децу. Зар ту положај дрвосече није бољи? Дашта, јер дрво допушта да га дрвосеча сече и цепа по његовој вољи, а неотесано дете пркоси вољи свог учитеља. Но, овај положај једва да је блага сенка према духу-чувару коме је штићеник циција или лопов, разбојник, убица, коцкар, блудник и прељубник. Такве грозоте дух-заштитник стално и пасивно мора да посматра и не сме да утиче својом својом силом задирући и спречавајући. А ако се у неким приликама дозволи задирање, ипак се мора удесити тако мудро да штићеник ни мало не буде сметен у сфери своје слободне воље, него само највише у стварном извођењу.

Гледајте, то је, дакле, друго практично занимање, којим се наши посвећени ученици вежбају у љубави према ближњем и нарочито у стрпљењу Господњем. –

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: