Dečija sfera i dvanaest zapovesti

Dečija sfera na Duhovnom Suncu i dvanaest zapovesti Pisac: Jakob Lorber

Izvod iz izvornika »Geistige Sonne« (1870) pod naslovom »Dečija sfera na Duhovnom Suncu i dvanaest zapovesti« preveo Ilija P. Petrović.

Kolevka i škola

Evo nas već pred kapijom. Samo napred. Evo nas u vrtu. Gle, kako je sve ljupko i prelepo uređeno. Malo drveće uređeno u aleje izukršta veliki vrt i na svakoj raskrsnici primećujemo malu rondelu s drvećem, koja je u sredini ukrašena malim hramom. Staze su divni travnjaci i po njima se može ići izuzetno nežno. Između aleja primećujemo slobodne prostore, na kojima raste pregršt predivnih cvetića otprilike kao ponekad u proleće na livadama na vašoj Zemlji. – Vi ovde kažete otkud da ovo cveće nije uređeno po vrtarskom umeću, nego samo šareno ispreturano izrasta iz tla? – To je zato što je ovde savršen svet, pa rastinje na svakom mestu potpuno odgovara duhovnoj sposobnosti shvatanja koja je svojstvena stanovnicima takvog mesta. A ovde upravo žive najmanja dečica koja su na Zemlji ubrzo posle rođenja umrla po telu. A ova dečica ni ne mogu imati neko sređeno shvatanje ili predstavu o Gospodu i Njegovoj Reči. Zato ovde vidite sve mlado, malo i šareno ispreturano.

Pogledajte malo napred. Tamo u sredini ovog velikog vrta otkrivate zgradu koja skoro izgleda kao neka velika staklena bašta kod vas. Šta li je to? Samo napred, otićićemo i odmah se uveriti šta je. Evo nas. Hajde uđimo kroz vrata koja su pred nama otvorena i odmah će se pokazati šta ćemo tu naći. Evo nas unutra. Gle, tu se nalazi skoro nepregledan red krevetaca kao na terasi uzdignut oko tri stope nad podom. Gledajte dalje, iza prednjeg reda kao razdvojen stazom primećuje se drugi, pa treći, četvrti, peti, itd. sve do desetog. Gle, u svakom krevecu vidimo detence kako miruje i svakom stazom neprestano idu više stotina čuvara i čuvarki i brižljivo proveravaju da možda nekom detencetu nije nešta potrebno.

Koliko bi se ovakvih krevetaca moglo nalaziti u ovoj prostoriji? Ovo možemo lako izračunati. U jednom redu nalaze se deset hiljada ovakvih krevetaca, a deset redova smo izbrojali u ovom odeljenju, to je, dakle, sto hiljada. A koliko ovakvih odeljenja ima u ovoj zgradi? Ima ih deset. Tako će u celoj zgradi biti milion takvih krevetaca. A svako odeljenje raste iz dana u dan po vašem računanju i dečicu koja danas sazru u ovim divnim krevecima života ubrzo premeštaju u sledeće odeljenje.

Kada ovako dečica sazru kroz svih deset odeljenja ove zgrade, onda ih premeštaju u drugu, gde ne smeju više da miruju u ovakvim krevecima, već su za njih uređene određene nežne ogradice, u kojima uče da stoje i hodaju. Ta zgrada takođe ima deset odeljenja u kojima se hodanje dalje razvija. Kada dečica potpuno nauče hodati, evo još jedne zgrade ponovo sa po deset odeljenja. U njoj se staraju o govoru dečice i to na tako mudro uređen način da bi zaista vredelo otići tamo i podrobnije razmotriti tu ustanovu. Ovde u zgradi ionako više nemamo mnogo šta da naučimo jer možete i sami zaključiti da ova dečica prenesena sa sveta potpuno u nepodobno vreme sazrevaju jedino ljubavlju Gospodnjom i da su nadzornici takvi anđeli-duhovi koji su na Zemlji takođe bili veliki ljubitelji dece. Pošto sada to znamo, pođimo u treću zgradu.

Gle, tamo više prema podnevu stoji u već prilično velikom, izduženom obliku. Otidimo tamo i odmah unutra. Evo nas u jednom odeljenju i to u prvom. Zar ne primećujete kako vrvi od malih đaka i među njima ljubaznih i strpljivih učitelja i učiteljica? I gle kako ova dečica imaju gomilu raznih i šarenih igračaka; pa čemu im služe? Najpre radi muklog skupljanja pojmova u svojoj duši, koja je ovde zapravo njihovo biće. Ovde još ne čujemo nikakav govor, ali hajdemo u drugo odeljenje.

Gle, ovde dečica više nisu šareno izmešana, već sede na mekanim izduženim niskim klupicama i pred po desetoro dečice vidimo učitelja, koji drži neki predmet u ruci, imenuje ga i podstiče dečicu da slobodno i što je moguće bolje ponavljaju. Predmeti su uvek tako izabrani da privlače pažnju dečice. Uz to ćete ovde primetiti da su duge klupe od po desetoro dečice razdvojene poprečnim zidovima, i to stoga da pri prikazivanju nekog predmeta susednih desetoro dečice ne bi bilo ometeno u pažnji. U ovom odeljenju dečica samo uče jednostavne predmete nazivati. U sledećem odeljenju bivaju upućena da nazivaju sastavljene pojmove, gde naime jedan pojam čini osnovu a drugi ga određuje.

U četvrtom odeljenju već uče sami sastavljati pojmove a i one reči kojima se iskazuju postupci i radnje a i stanje, svojstvo i osobine.

U petom odeljenju se već priča. To se postiže tako što učitelji posredstvom raznih predmeta prikazuju određene slike (Tableaux) i male predstave, pa zatim dečica pričaju šta su videla i šta se dogodilo.

U šestom odeljenju ta grana nastave proširuje se u većoj i smislenijoj meri. Prikazuju se veće slike (Tableaux) i predstave na način da se odnose na Gospoda; samo što se ovde dečici ne prenosi ništa dalje osim samo spoljne slike, a ona zatim u određeno vreme moraju da prepričaju šta su videla.

U sedmom odeljenju, gde dečica već potpuno ume da govore i kada je njihova sposobnost shvatanja dostigla primetan stepen, daju već značajne, velike i opšte povesne predstave koje se odnose na Gospoda, ne samo na način slika (Tableaux), nego već dramski i to obično na za decu tako privlačan način da se ona bukvalno iskrevelje i prečuju i upravo tako se viđeno i čuveno što dublje pamti.

U osmom odeljenju učitelji već daju dečici da sama predstavljaju male slike (Tableaux), pa zatim ispričaju šta su predstavila takvom slikom (Tableaux). Ovako se dečica na celishodan način upućuju na samostalno delovanje i razmišljanje.

U devetom odeljenju dečica već sama moraju početi da izmišljaju nove predstave, naravno, pod vođstvom njihovih mudrih učitelja i sama moraju da ih igraju, najpre nemo, a onda i glasno.

U desetom odeljenju primetićemo već gomilu glumaca i dramatičara, i njihovo izražavanje biće toliko obrazovano da ćete morati reći: Stvarno, ovako na Zemlji niko ne ume da govori, ma i prošao univerzitet. – Doduše, ovde se mora reći: U duhu se uči brže no u materijalnom telu, uz koji prianja ne retko velika slabost i nezgrapnost. Sigurno tako, no da se i na Zemlji primenjuje sličan način nastave, onda bi deca koja tamo žive i rastu takođe neizmerno brže dospela do duhovno razvijenog odredišta, umesto onako kada dete najpre napune raznim đubretom koji se potom pri podrobnijem obrazovanju deteta najpre mora izbaciti teškom mukom ne bi li dete bilo sposobno da primi nešto čistije.

Radi boljeg shvatanja hoću da vam prikažem jednu sliku i skrenem pažnju na ono što ste već sami doživeli. Predpostavimo dete koje je nadareno za muziku. Zar ne bi u najranijem dobu moglo postići mnogo pod pravim prosvetiteljskim nadzorom? A ako se ovakvom detetu umesto dobrog nastavnika da pravi ošljar, koji u neku ruku sve drugo bolje zna nego što predaje, uz to se učeniku da i loš instrument, koji jedva da ima zvuk ili ni nema, pa je i redovno nepodešen i to sve pod izlikom "to je samo za početak", zar će onda od ovog nadarenog učenika muzike ikad šta postati? Evo da vidimo. Posle tri proćerdane godine naš učenik konačno dobije boljeg učitelja. A ovaj ima tri godine muke da sve do tad nagomilano đubre izbaci iz svog učenika. Sad je prošlo šest godina i naš učenik još ništa ne ume. Sada bi prvu grešku da poprave – ne bi li dete postalo nešto – tako što će mu odmah dati izuzetnog majstora. Ovaj majstor, međutim, nema strpljenja, a učenik više nema volje. Tako opet prođu tri godine i naš obdareni učenik jedva da je nešto naučio, dok je pravilnim upućivanjem već prve godine mogao da postigne nešta značajno.

Gle, tako to ide s nastavom na Zemlji i zato i napredak u obrazovanju ide tako sporo. A ovde je sve uređeno na najcelishodniji način te i obrazovanje napreduje ogromnim koracima. Nastavak će nam pokazati još blistavije uspehe.

Videli ste kako dečica uče da govore, a šta sledi posle toga? Evo pred nama je već druga zgrada. U nju ćemo ući i odmah će se pokazati šta deca dalje rade. Već smo u zgradi koja je veličanstveno sagrađena, i više nema ranijih odeljenja, nego cela zgrada predstavlja jednu veliku prostoriju, koja ima dovoljno mesta, kao što se unutarnjim vidom možete uveriti, da primi milion takvih đaka i uz to još na po deset učenika jednog učitelja.

A šta se ovde radi? Gle, pred nama je takva jedna talavornica. Vidite u sredini okrugao sto oko kojeg udobno sede deset malih đaka zajedno sa jednim učiteljem. Šta to đaci imaju pred sobom na stolu? Primećujemo knjige čiji su listovi malo kruti i na listovima su naređane male, ali izuzetno izrađene sličice. Šta rade učenici sa ovim sličicama? Gledaju ih pa zatim kažu ili opisuju viđenu sliku. To je prvi početak čitanja – ovde se samo čitaju izvedene slike.

Pogledajte gomilu stolova ovde u pročelju, koji pravolinijski idu preko širine dvorane. Tu se nalaze, kao što vidite, sami početnici u čitanju. Ovde kažete i pitate: To je sve jako lepo kada se samo radi o čitanju čistog slikovnog pisma, ali ako se ovde, takođe, čita pomoću nemih znakova ili takozvanih slova, onda nam još nije jasno kako će ovi nemi jednoglasni znaci isteći iz ovih ljupkih sličica?

Budite bez brige, draga moja braćo i prijatelji. Kako ide, biće vam jasno već kod sledećeg reda stolova i uverićete se da se ovde sasvim na prirodan način odlično može naučiti čitati bez predhodnog sricanja i slogovanja.

Gledajte, ovde je već drugi red – šta tu vidite? Vi kažete: ništa drugo do u osnovi iste knjige, jedino što slike više nisu potpuno izrađene, nego su prikazane samo sa tkz. konturama. Gle, ovde je već potrebno više razmišljanja da bi se iz povezanih crta opet prepoznala prethodna izvedena slika. A takođe ćete ovde primetiti da se unutarnje biće više podstiče ako više nedostaje u spoljašnjem posmatranju neke slike, ili unutrašnje biće se upućuje da nadomesti nedostajeću izvedbu. Videli smo šta učenici kod ovog drugog reda čine.

Idemo kod trećeg. Evo nas. Šta ovde vidimo? Vi kažete: Opet knjige kao pre, ali ovde primećujemo samo osnovne crte, oko kojih su druge konture iskazane samo tačkama. Gle, ovde je već teže prepoznati prvobitnu sliku, no, takođe se vidi da se ovako vraćamo prema suštinskom značenju – u neku ruku osnovi slike. Uz to se ovde već temeljnije čita značenje slika i crte same za sebe počinju da dobijaju više na značaju.

Takođe se objašnjava šta je prava, kriva i povijena crta. Idemo kod četvrtog reda. Šta ovde vidite? Takođe opet knjige kod kojih se još javljaju osnovne crte, ali su one više oivičene konturnim tačkama. No, pošto ove slike predstavljaju mnoge istorijske događaje koje se najčešće odnose na Gospoda, kod svake slike se javlja jedna ili više ljudskih figura, pa se ovim osnovnim crtama vizualno predstavljaju svi udovi i ustrojstvo čoveka, pa učenici lako vide kako su složeni delovi čoveka i kakvo značenje imaju one jednostavne crte u odnosu na različite delove i podelu čoveka. A šta iz ovog proizilazi? To ćemo odmah videti kod sledećeg reda.

Gle, već smo kod njega. Ovde vidimo iste crte poređane u manjoj razmeri i tu i tamo se krajevi linija završavaju tačkama. Šta znači to? Još je uvek prva slika, ali crte već prelaze više u nemi znak i oblik, i učenici moraju ove neme znake da prepoznaju kao da pred sobom imaju celu sliku.

Ali hajdemo opet do sledećeg reda. Ovde u knjigama vidite samo jednu, dve ili tri glavne crte i to u mnogo manjoj razmeri. Ove pojedine glavne crte samo su tu i tamo povezane malim lukovima kao naznake da pripadaju jedni drugima. Sporedne crte su prikazane samo tu i tamo nekolicinom kratkih crtica i tačaka. Gle, zar to već nije neko pismo? Jest, sigurno da jeste i to dakako najpravije pismo, koje je saobrazno s celim čovekovim bićem.

Vi kažete: Jeste, ali kako izgleda sa pojedinim glasovima ili takozvanom azbukom? Kažem vam, sve je ovde sadržano, jer takozvani samoglasnici su prikazani tačkama i crticama, a suglasnici glavnim crtama i njihovim vezama. Dalje, ovde se uopšte ne čita po pojedinim slovima, zato ih ni ne uče unapred, već ovde je put upravo obrnut. Ovde najpre, kao što ste videli, uče da čitaju iz opštih znakova, pa tek potom iz opštih znakova da prepoznaju i sastave pojedina slova i sastavljenim slovima opet da prepoznaju opšte znakove.

Gle, to je ovde put kako uče učenike da na najkraći i najcelishodniji način nauče da čitaju.

Da im je pri učenju čitanja veoma mnogo pomoglo što su prethodno naučili da govore, ne treba posebno isticati jer je to samo po sebi jasno. Razlika u sredstvima sastoji se jedino u tome što su pri učenju govorenja bila obličena i dramatična, a pri učenju čitanja ravno nacrtana i u malim razmerama prikazana.

No, ovde primećujemo i druge redove. Šta se tu događa? Dalje uče da još savršenije čitaju. Sada učenici iz oblika ovog unutarnjeg pisma, koje je duhovno, putem saobraznosti uče da nađu i prepoznaju i sva svetska spoljna pisma. Ničim drugim do jedino čitanjem bave se u ovoj zgradi. Da pri tom učenici gotovo sami po sebi nauče i da pišu, nije vredno ni spomenuti, jer ovom metodom – kao što to vi kažete – ubijamo dve muve jednim udarcem.

Vi ovde velite i kažete: Kad ova dečica, koja imaju jedva pet ili sedam godina po zemaljskom merilu, sve ovo nauče, da li im onda još šta preostaje? Jer, kao što smo videli, dok su učila da govore preko bezbrojnih raznih slika (Tableaux), skoro da su ionaku sve naučila što god bi čovek mogao da zamisli. A još više im je dalo učenje čitanja, jer u slikama su se pojavile bezbrojne razne prilike, čijim bi se ostvarenjem mogla ispuniti gotovo sva večnost. Stoga nam nije baš potpuno jasno kakve još više škole ovde treba da postoje? – Budite bez brige, dalji sled će vam već pokazati šta se ovde još sve može naučiti. Pa baš ne morate da mislite da su u carstvu duhova u samom duhu – kao što to vi kažete – progutali odjednom svu mudrost. Takvo nešto bi predstavljalo izuzetnu jednolikost života ako bismo se nalazili u stanju koje ne bi bilo sposobno daljem usavršavanju. Kada i sam Gospod – što sigurno nećete dobro shvatiti – korača dalje razvojem Svoje beskrajne sile, što lako možete da vidite iz daljnjeg stvaranja i razmnožavanja svih stvari, zar bi onda mogao da postoji neki zastoj za Njegovu decu? A kako ovaj napredak izgleda pokazaće sled.

Gle, ovde pred nama ponovo stoji druga i to mnogo veća zgrada. Čemu ovde podučavaju? Odmah ćemo otkriti. Vi znate da ova dečica nikada nisu bila u prilici da upoznaju svoje mesto rođenja – Zemlju, zato što su pre vremena i to odmah po rođenju umrla po telu. No, pošto je zbog spoznanja Gospodnjeg takođe potrebno da bolje upoznaju mesto koje je on izabrao za središte Svog smilovanja, onda i ova dečica podrobnije moraju upoznati upravo to mesto i videti kako je Gospod i gde postao čovekom da bi izbavio ceo ljudski rod i Zemlju uredio kao učionicu Svoje dece. – Zato se ovde podučava u pravom smislu geografija Zemlje i to svakako mnogo celishodnije nego što je to kod vas slučaj. A kako se ova geografija Zemlje ovde predaje, u to ćemo se odmah uveriti.

U sredini ove velike dvorane, u kojoj se sada nalazimo, na veličanstvenoj skeli nalazi se globus Zemlje sličan kao kod vas na Zemlji. Možete ovo da predpostavite uverenjem i uslovom da se na Zemlji ni u kom predmetu ne nalazi ništa što se saobrazno već dugo pre ne bi nalazilo u duhu. Pa stoga ni zemaljski globus nije izum kojeg predhodno već dugo, da beskrajno dugo, ne bi bilo u čistom području duha.

U ovo se možete uveriti i ako se pitate da li je pre postojala Zemlja ili globus kojeg su napravili ljudi, koji sadašnji oblik Zemlje preslikava i prikazuje krajnje nepotpuno i oskudno?

A ja velim, budući da je Zemlja u duhu Gospodnjem postojala već veoma dugo, onda će takav slučaj biti i sa precrtom Zemlje. Pa bi stoga i ovaj globus ovde i u duhovnom pogledu trebao biti potpuno u redu, i u prilično većem redu nego što će to kod vas na Zemlji ikada biti slučaj. Hajde priđite bliže i posmatrajte ga. Njegova površina nije nacrtana kao što je kod vas obično slučaj, nego on je prava uobličena svetlosna tipika sličan vašim tkz. svetlosnim slikama, koji takođe neki neprimetan predmet u najmanjoj razmeri ponovo prikazuju. Međutim razlika između zemaljske spoljne svetlosne tipike i unutarnje duhovne neizmerno je velika, jer ovde pri najpodrobnijem posmatranju ne sme nedostajati ni jedan atom i cela priroda Zemlje mora biti tačno predstavljena.

A da je to ovde tako, možete da uočite na prvi pogled u najbližoj blizini, jer gle, potoci, reke i mora jesu sasvim prirodni. Potoci i reke teku i more ih prima. Gle dalje, planine u maloj razmeri verno predstavljaju zemaljske planine i očigledno su iz istih tvari. Lednjaci imaju svoj sneg i led, krečnjaci svoj kreč, niže alpe svoje pašnjake i nadole svoje šume. Dobro pogledajte, svaki grad i svako selo je tačno prikazano. Tako npr. vaš grad. Pogledajte ga dobro i naćićete kako ama baš ništa ne nedostaje. A gle, evo i oblaci i magla imaju tačno isti oblik i kreću se upravo u istom pravcu kao na stvarnoj Zemlji.

Gle, to je zaista savršen globus, istina, poprilično velik. Njegov prečnik bi mogao imati oko dvadeset hvati po vašoj meri. A kako da ga onda pregledamo sa svih strana? Vrlo lako. Jer gle, pod prvo visi, ili bolje, miruje na velikom postolju pomoću moćnog vodoravnog vretena potpuno paralelno sa okruglim tremom koji upravo dostiže visinu polova. Na ovom tremu nalaze se naši đaci i među njima njihovi učitelji i podrobno posmatraju ceo jedan podnevak. Kada ga pređu, ceo globus se pomera za jedan podnevak i tako dalje sve dok na taj način ne prouče celu Zemlju.

Da li je ovo jedini globus i da li su učenici proučivši ga završili nastavni predmet geografije? Nipošto! Ovde pred nama je opet velika prostorija. U njoj se nalazi sličan globus, koji Zemlju prikazuje hiljadu godina ranije i tako redom sve do Adama.

Na ovaj način učenici zajedno sa geografijom uče i istoriju, samo što uvek idu obrnutim redosledom. Počinju u sadašnjosti i idu od pojave ka uzroku. Što će reći, spolja ići unutra. Vi ovde pitate i kažete: Ali na Zemlji se iz godine u godinu događaju ne retko prilične promene. Kako se mogu naučiti na ovim velikim globusima, koji uvek sadrže hiljadu godina? – Tu ne kažem ništa drugo do samo se malo osvrnite i posmatrajte šta ovakva prevelika dvorana sve sadrži. Gle, u svakoj ovoj dvorani stoje još deset nešta manjih globusa. Ovi predstavljaju Zemlju na po svakih sto godina i to isto onoliko živo i precizno kao što je to prikazano na velikima.

Iza ovih deset ponovo ćete naći još mnoge druge u najboljem redu na kojima je prikazana Zemlja u promenama iz godine u godinu i iza ovih zadnjih krajni red u kojem ćete naći sasvim male globuse jedva tri stope u prečniku na kojima su prikazane promene Zemlje iz dana u dan.

U prvoj dvorani možete da primetite da se u ovom zadnjem redu iz dana u dan, po vašoj računici, domeće novi, t.j. u dvorani koja predstavlja vaše sadašnje hiljadugodište. Međutim da se učenici ne bi toliko zadržavali oko malih globusa, njihovi učitelji im već unapred na velikima pokazuju kakve su se promene i gde dogodile na Zemlji. Tako učenici već sve znaju, pa potom mogu na malima i sami lično da se uvere.

Na kraju zadnje dvorane gde je Zemlja prikazana iz vremena Adama, nalazi se i otvor kroz koji naši učenici kao kroz durbin mogu da vide stvarnu Zemlju i potpuno se uvere u sve ono šta su u ovim dvoranama naučila o Zemlji.

Koliko li traje po vašem računanju vremena ovakva nastava? Najviše šest do sedam dana jer ovde morate uzeti u obzir mnogo veću, neometanu i čistiju duhovnu sposobnost shvatanja, u kojoj ovakvo budno duhovno dete za jedan minut više shvata no vi na Zemlji za godinu dana. Nasuprot tome, dakako opet u carstvu duhova postoje prilike koje su nesavršene, gde neki duh za sto godina postiže manji napredak nego čovek na Zemlji za jedan minut. Takođe na Zemlji, a posebno na Mesecu, postoje ustanove za učenje ili bolje popravljanje za duhove, gde postižu sasvim bedne rezultate. No, to ne pripada ovde, gde se duhovi nalaze u svom savršenstvu i izvornoj čistoti.

A šta deca uče posle ove nastave? Gledajte, tamo pred nama dalje prema podnevu ponovo stoji ogromno velika zgrada. Šta se ovde predaje? Ja vam kažem, ništa drugo do što je prirodna podloga spoljneg bića Zemlje. Dakle prirodna geologija i nastanak Zemlje. Tek kada ovo zorno i temeljno shvate, onda prelaze na istorijsku pa na duhovnu Zemlju. A na koji način se ova nastava održava, u to ćete se uveriti na licu mesta, kao što ste se uverili sve do sada.

Nova zgrada je pred nama i mi ulazimo. Šta vidite ovde u ovo velikoj dvorani? Očito ništa drugo do opet postavljen globus, koji se od nekog predhodnog uopšte ne razlikuje. A kako li će na ovom globusu proučiti geologiju? Priđimo slobodno bliže te će se izbliza pokazati kako stoje stvari.

Gle, ovaj globus se može podeliti upravo po sredini od jednog do drugog pola. Samo da pritisnemo, i već se vidi sav unutarnji oblik Zemlje od pola do pola. Građa i sklop su prikazani tačno po pravoj Zemlji, tako su i minerali, kao što se vidi, potpuno isti. Posmatrajući ovu razdvojenu kuglu primećujete da Zemlja u sebi sadrži u neku ruku još jednu Zemlju u manjoj meri, koja je, pak, sa spoljnom Zemljom vezana čvrstim organskim vezama.

U ovoj manjoj Zemlji više prema severnom polu vidite još jednu pretežno duguljastu kuglu, koja je ovde dakako razdeljena. Iznutra je puna žila i kanala. Upravo pod ekvatorom vidite veliki šuplji prostor, koji je ovde na izgled protkan nekom vatrenom smesom. Od ove vatrene smese vidite kako vatra izlazi kroz razne organe prema površini Zemlje; i iz ove unutarnje vatrene šupljine vidite posebno prema južnom polu više velikih zavijenih cevi kroz koje struji kipuća para koja se neprestano stvara preko uticanja vode sa površine Zemlje u ovaj vatreni prostor i svojim moćnim isticanjem prema Južnom polu uzrokuje dnevni obrt Zemlje.

Nije sada vreme da vam se razloži sva Zemlja, nego samo hoću da vam pokažem na koji način naši napredni duhovni učenici ovde uče unutarnje biće Zemlje. Mislim da nema potrebe nastavljati budući da svako od vas sigurno na prvi pogled uviđa da se geologija ili građa celog bića Zemlje ne bi mogla predavati mudrije i smislenije za shvatanje učenika no na ovaj način.

Međutim, ovde se pored zemaljske geologije napominje i kako su sva materija i iz nje izgrađeni organi u biti ništa drugo do duhovno saobrazni oblici, u kojima se zatvoreno duhovno biće priprema za svoju slobodu.

Takođe pokazuju učenicima stepenice kako zatvoreno biće ishodivši iz središta Zemlje uzlazi preko bezbrojnih stepenica i ponovo se pojavljuje na površini Zemlje i dalje uobličava u bezbrojnim novim oblicima. – Gle, sve to učenici uče u ovoj dvorani.

Vi pitate: Zar će kod ovoliko mnogo učenika ovakav jedan globus biti dovoljan? – O, samo se malo osvrnite u ovoj dvorani pa ćete primetiti još mnogo sličnih aparata, delom iste veličine delom manji. I svi ovi globusi su tako uređeni da se mogu raščlaniti u svim mogućim delovima. Pa pošto smo i ovo videli, možemo se ponovo premestiti za jednu dvoranu.

Evo nas u drugoj susednoj dvorani. Ona ima oblik izuzetno prostrane i visoke rotonde, koja je izdeljena na hiljadu prilično velikih i dubokih udubljenja ili donekle kapela.

Ovde u sredini ove rotonde iznad jednog velikog stola vidite ništa drugo do nestalan belosivi oblačak. Šta on predstavlja? Samo pogledajte na sve strane na okrugle prozore gde iz svake kapele pada svetlost upravo na taj sto. Ukrštanjem zraka nastaje ovaj prividan oblačak. A šta iz ovog učenici treba da nauče? Ništa drugo do uređen nastanak nekog sveta. A to kako iz ovakvog sukoba zraka mora postati jedan svet po Gospodnjoj volji, može se videti u ovih hiljadu kapela raspoređenih okolo. U prvoj kapeli vidimo u nešta manjoj razmeri istu pojavu koju smo videli u sredini dvorane. U sledećoj kapeli ovaj ranije nesređeni oblačak već ima više duguljasto-okrugao oblik, koji je pak još dosta nepostojan. U svakoj sledećoj kapeli oblik postaje sve trajniji i donekle solidniji. Dakle prolazimo sto kapela. Posle stote primećujemo kroz lako providnu maglenu loptu lebdeću kap vode čistu kao kristal. Prošavši opet nekoliko stotina kapela, videćemo u svakoj ovu kap uvećanu sve dok ne dostigne veličinu ranije maglene lopte.

Od sada primećujemo u sredini lopte male providne kristale slične glatkim smrznutim pahuljicama, koje pri pravoj studeni ne neretko lebde unaokolo kao male diamantske tablice. U sledećim kapelama primećujemo sve više takvih kristala, oko kojih se prema središtu počinje uvijati neka vrsta plavičastog spleta i na taj način uzajamno povezuje prethodne spojene kristalčiće.

Prošavši dalje ove kapele primećujemo u sredini vodene lopte sve više sivkast i neprovidan grumen, oko kojeg kao oko grane drveta za hladne zime prianjaju opet novi kristali i kao dijamanti svetlucaju kroz vodenu loptu. Idemo dalje i ponovo vidimo ove nove prionute kristale kako su pomoću novog plavičastog spleta kao vezani, i iz sve tamnijeg grumena takođe ponovo vidimo gomilu okruglih mehurića vazduha kako se sa svih strana dižu i preko kojih se nad vodenom loptom počinje stvarati neka vrsta atmosferskog vazduha. I vi vidite da ovaj postupak, što god idemo dalje, postaje sve veći i primetniji. Nakon što smo pri ovom sporom razvoju ponovo prošli nekoliko stotina kapela, predstavlja nam se u sledećoj grumen koji snažno šušti u sredini prilično velike vodene lopte. Znatni mehuri se stalno dižu noseći ovde već neku vrstu parne tvari, koje se iznad površine vodene lopte pri pucanju mehura šire kao laka magla iznad površine vode. I gle, ovaj postupak od kapele do kapele postaje sve veći. Kod stote kapele već primećujemo tu i tamo kroz već veoma kristalizovanu vodenu loptu užarena mesta, sa kojih se neprestano, kao kod kipuće vode, diže para i to u bezbroj mehura i mehurića.

Malo napred vidimo već znatne kristalne vrhove kako vire iznad površine vode i primećujemo da je vodena lopta samo tu i tamo slobodna od pare, koja lebdi iznad nje.

Još više napred vidimo već znatne vatrene znake kako iz unutrašnjosti cepaju površinu vode, kako se voda snažno uzburkava, pa novonastali mali kristali zasipaju unutrašnje žlebove i na taj način unutrašnja neprovidna lopta postaje poput površine vode sve okruglija i čvršća.

Opet dalje napredujući od kapele do kapele susrećemo već munje, koje doduše u maloj razmeri nastaju u isparenjima i koje su loptu već toliko zauzele da se kroz njih jedva može nazreti.

Pri kraju ovog muzeja stvaranja nekog sveta vidimo izuzetno snažne vatrene erupcije, koje podižu unutarnji čvrsti temelj iznad vode te grade planine i drugo čvrsto tlo. Nadalje otrivamo da su goletne, čvrste stene tu i tamo već prekrivene mahovinom i u nižim predelima mekanu zemlju, koja je nastala omahovljivanjem stene i njenim razloženjem vatrom.

Nadalje otkrivamo kako u vodi žive, kako vi kažete, infuzorije (nalivnjaci), i nastajanje vegetativnog zemljišta ide brže. Kod neke sledeće kapele primećujemo već neku vrstu crvâ u vodi. Opet dalje sve je potenciranije i življe nastajanje životinjskog sveta u vodi. I tako vidite da ovim odmicanjem od kapele do kapele Zemlja konačno dospeva do stanja kada počinje stvaranje čoveka. Ovo, pak, ne može se više videti ovde, već u sledećoj dvorani. Koliko su, pak, u pogledu vremenskog razdoblja razdvojene kapele jedna od druge? Kažem vam, premda ova vremenska razdoblja donekle nisu sasvim jednaka, ipak možete predpostaviti od kapele do kapele milion godina, i nećete mnogo pogrešiti. Jer kada posmatrate veličinu Zemlje, onda ćete i shvatiti kakvo je množenje vremena potrebno da bi se iz sasvim ništavnog svetlost-etera dobila kap magle, pa potom da je vidimo kako se stalnim i sve potenciranijim rastom raširila i konačno učvrstila do sadašnje veličine Zemlje. – Nije potrebno ništa više da vam kažem.

Da učenici na ovaj način putem ovakvog posmatranja najpraktičnije nauče nastanak nekog sveta, ovde poimenice Zemlje, samo se po sebi podrazumeva. Pa onda možemo da pređemo u sledeću dvoranu gde se prikazuje stvaranje čoveka, čime i počinje istorijska i duhovna Zemlja.

Ovde naravno nije mesto da tačku po tačku predstavljamo stvaranje čoveka sve do danas, nego ovde vidimo samo put i način kako ovo podučavaju naše duhovne pitomce.

I unapred bi trebalo da se zna da se ovde u carstvu savršenih duhova sve uređuje neizmerno mudrije za postizanje dobre svrhe nego što je to na Zemlji slučaj. I to iz jednostavnog razloga što ovde ne počinju brojati od jedan do neodređenog, nego ovde počinju u neku ruku od neodređenog i broje unazad sve do jedan, ili što je jedno te isto: ovde ne idu iznutra prema spolja, nego spolja unutra, što bi sigurno i na Zemlji bio najbolji put kada ljudi ne bi bili toliko sujetno bezumni i glupi.

Ali budući da ljudi na Zemlji teže samo ništavnim i taštim stvarima, onda veruju Gospodu samo onoliko (da se razumemo, pri najboljoj meri čoveka) dok im telesno ništa ne nedostaje. Dođe li pak neko sitno iskušenje, odmah padaju u svoje stare sumnje i umesto da se obrate Gospodu, bacaju se u zagrljaj svetu, koji malo vredi i malo pomaže. Takvi su čak najbolji, po čemu se jasno vidi da njihovo čuvstvo nije usmereno unutra, već samo napolje.

No, tamo gde su vera, poverenje i ljubav u Gospoda toliko posve slabi, ne može se ni očekivati neko slično duhovno obrazovanje, kojim bi čovek za minut bolje napredovao nego običnim, sasvim bednim svetskim načinom za dvadeset godina, a ponekad jedva za sto, ako bi ljudski život uopšte trajao toliko.

Gospod je doduše sve ljude uputio da prime jedino ovo obrazovanje, ali ostavljaju ovu svetu školu života, uopšte ne znaju šta da rade s njom i zlopate se radije celog života praznim spoznanjima mrtve prirode i njihovih odnosa, pa kada se krajem svog života pitaju da li smo sada postigli nešto posebno našim mučnim studijama, onda će im njihov sopstveni osećaj odgovoriti: Dotle smo stigli da sada najvažnijeg trenutka našeg života zaista ni ne znamo da li još imamo da očekujemo neki život ili ne. Da li su nebo, pakao i svet duhova izmišljotine danguba u manastirima ili tu ipak ima nešta? Ako nema, šta onda, i šta će biti s nama? A ako ima, gde idemo, nagore ili nadole?

Gle, to su sigurni plodovi svetske spoljne učenosti. Svakako će ovde reći: Kada su takvi plodovi učenosti, kakve će onda plodove imati oni, kako na selu, tako i u gradovima, koji žive ne mnogo pamatnije od stoke na paši i životinja u šumama? Ovde ne kažem ništa drugo do što je sam Gospod rekao: "Ko se ne rodi ponovo u svom duhu, neće ući u carstvo nebesko ili večni život."

A da bi se dostiglo ponovorođenje duha potrebno je izvršavati svetu školu života u svim pojedinostima, koju je veliki sveti Učitelj vaskolikog života propovedao sopstvenim ustima ljudima Zemlje i zapečatio Svojom krvlju.

Ko ovu školu neće da prihvati postupanjem kao što je u školi pokazano, sam će biti kriv ako izgubi život svog duha.

A valjda će biti jasno da svaki i najprostiji vlasnik nekog imanja pod prvo mora da zna da je vlasnik kakvog god da je imanja i pod drugo kakvo je imanje i koja mu je vrednost.

Ako bi neko hteo da mu ospori njegovo vlasništvo, tome će nametnuti neprijatan sudski proces. A zašto li? Zato što sasvim sigurno zna da je vlasnik i zna čega je vlasnik.

A ako je pored ovog neko vlasnik večnog života u duhu, kažite da li može da pita da li njegova duša i duh prolaze s životom tela ili ne? Taj koji pita: "Kako, kada, kuda, otkud, čega?" taj sigurno nije vlasnik večnog života, nego jedino podmitljiv sluga sveta i plaši se odveć da izgubi život svog tela. A zašto li? Zato što za drugi ne zna.

A oni koji jesu i koji su bili istinski učenici iz škole Gospodnje u večni život, prezirahu smrt tela čekajući veselo potpuno razrešenje teških spoljnih sveza sveta. Posvedočili su istinitost škole života Gospodnjeg kao mučenici svojom krvlju.

Tražite danas u ovo vreme mučenike. Doduše tu i tamo ima srčanih branitelja svete škole života iz Hrista, Gospoda, ali ovi branitelji liče kokoškama na drvetu, koje ismevaju lisicu koja igra pod njima, zato što im njihov osećaj kaže da im njihov neprijatelj ne može doskočiti. Nađu li se pak kokoške na zemlji i lisica dođe među njih, onda je kraj ismejavanju neprijatelja i smrtni strah tera naše pernate heroje da se daju u bekstvo.

A isto je tako danas i sa jakom verom. Sve dok neko u nekom kutku Zemlje zna da je na sigurnom pred kandžama vlastoljubivih i pohlepnih velikana sveta, beseduje srčano kao Mojsije na Sinaju. A ako ovi veliki i moćni prijatelji sveta, a neprijatelji istine nanjuše našeg Mojsija i motre da ga dočekaju na svetski krajnje neprijatan način, onda se naš propovednik istine osvrće ne bi li umakao kroz neka otvorena vratanca. Ako su zatvorena, onda pri strogoj svetskoj proveri od strane našeg veoma ugroženog proroka pribegava se meri kojoj je pribegao po vašoj nauci astronom Kopernik kada je pred sobom ugledao lomaču na njegovu ne veliku utehu. Ili kao što su uradili pojedini zaista pobožni ljudi u Španiji u slavna vremena inkvizicije kada su radije hteli da zapale pojedina učenja objavljena im od samoga Gospoda nego da na njih dopuste priličnu neprijatnost.

Ipak su to još uvek pohvalni ljudi i vredni poštovanja jer su u sebi ipak uvereni u istinu, samo prema spolja nemaju hrabrost da je ispolje.

Istina, Gospod je ovde rekao: "Ko Me prizna pred svetom, priznaću ga i Ja pred Svojim Ocem." Ili drugačije rečeno: Ko Me zaista prima u duhu, taj će Me priznavati i u punini sile istine u njemu pred svim svetom, a stoga ću ga i Ja poznavati u punini Moje ljubavi kao Otac.

A kada ovako stoje stvari, onda se neće pokazati ništa drugo nego pod prvo kao što glasi u reči Gospodnjoj: "Mnogo je zvanih, a malo izabranih." – Ili jasnije rečeno: Istina da će s druge strane mnogi dosegnuti večni život, ali samo malobrojnima će pripasti velika sreća da kao deca budu primljena u pravu kuću očevu. Jer steći tu milost za to treba sila i oni koji je ne grabe na silu, neće je steći.

Ali na nekoj drugoj stranici takođe piše: "Moj jaram je blag i Moje je breme lako." – Ovo mesto neka bude za utehu onima koji su se u sebi uverili u istinu, ali, ipak, uz to imaju onoliko sveta da im oduzima hrabrost da istinu otvoreno priznaju pred svetom. Oni onda zaista imaju po istini večnoga života, koja se nalazi u njima, blag jaram i lako breme. A oni malobrojni koji su iz sebe prognali sve svetsko, stiču duha snage i sile, ne plaše se sveta, ispovedaju otvoreno večno živu istinu, koja je u njima, i silom njihove vere i ljubavi prema Gospodu grabe kuću očevu.

Ovo možete da vidite i iz tog, ako neki otac ima seoski posed i ako pored svoje dece ima više dobrih slugu, pa kada lopovi i razbojnici provale u kuću, onda će se sluge od straha negde zavući, ali odrasli sinovi će svom snagom i hrabrošću zgrabiti drske razbojnike i lopove i braniće svojom hrabrošću i snagom život svoga oca i svoje matere.

Da li su sluge loše zato što su se negde sakrile? Ne, to baš nisu, ali su slaba, malodušna te stoga plašljiva bića. No deca imaju život očev u svojoj srži i zato im ništa drugo nije toliko sveto. A da li ove sluge treba nagraditi što su se sakrili? Velim, ne treba biti pravnik da bi se uverilo da se u ovom slučaju za plašljivo skrivanje ne zaslužuje nagrada. A i ovo stoji u Reči života: "Ko puno seje, puno će i žnjeti, a ko malo seje, malo će i žnjeti".

Mislim, da iz ovog do sada rečenog neće biti toliko teško shvatiti da ljudi na putu svojih sadašnjih svetskih škola neće baš usvojiti puno večnog života i ova posve slaba setva imaće i nadasve jalovu žetvu za posledicu.

A zato vam i pokazujem po volji Gospodnjoj živu dečiju školu u Suncu da biste otud razabrali kako zapravo i na Zemlji treba primenjivati školu života. –

Evo nas sada u dvorani gde ćemo upoznati povest stvaranja čoveka i njegovu dalju istoriju na Zemlji i njeno duhovno stanje.

Gle, i u ovoj dvorani u sredini nalazi se ogromno velik globus, oko kojeg je nameštena galerija. A pošto je i ova dvorana velika rotonda, čiji su okrugli zidovi opremljeni mnogim prilično velikim kapelama, tako vidimo i u ovim kapelama velik broj manjih globusa, koji služe u određenu svrhu.

Ali pođimo na galeriju i posmatrajmo veliki globus, i tamo ćemo videti povest stvaranja čoveka. – Evo nas na galeriji, pa obratite pažnju kako će jedan učitelj ovo pokazati svojim učenicima.

Gle, naginje se nad ovom velikom kuglom i dodiruje je. I gle, na mestu dodira javlja se jaka svetlost. Svetlost se sažima i oblikuje, i oblik je jednak prilici čoveka. – I gledajte dalje: Učitelj ponovo dodiruje kuglu i tanak prah se diže sa mesta dodira, zastire svetlosnu prilku i svetlost više ne sija, već je obuhvaćena zemaljskim omotom istog oblika. I gle, učitelj se ponovo naginje i duhnu na tu beživotnu priliku i ona postaje živa i kreće se na mestu samostalno i posmatra sve oko sebe. I gle opet dalje, prilika je umorna posmatranja, prevaljuje se i prelazi u neko stanje sna.

Ali sada se učitelj ponovo naginje i dodiruje ovu priliku, koja spava, sa strane pa vidite kako se sa strane ponovo diže svetlost, sažima se u drugu ljudsku priliku i stoji nepomično pred prvom prilikom, koja još spava. No učitelj ponovo dodiruje prvu priliku i nešto malo vlažne znojave tvari kao mutna kap izvija se iz prve prilike, razlaže se u izmaglicu i obuhvata drugu svetlosnu priliku. Svetlost nestaje i druga prilika je slična prvoj, ali još nije oživela. Zato je učitelj još jednom dodiruje – i gle, živi i kreće se čilo tamo-amo.

Ali sada učitelj ponovo dodiruje prvu prliku. Gle ona se diže i primetivši drugu, koja joj je slična, vidljivo se vrlo raduje i već se sporazumeva govorom lica. – Učitelj ovde u neku ruku predstavlja Gospoda i moću koju mu je Gospod dodelio samo prividno čini isto što je Gospod činio u velikoj stvarnosti. On govori i potpuno iste reči koje je rekao Gospod, i učenici primećuju i veliku moć ovakvih reči.

A sada pogledajte kako se učitelj ovom prvostvorenom ljudskom paru otkriva i kako podučava ovaj ljudski par.

Gledajte, učitelj dodiruje svoja prsa i odmah ide svetao zrak sa dodirnutog mesta prema novostvorenom paru i staje ispred njih kao treći svetlosni čovek. I ono što učitelj sada govori pred učenicima rečima Gospodnjim, koje su vam poznate, isto to govori ovom prvostvorenom paru treći čovek predstavljen iz zraka iz prsiju učitelja.

Nije dalje potrebno da vam se pokaže tok daljne predstave jer bukvalno se sve odvija onako kako znate iz Stare i Nove reči, samo se trenuci rađanja zastiru, jer za to ima još drugog u neku ruku duhovnog vremena kada će o tome učenici pri većoj zrelosti svog bića biti naučeni na veoma uzvišen način.

A ja vam skrećem pažnju da učitelji svojim učenicima na isti najcelishodniji način predstavljaju celokupno daljnje vođstvo ljudskog roda i na kraju naseljavanje celokupne površine Zemlje i delovanje samih naroda. Grade kolibe i gradove, krote životinje za svoje potrebe, vode ratove i proganjaju se tačno onako kako je na Zemlji stvarno bio slučaj. I gle, ovo se događa sve do dana današnjeg.

Najznačajniji trenuci u velikoj istoriji sveta, najpre stvaranje čoveka, pa Nojev potop, pa sklapanje saveza sa Avrahamom, Isakom i Jakovom, pa veliko vođenje izraelskog naroda pod Mojsijem i njegovim naslednikom, pa povest pod Davidom i Solomonom, pa rođenje Gospodnje i od tada najvažniji trenuci širenja njegovog učenja predstavljaju glavne odeljke nastave.

Kada je ovakav glavni odeljak završen, onda odvode učenike kod malih globusa, koje stoje u kapelama, i tamo samostvaralački moraju ponoviti svojim učiteljima što su im učitelji pokazali na velikom globusu. Ovako celokupna nastava bude življa i učenici znaju događaje na Zemlji tačku po tačku onoliko živo kao da su i sami svemu ovom bili aktivni svedoci na stvarnoj Zemlji.

Kada učenici ovu važnu nastavnu granu usvoje, tek tada opet budu odvedeni do velikog globusa i učitelji im pokazuju takođe i duhovnu Zemlju i kako ona nastaje iz ljudskog roda.

Pokazuju im sfere kako se obrazuju sve čistije i svetlije nad tvarnom Zemljom i kako, eto, ove sfere poprimaju predelsko uobličenje čim se duh nekog preminulog čoveka digne u neku sferu i od nje usvoji što mu odgovara.

No, istovremeno učitelji učenicima pokazuju podzemne sve mračnije sfere i kako duše zlih preminulih ljudi tonu u takve mračne sfere. Tamo gde prisvajaju neki odgovarajući posed, bude im brzo tesno, počinju da se guraju, pa prelaze u gnev i zapale se i razgoru, i onda učenici vide kako ove mračne duše prelaze po meri saobraznosti u razne gadne prilike kakvima se ukopavaju u sve dublje i mračnije sfere.

Tada se učenicima i objašnjava šta je greh i kako se neko slobodno biće živeći na Zemlji može ogrešiti.

Kada učenici sve ovo dobro shvate, onda ih izvode iz ove dvorane i vode u drugi veći vrt gde se nalaze još veće obrazovne ustanove.

Razume se svakako da učenici u ovom prvom vrtu sve ovo ne uče u jednom dahu, već postoje prekidi sa sređenim časovima za igru. Jer su i u duhu po meri poretka potrebna razdoblja odmora za okrepljenje, što je Gospod već kod prvog stvaranja pokazao time što je posle poznatih šest dana stvaranja odredio sedmi dan odmora.

I za vreme Hrista je Gospod sam pokazao da je posle obavljenog posla kao i svaki drugi čovek mirovao. Zato ovde i duhovi moraju imati razdoblja odmora u kojima obnavljaju snagu za novu nastavu. Pa zato posebno pri prelasku iz jednog vrta u drugi nastupa veće razdoblje odmora.

Tada je učenicima dozvoljeno, ako hoće, čak i da posete svoje najbliže na stvarnoj Zemlji, što se, pak, obično događa samo u dubokom snu njihovih najbližih koji žive na Zemlji i u budnom stanju retko šta o tome znaju, a pogotovo ne onda kada su više zemaljski negoli duhovno opredeljeni.

Poneki učenici, budući da već mnogo znaju o Gospodu, žele da vide Gospoda. No, ova želja se retko kad ispunjava i to razlogom što su kao duhovi suviše slabi da bi ostali postojani prema večnom svemoćnom duhu Božjem i da izdrže Njegovu blizinu. A njihov najdraži oporavak je onda kada smeju da posete Mariju, svoju opštu duhovnu glavnu upravnicu i majku. Marija vrlo često posećuje sve ove velike školske ustanove, ali ne uvek vidljivo ovim malim duhovima, no učiteljima.

Pitate da li sva preminula deca od rođenja do dvanaeste godine moraju proći ove škole. Svakako, ali ne u jednom te istom vrtu, jer ovde za svaki uzrast postoji poseban početni vrt. Ali što se tiče drugog vrta, tamo su svi zajedno. A šta tamo uče i kako uče ove blizu bezbrojne dečije duhove i u kakvo stanje prelaze, to će vam pokazati sled. –

Prva zapovest

Nije nam potrebno da odavde pođemo na dalek put, sledeći vrt će nam odmah biti pred očima.

Gle, nedaleko, već nas pozdravlja nepregledan drvored, iza kojeg primećujemo izuzetno velik i ravnomeran veličanstven dvor. Ovo je već vrt u koji treba da uđemo. U njemu ćete čak sresti decu koju vam je Gospod uzeo sa Zemlje.

A da li ćete ih odmah prepoznati, to je već drugo pitanje, jer u duhu deca više nemaju sličan izgled svojih zemaljskih roditelja, već samo sličnost saobrazna po sposobnosti primanja ljubavi dobra i vere istine iz Gospoda sa Gospodom. No bez obzira pri određenim prilikama mogu da prime zemaljsku sličnost, koja prianja u njihovim dušama pa tako oblikom mogu da se pokažu prepoznatljivim onima koji sa Zemlje dospevaju ovamo i još ne znaju mnogo o duhovnim odnosima.

Međutim zasad nećemo mnogo da pričamo o tom, nego bolje odmah da odemo u vrt i da se tamo uverimo o svemu ovom sopstvenim duhovnim očima, što bismo inače ovde jedino ustima morali da izvojujemo.

Evo nas kod aleje, u kojima primećujete predivne cvetne staze i tu i tamo vidite kako deca čilo hodaju ovim stazama. No uđimo samo dublje i odmah ćemo se naći kod tek viđenog dvora.

Gle, evo već stoji pred nama i to skoro nepregledno izdužen. Hiljadu puta hiljadu prozora pružaju se u jednom redu. Svaki visok oko sedam hvati. Iznad prozora primećujemo još jedan manji red prozora, koji pak svugde stoje tačno iznad donjih velikih prozora.

Vi ovde kažete i pitate: Ali pobogu, zar je ova cela zgrada, ovaj nepregledni dugi dvor, samo jedna jedina dvorana? – Kažem vam: Nije, nego se sastoji iz dvanaest odeljenja.

A u visini gde primećujete drugi red malih prozora neprekidno vodi divna široka galerija oko cele dvorane, sa koje se, ne ometajući učenike u prizemlju, može redom obići svih dvanaest odeljenja i uveriti se šta se tamo sve nalazi. – No, uđimo sada da bi vam sve bilo jasno.

Gle, evo nas već kod ulaza. Međutim, ne treba da se penjemo na galeriju, pošto ovim malim dečijim duhovima ionako većim delom moramo da ostanemo nevidljivi. Samo učiteljima ćemo biti primetljivi, a oni su već obavešteni zašto smo ovde.

Evo, tu smo već u prvoj dvorani. Šta vidite da piše u sredini ove velike dvorane na jednoj beloj tabli, koja je pravo stojeći pričvršćena na jednom stubu? Vi kažete: Povrh nas vrlo poznat broj 1, koji će sigurno predstavljati broj dvorane, a ispod "Put do slobode duha". – Kažem vam da ova jedinica ne predstavlja broj dvorane, nego predstavlja prvi zakon Božji preko Mojsija.

Vi pitate: A šta će ova mnoga deca, koju ovde vidimo već prilično odraslu, sa zemaljskim Mojsijevim zakonom, koji posve važi za smrtne, zemaljski neverne ljude, a valjda ne i za decu koja su kao čisti duhovi ovde već dugo živo uverena u postojanje jedinog Boga, i to tako što im je ovo već pri prvoj osnovnoj nastavi, kako smo videli, u svakoj prilici odviše živo i zorno pokazano?

Dragi moji prijatelji i braćo, stvar stoji sasvim drugačije nego što mislite. Sličan slučaj ćete naći i na Zemlji; možete da pitate i da posmatrate decu koliko god hoćete i naćićete u njima svugde stvarnu živu veru u Boga. Jer niko nije verniji od dece, i nećete tako lako naći neke toliko zlovoljne roditelje koji će svojoj deci, barem u početku svog postojanja, braniti priznavanje Boga, pošto to propisuje svaka religija i roditelje obavezuje barem iz političko-moralnih razloga da dozvole deci da ovo nauče i priznaju.

A zar ne treba da verujemo da ovoj deci, koja su naučena o Bogu, posle određenog vremena nije potrebna daljna nastava o Bogu?

Sami morate priznati i kazati: Da, takva nastava je svakom potrebna sve do kraja života, jer i suviše lako se otiru prvi utisci dečijih godina, pa tada izrasli ljudi stoje kao da nisu ni čuli o Bogu. – Kažem vam, ovakvo otiranje ovde nije tako lako moguće; ali ovo ipak morate da pretpostavite da ova deca usled ranog dolaska ovamo nisu imala priliku na Zemlji da za svoj duh polože proveru slobode, odnosno pravu proveru života. Zato se ova odveć važna radnja za život duha ovde potpuno mora sprovesti u delo. Do sada su ovi dečiji duhovi bili samo u neku ruku duhovne žive mašine, a ovde se radi o oživljavanju iz njih samih i stoga moraju upoznati i sve zapovesti, iste zatim aktivno proveravati na samima sebi te saznati kako se njihovo sopstveno duhovno biće ponaša pod nekim zakonom.

Pa tako je i ovde data prva zapovest, koja glasi: "Veruj u jednog Boga i ne pomišljaj da nema Boga ili da ima dva ili tri ili više bogova."

Ovde se dabome postavlja pitanje: Pa kako se onom koji itekako živo veruje u Boga, i to bez ikakve sumnje, može zabraniti da veruje u Boga? To je vaistinu dobra primedba. Zato se, eto, ovde deca od strane njihovih učitelja putem svakojakih učenja i dela dovode u stanje u kojem ih obuzme razna sumnja u postajanje Božje; i ovaj način nastave naziva se ovde pustošenje sopstvenog duha.

A da bi se to kod dece postiglo, učitelji ne retko, kao slučajno, pred očima učenika prikazuju razne čudnovate predmete, ona ih posmatraju, pa ih učitelji pitaju da li je za to bio potreban Bog, koga tu nisu videla delujućeg. Kažu li deca: "Bog ovo može da čini samo svojom voljom ne morajući da bude lično prisutan", onda učitelji daju da učenici sami zamisle razne predmete i ono što deca zamisle, eto, već stoji gotovo. U tom učitelji ponovo pitaju decu ko je sada ovo učinio?

Ovim već više njih dospeva u dvojbu, jedni kažu da su ovo sami učinili, drugi opet kažu da su ovo učinili učitelji po spoznanju misli u učenicima, a jedni kažu da su, istina, ovo sami zamislili, no ipak mora da je svemoćni Bog dopustio da se ovo što su zamislili pojavi pred njima gotovim delom.

Ako učenici prilično ostanu u veri u Boga, onda ih učitelji pitaju otkud li znaju da postoji Bog? Učenici im obično odgovaraju: "To su nas učili prvi mudri učitelji." Onda učitelji pitaju dalje i kažu: "A šta biste rekli ako bismo mi, očito mudriji učitelji, kazali i učili da nema Boga i da je sve što vidite stvoreno i uređeno od nas? I šta ćete reći ako za sebe kažemo da smo mi pravi bogovi?"

Gle, sada se zabezeknu deca, pa pitaju učitelje, šta u takvom slučaju da rade.

Učitelji im tada kažu: "Tražite u samima sebi šta vam valja činiti. Ako ima Boga, onda ga morate naći u sebi, a ako Ga nema, onda Ga večno nećete naći."

Ako deca pitaju kako da udese ovo traženje, onda učitelji kažu: "Pokušajte Boga, o kome mislite da jeste, ljubiti u svojim srcima kao da jeste. Uzvisite ovu ljubav i ako ima Boga, odgovoriće vam u vašoj ljubavi; a ako Ga nema, nećete ni naći odgovor u svojim srcima."

Gle, ovde učenici počinju da ulaze u svoju nutrinu i počinju Boga, u koga su ranije samo detinjski verovali, ozbiljno da ljube.

No onda se dogodi da se Gospod Bog ne javi odmah, i naša deca dospevaju u ne male sumnje. No kako ih iz ovih izvode, pokazaće nastavak.

Gle, evo već pojedinih koji se upravo obraćaju svom učitelju i primeću da su sada ozbiljno prinuđeni da veruju da nema Boga osim učitelja koji pred njima čine čudnovate znake, zato što se Bog uprkos žestini njihove ljubavi, kojom su Ga u svojim srcima obuzimali, ma baš nikom od njih nije pokazao nekim opažanjem.

Šta sada učitelji čine na ovo ispoljavanje njihovih učenika?

Čujte onog kome je stigao takav izveštaj. On govori svojim učenicima:

"Draga moja deco! Može biti da vam se Bog još nije javio. Može i biti da vam se javio, no vi ste bili nepažljivi i niste primetili Njegovo javljanje.

Zato mi kažite, gde ste bili dok ste u vašim srcima obuhvatali Boga? Da niste bili napolju pod drvećem vrta, ili ste bili na galerijama dvorane, ili na velikom solarijumu ove zgrade ili u nekoj drugoj odaji, ili pak bejaste u vašim sobama, koje su sagrađene u velikom broju izvan ove velike zgrade? I recite mi šta ste sve videli i primetili."

Deca kažu: "Bili smo napolju pod drvećem i posmatrasmo divotu tvorevine Božje, Gospodnje, u Koga treba da verujemo i slavismo Ga što je stvorio takve divne stvari. Zamišljasmo Ga kao veoma dragog oca, koji rado dolazi kod svoje dece, tako što u našim srcima vrlo žudesmo da Ga vidimo pa da mu požurimo u susret svom našom detinjom ljubavlju i da Ga obuhvatimo i da Ga milujemo svom našom snagom.

No, niotkud nam ne dođe Otac. Pitasmo se podrobno međusobno da možda ko nije primetio Oca. No svako prizna prostodušno da ama baš ni izdaleka ništa ne primećuje.

Onda napustismo mesto i požurismo na solarijum zgrade i učinismo isto. No uspeh beše isti kao pod drvećem. Odande otidosmo u naše stanove misleći da će nas tamo Otac još najpre posetiti, jer tamo smo se uvek mnogo molili, pa ga žarko molismo da nam se ukaže. No sve beše uzalud.

Budući da smo dakle uzalud poslušali tvoj savet, jedino što nam preostaje, jeste da se složimo s tvojim učenjem, naime da pre neće postojati Bog nego što će postojati. Pa zato smo među nama odlučili, ako postoji Bog, onda ne postoji celovit, nego podeljen u svim živim i slobodnim bićima, kao što ste to vi i mi. Bog je prema tome ukupnost žive sile, koja se, pak, tek u živim bićima, kao što ste to vi, moćno ispoljava slobodno delujući i samu sebe i druge spoznavajući." –

Gle, male filozofe, no spoznajte i osnovu ili loše seme, od kojeg su plodovi sva ovakva klizava umozorenja.

Šta kaže naš učitelj na ove filozofeme svojh učenika? Slušajte ovako glase njegove reči: "Draga moja dečice! Jasno sam sada u vama video uzrok što vam se nije pojavio Bog, ni pod drvećem, ni na solarijumu, ni u sobama (što znači ni istraživanjem prirode putem iskustva i njenog raščlanjivanja, ni umozorenjem višeg razuma, a ni vašim niša boljim svakodnevnim osećanjima), zato što ste već sa sumnjom izišli.

Vi Boga niste odredili, već ste više očekivali. Bog, pak, ako jeste, mora biti sam u sebi najviša svršena određenost. Ako, pak, neodređenošću vašeg razmišljanja, verovanja i htenja tražite najvišu božansku određenost, zar vam se mogla objavi određenost? Zato zapamtite dobro šta ću vam sada kazati. Ako hoćete da tražite Boga i hoćete zorno da Ga nađete, onda morate da iziđete s najvećom određenošću i tako da Ga tražite. Morate bez i najmanje sumnje da verujete da On jeste, iako Ga dugo ne biste videli, i morate i vašom ljubavlju da Ga obuhvatite onoliko određeno koliko određeno verujete u Njega. Onda će se tek pokazati da li ste svojim mislima, verom, htenjem i ljubavlju dosegli najveću moguću određenost.

Ako je dosegnete, onda će vam se Bog sigurno i pokazati, ako Ga ima. A ako ovu određenost ne dosegnete, onda ćete se opet meni vratiti ne obavljena posla, kao što je to sada bio slučaj." –

Gle, deca veoma premišljaju ovo učiteljevo učenje i jedno, prividno najslabije među njima, priđe učitelju i kaže: "Čuj me, dragi mudri učitelju! Šta misliš, ako sam odem u moju sobu i tamo samo svojom ljubavlju budem vrlo određeno obuhvatio Boga Gospoda kao preljubaznog Oca, budući da ionako nikada nisam mogao sumnjati ima li ili nema Boga, već sam u sebi uprkos svim protiv-dokazima i dalje ostao kod jednog Boga. Šta misliš, neće li mi se On pokazati, ako Ga budem jedino ljubio? Jer ono puno misliti i verovati ionako mi se čini suviše mučno."

Učitelj kaže detetu: "Pođi, drago moje dete i čini šta ti se čini dobrim; ko zna, možda si u pravu? – Ne mogu da ti kažem ni da ni ne, već jedino: idi i saznaj šta sve ljubav može."

Evo gle, detence požuri iz dvorane u svoju sobu, a drugi učenici pitaju učitelja, da li pretpostavlja ovaj poduhvat deteta koje se udaljilo u sobu onom što sada oni nameravaju činiti po njegovom savetu, naime svom određenošću izići i tražiti Boga.

A učitelj govori: "Čuli ste šta sam rekao onom jednom učeniku, naime ni da ni ne; i ovo isto kažem i vama. Idite kuda hoćete, činite što vam je drago i iskustvo će pokazati koji put je bolji i kraći, ili je jedan kriv, a drugi prav, ili su oba kriva, ili oba prava."

Evo gle, deo dece obuhvata određenost, a deo jedino ljubav. Oni koji obuhvatiše određenost izlaze u vrt puni dubokog razmišljanja, htenja i čvrste volje; a deo odlazi u sobe da traži Boga. –

No, evo pogledajte, upravo ulazi u dvoranu dete koje je najpre ljubavlju prema Bogu požurilo napolje, praćeno jednim jednostavnim čovekom i ide pravo prema učitelju. Šta li će kazati?

Čujte, govori: "Dragi, mudri učitelju, evo gle! Kada sam u svojoj sobi počeo jako da ljubim dragog velikog nebeskog Oca, tada dođe meni ovaj jednostavni čovek i upita me da li stvarno toliko ljubim Oca na nebu? A ja mu kazah: "O dragi čoveče, pa to mi možeš pročitati s lica." – Onda me upita čovek kako u svom biću zamišljam velikog nebeskog Oca i ja mu kazah: "Zamišljam Ga kao čoveka, no mora da bude veoma velik i jak i mora da ima velik sjaj oko sebe, zato što je već ovaj svet i sunce, koje ga obasjava, odveć divno i sjajno."

Tada me podiže jednostavni čovek, stisne me o svoje grudi, poljubi me, pa mi reče: "Vodi Me preko u učionicu svome učitelju; tamo ćemo sve ostalo utvrditi i temeljno saznati kako nebeski Otac izgleda, ako Ga ima, i kako sve iz Sebe stvara, upravlja i vlada." – I evo gle, dragi mudri učitelju, evo me sa ovim jednostavnim čovekom. Šta misliš ko bi mogao biti ovaj čovek kada se tako ljubazno odnosi prema meni?"

A učitelj govori vidno najvećom ljubavlju i pažnjom: "O, presretno dete, već si našao pravog; gle, to je Bog, naš preljubazni Otac." A Gospod se ponovo saginje, podiže dete na svoje ruke i pita ga: "Da li sam Ja onaj kojeg je tvoj učitelj najavio?" I dete govori velikim uzbuđenjem: "O da, Ti si, to vidim po Tvojoj beskrajno dobroti, jer ko je tako dobar kao Ti, da me digne na ruke i da me grli i miluje kao Ti? A i ja Tebe sada ljubim toliko da se ne mogu više odvojiti od Tebe; ne smeš me zato ostaviti ovde, dragi sveti Oče, jer takvu dobrotu i ljubav do sada još nikada nisam osetio kao sada na Tvojim rukama!" – I Gospod govori: "Ne boj se, dete Moje. Ko Me nađe jednom kao ti, taj Me više nikada ne gubi. No sada moraš biti tih o Meni, jer sada dolaze i druga dečica, koja su Me tražila, a još nisu našla. Njih ćemo malo da proverimo ne bi li Me i oni našli; zato budi miran sve dok ti ne mahnem." –

Evo gle, upravo ulaze i druga deca tragači. Po njihovim licima može se lako primetiti da ni na oba načina nisu našla onog Kojeg su izišla da traže. Zato po drugi put prilaze potpuno stidljivo svom učitelju i učitelj ih pita: "Pa, draga moja deco, kako izgleda sa traganjem pod drvećem, ili na solarijumu, ili na galerijama, ili sa traganjem onih među vama koji su rešili da traže Gospoda u sobi? Kako vidim, svi sležete ramenima. Zar još niste našli i videli dobroga i dragoga Oca, jedinoga Boga svih nebesa i svih svetova? – Kako sada stoji sa vašom verom? Da li još sumnjate u postojanje Božje?"

Deca govore: "Ah, dragi uzvišeni učitelju, što se tiče sumnje, tako ih sada imamo više nego što ih je bilo. Jer gle, ni naša čvrsta volja, ni naša živa vera, ni naše osnovane misli na Boga, pa ni naša čvrsta ljubav i volja nisu ništa pomogli. Da ima nekog Boga i Gospoda, ta onda bi morao da nam se otkrije nekim od ovih načina; jer gle, na kraju smo se svi sjedinili i čvrsto verovali da mora da ima svetog i dobrog i dragog Boga i Oca. Obuhvatili smo Ga svom našom ljubavlju i zvali Ga Njegovim imenom, kojeg si nam ti rekao, tako što smo kazali: Ah, dragi i sveti oče Isuse, dođi, dođi nama; usliši naše detinje molitve i pokaži nam da si Ti jedan i da nas ljubiš kao što Te mi ljubimo! – I gle, dragi uzvišeni učitelju, tako smo zvali neko vreme, no nije bilo ni traga o nebeskom Ocu. Sve je bilo uzalud, zato smo sada po ovom našem pitanju potpuno sigurni da osim vas uzvišenih učitelja ne postoji neki drugi viši učitelj ili bog.

Ovim, pak, još nećemo da tvrdimo i kažemo da su naše sumnje sasvim utemeljene. No ovo možemo sigurno da pretpostavimo da nakon ovakvog neuspešnog traganja i truda za postojanjem božjim pre ostaju sumnje no čvrsta vera.

Međutim, vidimo i onog jednog koji se odvojio od nas tražeći Gospoda jedino ljubavlju; zar ni on nije ništa našao?"

Učitelj kaže: "Draga moja dečice, to vam za sada ne mogu potvrditi a ni odreći." Deca pitaju dalje učitelja: "Dragi uzvišeni učitelju! Pa ko je onaj nepoznati i jednostavni čovek tamo, oko kojeg se onaj jedan od nas mota i gleda ga sav zaljubljen? Da nije njegov otac sa Zemlje stigao ovamo?"

Učitelj govori: "Draga moja dečice, to je opet nešta što vam ne mogu reći. No, ovo isprva znajte da je onaj jednostavni čovek veoma mudar. Zato morate izuzetno da se priberete ako bi hteo sa vama da porazgovara."

Deca kažu: "Ah, dragi, uzvišeni učitelju, zar i tako jednostavni ljudi mogu biti mudri? Jer gle, do sada smo saznali da su učitelji, osim tebe, što su god bili mudriji, izgledali sve uzvišeniji i sjajniji. A ovaj čovek uopšte ne izgleda uzvišen i sjajan, već je mnogo jednostavniji i prostiji od tebe. Zato nam je malo čudno da je on tako izuzetno mudar."

Učitelj govori: "Jest, draga moja dečice, kod unutarnje najdublje mudrosti ne radi se uopšte o spoljnjem sjaju, već tamo važi: što više sjaja spolja, to manje svetlosti iznutra, a što više svetlosti iznutra, to manje sjaja spolja. – No, slobodno otidite i pitajte Ga o nečem i odmah ćete se uveriti koliko je mudar."

Evo dečica idu do Gospoda i pitaju Ga još neznajući Ga: "Dragi jednostavni čoveče! Bi li hteo da nam dozvoliš da te pitamo što?"

Gospod govori: "O svim srcem, draga moja dečice! Slobodno pitajte, a Ja ću se već snaći za odgovor." Deca pitaju Gospoda: "Pošto si nam dozvolio da te pitamo, onda ćemo te pitati upravo što je svima nama najviše na srcu. Gle, tražimo i dokazujemo već određeno vreme, i ovde i onde, i za i protiv da li postoji Bog, koji bi bio odveć dobar Otac u nebu svim ljudima gde god da žive. No tom Ocu nikako da uđemo u trag; i sam naš učitelj neće ili ne može ništa podrobnije da nam kaže. A ovo nam je rekao da si ti izuzetno mudar, zato hoćemo od tebe da saznamo da li postoji takav Bog i Otac ili ne? Ako o tome znaš bilo šta, onda nam reci. Pažljivo ćemo te saslušati i tvojim ustima neće izmaći reč kojoj nećemo obratiti najveću pažnju."

Gospod govori: "Da, draga moja dečice, tu ste Mi stvarno postavili veoma teško pitanje, na koje teško da mogu da vam odgovorim. Jer ako vam kažem da ima takvog Boga i Oca, onda ćete reći: "To nam nije dovoljno dok Ga ne vidimo." I ako budete kazali: "Daj nam da vidimo Oca", šta da vam kažem? Mogao bih prstom da vam pokažem ovde ili onde, no vi ne biste ništa videli, jer gde god da pokažem, nikada ne biste našli vašeg Boga i Oca. A da vam kažem: Deco, Otac je tu među vama! Da li biste verovali?

Ne biste li pitali: "A gde to? Da nije neko od ovih učitelja ove velike dvorane?" I ako vam tada kažem: "O ne, draga moja deco", šta ćete zatim činiti? Začuđeno Me pogledati i kazati: "Gle, ovaj čovek se šali sa nama. Ako nije neko od ovih mnogih učitelja, ko onda? Da nisi možda ti? Jer tako jednostavan, prost i bez sjaja kao ti, pa valjda ne može izgledati najuzvišeniji nebeski Otac."

Pa kada mi budete dali takav odgovor, šta da vam na to kažem? Zato hajde pitajte me o nečem drugom, jer sa odgovorom na ovo vaše pitanje izgleda da ne ide tako prosto."

Deca kažu: "O dragi, mudri čoveče! Gle, to ne ide tako. Do odgovora na neko drugo pitanje nije nam stalo, nego da li postoji nebeski Otac ili ne od tog zavisi sve naše blaženstvo, jer ako postoji Otac u nebu onda smo svi blaženi, a ako Ga nema, onda smo kao bez temelja i ne znamo zašto i čemu? Zato, ako ti je moguće, daj se samo na odgovor na prvo pitanje, to te svi mi molimo usrdno.

Jer da si ti veoma mudar čovek to smo razabrali iz tvog izbegavajućeg odgovora. Zato nas približi Ocu bar za nekoliko koraka, jer mora da Ga ima. To primećujemo tako što za nebeskim Ocem čeznemo sve više što god više hoće da se sakrije pred našom detinjom sumnjom.

Jer da Ga stvarno nema, otkud onda ova čežnja u nama, koja je živa kao i mi sami? Ovom čežnjom mora rasti i izvesnost o postojanju nebeskog Oca."

Gospod kaže: "Pa, draga moja dečice, upravo mi uzeste reči iz usta. Jest, u čežnji leži velik dokaz; a šta je sled čežnje? Zar ne, draga moja dečice, sled će biti da hoćete da se uverite u ono za čim čeznete. Vi kažete, to je dobar odgovor. A Ja vas pitam: Šta li je osnova čežnje? – Vi kažete Meni, to je ljubav za onim za kim čeznemo. – A ako hoćete nešto u osnovi i punini da vidite, zar je dovoljno ostati samo kod čežnje i njenog sleda? Vi Mi kažete: O ne, dragi veoma mudri čoveče! Ovde se mora ići do same osnove. Ako se tu ne najavi velika istina, onda je sve krivo; a ako se tu najavi, onda smo se živo uverili da se večno ne prepoznaje i ne vidi nigde drugde do u njezinoj osnovi. – No, gle vamo, dečice! Ovaj vaš brat išao je tim putem i našao je Oca. Pitajte ga gde je i on će prstom pokazati Oca."

Nasrću ostali na ovog i traže to od njega i ovaj kaže: "O draga moja braćo! Gle ovamo, Onaj koga držite prostim i jednostavnim, On je sam koga ste tako dugo uzalud tražili. On je dobri, dragi nebeski Otac – sveto, presveto ime Njegovo! Verujte mi, jer sam Njegovu slavu već video. Ne zato što vam kažem, već približite Mu se vašim srcima i naćićete Ga i vi istinitim i slavnim kao što sam Ga ja našao."

Gle, ova deca uzviknu sva jednim glasom pošto prepoznaju Oca: "Oče, Oče, Oče!!! Ti si, Ti si! Jer smo moćno slutili u Tvojoj blizini! A pošto smo te našli, nemoj se više skrivati od nas da ne bismo morali ponovo da te tražimo tako teško."

I Gospod kaže: "Amin, dečice, od sada se vaša lica više neće odvraćati od Mene. Ako se ne budem uvek ovako kao sada nalazio među vama, ipak ću tamo u onom suncu, koje vam svetli, biti prisutan. – Ostalo će vam vaš učitelj preneti o Meni." –

Druga zapovest

Nije potrebno da dalje pratimo šta će ova deca ovde od svojih učitelja još primiti o Gospodu jer su prebrodila doba ili stanje u kojem su Gospoda kao sasvim izgubila, pa su tako savladala i prvu učionicu, od kojih u ovom odeljenju, kao što ste već ranije videli, ima dvanaest. – Suviše bi se odužilo ako bismo zajedno sa ovom decom sudelovali u narednoj nastavi u svim sledećim učionicama; međutim, kako biste ipak znali šta podučavaju u ovim dvoranama i na koji način, kazaću vam da ste sa prve ploče u sredini prve učionice mogli da razaberete o čemu se radi u ovoj velikoj zgradi – naime ni o čemu drugom do o deset Mojsijevih zapovesti i konačno o dveju zapovesti ljubavi.

U svakoj sledećoj dvorani praktično podučavaju i vežbaju novu zapovest i to gotovo na isti način kao što ste to ovde u prvoj dvorani sa prvom zapovešću imali dovoljno prilike da posmatrate.

Tako se odmah u sledećoj dvorani obrađuje zapovest: "Ne spominji prazno ime Božje". Ovo svakako ni vi ne razumete šta ova zapovest u biti znači, pa ću vas malim drmusanjem prevesti do pravilnog značenja ove zapovesti.

Prema tome ovde u ovoj drugoj dvorani ovu zapovest ne tumače možda tako da u nevažnim prilikama niko ne sme izgovarati kako god da glasilo ime Gospodnje bez dužnog najvišeg poštovanja i strahopoštovanja, što donekle ni ne bi bila zapovest; jer ako neko misli da ime Gospodnje mora da izgovara samo u krajnjoj nuždi i to jedino najvećim strahopoštovanjem i najvećim davanjem časti, onda bi to gotovo značilo da ime Gospodnje nikada ni ne treba izgovarati, pošto su ovde postavljena dva uslova, pod kojima ime Gospodnje valja izgovarati. A ovi uslovi su, pod prvo, tako postavljeni da se iz njih sigurno niko ne može osvedočiti u kakvoj bi to prilici bila takva krajna nužda, u kojoj bi se sa dužnim poštovanjem smelo izgovoriti presveto ime Božje, a drugo, ako bi se i desio takav slučaj, kao na primer očigledna životna opasnost, koja pod raznim okolnostima može snaći čoveka, onda se tu postavlja pitanje, da li će bilo ko u takvom krajnje nezgodnom stanju biti dovoljno priseban da najvećim poštovanjem izgovori kako god da glasilo ime Gospodnje?

Kada dakle posmatrate tumačenje ove druge zapovesti Božje, kakvo se obično sreće na Zemlji, onda morate na kraju doći do zaključka da ime Gospodnje stvarno ni ne treba izgovarati, i to iz jednostavnog razloga što se ova dva uslova teško ikada mogu spojiti. Hteo bih znati čoveka na Zemlji koji bi se u svojoj najvećoj nevolji stavio u to mirno, uzvišeno i predano stanje u kojem bi sa dostojnim poštovanjem izgovorio ime Gospodnje.

Ako bi to bilo tačno, onda se niko ne bi smeo ni moliti, jer i u molitvi se spominje ime Gospodnje. A čovek svagda treba da se moli i Bogu da daje čast, a ne da ograničava molitvu samo na krajnju nuždu.

Iz svega ovog proizilazi da ova zapovest nije pravilno shvaćena. Međutim, kako bismo ovo mozganje jednim udarcem prekratili, kazaću vam ukratko kako ovu zapovest zapravo treba shvatiti. Pa tako "ne spominji uzalud ime Božje" znači:

Ne spominji ime Božje samo ustima, ne izgovaraj samo slogove koji se sastoje od nekoliko glasova, nego, budući da je Bog osnova tvog života, izgovaraj Njegovo ime u biti svog života, to jest, ne mehanički, nego uvek živo delujući svim svojim postupcima; jer šta god da činio, činiš snagom podarenom ti od Boga. Ako ovu snagu upotrebljavaš zlo postupajući, očito oskvrnavljuješ Božansko u tebi, i to je tvoja snaga, živo ime Gospodnje.

Gle, ova zapovest kaže kako Božje ime pod prvo treba spoznati za ono što jeste i u čemu se sastoji, pa ga zatim ne treba samo izgovarati prazno spoljašnjim rečima kao neko drugo ime, nego uvek delotvorno, jer je ime Gospodnje delujuća snaga čovekova. Zato što god da čovek čini treba da čini ovim imenom. Ako tako postupa onda nije kao neko koji ime Božje izgovara prazno spoljnim rečima, već delom i živo u sebi.

I gle, ovim načinom, dakle praktično, u ovoj drugoj dvorani podučavaju učenike drugoj zapovesti i svaki učenik vežba toliko sve dok ne stekne pravu vičnost u svemu. Kada to sve savladaju onda prelaze u treću dvoranu trećoj zapovesti koja, kao što znate, glasi:

Treća zapovest

"Svetkuj Sabat". – No, šta će to reći, posebno ovde gde se više ne menjaju dan i noć, već jedino traje večan dan? Kada li je ovde Sabat? Ako je ova zapovest Božjeg porekla onda mora imati večno važenje, a ne samo vremensko, i mora imati punovažno značenje kako u carstvu duhova tako i na Zemlji.

Kod vas je pravilo da za praznik koji je određen za Sabat ne treba vršiti služiteljski rad, pod čim se naime podrazumeva svaka privredljivost, međutim, dopušteno je održavati predstave, igranke, igrati kao neznabošci. Dan pred Sabat određen je za post da bi se na sam Sabat utoliko bolje i više ždralo. Takođe je gostioničarima dopušteno da prodaju svoja jela i da njihove goste o prazniku varaju više no običnim danom. To je dakle pravilo svetkovanja Sabata; jedino nije dozvoljeno blagosloveno raditi negde na polju ili na njivi, a sve drugo valja na Sabat.

A Gospod je na svetu pokazao da se itekako i na Sabat može raditi i činiti dobro. A budući da je sam Gospod radio na Sabat, onda velim da je svakome ovaj dokaz dovoljan da pod "svetkovanjem Sabata" treba razumeti nešto sasvim drugo od nerada i ne uzimanja u ruke što je korisno i vredno.

A šta treba razumeti pod svetkovanjem Sabata? Šta je Sabat? Kazaću vam kratko: Sabat nije ni subota, ni nedelja ni uskršnja nedelja ni nedelja na duhove, a ni neki drugi dan u nedelji ili u godini, nego ništa drugo do dan duha u čoveku, božanska svetlost u čovekovom duhu, izlazaće sunce života u čovekovoj duši. To je živi dan Gospodnji u čoveku, kojeg nadalje sve više treba da spoznaje i da posvećuje svim svojim postupcima, koje treba da čini iz ljubavi prema Bogu i iz nje iz ljubavi prema bližnjem.

A budući da čovek ovaj sveti dan mira Gospodnjeg u metežu sveta više ne nalazi, zato treba da se povuče od sveta i da u sebi traži ovaj dan života svetog mira Božjeg.

Zato je izraelskom narodu bilo zapoveđeno da odredi barem jedan dan u nedelji, kojeg će se povući od svetovnih poslova i da jedino u sebi traži ovaj dan života. Međutim, pridržavali su se samo spolja materijalno ovog zakona, pa se tako ovim putem na kraju došlo dotle da nisu prepoznali ni samog Gospodara Sabata, Njega Svetoga Oca, kada je nagnan beskrajnom ljubavlju došao svojoj deci na Zemlju.

Velim, ovim rečima biste potpuno trebali da shvatite šta bi pod svetkovanjem Sabata trebalo razumeti i kako svetkovanje treba primenjivati.

Takođe bi vam trebalo biti jasno pitanje da li vaše svetkovanje nedelje zaista liči na svetkovanje Sabata; da li se jednim časom crkvenog bogosluženja, a zatim svetskim pričama uopšte može dospeti do unutarnjeg, večnog živog dana mirnoće Gospodnje?

Da sam sa vama na Zemlji stvarno bih odredio veoma visoku nagradu za dokaz da li se posećivanjem crkve, pa zatim prejedanjem, konačno šetnjom, vožnjom ili jahanjem, ta i plesom, igrom i pićem, ne retko lažima i prevarom, obično sramnim posećivanjem i takvim sličnim poduhvatima stvarno može naći i svetkovati istinski Sabat u duhu. Ko zna, možda ima nekih filozofa koji bi bili u stanju da takvo što dokažu; kod nas bi takav izgledao kao lažan novčić.

Nije potrebno isticati da ovde decu na praktičan način uče i uvežbavaju da jedino živo svetkuju Sabat. Pa ovim možete da imate temeljnu predstavu kako zapravo ove zapovesti Gospodnje zaista treba razumeti.

A kao što smo ukratko prešli ove dve zapovesti i prethodno prvu, preći ćemo ukratko i ostale kako biste stekli dobru predstavu u kom smislu ovde deci prenose sve ove zapovesti. Tako ćemo odmah kao sledeće ukratko posmatrati četvrtu zapovest u četvrtoj dvorani.

Četvrta zapovest

Četvrta zapovest, kao što je imate na Zemlji, glasi: "Poštuj oca i mater kako bi dugo živeo i dobro ti bilo na zemlji". Ova zapovest je istog Božjeg porekla kao prve tri. Šta zapoveda i šta obećava? Ništa drugo do poslušnost dece svojim roditeljima i za ovu poslušnost vremensku povlasticu.

Zar se ovde svako ne bi mogao pitati i kazati: "Šta, zar se božanska zapovest posvećuje jedino vremenskim obećanjem i u pozadini nema ničeg vidljivog u čemu bi bile zapoveđene večne duhovne prednosti? Šta nam je do vremenske povlastice? Šta do udobnog života, šta do dugog života, ako za njim više ništa ne sledi?

Istina, dobro i dugo poživeti, bolje je no kratko i loše. A kada se na kraju životnog doba pojavi pusta smrt, kakvu prednost ima dobar i dug život prema lošem i kratkom? Velim baš ni ne treba biti elementaran matematičar za zaključak da u oba slučaja skor ispada čista nula; jer prvi kao i drugi ne dobija baš ništa i nema neke veze kako se stiglo dotle, bilo dobrim, bilo lošim.

Dakle, gledajući ovim merilom četvrta zapovest bila bi utemeljena veoma loše i roditeljima bi se loše pisalo ako bi njihova deca dolazila na svet već sa takvom filozofijom i sama deca bi imala malo razloga da slušaju svoje roditelje. –

Zatim se ta zapovest može kritički posmatrati i ovako: Tako kako glasi zapovest, ima samo vremensku osnovu, znači predstavlja samo obavezu dece prema roditeljima. Dakle postavlja se pitanje, šta će ova zapovest ovde u duhovnom svetu, gde su deca zauvek razrešena svojih roditelja? A kada su razrešena svojih roditelja, valjda će biti razrešena i svojih zemaljskih obaveza prema njima. Ali ipak primećujemo da je ovde u ovoj četvrtoj dvorani ta zapovest zapisana na tabli. Da se za ovu decu možda ne odnosi na Gospoda? Moglo bi se to stvarno čuti da ispod ne piše obećanje "Kako bi dugo živeo i dobro ti bilo na zemlji". – Da stoji "Kako bi večno živeo i dobro ti bilo na nebu", onda bi takvo izlaganje zakona bilo razumljivo, međutim, vremensko obećanje u večnom carstvu duhova ipak zvuči malo čudno.

Šta bi po vašem mišljenju trebalo da se čini ne bi li se ovom zakonu pribavilo potpuno utemeljeno božansko obličje? Dakako da sležete ramenima i kažete gotovo nečujno u sebi: Dragi prijatelju i brate, ako ovo obrazloženje zavisi od nas, onda čisto duhovna božanska sfera ovog zakona dosta zapire; jer, kao što smo gore videli, neće biti baš lako – kako se misli – naći puno Duhovnog.

A ja vam kažem da je baš ova zapovest, gotovo kao ni jedna druga, najduhovnija. Ma koliko god da se čudili, ipak nije drugačije. No, da biste ovo jednim udarcem uvideli, neću ništa drugo učiniti do da ovaj zakon kažem nešta drugim rečima kao što ga iznose i ovde u ovoj učionici i uvidećete odmah puninu istine. A kako glasi ovde? – Čujte:

Deco, budite poslušni poretku Božjem, koji ishodi iz Njegove ljubavi i mudrosti (to jest otac i mati) da biste dugo živeli na zemlji u dobrobiti. Šta znači dug život, a šta naspram tome večan život? "Dug život" predstavlja život u mudrosti; i shvatamo ga "dugim" ne trajanjem, već širenjem i sve moćnijim bivanjem života; jer reč ili pojam "život" već sam po sebi uključuje večno postojanje. A reč "dug" posve ne znači trajanje, već jedino širenje životne sile, kojom se živeće biće sve više pruža u dubine božanskog života i upravo tako svoj sopstveni život sve više usavršava, učvršćuje i čini delotvornijim.

To bi bilo to; no šta znači "dobrobit na zemlji"? Ništa drugo do usvojiti božanski život, jer pod zemljom ovde razumemo sopstveno biće, i dobrobit u tom biću nije ništa drugo do slobodno postojanje u samom sebi po potpuno usvojenom božanskom poretku.

Ovo kratko objašnjenje dovoljno je da se uvidi da je upravo ovaj zakon potpuno čisto duhovne prirode. Ako u dokolici hoćete podrobnije da ga proverite, naćićete na sopstvenoj zemlji da je tako. A tako i ovde podučavaju praktično decu i to najvećom koristi. – Pa pošto ovo znamo, pređimo odmah u petu dvoranu.

Peta zapovest

Primećujete u ovoj petoj dvorani ponovo postavljenu ploču i na njoj piše čitkim pismom: "Ne ubij". Ako ovu zapovest posmatrate samo donekle pri svetlu i uz to i povest izraelskog naroda, onda bi vaše oči morale da imaju trostruku mrenu ako na prvi pogled ne biste uočili da ova zapovest posebno zapire. "Ne ubij", ali kako, kada, gde i šta?

Šta uopšte znači "ubiti"? Da li "ubiti" znači jedino onesposobiti telo za život ili znači oduzeti duhu njegovu nebesku snagu? Ako je ubijanje jedino zakonski ograničeno na čovekovo telo, onda se ovde nikako ne misli na ubijanje duha, budući da je takođe rečeno da svaki čovek u neku ruku treba da mori svoje telo kako bi oživeo duh, kao što sam Gospod kaže: "Koji ljubi svoj život, tj. život tela, izgubiće ga, a kome je mrzak Mene radi, sačuvaće ga".

Ovo se vidi i u prirodi. Ako kod nekog ploda spoljašnja kora ili ljuska ne umre, plod neće dospeti do žive klice. Pa tako iz svega ovog proizilazi da ubijanje tela ne može istovremeno biti i ubijanje duha. A ako se pod ovim zakonom misli samo na ubijanje duha, da li onda neko može da bude siguran za život svog tela?

A nasuprot tome svakome je takođe poznato da posebno u ovom vremenu česta oživljavanja tela nisu ništa drugo do "umrtvljavanje duha". Ako posmatrate uporedo povest izraelskog naroda, kome su ovi zakoni u neku ruku, kao što kažete, sveže bili dati, naćićete čudan kontrast, prvo i prvo, da je davalac zakona Mojsije najpre sam pogubio gomilu Izraelaca, a njegovi naslednici su morali činiti isto sa onima koji bi se ogrešili o zakon.

"Ne ubij" – ovaj zakon se kao i svi ostali nalazio u kovčegu zaveta. No šta je činila sva izraelska vojska kada je ušla u obećanu zemlju sa ranijim stanovnicima ove zemlje? Šta je činio sam David, čovek po srcu Božjem? Šta najveći prorok Ilija? – Gle, svi su oni ubijali i to mnogo puta i često štaviše i na veoma svirep način.

Zar onaj među vama koji je trezvena i nepristrasna duha neće prosuditi u sebi i reći: Kakva je ovo zapovest protiv koje su, kao protiv ni jedne druge, bili prinuđeni da deluju čak i prvi proroci, koje je postavio Bog?

Takva zapovest gotovo da ni nije zapovest. I u našim je vremenima ubijanje braće u ratu časna dužnost. – Jest, i sam Gospod ubija dan za danom mnoštvo ljudi po telu, a ipak piše: "Ne ubij". David je čak morao da odredi da bude ubijen i jedan vojskovođa pošto se prema jednom mestu, kojeg je trebalo uništiti, doduše krivokleto, poneo blago.

No dobro, tako to stoji sa ovom zapovešću na Zemlji. Ali ovde je vidimo u nebeskom carstu, gde ni jedno biće više ne može da ubije drugo i gde sigurno niko ni najmanje ne pomišlja da nekog ubije. Pa čemu je napisana na ploči? Možda iz čisto istorijskih obzira ne bi li ovde učenici naučili kakvih zapovesti ima i kakvih je bilo na Zemlji? Ili da možda neće ovde ove predobrodušne dečije dušice ove zapovesti radi da stave na određeno vreme u stanje želje za ubistvom, pa da se zatim prema ovoj zapovesti bore protiv nje? Mogli bismo to pretpostaviti, no kakav zaključak ili ishod bi se dobio? Kažem vam ništa drugo do: Ako se krvoločnost na kraju deci ipak mora oduzeti, pošto su se kao krvoloci prema zakonu savršeno dovoljno dokazali, moramo pretpostaviti da pri tom nisu ništa ni dobila ni izgubila kao da nikada nisu ni bila ispunjena krvoločnošću.

No vidim da pri tom temeljnom prikazu ni vi sami ne znate šta zapravo da činite sa ovom zapovešću. Bez brige; nekoliko reči će biti dovoljne da vam u pravom svetlu prikažem sve sumnjivo i zakon će zasijati istom slavom kao sunce kako na Zemlji tako i na nebu.

No, da biste sledeće objašnjenje shvatili lako i temeljno, skrećem vam samo pažnju da je u Bogu večno održanje stvorenih duhova nepromenjiv osnovni uslov vascelog božanskog poretka. – Znajući ovo, posmatrajte suprotnost, naime uništenje; i evo, ova zapovest će vam u duhovnom i telesnom značenju biti potpuno jasna.

Prema tome recimo umesto: ne ubij – ne uništavaj, ni samog sebe ni bilo šta što je tvoga brata, jer održanje jeste večni osnovni zakon u samom Bogu, kojim On jeste večan i beskrajan u Svojoj moći. A pošto je na Zemlji potrebno čovekovo telo sve do vremena koje je Bog odredio za večnu i trajnu izgradnju duha, tako bez Božje izričite zapovesti niko nema pravo samovoljno da uništava kako svoje tako ni telo svoga brata.

Kada je dakle ovde reč o zapoveđenom održavanju, onda se i samo po sebi podrazumeva da bilo ko još manje ima pravo da uništava duh svog brata, kao ni svoj, ma kakvim sredstvom i da ga onesposobljava da stekne večan život. Bog doduše svakodnevno ubija čovekova tela, ali u pravo vreme kada je duh ovako ili onako dospeo do određene zrelosti. I anđeli neba, kao stalne sluge Božje, neprestano ubijaju tela ljudi na Zemlji; ali ne pre nego što dobiju nalog od Gospoda i onda jedino na način kako Gospod hoće.

A prema tome ovde i deca uče duhovno praktičnim putem u čemu se sastoji održavanje stvorenih stvari i kako se uvek veoma pažnjivo mora rukovati njim sjedinjeno s voljom Gospodnjom. Pa kada ste sada ovo samo donekle shvatili, onda će sigurno biti jasno, prvo i prvo, videti veliko dostojanstvo ovog zakona, i drugo, zašto je izraženo i ovde u carstvu nebeskih dečjih duhova. – Pa pošto ovo znamo, možemo odmah preći u šestu dvoranu.

Šesta zapovest

Ovde ponovo primećujemo ploču u sredini šeste dvorane. Na njoj piše jasnim i čitkim pismom: "Ne čini blud, preljubu". – Bez sumnje ovo jeste šesta zapovest, koju je Gospod preko Mojsija dao izraelskom narodu. Ova zapovest je sigurno jedna od najtežih shvatiti je u njenom bitnom uslovu te po njoj postupati u biti svog života.

Šta je zapravo zabranjeno ovom zapovešću? I koga se ova zapovest uopšte tiče: duha, duše ili tela? Koji od ova tri stepena života da ne čini blud? To je pitanje. A šta je zapravo blud, i šta preljuba? Da li je čin rađanja blud? Ako je tako, onda je ovom zapovešću zabranjeno svako rađanje jer u ovoj jednostavnoj zapovesti ne vidimo nikakav uslovan izuzetak; eto kaže: "Ne čini blud".

Ako se dakle spolni čin donekle smatra vrhuncem bluda, hteo bih da znam onog čoveka koji bi pri trenutnom stanju stvari na Zemlji mogao da izvrši začeće bez ovog zabranjenog čina. Bilo u braku, bilo van njega, čin je isti. Bilo s ozbiljnom namerom rađanja dece, bilo bez, čin ostaje isti. Uz to zapovest u sebi ne sadrži uslov kojim bi uređen brak bio izuzet od bluda.

Međutim, posmatrajući s druge strane mora svakom čoveku biti jasno da je Gospodu prvenstveno stalo do rasplođavanja čovekovog roda i njegovog mudrog vaspitanja. No kojim putem da se čovečiji rod rasplođava ako mu je čin rađanja zabranjen pretnjom kazne večne smrti? Velim to svako može da opipa rukama da ovde očigledno nešto zapire.

A uz to je i svako prinuđen da sam sebi posvedoči kako sigurno ni kod koje druge obavezne zapovesti priroda toliko ne sapliće čoveka da se mora spotaći koliko kod ove. – Svaki čovek, ako mu je vaspitanje bilo donekle uredno, gotovo da nema, ili odveć samo malo zamerke u držanju ostalih zapovesti; no kod ove zapovesti priroda vazda mrsi sve račune čak i kod apostola Pavla.

Očigledno se ovde radi o zabrani plotske žudnje, koja je neodvojivo vezana s činom rađanja. Ukoliko se zabrana tiče samo plotske žudnje a ne istovremeno i čina rađanja, postavlja se pitanje da li je valjan čin rađanja moguć i bez plotske žudnje? Da li neko od vas može tvrditi i dokazati da zakonski i valjani supružnici kod čina rađanja ne osećaju nikakvo privremeno zadovoljstvo? Ili da li negde postoje supružnici koji barem napola predstojećim telesnim zadovoljstvom ne bi bili podstaknuti na čin rađanja?

Iz ovog, dakle, vidimo da za ovu zapovest u pogledu bluda u primeni na čin rađanja ne možemo jamčiti. Zato ili mora postojati čist čin rađanja, koji nema veze sa plotskom požudom, ili, ako se takav čin ne da posvedočiti, onda telesni čin rađanja neće biti pod ovim zakonom i biće smatran dopuštenim, samovoljnim i nekažnjivim činom, jer to smo već primetili da se zakon izjašnjava neštedimice i bezobzirno prema svakom izuzetom uslovu.

No nužno postojanje ljudi jasno se izjašnjava protiv zabrane ovog čina, kao i bezobzirna požudna priroda. Ma kakvog staleža neko bio, neće od tog biti oslobođen kada stasa; morao bi se osakatiti i umoriti svoju prirodu, inače barem žudnja ostaje ako ga spoljnje okolnosti i zadržavaju od čina.

Dakle ovo se neće ticati tela. Pa možda se ovaj zakon jedino tiče duše? Velim, pošto je duša apsolutno živo načelo tela i pošto njegov slobodan čin čisto zavisi od duše, bez koje bi telo bilo mrtvo, teško da će se negde naći neki super-naučnik koji bi ozbiljno hteo da tvrdi da duša nema veze sa slobodnim postupcima tela. Pa telo nije ništa drugo do samo oruđe duše umetno uređeno da se njim služi. Prema tome čemu onda zapovest koja se tiče jedino tela, koje je samo po sebi mrtva mašina? Kada neko nespretno udari motikom, da li je kriva motika ili njegova ruka? Velim da ovde valjda niko neće tvrditi da motici treba pripisati nespretan udarac.

Tako se čin rađanja ne može pripisati telu kao grešan čin, nego jedino postupajućem načelu, koji je ovde živa duša. Takođe će se naše dosadašnje kritičko rasvetljavanje ove zapovesti jedino ticati duše, koja u telu misli, hoće i postupa; pa je tako duša shodno tekućem kriterijumu nužno slobodna ove zapovesti. Dakle, sa dušom takođe neće ići; pa onda valjda s duhom? Videćemo da li se duh ovde da nadbiti.

Pa šta je duh? Duh je istinsko životno načelo duše i duša bez duha nije ništa drugo do substancijalno eterski organ, koji je potpuno sposoban prijema života, no bez duha nije ništa drugo do substancijalna duhovno eterična pijavica, koja svoje ruke neprestano ispruža ka životu i usisava sve što odgovara njezinoj prirodi.

Duša bez duha jeste dakle jedino nema polska snaga, koja u sebi ima muklu ćud da se zasiti, no sama nema sposobnost rasuđivanja, kojom bi joj bilo jasno čime se siti i čemu joj sićenje služi. Treba je uporediti sa velekretenom koji u sebi ne oseća ništa drugo do želje da se zasiti. Čime i zašto? To ne poima. Kada je veoma gladan, onda ždere sve na šta naiđe, bilo da je đubre ili hleb ili krma za svinje, to mu je svejedno.

Gle, takva je duša bez duha. I ovi spomenuti kreteni jedino imaju život duše, to jest u njihovim dušama se nalazi jedino preslab duh ili ga često ni nema. A da je takav slučaj, pogledajte samo u svet mračnih duhova. Šta su oni? Duše preminulih koji su za telesna života lakomisleno a često i zlonamerno toliko oslabili i potisli u sebi svoj duh da im u takvom stanju jedva može dodeliti oskudno odmereno osećanje života, a pri kojem sve prednosti života neretko moraju ostati večno u pozadini.

A kako se takva bića vladaju s one strane prema blaženim živim duhovima? Nikako drugačije do prave budale, odnosno duhovni kreteni, još i na sve načine nagrđeni, tako da ne retko od čovečijeg duha više nema ni najmanjeg traga. Ova bića u duhovnom svetu u svojim postupcima nisu više uračunjiva koliko ni kreten ili budala. A iz ovog proizilazi da duša sama po sebi nije uračunjiva, nego jedino posedovanjem duha, kome je jedino svojstveno slobodno htenje, dakle u suštini je to jedino duh.

Ako je dakle ovo potpuno jasno, postavlja se pitanje: Kako i na koji način apsolutni duh može činiti blud? Zar duh može imati telesne želje? Velim teško da će postojati veća protivurečnost do da neko ozbiljno zamisli telesnog duha, koji bi nužno morao biti materijalan ne bi li sam u sebi imao grubomaterijalne želje.

A kada već pritvorenik sigurno ne uživa u svom pritvoru, baš će se apsolutni duh povezati zauvek svojim slobodnim bićem grubom materijom i u njoj nalaziti zadovoljstvo. Dakle u ovome smislu duh koji čini blud jeste najveća glupost koju čovek može da izgovori. Stoga se postavlja pitanje: Šta je blud i ko ne treba da ga čini, budući da smo videli da ni telo a ni duša niti duh po sebi ne mogu činiti blud onako kako smo ih do sada upoznali?

Doduše neki će reći: Mojsije se kasnije o tome podrobnije izjasnio tako što je čin rađanja shodan redu dozvolio jedino među blagoslovenim supružnicima, a za drugačije rađanje, pogotovo ako bi oženjen čovek ovaj čin hteo činiti sa ženom drugog čoveka, odredio je da se takav čin smatra preljubom, i da su preljubnik i preljubnica krivi na smrt.

To je tačno, no naknadne odredbe ipak ne daju drugi oblik prostom zakonu datom u početku. Onaj koji hoće da ga se drži, mora kod prvog zakona da se dokaže, jer njim nisu ni blud ni preljuba zabranjeni na određen način.

Do sad smo jasno razjasnili šta bi se opšte uzev moglo smatrati pod bludom. Pa pošto sve ovo ukazuje na čin rađanja, onda se ovim zakonom nikako ne može smatrati zabranjenim blud ove vrste, kakvim ga do sada smatramo da nam je poznat.

No, evo javlja se jedan vrlo iskusni po ovom pitanju, pa kaže: Pod bludom koji je ovde zabranjen razume se jedino prazno zadovoljstvo čulnog nagona. – Dobro, velim, a ako čovek sa ženom drugog čoveka, koja od svog muža ne može da začne, ozbiljno rodi, pitanje: da li mu se to računa grešnom preljubom? Pitam dalje: Ako mladić nagnan svojom prirodom rodi s devojčicom, da li mu se to može uračunati grešnim bludom?

Pitam dalje: Ako neki čovek iz iskustva zna da njegova žena ne može da začne, a ipak opšti s njom zato što je bujnih oblina i zato što ga draži, dakle očigledno prazno zadovoljava svoj čulni nagon, da li mu se ovaj čin računa za greh bluda?

Pitam dalje: Ima posebno u ovom vremenu, kao što ih je bilo u svim vremenima, bezbroj ljudi oba pola koji su itekako plodni i imaju velik prirodni nagon, no zbog političkih okolnosti i oskudevanja nisu u stanju da se venčaju. Kada ovakvi ljudi, koji su u dvostrukoj nevolji, izvrše začeće, da li greše protiv ove šeste zapovesti?

Kazaće: neka svoj nagon žrtvuju Bogu i neka ne vrše snošaj, tako neće zgrešiti. A ja kažem: Koji će sudija ovakvu grešku proglasiti stvarnim grehom? Zar bogat ima zaslugu, kada se može uredno ženiti, pred siromahom, koji po prirodnom stanju stvari mora ostati bez ovog blaženstva? Zar imućan treba da ima veće pravo da rodi sličnog sebi nego li siromah? Zar će novac posvetiti rađanje kada se bogat uredno može ženiti, a hiljade siromašnih ne mogu?

Uz to možemo još i da upitamo: Pa ko je zapravo kriv za mnogostruko osiromašenje ljudi? Sigurno niko drugi do sretni bogataš, koji svojim sebičnim špekulacijama prisvaja tolika blaga kojima bi se neretko hiljadu ljudi osposobili za uredan brak. Zar dakle jedino bogati suprug da bude oslobođen greha ako sa svojom zakonitom ženom rađa decu, a siromah jedino da ispašta za druge zato što se ne može ženiti? Zar ovakvo prosuđivanje ne bi bilo kao kad bi se na Zemlji odredilo neko mesto hodočašća i uz to zapovest da ga niko ne sme posetiti peške kako bi tamo primio neku navodnu milost, nego svako ko to mesto posećuje i hoće da primi milost mora doći dovezen u posve elegantnim kolima?

Onaj koji bi takvu zapovest smatrao pravednom, taj bi stvarno morao biti sa nekog sveta za koji Tvorac neba i Zemlje ni sam ne zna, to jest sa nekog sveta koji nigde ne postoji, ili će biti poslanik Sotone.

Vidimo sada iz ovog ogleda da ne ide s ovim objašnjenjem naše šeste zapovesti. Pa šta da započnemo ne bi li iz ove zapovesti izvukli punovažan smisao? Kažem vam unapred: nije tako lako kao što bi neko zamislio. Jest, ja kažem:

da bismo našli pravi smisao ove zapovesti moramo duboko zahvatiti, sve do samog korena, inače ćemo se stalno nalaziti u sumnjivom položaju, u kojem ćemo lako smatrati grehom što ni izdaleka nije greh, a što je stvarno greh, jedva ćemo držati vrednim pažnje da je greh.

A gde je ovaj koren? Odmah ćemo ga imati. Vi znate da je ljubav sama osnova i sušti uslov svih stvari. Bez ljubavi ne bi bilo ništa stvoreno i bez ljubavi se ne bi moglo zamisliti neko postojanje, isto kao što bez uzajamne sile privlačenja ne bi ni nastao neki svet po volji Tvorca. Ukoliko ovo neko ne shvata, onda neka samo zamisli nemanje uzajamne sile privlačenja nekog sveta, pa će odmah videti, kako će se svi atomi nekog sveta iznenada odvoji jedan od drugog i rasplinuti kao u ništavilo.

Zato je ljubav osnova svega i istovremeno ključ svim tajnama.

A kako da se ova ljubav dovede u vezu s našom šestom zapovešću i da se objasni? Kažem vam: ništa lakše nego to budući da ni kod jednog drugog čina na svetu ljubav nije toliko prisno upletena kao upravo kod ovog kojeg svrstavamo uz grehe bluda. Znamo da je čovek sposoban dveju ljubavi, naime božanskoj, koja je suprotna svakoj ljubavi prema sebi, i ljubavi prema sebi, koja je suprotna svakoj božanskoj.

Sada se postavlja pitanje: Kada neko vrši čin rađanja, koja ljubav je ovde bila pobuda? Ljubav prema sebi, pod čijom vlašću stoji i svaka žudnja za užitkom, ili božanska ljubav, koja jedino hoće da pruži što ima sasvim zanemarujući sebe? Gle, evo nas prilično na pragu pravoj srži.

Pretpostavimo dva čoveka: Jedan ga čini iz sebične žudnje za užitkom, a drugi zahvalnom predanošću za sposobnost rađanja da svoje seme pruži ženi da bi u njoj začeo plod. – Koji je od ove dvojice zgrešio? Velim biti ovde sudija i presuditi pravo, neće biti baš teško.

No da bi nam ovo bilo potpuno jasno, moramo se bliže upoznati sa pojmom "blud"? Čednost jeste ono stanje čovekovog bića u kojem je slobodan svake sebičnosti ili u kojem je čist od svake mane ljubavi prema sebi. Blud jeste stanje bića u kojem čovek ima obzira samo prema sebi, postupa za sebe, a za svoga bližnjeg, pogotovo kada se radi o ženi, uopšte ne mari.

A sebičnost nije nigde drugde sramnije izražena do upravo kod čina gde se radi o razmnožavanju čoveka. Zašto? Razlog leži na dlanu. Kakva pobuda ili seme, takav će biti plod. Ako je božanska ljubav, dakle čednost, seme, onda će se pojaviti božanski plod; a ako je seme – ljubav prema sebi, dakle sebičnost i žudnja za uživanjem, tj. bludno stanje bića, kakav će se roditi plod?

Gle, to je to što je ovom šestom zapovešću zabranjeno. Da su se držali ove zapovesti, Zemlja bi još bila nebo, jer na njoj ne bilo sebičnog i vlastoljubivog čoveka. No ova zapovest je prekršena već u samom početku ljudskog roda i plod ovog prestupa bio je koristoljubivi i sebični Kajin.

A iz ovog proizilazi ne samo da tkz. blud, koji je ovako pogrešno nazvan i kojeg valja zvati žudnjom za uživanjem, pripada u red naših greha koje obrađujemo, već i svaka žudnja za uživanjem ma kakvog oblika. Pogotovo kada čovek ionako slabu ženu koristi sebično i pohlepno, treba smatrati grehom bluda. Kratak nastavak će nam ovo još jasnije predočiti.

Moglo bi se ovde kazati, pošto u šestoj zapovesti samo glasi "Ne čini blud", da se ovde ne smatra zabranjenim kurvarstvo, budući da u šestoj zapovesti nigde ne glasi "Ne kurvaj se". – A ja kažem: Šta je kurvarstvo, kakve vrste da je, duhovno ili telesno? Ono jeste sigurno prilagođavanje poroku, i to na sledeći način: Filozofiranjem se prenebregava grešna mogućnost, stavljaju se sve pojave u oblast "prirodne potrebe". Kada nekome svoje sopstveno biće javi i zahteva da ga zadovolji, onda čovek shodno svome razumu i izumiteljstvu čini samo nešto pohvalno i vredno ako svim zahtevnim potrebama svoje prirode omogući sredstva kojima može da im udovolji. Životinja doduše svoje potrebe mora da zadovoljava na divalj instinktivan način, zato što nema razuma, pameti i izumiteljska duha. Ali upravo tako se čovek diže iznad prosto-prirodnog životinjskog kada zahteve svoje vrste zadovoljava na pročišćen način. Stoga razum prosvećenog čoveka kaže:

Ko čoveku može uračunati grehom ako pomoću svog razuma sagradi naočitu kuću za stanovanje te njom zameni bivšu rupu u zemlji ili šuplje drvo? Ko može čoveku uračunati grehom kada oplemenjuje plodove drveća: Od kiselih jabuka i krušaka stvara slatke i ukusne? Ko čoveku može uračunati grehom ako napravi kola, pripitomi konja, pa zatim putuje mnogo udobnije no svojim sopstvenim slabim i jadnim nogama? Zatim, da li neko čoveku može zaračunati greškom ako čovek kuva i začini plodove prirode da mu kao hrana budu ukusniji? Da li su stvari u svetu stvoreni za nekog drugog ako ne za čoveka da ih celishodno koristi? –

Zar nije čovek otkrio mnogo lepih i korisnih stvari koji mu služe za njegovu udobnost i razonodu? Zar da mu se to uračunava greškom ako Stvaraocu služi na čast svojim razumom, bez kojeg bi ovo nebesko telo ostalo nekultivisano kao prava divljina, u kojoj bi raslo sve jedno preko drugog u najlepšem haotičnom neredu kao trava, korenje i koprive?

A kada se čoveku razno obrađivanje zemljinog tla uopšte ne može uračunati greškom, premda apsolutno nema druge svrhe do prijatnijeg i udobnijeg užitka u stvarima sveta, pa onda se valjda ni pročišćen užitak snošaja neće čoveku uračunati greškom, budući da se najobrazovaniji čovek u ovom činu najmanje razlikuje od životinje. Dakle i ovaj nagon čoveka mora biti moguće zadovoljiti na oplemenjen i pročišćen način i to iz istog razloga kojim grade udobne kuće, šiju mekanu odeću, pripremaju ukusna jela i druge takve udobnosti.

Samo da predpostavimo slučaj, neki čovek iz obrazovanog staleža za svoje zadovoljenje ima izbor između dve žene. Jedna je prljava sasvim zapuštena, prosta seljanka, a druga vaspitana, prijatno obučena, bez mane celim telom i inače zgodna i privlačna devojka, kćer iz ugledne kuće. Pitanje: Za kojom će posegnuti obrazovani čovek? Za odgovor ovde ne treba lupati glavom; sigurno samo za br. 2, jer pred br. 1 će se gaditi. Dakle i ovde je pročišćenje sasvim na mestu, jer čovek tako potvrđuje da je više biće, koje poseduje silu i snagu da pročisti i prijatnije predstavi sve što je neprijatno i prljavo.

A pošto čovek, kao i žena, u ovom pogledu jako oseća čestu potrebu da se zadovolji, pri čemu se ne može uvek očekivati in optima forma da se začne dete, zar će onda biti protiv dužne upotrebe njegove sile razboritosti ako postavi sredstva kojima može ostvariti zadovoljenje ovog nagona, bilo samo prostim snošajem sa ženama, bilo samozadovoljavanjem, ili u nuždi tkz. pederastijom? Jer baš ovim se čovek razlikuje od životinje da ovaj u svemu prirodni nagon može zadovoljiti i drugim putevima, a ne samo onim na koji je upućen na prvom mestu divljom prirodom. Prema tome su valjano uređene javne kuće i slične ustanove itekako ispravne i razumu čoveka jedino mogu služiti na čast, a ne na beščašće.

Gle, šta li se svemu ovom, prirodno posmatrano, može prigovoriti? Jer jeste da životinja takvo profinjenje i nijansiranje pri zadovoljavanju svog polnog nagona ne može ostvariti, pa se u tom neporecivo može otkriti u neku ruku majstorstvo čovekovog razuma. To je tačno, životinja u svemu ovom ima svoje vreme, van kojeg ne oseća potrebu da zadovolji ovaj nagon.

Međutim šta znači sve ovo profinjenje? To je kratko pitanje, no odgovor je velik i važan. – Ovo profinjenje sigurno nema neki drugi poriv do užasno jadnu žudnju za užitkom. A žudnja za užitkom, znamo, jeste očigledno dete ljubavi prema sebi, koja sa vlastoljubljem ide sasvim uporedo.

Istina, u očitoj kući živi se prijatnije nego u niskoj zemljanoj kolibi, ali posmatrajmo njene žitelje. Kako nastupa sav gord i naduven žitelj takvog dvora, a kako se skrušeno klanja skroman žitelj kolibe pred takvim sjajnim dvorskim gospodarem.

Posmatrajmo žitelje velikog grada, a prema tome malog sela. Građani više ne znaju kud će od same žudnje za užitkom; svi hoće udobno da žive, da se zabavljaju, da sjaje i po mogućnosti malo da vladaju. Dođe li siromašan seljak u velik grad, mora barem svakom čistaču cipela itd. da se obraća sa "Vaša Milosti", ako neće da se izloži nekoj neprijatnosti.

No otidimo na selo, tamo ćemo još naći očeve, ne retko mirne susede, koji ne oslovljavaju jedan drugog "Vaša Milosti" i "Gospodin od". Šta treba predpostaviti? Kada seljak drugom kaže "brate", ili kada u gradu neko manje imućan nekog nešto imućnijeg oslovljavlja "Vaša Milosti", "Gospodin od" i sl.?

Velim da neće biti potrebno dalje pratiti takve besmislene izrode rafinerije čovekovog razuma, već možemo odmah dati konačni sud: Sva ovakva pohlepna profinjenja po prethodnom razmatranju nisu ništa drugo do idolopoklonstvo, jer su žrtve čovečijeg duha spoljnjoj slepoj telesnosti.

A ako su idolopoklonstvo, onda su i pravo kurvarstvo, i njihov smer dokazuje da se ne mogu primiti u sferu čednosti.

Zašto je Vavilon nazvan kurvom? Zato što se tamo odomaćila sva zamisliva profinjenost. Zato i u pravom smislu "kurvati se" znači: Služiti bludu svom životnom snagom. Tako bogat suprug koji se oženio zgodnom i pohotljivom ženom samo radi užitka nije ništa drugo do pravi bludnik i njegova žena prava bludnica.

Pa tako i ovde ovoj deci pokazuju blud u njegovoj biti, da nije ništa drugo do prava pravcata sebičnost i žudnja za užitkom.

Bilo je potrebno da vam se ova zapovest tim podrobnije rasvetli zato što čovek ni jednu drugu zapovest ne prenebregava tako lako kao ovu. – Rekao bih da sada i ovo predavanje razumete, pa ćemo odmah preći u sedmu dvoranu.

Sedma zapovest

Evo nas u sedmoj dvorani. Gle, u njenoj sredini na ploči koja se nalazi na svetlom belom stubu piše jasno čitkim pismom "Ne kradi". – Ovde se pri prvom pogledu ove zakonske ploče sigurno odmah svakom nameće pitanje:

Šta ovde da se krade budući da niko nema svojinu, već je jedino uživalac što Gospod daje? Ovo pitanje je prirodno i ima dobar smisao, a može se i sa istim pravom postaviti na nebeskom telu; jer i na njemu daje Gospod sve što postoji, pa se ipak ljudi uzajamno mogu potkradati na svak moguć način.

Zar se i ovde ne bi moglo pitati i reći: Zar Gospod nije podjednako za sve ljude stvorio svet i zar svako nema podjednako pravo da uživa u svemu što pruža stvoreni svet? A pošto Bog sigurno nije stvorio svet samo za neke pojedince, već za sve ljude, onda prema tome svako ima pravo da po svojoj potrebi uživa u proizvodima sveta; pa zašto je onda ova zapovest bila dobra, kojom je ljudima očito odobreno neko pravo svojine i tek tako je postala moguća krađa? Jer gde nema neko "moje i tvoje", nego jedino opšte "nas sviju", tamo bih voleo da vidim onog koji bi pored sve volje mogao nešto da ukrade svom bližnjem.

Zar nije bilo pametnije umesto ovog zakona, kojim se opasno dopušta odvojeno pravo svojine, ukinuti za sva vremena svako pravo svojine? Onda bi taj zakon bio potpuno izlišan, svi svojinski sudovi na svetu ne bi ni nastali i ljudi bi na najlakši način međusobno živeli kao istinska braća.

Uz to još treba uzeti u obzir da je Gospod ovu zapovest preko Mojsija dao upravo u takvom trenutku kada baš ni jedan od sve mnogobrojne dece Izraela nije ni imao sopstvenu svojinu; jer što se tiče ponetog zlata i srebra iz Egipta – bilo je svojina sveg naroda pod nadzorom njihovog vođe.

A što se tiče odeće, bila je posve jednostavna i pri tom toliko bedna da jedan odevni predmet u vašem sadašnjem vremenu jedva da bi stajao neki dinar. Uz to ni jedan Izraelac nije imao zalihu odeće, već što je nosio na sebi, to je bilo sve što je imao.

U tom dođe ova zapovest. Dakako da se izraelski narod morao međusobno pitati u čudu šta li da krademo jedan drugom? Da li našu decu? Kad je u ovom sadašnjem mučnom položaju svako sretan ako ima što manje dece? Da nećemo jedan drugom da krademo naše lonce? A šta imamo od tog? Jer onaj koji nema lonac, ionako ima pravo, ako ima što za kuvanje, da to kuva zajedno u loncu svog suseda. A onaj koji ga ima neće mu biti potrebno da pribavi još jedan te da ima više tereta da nosi. Stvarno nam nije jasno šta ovde možemo da krademo jedan drugom. Da nije čast? Sluge smo jednog te istog Gospodara, koji itekako dobro zna vrednost svakog čoveka. A da uzajamno umanjujemo jedan drugog, šta bi tim postigli pred licem Onog koji nas uvek sasvim vidi? Dakle odveć ne znamo šta činiti s tom zapovešću. A da li ova zapovest treba da važi za neko buduće vreme ako nam Gospod jednom bude dopustio da imamo odvojenu svojinu? Ako je tako, onda neka nas bolje ostavi ovako kakvi smo i zapovest potire sama sebe.

Gle, tako je zbilja izraelski narod tu i tamo razmatrao i to mu se u njegovom položaju u pustinji nije ni moglo zameriti; jer tamo je svako bio podjednako bogat i podjednako velik, tj. u svom ugledu.

A zar sadašnji verujući narod novozavetno s Gospodom ovako mudrujući ne bi mogao negodovati i reći: O Gospode! Zašto si negda dao takvu zapovest kojom je vremenom ljudima na Zemlji bilo dopušteno odvojeno svojinsko pravo i baš zbog tog svojinskog prava nastala je bezbrojna gomila lopova, razbojnika po putevima i ubica? Ukini stoga tu zapovest ne bi li tako nestala vojska lopova, ubica i razbojnika i svakakvih varalica, a isto tako i druga vojska svetovnih sudija, svaka na svoj način sasvim prazna ljubavi prema bližnjem. –

Ovde kažem: Ovaj uzvik se može čuti i izgleda potpuno opravdan pod ovim kritičkim rasvetljavanjem. A zašto i kako? Najpre od Boga kao odveć najljubaznijeg Oca ne može se očekivati sigurno ništa osim jedino sve samo najbolje. Zar onda da pomislimo da je Bog kao najbolji Otac ljudi hteo da im da ustav kojim će se sigurno samo unesrećiti, i to vremenski i večno?

A ako se Bogu nužno mora pripisati najveća dobrota, najveća mudrost, pa prema tome i pouzdano sveznanje, po kojem je sigurno trebalo da zna kakve plodove će neminovno doneti takva zapovest, onda ne možemo a da ne zapitamo: Gospode, zašto si nam dao takvu zapovest, zašto si nas njom neretko strašno unesrećio? Zar zaista beše takva Tvoja volja? Ili, pak, nisi ni dao ovu zapovest, nego je ljudi ubaciše tek naknadno iz svog koristoljublja, pošto su izgleda naumili da se izdvoje iz opšteg broja svoje braće te da u takvom stanju opravdano skupljaju vlastita blaga ne bi li se pomoću njih utoliko pre izdigli kao gospodari nad svojom skupljenom sirotom braćom?

Gle, sve se to da čuti i niko takvo što ne može osporiti. Povrh toga moramo čovečijem razumu da pospemo nekoliko zrna pravog tamjana ako mu je u ovom dobu barem bilo vredno da na takav način kritički rasvetli Mojsijeve zakone. No da li je neko kod ove kritike nešto dobio? Ljudi sigurno ne, a sigurno ni Gospod jer se u ovoj kritici očito ne ispoljava božanska ljubav i mudrost.

No, kako li ovaj zakon uzeti i posmatrati da bi pred Bogom i svim ljudima izgledao potpuno posvećenim da ga izgovara najveća božanska ljubav i mudrost i da u sebi nosi Gospodnju najmudriju skrb radi vremenskog i večnog blaženstva i dobitka? Kako je do sada objašnjavano, pogotovo u sadašnjim vremenima, moralo je širiti, dašta, samo nesreću. Zato ćemo po smilovanju Gospodnjem otkriti pravo značenje ove zapovesti kako bi ljudi u ovom u budućnosti našli svoju sreću, a ne nesreću. A da bismo to postigli, najpre ćemo razmatrati šta treba razumeti pod "krasti".

Da se najpre pod "krasti" nikako nije moglo razumeti samovlasno oduzimanje materijalnih dobara nekog drugog, potpuno je jasno ovim što posebno u vreme zakonodavstva niko od izraelskog naroda nije posedovao svojinu. Čak kada je narod ušao u obećanu zemlju bilo je tako uređeno njegovo ustrojstvo da niko u zemlji nije mogao posedovati potpunu pravnu svojinu, već je usmerenje bilo što više na zajednicu dobara i svaki potrebit Izraelićanin, ako je uostalom živeo po božanskom poretku, morao je svugde naiđe na gostoljubiv prijem i smeštaj.

A da se u ovoj zapovesti pod "krasti" shvatalo samovoljno oduzimanje blaga nekog drugog, onda bi nesumnjivo, kako je tokom ovog prikaza dovoljno jasno bilo pokazano, prekor pao na zakonodavca, pošto bi ovim donekle prećutno opravdao sticanje, idustriju pa prema tome i lihvarenje. Jer to svakom čoveku na prvi pogled mora pasti u oči, ako samo u malom stepenu ume nešto jasnije da razmišlja, da je pravo svojine potpuno sankcionisano i potvrđeno uvedeno čim se da zakon kojim nečija svojina mora da izgleda potpuno obezbeđenom. A zar bi se s druge strane mogao očekivati takav zakon od zakonodavca koji je svojim sopstvenim ustima rekao svojim učenicima: "Ne brinite se šta ćete jesti i piti i čime ćete pokriti vaše telo, jer tako čine neznabošci. Tražite pre svega carstvo Božje; sve ostalo će vam već pripasti samo po sebi."

Takođe govori isti zakonodavac: "Ptice imaju svoja gnezda i lisice svoje jame, a Sin čovečiji nema kamen kojeg bi stavio pod Svoju glavu". Opet s druge strane vidimo Njegove učenike kako čak u Subotu trgaju klasje, dakle očito kradu. Kada su se vlasnici njive žalili, kažite: koga je veliki zakonodavac prekorio i to vrlo osetno? Samo trebate da pogledate u knjigu i sve će vam biti jasno.

Dalje vidimo jednom istog zakonodavca u položaju kada mora da plati putarinu. Da li je zahvatio u sopstveni džep? O ne, nego znao je da je u obližnjem jezeru riba progutala izgubljen statir. Petar je morao da ode, da uzme kovnicu iz čeljusti ribe koju je držala snaga Gospodnja i s njim da plati putarinu.

A ja pitam: Zar po vašem svojinskom pravu nalazač koji je na bilo koji način našao neko blago ima raspoložljivo vlasničko pravo? Zar veliki zakonodavac nije morao znati – ili nije hteo znati – da je od ovog blaga koje je nađeno u ribi imao raspoložljivo vlasničko pravo samo na trećinu i to tek nako predhodnog javnog ili službenog oglasa o nađenom? Takvo što nije učinio; prema tome, očito je počinio dvotrećinsku krađu, ili proneveru, što je isto.

Dalje bi se po pravnim načelima moglo pitati – ako pretpostavimo da je samo mali broj Jevreja potpuno znao ko je zapravo bio Hristos – ko Mu je dopusio da oduzme onu magaricu njenom vlasniku te da je sam upotrebi po svom nahođenju.

Ovde će reći: Pa On je bio Gospodar sve prirode i ionako je sve bilo Njegovo. To je tačno, ali kako onda može da kaže u svetskom pogledu da Sin čovečiji nema ni kamena, a s druge strane kaže da nije došao da ukine zakon, nego da ga potpuno ispuni.

Ako bismo hteli da pratimo Njegovu misiju, onda bismo našli još ponešto gde veliki zakonodavac po sadašnjim svojinskopravnim načelima i po opsežnom pravnom objašnjenju sedme zapovesti očito krši upravo ova pravna načela. Kako bi ovde prošao neko ako bi nekom vlasniku uništio drvo ili veliko krdo svinja i još toga? Velim da imamo dosta primera po kojima se više nego jasno vidi da je veliki zakonodavac sa ovom sedmom zapovešću povezao sasvim drugi smisao no kakav je vremenom osmišljen od koristoljubivog i lakomog čovečanstva.

Reći će: To je sad sasvim jasno, ali koji je smisao povezao, to je sakriveno još iza gustog vela. A ja kažem: Samo strpljenje. Ako smo do sada podrobno rasvetlili pogrešno poimanje ove zapovesti, onda ćemo valjda pravo značenje ove zapovesti takođe lako naći; jer ako neko ume da prozre kakvoću noći, valjda se neće bojati da će danju imati premalo svetlosti.

Pa šta zapravo u pravom istinskom smislu znači "Ne kradi"? U pravom smislu to znači: Nikako ne napuštaj božanski poredak, ne stavljaj se van njega i ne pokušavaj ovladati pravima Božjim.

A šta su ova prava i u čemu se sastoje? Bog jedino jeste svet i jedino Njemu pripada sva moć. Onaj koga sam Bog posvećuje i kojem dodeljuje moć, taj je poseduje zakonito; a onaj koji sam sebe posvećuje i prisvaja božansku moć ne bi li u njenom sjaju vladao koristoljubivo i gramzivo, taj je u pravom smislu lopov, razbojnik i ubica.

Onaj koji se dakle samovlasno i samoljubivo kakvim god spoljnim prividnim i varljivim sredstvim, bilo zemaljske, bilo duhovne prirode, podiže nad svojom braćom, taj prestupa ovu zapovest. Takvim smislom ovaj zakon uče ovde i ovoj deci i pokazuju praktičnim putem da nikoji duh nikada samovlasno ne upotrebljava snagu i moć koja se nalazi u njemu, nego jedino po božanskom poretku.

A sada će reći: "Ako je to tako, onda je dozvoljeno krasti i otimati. A ja kažem: Samo strpljenje, sledeći nastavak će sve postaviti u pravom svetlu. A za sada ćemo se ovim zadovoljiti pošto eto znamo šta treba razumeti pod krasti i da Gospod ovom zapovešću nikada nije uveo svojinsko pravo.

Sada bi se moglo pitati: kada Gospod nikada nije uveo svojinsko pravo, pa prema tome nije ni dao zapovest kojom bi se poštovalo posebno izlihvareno bogatstvo tolikih škrtih lihvara i to prema bezbrojnim najsiromašnijim ljudima, da li se onda sme krasti, naime ono što su zgrnuli takvi lihvari protivno božanskoj zapovesti? Ta lopovu se po zemaljskim zakonima, čim bude uhvaćen, oduzimaju njegove ukradene stvari. Zar ne bi trebalo utoliko pre da se ima pravo oduzeti pravim lopovima i razbojnicima naspram božanskog zakona njihova zgrnuta bogatstva i razdeliti ih među siromašnima?

Razumno zaključivši protiv ovog zahteva ne bi se baš moglo prigovoriti, no pravi čovek ima još veće sile u sebi no svoj razum. A šta će one reći na ovo odobravanje razumom?

Pitajmo našu ljubav prema bližnjem i našu božansku ljubav. Šta ova ljubav govori u svom unutarnjem, večno živom duhu iz Boga? Govori ništa drugo do ono što je sam Gospod govorio, naime: "Moje carstvo nije od ovoga sveta" i "Onaj koji ljubi svoj spoljnji život, izgubiće unutarnji; a ko svoj spoljni život izbegava i omalovažava, zadržaće unutarnji." – Ovo tada govori unutarnji duh.

Nigde ne vidimo poziv da navalimo na bogatstvo imućnih. Sam Gospod govori: "Dajte caru carevo." Takođe ne zapoveda bogatom mladiću da proda svoja dobra, nego samo ga prijateljski savetuje uz obećanje večnog života.

Pošto dakle nigde ne nailazimo na zapovest Gospodnju kojom bi izričito zapovedio da se nekako dočepamo bogatstva lihvara, onda je valjda jasno kao dan da pravi hrišćanin nema pravo da navali na blaga imućnih. Čak onaj koji je u najvećoj nevolji nema neko dokazivo pravo od strane Gospoda da se dokopa blaga čak pravog lopova; no dašta ima na to pravo ceo jedan narod pri velikoj nevolji.

Pa zašto? Zato što onda sam Gospod u narodu delujući nastupa i uzrokuje tako pravedan sud nad nezasitim lihvarima. Samo niko sebi da ne dozvoli, osim u slučaju krajnje nužde, da umori lihvare i bogate tvrdog srca, nego neka im samo oduzme onoliko od njihovog preobilnog blaga koliko je narodu nužno potrebno kao potpora da ponovo stane na noge miroljubivog privređivanja.

A bogatom lihvaru neka bude još uvek dovoljno ostavljeno da na svetu ne trpi oskudicu, jer ta to je njegova jedina nagrada za svoj trud. A Gospod neće nikog da kazni već jedino samo da nagradi po načinu njegovog truda.

A budući da bogat i lihvar posle ovog zemaljskog života više nema šta da očekuje, onda je pravedno i pravo da za svoj talenat nađe platu tamo gde je radio.

Osim toga Gospod takođe neće nikog na ovom svetu potpuno da osudi kako bi ovde za svakog ostala mogućnost da se slobodno odvrati od sveta i da se vrati Gospodu. Oduzme li se sad takvom bogatom lihvaru sve, onda izgleda kao potpuno osuđen; jer očaj će ga obuzeti i neograničen bes i gnev u kojem nikako ne može stupiti na put spasenja. A ostavi li mu se još dovoljna imovina, onda pod prvo nije izložen nikakvoj zemaljskoj oskudici i ne izgleda potpuno nenagrađen za svoj talenat štednje, a kao drugo u tom stanju kao sasvim neosuđen još može i da posluša savet koji je Gospod dao bogatom mladiću te tako može da dospe do večnoga života.

A najmanje kod takvih krajnjih poduhvata od strane duboko osiromašenog naroda da se učine krvavi zločini; jer dogodi li se takvo što, više ne deluje Gospod sa narodom, pa narod svoje delo neće videti blagoslovenim. Jer ako i danas pobedi, sutra će biti bijen, pa će teći jedna krv na drugu. Nikada čovek da ne zaboravi da su svi ljudi njegova braća. Šta god preduzima, neka preduzima uvek srcem ispunjenim ljubavlju; nikad nikom neka ne čini zlo, nego jedino uvek samo dobro, posebno u duhovnom delu, koji deluje ka večnom životu.

Ako mu je takva ćud, onda će Gospod blagosloviti njegov postupak, u suprotnom prokleti. Jer ako Gospod sam neće nikom da bude večno ubijajući sudija, kome je vlasna sva sila na nebu i na Zemlji i nema nikog da pita šta da čini ili da ne čini, utoliko manje da čini čovek na Zemlji ono što je po njegovoj zloj volji.

A teško narodu koji se bez krajnje nužde diže protiv bogatih i moćnih! Biće za svoje delo grdno kažnjen; jer siromaštvo jeste Gospodnje. Ko ljubi Gospoda ljubi i siromaštvo, a bogatstvo i udoban život je sveta i sotone. Onaj koji za tim teži što je sveta i to voli, taj se od glave do pete utelovio sotoni.

Sve, dakle, dok se neki narod samo jednom dnevno donekle može nasititi i održati u životu, neka se ne diže. A kad bogati i lihvari skoro sve zgrnu tako da hiljadama siromašnih očigledno preti smrt glađu, onda je vreme dići se i prekomerna dobra bogatih međusobno razdeliti; jer onda Gospod hoće da bogati velikim delom budu kažnjeni za svoju sramnu sebičnost i lakomstvo.

Na kraju rasprave o ovoj zapovesti još bi se neko mogao pitati da li je kamata na pozajmljen kapital takođe donekle protiv sedme zapovesti?

Ovde ja kažem: Ako je u nekoj državi kamatna stopa zakonski određena, onda je i dozvoljeno po toj kamatnoj stopi uzeti interes od bogatih; a ako je neko nekom potrebitom pozajmio nužan kapital, onda neka zato ne traži kamatu.

Uspomogne li se oskudni tim kapitalom toliko da je sada svojom privrednom delatnošću građanski situiran, neka gleda da pozajmljeni kapital vrati svom prijatelju. Ako iz zahvalnosti hoće da plati zakonsku kamatu, onda neka je zajmodavac ne prihvati, nego neka podseti onog koji vraća da je po svojoj mogućnosti preda svojoj siromašnoj braći.

A sasvim siromašnima neka niko ne zajmi kapital, nego što im da, neka im da zacelo. To je u ovom pogledu volja Gospodnja; ko ju sledi imaće ljubav Gospodnju. – Pošto smo ovim dotakli sve što se tiče ove zapovesti, možemo odmah preći u osmu dvoranu gde ćemo upoznati zapovest koja će ovoj sedmoj u mnogo čemu ličiti.

Osma zapovest

Evo nas u osmoj dvorani, i na okrugloj ploči, kakvu smo dobro upoznali u svim prethodnim dvoranama, vidimo napisano jasnim pismom "Ne svedoči krivo" – ili što će kazati: ne laži.

Ova zapovest u carstvu čistih duhova zvuči malo čudna, pošto je duh u svom čistom stanju nesposoban na laž. Duh uopšte ne može drugačije govoriti no što misli, budući da je misao već njegova reč. Duh u čistom stanju zato ni ne može prevaliti neistinu preko usana, on je jednostavno biće i ne može imati zasedu (oslonac) u sebi.

Prema tome, samo nečist duh je sposoban lagati kada se ogrne nekom materijom. A kada je neki duh, i nečiste prirode, bez svog grubog omota, onda ni ne može izgovoriti neistinu.

Upravo zato se i zli duhovi omotavaju svakakvim grubim varljivim prikazama ne bi li u takvom omotu mogli da lažu.

Zato se i poznati Sotona u raju pred prvim parom morao omotati materijalnim oblikom zmije ne bi li tako u sebi imao zasedu (oslonac) kako bi mogao jedno da misli a drugo da govori.

Zato su ljudi na Zemlji i sposobni da lažu koliko hoće jer u svom telu imaju zasedu (oslonac) iz koje telesnu mašinu mogu da pokrenu upravo u suprotnom smeru od onog šta misle.

Ovo pak, kao što primetih, čistim duhovima nije moguće. Doduše, kada se pokazuju prema zemaljskim ljudima, onda mogu da se ispolje u saobraznostima, pa tada kažu neretko nešto sasvim drugo no što predstavlja unutarnji smisao njihovog govora, ali to ne znači lagati, već duhovnu istinu položiti u zemaljske slike koje tačno odgovaraju istini.

A iz ovog vidimo da ova zapovest uopšte ne vredi za duhove pošto im sasvim sigurno potpuno nedostaje sposobnost laganja.

A za koga onda važi ova zapovest? Znam, odgovor će brzo biti gotov, pa će reći: Važi za duhove koji su obavijeni materijom i zapoveda im da svoj omot ne upotrebljavaju drugačije no što je svojstveno njihovo razmišljanje u njima u njihovom čisto duhovnom stanju i iz kojeg potiče htenje.

No znamo da ova zapovest, kao i sva prethodna, izhodi iz Boga – pratemelju sveg duhovnog. A kao takva neće imati samo materijalno važenje nemajući istodobno i duhovno.

A da bismo ovom došli pravo do dna, moramo raspraviti šta zapravo treba razumeti pod "lagati" ili "dati krivo svedočanstvo". Pa šta je zapravo laž ili krivo svedočanstvo u samoj sebi? Kazaćete: svaka neistina. No ja pitam? Pa šta je neistina? I ovde će neko imati brz odgovor i kazati: Svaka rečenica koju čovek izgovara ne bi li njom zavarao nekog jeste neistina, laž, krivo svedočanstvo. Spolja je ovo dobro ali ne i iznutra. Za ovo ćemo postaviti malu proveru.

Pitanje: Može li volja misliti? Svaki čovek ovo mora odreći pošto će kazati: Volja se odnosi prema čoveku kao tegleća životinja prema kolima. Ona ga snažno vuče, no gde će ga odvesti bez mislećeg vozača?

Dalje pitam: da li može misao hteti? Vratimo se vozilu. Da li najrazumniji vozač bez tegleće snage životinja može s mesta pokrenuti teška kola? Svako će reći: Ovde bi hiljadu najpametnijih vozača uz teško opterećena kola mogli postaviti sva moguća filozofska načela, pa ipak svim tim sjajnim mislima ne bi pomerili kola s mesta sve dok se u svojim mislima ne sporazumu da pred kola treba postaviti odgovarajuću vučnu silu.

Ovim primerom smo sada videli da volja ne može misliti i misao ne može hteti. A ako su misao i volja sjedinjeni, onda volja može da čini samo našta je misao navodi.

A sada pitam dalje: Ako stvari stoje tako, ko onda iz čoveka može lagati? Volja sigurno ne jer ona jeste nešta što se uvek upravlja prema svetlosti misli. Može li misao lagati? Sigurno ne, ona je jednostavna i ne može se deliti; ali valjda će telo u čoveku moći da laže? Bilo bi zaista posve čudno negde saznati kako bi telo moglo da laže kao po sebi mrtva mašina, koju pokreće ka dejstvu jedino misao i volja duha preko duše.

No, otkrivam upravo nekog psihologa i to iz reda duhovnih dualista, taj govori: I duša čovekova jeste samosvesno misleće biće i misli delom iz prirodnih i delom iz duhovnih slika. Pa stoga u njoj itekako mogu nastati dve vrste misli, naime prirodne i duhovne. Zato duhovne može u sebi da misli, ali pošto joj takođe stoji na raspolaganju volja, onda umesto navodne istine, koju valja izgovoriti, ili duhovne misli može da izgovori prirodnu misao, koja je duhovnoj istini potpuno suprotna. I kada to čini, onda laže ili daje lažno svedočanstvo. Šta mislite da li je ovaj zaključak tačan?

Izgled tačnosti dakako ima uzevši i posmatrajući za spoljnjeg čoveka, no u biti je ipak pogrešan. Zar bi se pojavio neki rad ako bi se za otpravljanje recimo nekih kola upreglo kako napred tako i nazad konje istog broja i iste snage i uz to uzelo i vozače da upravljaju konjima?

Kao što kola nikad ne bi bila pokrenuta s mesta, isto tako bi izgledalo sa životom čoveka ako bi se osnovao na dva suprotna živa načela. To bi bilo isto kao plus jedan i minus, što u zbiru daje nulu.

Dakle mora da postoji samo jedno živo načelo; ali kako ono može lagati i dati krivo svedočanstvo?

Ili ovo jedno načelo, kao što je dokazano, ni ne može lagati ni dati lažno svedočanstvo; ili se pod pojmom "lagati" i "dati krivo svedočanstvo" temeljitije mora razumeti nešto drugo od onog što se do sada razumelo.

Ovde će dakako neko reći: Ako ovo tako treba uzeti, onda se svaka nama poznata laž, svaka kriva zakletva kao i svaka obmana rečima treba smatrati negrešnim, slobodnim i sasvim običnim. Dobro, kažem ja, prigovor ne bi bio tako loš, ali po vašoj poslovici "ko se zadnji smeje, najslađe se smeje" ostavićemo slično zadovoljstvo za kraj.

A da bismo ovaj gordijev čvor u neku ruku jednim udarcem odmrsili, ićićemo odmah na pretres glavnog pojma u ovoj osmoj zapovesti.

Znamo da je od Gospoda svakom duhu data slobodna volja a i slobodna misao da rasvetljava slobodnu volju. Ova misao u duhu jeste zapravo vid i svetlost duha, kojim može da vidi stvari u njezinoj prirodnoj sferi.

Pored ove svetlosti, koju je suštastveno i svojstveno dobio svaki duh od Boga, poseduje još i drugu sposobnost primanja unutarnje najsvetlije svetlosti od Boga; no ne svojim okom, nego uhom, koje je zapravo takođe oko. No ne oko za prijem spoljašnje pojave, koje nastaju svemoćnom voljom Gospodnjom, već oko za prijem čisto-duhovne svetlosti iz Boga, naime reči Božje.

Ovo možete primetiti već iz vaše prirodne osobenosti ako samo donekle obratite pažnju koliko različito je ono što vidite svojim očima i uz to čujete svojim očima. Svojim očima možeta da vidite samo prirodne slike, ali ušima možete da primite zrake iz unutarnje božanske dubine.

Možete da čujete jezik duhova u sazvučju zvukova, ili bolje rečeno: Svojim telesnim ušima već spolja materijalno možete da čujete tajne oblike unutarnje duhovne tvorevine. Koliko li samo zaostaje oko prema uhu.

Gle tako je kod duha. Zahvaljujući takvom ustrojstvu sposoban je da prima dvojako, naime spoljno slikovito i unutarnje suštastveno istinito.

U ovom dvostrukom vidu je položena tajna slobodne volje.

Svaki čovek, bio čisto duhovan ili još omotan materijom, ovom sposobnošću nalazi se sasvim prirodno između nutrine i vanjskog. Prema tome svagda može gledati bezbroj vanjskih oblika, a istovremeno takođe u sebi može primati isto toliko unutarnjih, čisto božanskih istina. Svetlošću spolja od svega što vidi ne hvata ništa drugo do spoljni oblik, pa ovim u sebi samom, upravo primanjem ovih oblika, može biti tvorac svojih misli.

Ovim mislima svoju slobodno raspoloživu volju može i pokrenuti kako i kada hoće. Ako ne koristi drugo oko unutarnje božanske svetlosti, već se zadovoljava i bavi samo oblicima, onda je on čovek koji očito vara sam sebe, jer oblici su za njega dotle prazne pojave sve dok ih ne može shvatiti u njihovoj dubini.

A ako čovek takođe istovremeno od Gospoda ima unutarnju svetlost pa vidi, samo ako hoće, nutrinu ovih oblika, a pri tom se sam prekrivi i svedoči o spoljnim oblicima drukčije no što vidi unutarnjim duhovnim okom, što je uho, njihov veliki značaj, onda očito spolja viđenim oblicima daje lažno svedočanstvo.

Ovde smo već iz korena pretresli šta u biti znači "dati krivo svedočanstvo". A uglavnom se opet radi o tome da čovek o božanskoj istini u sebi ne govori drukčije no što opaža u sebi.

A u Najunutarnijem ovo izgleda ovako: Ljubav je jednaka unutarnjoj viđenoj svetlosti istine neposredno iz Boga, a mudrost je jednaka zračećoj svetlosti iz Boga kroz sva beskrajna večna prostranstva.

A ako neko ima ljubav, a ne primenjuje je, nego samo svojom spoljnom svetlošću i svojom ovom svetlošću vođenom voljom sve više i više u beskonačnost hvata zrake, koji idu prema spolja, onda postaje sve slabiji, međutim, usled svog izleta na sve strane duhovno uzevši sve naduveniji i sve manje primljiviji za unutarnju svetlost ljubavi i istine iz Boga.

Ako je takav slučaj, onda takav čovek sve manje liči Bogu, pa svakom česticom svog postojanja iz temelja daje krivo svedočanstvo Božanskom biću, kome bi potpuna srazmera trebalo da bude.

Onaj koji dakle opaža božansku reč, ali je ne sledi, nego sledi samo što podmićuje njegove spoljne oči, ovim i draži njegovu čulnu volju, taj svakim korakom koji čini, svakom rečju koju govori i svakim pokretom ruke koji čini daje krivo svedočanstvo. I da govori čistu božansku istinu, čistu reč Jevanđelja, ipak laže i daje Gospodu krivo svedočanstvo, zato što ne postupa po reči i po istini.

Ako se neko moli Bogu, a ne živi po reči Gospodnjoj, taj laže onoliko koliko je dug. Njegova molitva je tada samo spoljni obrazac, čija se unutarnja vrednost sasvim gubi, zato što se unutarnja božanska svetlost ne koristi za rasvetljavanje i oživljavanje nutrine ovog spoljnog oblika.

Upravo je onako kao kad neko najvećim ushićenjem posmatra neku zvezdu. Šta mu vredi sve ovo ushićenje i posmatranje ako zvezdu ne može posmatrati u svojoj neposrednoj blizini kao divan svet? Podoban je gladnom pred zatvorenim ormarom gde se čuva hleb. Može ga posmatrati čežnjivo i poštujući koliko hoće, međutim da li će se nasititi? Dašta da neće. Jer sve dok ne može da zagrize u unutrašnjost hleba i da ga primi u stomak neće mu ništa vredeti sve posmatranje, poštovanje i ushićenje pred ormarom.

A kako u sebi otvoriti ormar gde se čuva hleb istinske sličnosti Božje i nasitite se? Sigurno nikako drukčije nego u sebi upotrebiti unutarnje sredstvo i prema tome usredsrediti se prema istini opaženoj od Boga, da se od oblika koje se vide prema spolja primi, radi delujuće upotrebe, samo ono što se i u kojoj se meri nađe potpuno saobraznim i saglasnim s unutarnjom svetlošću te prema tome i božanski istinitim. Čim to nije slučaj, onda je sve što čovek čini i preduzima krivo svedočanstvo o unutarnjoj božanskoj istini, pa prema tome prava laž prema svakom bližnjem.

Zato Gospod govori: "Onaj koji se moli, neka se moli u duhu i istini", i: "Ako se molite, idite u vašu sobicu", i dalje: "Ne mislite šta ćete reći, nego tog časa će vam se staviti u usta."

Ovde su očito ukazane spoljnje misli, koje već stoga nisu istinite same po sebi zato što su misli; jer istina jeste unutarnja, jeste motiv za postupak prema reči Božjoj i pre se objavljuje no sledujuće prazne bujice misli.

Prema tome neka se svako usmeri prema ovoj unutarnjoj istini i neka deluje po njoj; tako će sve više i više delotvorno povezati svoje misli sa ovom unutarnjom svetlošću, te će tako u sebi dospeti do jedinstva i do božanske sličnosti, u kojoj će mu večno biti nemoguće da bude lažlivac.

A da je onda i svako koji govori drugačije no što misli i postupa drugačije no što govori i misli lažljivac, samo se po sebi razume; jer takav je već sav pokopan u krajnje spoljnju i grubu materiju i oduzeo je svom duhu sav božanski oblik. – Tako i ovim učenicima ovde objašnjavaju ovu zapovest po njenom unutarnjem sadržaju; i pošto to znamo, možemo odmah preći dalje u devetu dvoranu.

Deveta zapovest

Evo nas već u devetoj dvorani i ovde ponovo vidimo našu okruglu ploču na kojoj piše:

"Ne poželi što je tvoga bližnjeg, ni njegovu kuću, njegovog vola, njegovog magarca i njegovu zemlju ni bilo šta što na njoj raste."

Ako posmatramo ovu zapovest, onda se moramo očito izgubiti u iste presude i pređemo istu kritiku koju smo upoznali već u sedmoj zapovesti. Jer i ovde je ponovo reč o svojini gde da se ne poželi što je, razume se po sebi, bilo ko prema spolja pravno prisvojio.

Neće li opet neko doći do pitanja i reći: Kako se mogla dati ova zapovest izraelskom narodu u pustinji, gde niko ni nije imao kuću, ni vola, ni magarca, ni zemlju ni usev na njoj? Moralo bi se kod izraelskog naroda ovu svojinu samo uzajamno uobraziti. Pa bi možda jedino mogla glasiti: Ako tvoj bližnji uobrazi posedovanje nečeg sličnog, onda nemoj ni ti uobraziti da nešto slično ili čak uobrazilju tvog bližnjeg tako svojinski sam sebi uobraziš da je ona zaista tvoja svojina ili da je barem svojinski hoćeš posedovati.

Velim ovde neće biti potrebne mnoge kritičke presude kako bi se na prvi pogled uvidela providnost takve zapovesti. Neka zapovest mora da postoji jedino kako bi osigurala neku čvrstu stvarnost, čiji bi gubitak svakom nešta značio. A ono što neimar kula u vazduhu gubi prema drugom neimaru kula u vazduhu, ako bi se ovaj zbilja protivzakonito drznuo da gradi slične kule u vazduhu, velim – kako bi se takva golema šteta odmerila – bila bi potrebna posve tanana, jest, gotovo eterično avetinjska terazija. I da je po mišljenju neke određene sekte na Zemlji arhanđeo Mihailo zbilja opremljen na pretek takvim instrumentima, ipak sam čvrsto uveren, neki takav posve osetljiv instrument za težinu nedostaje mu zacelo.

A ovo ovde ukazah samo zato da bih predočio koliko god jasnije potpunu ništavnost nekog čisto uobraženog poseda. A ako ovako stoje stvari, čemu onda takva zapovest, koja nipošto ne smera obezbeđenje svojine nekog drugog, kada niko ni nema neku sličnu svojinu, koja se usled ove zapovesti nesme poželeti?

A ovde će prigovoriti i kazati: Gospod je predvideo da će ljudi vremenom međusobno obrazovati svojinsko pravo, pa je u tom pogledu ovom prilikom već unapred izdao zapovest kojom će se ljudima obezbediti buduća svojina i kako niko nema uzajmno pravo da na bilo koji način prisvoji svojinu svog bližnjeg. To bi bio lep pucanj! Velim, teško da se gore može obeščastiti božanska ljubav i mudrost no takvim judicijumom.

Gospod, koji će sigurno prvenstveno odvratiti svakog čoveka od prisvajanja nečeg na Zemlji; Gospod, pred kojim je svako zemaljsko bogatstvo gadno, On li da je izdao zapovest u korist i blagonaklonost lakomstva, sebičnosti, lihvarenja i škrtosti, zapovest za sigurno izazivanje uzajamne zavisti?

Mislim da ovde neće biti potrebno gubiti još više reči jer besmislenost takve egzegeze i suviše je očita no da je potrebno dugo i široko navoditi je.

Međutim, da bi se ova stvar ipak i za najslepijeg učinila opipljivom, pitam svakog temeljno učenog pravnika: Na čemu se zapravo izvorno zasniva pravo svojine? Ko je zapravo prvom čoveku odobrio pravo svojine neke stvari? Pretpostavimo iseljenike u nekom još nenaseljenom kraju. Nađu ga i nastane se tamo. Shodno kojeg svedočanstva svojine i prava posedovanja mogu prisvojiti takvu zemlju kao vlasnici i nastaniti se tamo kao zakonski posednici?

Već znam šta će ovde reći, ništa drugo do primo occupanti jus [prvi koji zauzme, ima pravo]. Dobro, kažem ja, ali koji od ovih dvanaest iseljenika po ovom ima manje ili veće pravo na novu, nađenu zemlju? Reći će: Strogo uzevši prvi uzročnik na iseljenje ima više prava, ili onaj koji je valjda sa palube nekog broda prvi ugledao tu zemlju. Dobro, no po čemu uzročnik ima preimućstvo nad ostalima? Da nisu sa njim pošli, sigurno bi i on ostao kod kuće. Koju prednost nad ostalima ima prvi koji je video zemlju? Što možda ima bolje oči od ostalih? Zar zbog ovog preimućstva koje služi samo njemu ostali treba da budu oštećeni? To bi bilo, nadam se, malo nepravedno suđeno. Dakle, sigurno će svih dvanaest imati isto pravo svojine na ovu nađenu zemlju.

A šta će morati da učine da bi ostvarili svoje jednako pravo posedovanja na ovu zemlju? Moraće da je podele u dvanaest jednakih delova. Ko li pak kod ove deobe otprve ne vidi buduće razmirice? Jer sigurno će A kazati B: Zašto baš ja moram da prisvojim ovaj deo zemlje, koji je po mojoj proceni očito lošiji od tvog? I B će iz istog razloga odgovoriti: Zašto da svoj deo zemlje zamenim za tvoj. Pa neka tako naših dvanaest kolonista deset godina dele zemlju i nećemo doživeti da će deoba svima biti prava.

A ovih dvanaest će se možda među sobom složiti i zemlju staviti pod opšte dobro; ako je to slučaj, da li se onda među dvanaestoricom može izdati zapovest koja obezbeđuje svojinu? Da li jedan drugom može nešto oteti ako sva zemlja pripada podjednako svima, pa prema tome i svi njeni proizvodi, od kojih svako može uzeti po svojoj potrebi ne polažući račune drugom?

Ovde se vidi u prvom slučaju da prvotno nije tako lako zamisliti stvaranje prava svojine. Videti da je to zaista slučaj, samo treba da pogledate na prve doseljenike nekih područja vaše sopstvene zemlje, na primer na tkz. "Heren-kloster-gajstlihe" (Herren-Kloster-Geistliche), koji su donekle bili prvi kolonisti nekog predela. Da su se snašli deobom i da su je našli dobrom sigurno ne bi obrazovali opšte dobro.

Jednom rečju, šta god uradili, nigde nećemo naći izvorno pravo svojine. I ako neko dođe svojim primo occupanti, onda ja pitam da li onog koji dođe posle treba ili odmah ubiti ili ga polako pustiti da umre od gladi? Ili ga treba izgnati iz zemlje, ili ga uputiti na milosrđe primookupanata, a uz to ga odmah prema primookupantima staviti pod najnoviju zapovest?

Velim moglo bi se ovde pitati zašto takav postokupant prema primookupantima odmah svojim prvim nastupanjem, za koje ništa ne može, treba da bude žrtveni jarac, dok oni prvi na ovaj način uzajmno nikad ne mogu da se ogreše? Koji pravnik će mi takvo ponašanje dokazati pravosnažnim? Velim, ovde bi samo trebalo postaviti nekog Sotonu za advokata, koji bi bio u stanju da takvo nešto dokaže; jer svakom čoveku koji samo donekle razmišlja pravilno i pravedno takav bi pravni dokaz bio nemoguć.

Međutim, već vidim da će kazati: Pri prvom naseljavnju neke zemlje dabome da među naseljenicima neće postojati uzajamno pravo vlasništava, pogotovo ako su se međusobno sporazumeli na opšte dobro, ali između naselja, koje su prve državne tvorevine, sigurno nastupa pravo svojine čim se uzajmno postojeći utvrde.

Dobro, kažem ja, ako je to slučaj onda, prvo i prvo, svako posebno naselje mora da dokaže svoje prvotno pravo vlasništva. A hoće li to moći budući da od Gospoda samo ima pravo korišćenja, a nema i pravo posedovanja?

Pravo korišćenja ima svoju povelju u stomaku i na koži; ali gde se to ispoljava pravo posedovanja, posebno ako se uzme u obzir da svaki čovek, bilo domaći, bilo strani, u svom stomaku i na svojoj koži sa sobom donosi istu božansku punovažnu povelju na pravo korišćenja kao što je ima i domaći? – Ako se kaže da je pravo posedovanja prvotno zasnovano na pravu korišćenja, onda ova rečenica dašta potire svako posebno vlasništvo zato što svako ima isto pravo korišćenja. No okrene li se ovo pa se kaže: pravo posedovanja tek pribavlja nekom čoveku pravo korišćenja, onda se protiv ovog ne može ništa drugo kazati do stara pravna reč: "potiori jus", što će drugim rečima kazati koliko i: Ubij onoliko posednika prava korišćenja kako bi silom pesnice potpuno prisvojio sam sebi neki kraj.

Ako bi možda još neki strani posednici prava korišćenja namerili da ti ospore tvoj izvojevani posed po njihovom božanskom pravu korišćenja, onda ih sve lepo pobij ili ih barem u najboljem slučaju postavi kao podanike i poreske obveznike da bi na tvom izvojevanom posedu u znoju svog lica radili za tebe, te da im po tvom nahođenju možeš odmeriti njihovo pravo korišćenja.

Neka se javi ko god hoće i neka mi dokaže neko drugo pravo svojine, zaista za to ću da mu ustupim sve moje blaženstvo i mesto toga da učinim sebe bednim žiteljem zemlje.

Da li može neko, posmatrajući s Božje strane, opravdati rat? Šta je rat? Ništa drugo do svirepo nasilje kako bi se uzelo ljudima pravo korišćenja i silom uvelo pravo posedovanja, to jest, božansko pravo zatrti i umesto njega uvesti pakleno.

Ko bi dakle od Boga mogao očekivati zakon koji će ukinuti božanski zakon prava korišćenja, koji je jasno overen u biću svakog čoveka i koji će mesto njega božanskom moći i ugledom osnažiti pakleno pravo posedovanja? – Velim, besmislenost ove tvrdnje za nekog pojedinog slepca jeste toliko jasna kao dan da se i u rukavicama može opipati.

Iz ovog dakle proizilazi da će ovaj zakon sigurno imati neki drugi smisao no što ljudi prikazuju, gde samo obezbeđuje imetak. Kao božanski zakon moraće da bude punovažan i u svim nebesima iz dubine božanskog poretka. A gde to u nebu neko poseduje kuće, volove, magarce i zemlju? U nebu samo imaju pravo korišćenja, a jedino Gospod pravo vlasništva. – Zato ćemo odmah preći do pravog smisla ovog zakona. –

Međutim, pre no što kažemo potpuno rešenje biće potrebno prethodno navesti još neke napomene, kojima će ponekim pravnim izjelicama i prenaučenim glasnicima međunarodnog prava biti zapušena usta. Jer ovi bi možda mogli da izvedu pravo poseda od prava skupljanja, kojim bi nas barem prividno mogli potući. Zato ćemo se i u ovoj tački ušančiti.

Doduše nije osporiti da svako pre prava korišćenja mora imati pravo skupljanja. Jer sve dok neko svojim rukama i svojom snagom nešto ne uzme i ne pripremi ne može istaći svoje pravo upotrebe. Najzad je tačno da pre nego što neko hoće da stavi jabuku u usta, mora je uzbrati sa drveta ili je pokupiti sa zemlje.

Za pravo skupljanja takođe može istaći više božanskih povelja. Povelja br. 1 jesu oči. Njima mora da gleda gde nečeg ima. Povelja br. 2 jesu noge. Njima mora da ode gde nečeg ima; i povelja br. 3 jesu ruke; njima mora da dohvati i uzme gde nečeg ima. Dakle shodno ovoj povelji čovek od Gospoda ima pravo skupljanja izvornim pravom kao svoju neporecivu imovinu.

A zar se ovde ne bi moglo kazati: Zar onda skupljeno nije potpuna svojina onog koji je ovo skupio radi svoje upotrebe shodno svog božanskog prava skupljanja? Zar sada neko drugi da ima pravo pružiti ruku ili zaželeti ono što je njegov bližnji skupio? Jer očito jedno pravo uslovljava drugo. Ako od stvaraoca imam prirodno pravo upotrebe, koje je zapisano u stomaku i na koži, onda moram da imam i pravo skupljanja zato što bez prava skupljanja ne mogu da zadovoljim pravo upotrebe.

A šta mi vredi pravo skupljanja ako mi ne obezbeđuje zalogaj kojeg prinosim ustima? Jer ako svako ima pravo da mi iz ruke otme jabuku koju sam svojom rukom po svom pravu skupljanja napabirčio zato što je možda komotan da je sam podigne, onda ću očito svojim pravom upotrebe propasti i hteo ne hteo umreti od gladi.

Prema tome, potrebno je da pravo skupljanja može zahtevati pravo svojine barem na ono što je skupilo jer je inače pošteno govoreći nezamislivo pravo upotrebe.

Sa pravom skupljanja povezano je i pravo pripremanja i spravljenja. A ako mi nije dozvoljeno da istaknem potpuno pravo svojine na ono što sam pripremio i spravio, onda je sva upotrebljena snaga uzaludna i prinuđen sam, pod prvo, sve jestive stvari jesti krišom sirove i, pod drugo, stalno ići go. Jer ako sam spravio sebi haljinu, a neko drugi koji je lenj za taj posao oduzme mi je na osnovu njegovog prava upotrebe, postavlja se pitanje kako će na to gledati moje sopstveno pravo upotrebe?

Ako u nekom hladnom kraju sagradim kuću a nemam pored toga na osnovu prava skupljanja i spravljenja i pravo svojine, onda me najbliža družina može isterati iz kuće i sama umesto mene vršiti svoje pravo upotrebe.

A po ovom se jasno vidi da se sa pravom sticanja mora i priznati i odrediti povlašćeno pravo svojine za radnog čoveka, bez kojeg se, čisto uzevši i posmatrajući, ni ne može zamisliti neko postojano ljudsko društvo.

A ako je sada potpuno punovažnim priznato pravo skupljanja i pripremanja, onda mi se kao svojina mora preimućstveno ukazati i parče zemlje na kojem obrađujem neki usev, kao i drvo koje sam posadio i oplemenio.

Ali pitam dalje: Ko će mi to ukazati pri nastanku nekog naselja? – To se da lako objasniti. Naseljenici odaberu među njima šefa koji je bez svakog lakomstva i pri tom je i veoma mudar. Njemu dodele pravo raspodele pa prema tome i pravo ukazivanja uz uzajmnu zakletvu pridržavanja i izvršavanja njegovih odluka. Usled ove zakletve će ljubitelji reda nekog koji bi se protivio uputiti u granice odluke poglavara. Sredstva kako i čime nisu bitna jer će se ona odrediti i vršiti tek po stepenu opiranja.

Ko ovde na prvi pogled ne vidi potčinjavanje i prvo monarhijsko osnivanje neke države? A ko takođe odmah ne uviđa, čim je pravo skupljanja, sticanja i stvaranja sistematski povezano sa povlašćenim pravom svojine, da se nikom na njegovoj svojini ne može ograničiti pravo skupljanja, sticanja i stvaranja. Naprotiv, rukovodećem šefu je prvenstveno stalo do toga da svoje štićenike što više podstakne u vrednoći skupljanja i stvaranja na njihovim svojinski dodeljenim imanjima. I što više neko na svom imanju stekne svojim trudom, to se stavlja u sve udobniji položaj da neograničeno jemči svojem pravu upotrebe.

A ako je ovo pravo svojine jednom nužno ustanovljeno radi obezbeđenja prava skupljanja, sticanja i upotrebe, onda ovo pravo prisilno povlači pravo zaštite; jer bez ovog prava niko nije vlasan posednik svojine koju mu je ukazao šef.

No, ovo pravo zaštite najpre pretpostavlja tačno premeravanje imanja. Kada su granice čvrsto povučene, tek se tada svaki vlasnik može služiti pravom zaštite ili pravom odbrane svoje svojine.

No, ovo pravo zaštite nije izvodivo bez ovlašćenih čuvara.

Dakle, moraju se postaviti redari, koji imaju neograničeno pravo da svakome obezbede granice. Dakle moraju imati pravo izvršenja, što znači, pravo kažnjavanja. A ko će voditi ove redare? Sigurno niko drugi do šef, koji upravlja celim naseljem.

Evo nam nužnog nastanka vojske, a istovremeno i utvrđivanje neograničene moći šefa, koji sada već preko vojnika može da zapoveda i da potvrđuje svoje zapovesti.

Kada smo došli dovde, da li se onda može neko pojaviti i kazati: Sadašnja uređenja države nisu zasnovana na ovom božanskom pravu? Da, nekom kritičaru je sve ovo pravo, no još ne može shvatiti pravo vrhovne svojine monarha. A ja kažem, ako se ovo predhodno da dokazati, što je bilo kudikamo teže, onda će se vrhovno pravo vlasništva monarha pored ovog dokazati od šale. – Videćemo.

Kada sada mudrošću upravitelja svako ima pravo svojine i kada su do upravitelja postavljeni vojnici, koji su uvek spremni da čuvaju svojinu kolonista, zar onda upravitelj nema dvostruko pravo da koloniste, koje je usrećio svojom mudrošću, pita i kaže: Nalazim se među vama, starao sam se za vas svojom mudrošću i vi ste me zato postavili za upravitelja zato što ste me među vama prepoznali kao najmanje lakomog.

Prema tome, zemlju sam pravedno izdelio među vama i sada čuvam vašu svojinu svojom mudrošću i redarima, koje mudro vodim. Ali pri podeli sam sasvim zaboravio na sebe budući da nisam ni najmanje lakom. A dašta ćete uvideti, ako vam je sigurno stalo do mog daljnjeg mudrog upravljanja da ne mogu živeti od vazduha. Dakle, od čega ću se izdržavati da bih mogao da živim? Vremena skupljati nemam, jer svoje vreme moram provesti stalno razmišljajući kako da se ubuduće osigura vaše vlasništvo.

Uvidećete, dakle, da je odan sluga vredan svoje plate. Zato određujem da se među sobom sporazumete da mi iz vaših zaliha, koje su svojinski obezbeđene, dajete izdržavanje. Na to od vas utoliko više polažem pravo pošto održanje vašeg uzajamnog, povlašćenog prava na svojinu ciglo zavisi od mog održanja, a pored mog održanja još je potrebno održanje redara, koji obezbeđuju vašu svojinu, jer i oni nemaju vremena da rade pošto moraju da čuvaju vaše granice u pravom poretku.

Vaše sopstveno blagostanje, prema tome, treba da vam predoči da smo ja i redari prema vama bez zarade i da će zato svako od vas radi čvrstog utvrđivanja sopstvene blagodati morati da pristane na određen danak meni. –

Ovaj zahtev svim kolonistima izgleda sasvim ispravan i pošten i oni pristaju na porez. Na ovaj način je upravnik već istakao svoje prvo prirodno, ako ne vrhovno, no barem pravo suvlasništva kod svih kolonista.

Međutim, između prava suvlasništva i vrhovnog prava vlasništva jeste tako mala raselina da preko nje čak i najmanje dete može drugom zahvatiti u džep. Upravnik ovde samo treba kazati: Dragi moji kolonisti! Neće vam biti nepoznato da se nasuprot nama takođe nastanila jedna kolonija. A da bismo se pred njom zaštitili morate mi ukazati sasvim neograničeno pravo u svemu tako da kao vaš upavitelj po potrebi u neku ruku imam vrhovnu svojinu vaše svojine i da u tom slučaju mogu utvrditi spoljne granice po mom mudrom spoznanju. Moram da imam pravo da u ime svih vas radi vašeg blagostanja sa nekom stranom nacijom, ukoliko bi bila moćnija od nas, praktično pregovaram.

Nadalje morate kao kolonisti, kojima je potrebno moje upravljanje, da uvidite iz lako razumljivog razloga da kao vaša glava u vašoj sredini moram da imam sagrađeno neko čvrsto mesto, u kojem se, pre svega radi vašeg održanja, nužno moram zaštititi i održati. Ali za moju sigurnost, koja je sračunata radi vašeg blagostanja, nije dovoljno da mi sagradite kuću, nego oko moje kuće moraju se postaviti u dovoljnom broju i druge kuće za redare i vojnike, koji prosto zavise od mog upravljanja. To znači drugim rečima: Morate mi u vašoj sredini sagraditi čvst stan, u kojem sam potpuno siguran kako pred tuđim tako i pred mogućim vašim sopstvenim nasrtajima. –

Ovde vidimo jasnim očinjim vidom kako monarh nužno udara žig vrhovnog vlasnika neke zemlje. No to nije dovoljno. Čućemo još druge razloge i to iz usta samog osnivača jer on govori dalje:

Dragi moji kolonisti! Nepobitan razlog za postavljanje čvrstog mesta stanovanja za mene u vašoj sredini pokazao sam vam potpuno jasno. To bi bio prvi razlog. Ali čujte me dalje. Zemlja je prostrana, nemoguće je da svugde sam budem prisutan. Zato ću vas proveriti i mudrije među vama ću raspodeliti po zemlji za moje službenike i zastupnike. Ovim zastupnicima je svako kao i meni samom dužan istu poslušnost radi njegove sopstvene blagodati.

Dogodi li se, pak, nekom podaniku moje mudre uprave od strane ovih mojih izabranih službenika neka navodna nepravda, onda u takvom slučaju svako ima pravo da svoje primedbe prinese meni, gde može biti sasvim siguran da će mu se po okolnosti stvari dodeliti potpuna pravda. Prema tome upravo radi vaše sopstvene blagodati, kako bi se predupredili svi sporovi, morate mi verno i savesno potvrditi da ćete se bez najmanjeg budućeg pogovora dragovoljno povinavati mojoj konačnoj presudi. A u slučaju protivljenja morate mi svi, radi blagodati svih, takođe obezbediti i neosporno pravo da neposlušnog na moju konačnu presudu primoram silom na poslušanje moje volje. Kada se sve ovo bude uspostavilo i primenjivalo po poretku, tek tada ćete biti zaista istinski narod. –

Ovde vidimo drugi korak izveden iz sveg prethodnog: Br. 1 ka samodrštvu i br. 2 vrhovnog svojinskog posedovanja sve zemlje. Tako predstavismo nepobitno prvi, potpuno po prirodi stvari zasnovan razlog. Ovaj razlog može se nazvati prirodnim, nužno izvedenim iz ljudskog društva. No neko će reći: Ovo je sve samo po sebi prirodno-pravno sasvim ispravno, isto koliko su čoveku sasvim izvesno potrebne oči da vidi i uši da čuje.

Posmatramo ove po sebi još sasvim proste koloniste i vidimo ih zaista radne i pune poslušnosti prema svom upravniku. Ali baš zbog te poslušnosti kolonisti se vremenom sve više i više počinju plašiti svog upravnika. I ovim strahom pitaju se među sobom čas jedan čas drugi: Pa kako to da je među nama jedino ovaj čovek tako izuzetno pametan, a svi mi prema njemu izgledamo kao pravi klipani? Ovo pitanje koliko god sitno i beznačajno izgledalo u početku jeste od izuzetne važnosti i tek njegovim odgovorom zapečatiće se nepovredivo službeno okolnost samodrštva i vrhovnog vlasništva nekog monarha. Zvuči čudno, kazaće neko unapred, no, malo strpljenja i videćemo ovu stvar odmah u drugačijem svetlu.

Gle, do sada smo videli da se sve razvilo iz prirodnog razloga, no, do sada je svakom razlogu nedostajalo neko više božansko osvećenje, kojim će čovek na Zemlji jedino, posebno u svom jednostavnom prirodnom stanju, biti upućen na neprikosnoveno držanje svega što mu njegov poglavar odredi obavezom.

Što god više u početku takav jednostavan monarh mudro vodi svoj narod i što je više narod uspesima uvereniji da je upravnik zaista mudar, utoliko će se više uzajmno početi pitati: Otkud ovom njegova mudrost, a nama naša glupost? Narod gotovo još ništa ne zna o Bogu, a upravnik manje ili više već ima dobre pojmove.

Šta sad upravnik treba da čini kada je narod u prirodnom pogledu koliko po mogućnosti stojeći uređen, posebno kada takva pitanja sazna sa mnogih strana? Saziva one koji su sposobnijeg shvatanja i obznanjuje im neko više biće, koje je sve stvorilo i sve vodi. Kaže im zatim kao odgovor na njihovo svestrano pitanje da je za njihovu dobrobit neposredno od ovog višeg bića primio upravljačku mudrost. Pokazuje im kao veoma vernom narodu takođe lakoćom neporecivo postojanje najvišeg Božanstva, koje je sve stvorilo i koje sve održava i upravlja i da ovo Božanstvo daruje dubokom mudrošću samo onog kojeg je stvorilo da blaženo upravlja narodima.

To bi bilo ništa drugo do: "Božijom milošću", ili kao kod Rimljana: "Favente Jove". Ovaj korak, i, evo, vaspostavljen je samodržac i vrhovni vlasnik, i sedi sasvim sigurno u svojoj sredini vlasti podupret moćnom prirodnom i još moćnijom duhovnom nužnošću.

Svako ko je sve ovo temeljno razmislio mora konačno kazati: Zaista svemu ovom se ne može prigovoriti ni atom jer je toliko povezano sa prvim prirodnim poveljama svakog čoveka da se ne sme poseći ni najmanja nit kako ne bi bila uništena do temelja neka sretna ljudska zajednica; jer oduzme li se bilo šta, primetiće se oštećenje odmah u prvim prirodnim načelima svakog čoveka.

A ako ovako stoje stvari, onda sledi jasno kao dan da Gospodar neba i Zemlje ovom devetom zapovešću nije postavio ništa drugo do potpuno obezbeđenje izvesne svojine zbog održanja prvih načela prirodnog prava; pa, iza ove zapovesti neće biti neki drugi smisao do onaj kojeg određuju same reči.

Jer ako ćemo ovoj zapovesti podmetnuti neki drugi smisao, onda poništavamo glavni razlog prvog prirodno-pravnog građanskog društva posvećen od višeg bića. Pravo svojine, ako je ukinuto, nužno poništava prvobitne povelje svakog čoveka i niko više ni ne može skupljati ni spravljati. Ako to ne može, onda propada kožom i stomakom i svaki čovek u svom postojanju stoji gore nego bilo koja životinja. Potiranjem smisla reči ove zapovesti dakako već unapred ukidamo svakog poglavara i gle, eto čovečanstva u svom najdivljijem, zbrkanom i ispod životinjskog sveta potonulom prirodnom stanju.

To je tačno, dragi moji prijatelji i braćo. Do sada smo videli da prikazivanjem unutarnjeg duhovnog smisla nigde nije povređen spoljni prirodni smisao u svom pravednom spoljnjem dejstvu. Takođe smo videli da se neznanjem unutarnjeg smisla veoma teško, ne retko jedva trećinom, ili ponekad ni nikako pridržava niti se pridržavala neka data zapovest.

Ako se pak neka zapovest spozna po unutarnjem smislu, onda prirodno pridržavanje dođe samo po sebi, upravo onako kao kada neko posadi u zemlju dobro seme. Onda će se iz njega samo po sebi razviti biljka, koja donosi rod bez neke manipulacije od strane čoveka, koja ionako ništa ne vredi.

I isti takav slučaj je i kod ove zapovesti. Spozna li se iznutra i drži li se, onda sve spoljnje, što dodiruje doslovni smisao, dolazi po sebi usled dobrog božanskog poretka. A ako to nije slučaj, ako se hvataju samo spoljnjeg smisla, onda upravo time poništavaju sve izvorne, pravne potvrde čoveka. Vladari postaju tirani, a podanici tvrdice i lihvari. Krotki postaju krma topovskim cevima ili dobrodušni magarci-podanici postaju podmukla igračka moćnih i lihvara.

Posledice toga su ustanci, revolucije, prevrat i uništavanje, uzajamno ogorčenje naroda, zatim dugotrajni krvavi ratovi, glad, kuga i smrt.

A kako, prema tome, glasi smisao, čijim držanjem svi narodi moraju naći svoju neuništivu vremensku i večnu sreću? Glasi sasvim kratko ovako:

Poštujte se među sobom iz uzajamne istinske bratske ljubavi i neka niko ne zavidi drugom, ako sam ga Ja, tvorac, obdario više njegove veće ljubavi radi. A obdareniji neka svoje koristi, koje otud proizilaze, koliko je god moguće prenese svoj svojoj braći kao brat, te ćete tako među vama osnovati večnu svezu života, koju nikakva moć nikada neće moći da uništi.

Ko li iz ovog prikaza zapovesti ne vidi na prvi pogled da se njegovim držanjem ne kvari ni crtica doslovnog smisla. I koliko je onda lakše ovu zapovest prirodno držati kada se drži ovako duhovno. Jer onaj koji poštuje svog brata u svom srcu, taj će poštovati i njegovo što skupi i uredi. Duhovnim držanjem ove zapovesti predupređuje se sve lihvarenje i svaka preterana težnja za dobiti, koja, nasuprot, jedino u punom doslovnom smislu nalazi svog posvećenog zastupnika i advokata. – Malo da ovo naknadno razmotrimo i da sve ovo još više razjasnimo.

U svemu ovom, kao i u samoj zapovesti, duhovno i prirodno apsolutno nije naznačeno grešnim i pogrešnim da neko prisvoji što je svojim rukama skupio i napravio za svoje potrebe, i to u takvom stepenu da njegov sused apsolutno nema pravo da mu na bilo koji način ospori takvo pravo svojine. U protivnom svako u ovom nalazi jedino potpuno obezbeđenje svoje zakonski stečene svojine.

Ali u svemu ovom rečenom, kao i u samoj zapovesti, svakom je naloženo mudro ograničenje u pravu skupljanja. A da ova zapovest smera ovo u prirodnom smislu čak iz božanskog poretka, može se dokazati jasno kao dan iz prvih izvornih svojinskih potvrda urođenih svakom čoveku. A kako? Odmah ćemo videti. Koliko je potrebno onom koji u čoveku prvi polaže pravo, naime stomaku, u pravednoj meri? Ovo može svaki umereni jelac tačno odrediti. Pretpostavimo potrebno mu je na dan tri funti hrane, što se na 365 dana da lako izračunati. To je dakle prirodna i pravedna potreba čoveka. Ovu količinu sme skupiti za sebe svake godine. Ako ima ženu i decu, za svaku osobu sme skupiti istu količinu pa je potpuno postupio po skladu svog prirodnog prava. Jakom jelcu koji mora da radi veoma teške poslove, neka je prosto da skupi dvostruko.

Ako se tako opšte bude postupalo, Zemlja nikada neće videti neku nevolju. Jer Gospod je plodnu površinu tako utvrdio da valjanim obrađivanjem i raspodelom zemljišta 12000 miliona ljudi mogu naći sasvim dovoljno izdržavanje. A trenutno na Zemlji živi jedva nešto preko 1000 miliona ljudi, a među njima ima 700 miliona nevoljnika.

Gde je razlog? Upravo zato što se uslovi ovog božanskog zakona, koji je utvrđen u prirodi svakog čoveka, ne izvršavaju živo. Idemo dalje. Koliko je visok čovek i koliko mu je potrebno da pokrije svoju kožu, to se takođe da lako izmeriti. Ali neka svakom bude dozvoljeno da po godišnjem dobu nabavi četvorostruko pokrivalo kože. To je prirodna i pravedna mera za pribavljanje tkanina i za izradu iste. A ja ću još jednom toliko dodati što se tiče spoljnje odeće i četiri puta toliko za donje rublje i to radi čistote.

Ako se ova mera bude primenjivala, onda na celoj površini Zemlje neće biti ni jednog nagog čoveka. Ali ako su na Zemlji izrađene čudovišne fabrike odeće, koje pribavljaju sve tkanine za odeću u svom izvornom stanju za iznuđene, sramne cene, iz kojih onda proizvode ogromnu količinu daleko pre luksuznih no korisnih odevnih predmeta, koje prodaju tek tada najčešće za nečuvene cene sirotom čovečanstvu, uz to se i mnogi imućni ljudi tokom deset godina, pogotovo sa ženske strane, snabdevaju više no stostrukim rubljem – onda se ovaj prirodni i pravedni sklad silovito remeti, i od 1000 miliona ljudi barem 600 miliona moraju da idu goli.

Ali idemo dalje.

Kolika treba da bude kuća kako bi pošteno i udobno smestila par ljudi sa porodicom i potrebnom poslugom. Idite na selo i uverite se, pa će vam sigurno biti jasno da za pravedan i udoban smeštaj nisu potrebni zamkovi i dvorovi koji imaju sto soba.

Ono što je iznad takve srazmere, to je protiv božanskog poretka, pa prema tome i protiv Njegove zapovesti.

Koliko mora da bude neko imanje? Uzmimo zemljište srednjeg prinosa. Iz njega se umerenim obrađivanjem, i to na površini od hiljadu vaših kvadratnih hvati, čak i osrednjih godina, za jednog čoveka može izvući sasvim dovoljno izdržavanje za godinu dana. Kod dobrog zemljišta je dovoljna polovina, kod lošeg neka važi dvostruko osrednjeg zemljišta po osobi. Dakle, po broju članova nekog domaćinstva, toliko puta sme prirodno-pravno zauzeti tako određenu površinu zemljišta. Ali bićemo u našoj meri dosta darežljivi i dajemo po osobi duplo i određujemo to kao savršeno prirodno-pravno dozvoljeno od Boga. Da je zemljište tako raspodeljeno, onda bi takođe preko 7000 miliona porodica na površini Zemlje moglo naći svoje potpuno obezbeđeno imanje.

No kako sada na Zemlji izgleda sa podelom, zemljište pripada jedva 70 miliona zemljoposednicima. Sav ostali narod je samo u pod- i savlasništvu ili su zakupnici, a još veći deo naroda na Zemlji nema kamen kojeg bi stavio pod glavu.

Dakle, ako neko u bilo kom pogledu poseduje iznad ove sada date mere, taj to poseduje prema božanskom i prema prirodnom pravu protivzakonito i kao takav posednik nosi uza se neprestano ogrešenje o ovu zapovest. Ovo ogrešenje je u stanju da iskupi samo tako, ako je u što većem stepenu darežljiv i da sebe vidi u neku ruku jedino braniocem da svoj veliki posed obrađuje za pravedan broj onih koji nemaju ništa. – Na koji način je to zasnovano u zapovesti, videćemo u drugoj tački ovog naknadnog razmatranja.

Pod drugo sama zapovest očevidno i opipljivo ističe mudro ograničenje prava na skupljanje i zgotovljenje.

Ako uz to postavimo radi posmatranja ono što je u prvoj tački naznačeno, ono srazmerno, izvorno i svojstveno za zemljište, onda deveta zapovest upravo na to upućuje budući da izričito uskraćuje želju za onim što pripada drugom.

A šta pripada drugom? Drugom na Zemlji, koju je Gospod stvorio radi opšteg izdržavanja ljudi, pripada upravo onoliko koliko mu daje njegova prirodno-pravna mera izvedena iz njegove potrebe. Onaj, dakle, koji skuplja i stvara iznad ove mere, već u prvom stepenu stvarno greši protiv ove zapovesti obzirom da je u ovoj zapovesti već i želja prikazana kažnjivom.

U drugom stepenu protiv ove zapovesti greši trom, koji je suviše lenj da obavlja svoje izvorno pravedno pravo skupljanja, mesto toga jedino ide naokolo sa željom da se dočepa onog šta je neko drugi izvorno prirodno-pravno skupio i spravio.

Iz ovog vidimo da se o ovu zapovest može ogrešiti na dva načina, naime prvo preterivanjem u pohlepi za skupljanjem i spravljanjem, drugo potpunim propuštanjem. U oba slučaja je ovde ova zapovest istoglasna sa mudrim ograničenjem. U prvom slučaju ograničava preteranu pohlepu skupljanja i spravljanja, u drugom slučaju lenjost, i namera joj je pravedna sredina, jer ne izražava ništa drugo do poštovanje sjedinjeno sa ljubavlju za prirodno-pravnu potrebu bližnjeg.

Ovde će odvratiti i reći: U sadašnje vreme ima odveć bogatih i imućnih ljudi koji pri celom svom bogatstvu i imetku nemaju ni pedalj zemljišta. Došli su do velikog novčanog bogatstva sretnom špekulacijom u trgovini ili nasledstvom i sada žive od svoje zakonske kamate. Šta je s njima? Da li je njihova imovina po božanskom izvornom pravu prirodno zakonita ili nije? Jer svojom svojinom u novcu ne ograničavaju ničije vlasništvo na zemljište, pošto nigde ništa ne kupuju, već pozajmljuju svoj novac na dobrim mestima za zakonsku kamatu, ili čine druge dozvoljene menične poslove i povećavaju tako svoju glavnicu godišnje za mnogo hiljada forinti premda im po pravu prirodne potrebe nije potreban stoti deo njihovog godišnjeg prihoda za njihovo valjano izdržavanje. A pritom su uostalom neretko pošteni pa i darežljivi ljudi. Da li se i ovi ogrešuju o našu devetu zapovest? Ja ovde kažem: Sasvim je svejedno da li neko poseduje na bilo koji način preko svoje potrebe previše blaga u novcu ili previše zemlje. To je jedno te isto. Jer ako imam toliko novca da njim mogu državno-zakonski svojinski kupiti više kvadratnih milja zemljišta, onda je to isto kao da sam za taj novac stvarno prisvojio toliko zemljište. Naprotiv, čak je i mnogo gore i protivnije božanskom poretku. Jer ako bi neko imao toliku zemlju, morao bi nužno dopustiti hiljadama ljudi da se uz njega izdržavaju pošto sam za sebe sigurno ne bi mogao obrađivati toliko imanje.

Posmatrajmo nekog čoveka koji nema imanje, ali ima toliko novca da bi njim maltene mogao kupiti neko kraljevstvo. On sam u najstrožijem slučaju može probitačno rukovoditi tim novcem, ili su mu potrebni poneki pomoćnici u računovodstvu, koji u odnosu na njegov dohodak primaju samo skromnu platu, koja često ni ne pokriva njihove potrebe, posebno ako imaju porodicu.

Ni jedan takav imalac novca ne može se opravdati na koji je način došao do njega, bilo špekulacijom, bilo dobitkom na lutriji, bilo nasledstvom. U svakom slučaju pred Bogom stoji baš kao jatak uz lopova. A zašto? pitaće neko.

Šta znači obogatiti se sretnom špekulacijom? To nije ništa drugo do lihvarski prigrabiti pravednu zaradu mnogih i tako mnogima oduzeti pravednu zaradu i jedino je sebi prisvojiti. U takvom je slučaju čovek koji se obogatio sretnom špekulacijom pravi lopov. Dobitkom na lutriji je na isti način zato što ulog mnogih ide samo njemu u korist. A kod nasledstva jeste jatak koji protivzakonitu imovinu svojih predaka, koji su ga mogli prisvojiti jedino na ova dva prethodno spomenuta načina, takođe prisvaja sebi.

No reći će: Ova odredba zvuči čudno, jer šta može naslednik ako je državno-zakonito i pravno preuzeo imovinu ili svojinu roditelja ili inih bogatih rođaka? Da li pri takvom prenosu treba da izračuna prirodno-pravni deo za sebe, pa od nasledstva da uzme samo onoliko koliko čini taj deo, a drugi da pokloni bilo kome? Ili da preuzme celu imovinu, ali od nje da prihvati za svojinu samo prirodni deo koji mu pripada, a velikim viškom da upravlja jedino sam radi potpore lenštinama, koji su počeli da oskudevaju, ili da takav višak odmah ustupi u svrhu dobrobitnih ustanova i to upravnicima tih ustanova?

Ovo pitanje je ovde gotovo takvo na koje obično ni ne treba odgovoriti ili u najbolju ruku samo kratko. Zar su božanski zakon i državni zakon ili božanska mudrost i skrb i svetska državna politika i diplomatija jedno te isto? Pa šta govori Gospod? On govori "Sve što je veliko pred svetom, gnusno je pred Bogom."

A zar na svetu postoji išta veće nego prigrabljena državna vlast, koja sa božanske strane posmatrana nipošto po božanskom veću, nego jedino po svojoj svetskoj državničkoj mudrosti, koja se sastoji u politici i diplomatiji, podjarmljuje narode i njegovu snagu koristi za sopstveno potrošačko, rasipničko i iskorišćivačko blagostanje?

A ako je već grozno i sramno ako neki čovek obmane samo jednog, dvojicu ili trojicu braće, koliko li će tek biti grozno pred Bogom kada se ljudi svom silom znaju krunisati i pomazati kako bi pod takvom krunom i pomazanjem na svaki zamisliv način obmanjivali čitave narode radi svog sopstvenog pirovanja i probitka, ili to čine takozvanom državničkom mudrošću, ili, ako ne ide njom, nemilosrdnom otvorenom silom.

Velim ovom sitnom rečenicom može se otprilke rukama opipati koliko su prava većine sadašnjih država upravo suprotna božanskom pravu. Dalje velim, kada Gospod govori bogatom mladiću: "Prodaj sav svoj imetak i raspodeli ga siromašnima, a ti pođi za mnom, tako ćeš pripraviti sebi blago na nebu", onda će valjda ova izreka biti dovoljna ne bi li se videlo kako zemaljski bogat čovek treba da raspodeli svoje bogatstvo ako hoće da pribere carstvo Božje. Ne učini li to, onda sam sebi mora pripisati kada ga snađe ista presuda koju je Gospod baš u toj prilici izgovorio nad ožalošćenim mladićem da će naime lakše proći kamila kroz iglene uši nego takav bogataš ući u carstvo nebesko. Pri čemu, dakako, treba uzeti u obzir podozrivu okolnost što je Gospod ovakav veoma žalostan sud izgovorio nad nekim mladićem, dakle, očitio naslednikom. Ovde bi se najzad moglo pitati: Zašto se ovde baš morao pojaviti bogat mladić, a ne neki već stari špekulant, na kojem bi Gospod izrazio svoju večnu odbojnost svem zemaljskom blagu? Odgovor je sasvim blizu zato što mladić još nije bio oličeni upravitelj bogatstvom, nego još na stajalištu sa kojeg takva mladost obično još ne ume dovoljno da ceni zemaljsko bogatstvo, i baš zato je mogao Gospodu da se približi barem na kratko vreme kako bi od njega čuo pravu uputu i pravilnu upotrebu svog bogatstva. Tek spoznanjem božanske volje otpada od Gospoda i vraća se svojim blazima. Dakle, mladić je još imao pogodnost da se približi Gospodu pošto još nije bio dorastao. Međutim, već okoreli, više vremešni bogati domaćin, špekulant i lihvar stoje kao kamila iza iglenog uha, kroz koje bi tek trebalo da se provuku ne bi li kao mladić dospeli do Gospoda. Dakle, takvom bogatašu više nije ni dopušteno da se kao mladić nađe kod Gospoda. Za te je Gospod nažalost naveo drugi primer veoma vredan pažnje u priči o bogatom rasipniku. Više vam ne moram reći.

A onaj među vama koji samo malo ume da misli, iz svega ovog lako će naći da Gospodaru neba i svih svetova ni jedan ljudski porok nije bio toliko gadan i nije prezirao kao lihvarsko bogatstvo i njegove uobičajene posledice. Ni za jedan drugi porok ne vidimo Gospodara nad životom i smrću da najočitije otvara ponor pakla kao upravo kod ovog.

Neka je ubistvo, preljuba, blud i tome slično, kod svega tog niko nije kod Gospoda doživeo da ga je zato na Zemlji osudio na pakao, no ovaj porok lihvarstva kaznio je u svakom pogledu hitno i neodložno rečju i delom kako kod svešteničkog staleža tako i kod svakog drugog.

Da li može neko spram svih drugih ljudskih prestupa pokazati Gospodu da je nad takvim grešnikom kažnjavajući digao Svoju svemoćnu ruku? Međutim, menjači, prodavci golubova i slična takva špekulanska baraberija morala je podneti da ih Gospodnja svemoćna ruka izbatiniše uvijenim užetom i istera iz hrama.

A znate li šta će to reći? Ovaj istiniti evanđeoski događaj reći će ni manje ni više do da je Gospod u nebu i svih svetova otvoren neprijatelj ovog poroka. Kod svakog drugog govori Njegova božanska ljubav o strpljenju, popustljivosti i smilovanju, ali kod ovog poroka govori Njegov gnev i jarost. Jer ovde On, prvo i prvo, zagrađuje pristup Sebi poznatim iglenim uhom, otvara vidno ponor pakla i pokazuje u njemu stvarno osuđenog, i izjašnjava se užasno nad vlastoljubivim i lakomim farisejima tako što im jasno pokazuje da će bludnici, preljubnici, lopovi i drugi grešnici pre ući u carstvo Božje nego oni.

Konačno u hramu grabi i kažnjavajuće oružje i bez poštede izgoni sve koje bilo špekulante i naziva ih ubicama božanskog carstva jer su hram, koji upravo predstavlja božansko carstvo, načinili već štaviše i samom jazbinom ubica.

Mogli bismo navesti još više takvih primera iz kojih se može razbrati koliko je Gospod posve otvoren neprijatelj ovog poroka. No onom koji je samo donekle sposoban da razmišlja, biće ovo dovoljno, i ovom prilikom još možemo kratko pogledati na našu devetu zapovest i videćemo ovim pogledom da Gospod ni kod jedne ljudske okolnosti, ni kod jednog takođe zabranjenog slučaja i čina nije ograničio samu želju kao upravo kod ovog Njemu odvratnog lihvarskog slučaja.

Svugde izričito zabranjuje samo delo, a ovde samu želju, zato što je opasnost koja otud nastaje prevelika za duh pošto odvlači duha sasvim od Boga i okreće ga potpuno paklu. To možete i iz ovog videti da se svaki drugi grešnik posle grešnog čina kaje, dok bogati špekulant nad sretno uspelom špekulacijom kliče, likuje i slavi.

To je pravo slavlje pakla, i zato knez pakla svakim mogućim načinom nastoji da ljude prventstveno ispuni ljubavlju za svetskim bogatstvom, zato što dobro zna da su ispunjeni ovom ljubavlju najodvratniji pred Gospodom i da im se najmanje smiluje. – Više o ovom ne treba da vam kažem.

Blago onom ko ove reči prima srcu jer su večna nepobitna božanska istina. I možete ih iznad svega držati istinitim i verovati da je tako jer ni jedna reč nije suvišna, pre možete uzeti da je ovde daleko premalo rečeno. A ovo neka svako dobro zapamti: Gospod će u bilo kojoj drugoj prilici pre uložiti sva moguća sredstva pre nego što dopusti da neko propadne, ali prema ovom poroku neće učiniti ništa, osim držati otvorenim ponor pakla kao što je pokazao u Jevanđelju. Ovo je sve izvesno i istinito, pa smo tako upoznali pravi smisao ove zapovesti. I ja kažem još jednom: Primite srcu ovo rečeno. – A sada dosta. Evo desete dvorane, pa uđimo u nju.

Deseta zapovest

Evo nas unutra i na ploči vidimo napisano jasnim pismom "Ne poželi ženu bližnjega svoga".

Gotovo da ni ne treba spomenuti da ova zapovest ovde u čistom duhovnom carstvu, a pogotovo u dečijem carstvu, zvuči pomalo čudno za svakog mislioca. Pod prvo ova deca još nemaju nikakav pojam šta je to uopšte supruga, a pod drugo ovde uopšte ne postoji običaj venčavanja dvaju rodova među sobom, pogotovo u dečijem carstvu. Dakle, u duhovnom carstvu, shodno ovom posmatranju, ova zapovest očito nema primenu.

Reći će: A zašto Gospod među deset zapovesti ne bi dao i jednu koja bi jedino odgovarala zemaljskim odnosima? Jer na Zemlji jeste sasvim obična veza između muškarca i žene, i to je odnos koji je od davnina utvrđen i zasnovan po božanskom poretku, i taj odnos ne bi mogao ostati u tom poretku bez neke zapovesti. Dakle, ovde možemo pretpostaviti da je Gospod između deset zapovesti dao jednu samo radi održavanja reda nekog spoljnjeg, zemaljskog odnosa da održavanjem ovog reda ne bi bio ometen duhovni, unutarnji, nadređeni poredak.

Dobro, ako je to tako, onda ja kažem da ova zapovest nije ništa drugo do potpuno suvišno ponavljanje šeste zapovesti, koja ionako zapoveda isto, jer je i u njoj i u njenom punom toku prikazano zabranjenim sve što ima bilo kakvu vezu sa nečistotom, bludom i preljubom, kako u telesnom, tako pre svega u duhovnom pogledu.

Kad ovo malo uporedimo jedno s drugim, onda ispada da ova zapovest uopšte nije za nebo i da je pored šeste zapovesti čisto suvišna.

Ali ja vidim nekog koji dolazi i kaže: Hej, dragi prijatelju, varaš se. Premda ova zapovest sama po sebi gotovo takođe zabranjuje što zabranjuje i šesta zapovest, ipak je po sebi svojstvena i stoji iznad i zahvata dublje no šesta zapovest. U šestoj zapovesti je očito zabranjen samo stvarani grubi čin, a u ovoj desetoj i želja i žudnja kao stalni osnovni uzroci za delo. Jer je lako uvideti da tu i tamo posebno mladi muževi obično imaju i mlade lepe žene; i lako bi neki drugi muž mogao zapostaviti svoju možda nelepu ženu i zagledati se u lepu ženu svog bližnjeg, te da zatim pobuđuje u sebi sve veću žudnju da poželi ženu svog bližnjeg i da s njom čini svoju požudnu stvar.

Dobro, kažem ja, ako se ova zapovest najpre posmatra s tog stanovišta, onda iz ovog nastaju ni manje ni više no čitav legion besmislica i budalaština kojima se božanstvenost takve uzvišene zapovesti mora odvući u prljavu prašinu i u smrdljiv prohod svetske dosetke i ljudskog razuma. Navešćemo namerno primera i objašnjenja radi neke besmislice kako bi svakom bilo jasno koliko su plitko i čisto spolja više od osam vekova shvatali, objašnjavali i zapovedali ovu zapovest.

Dakle čovek da ne poželi ženu svog bližnjeg. Ovde se može pitati: Koju želju? Postoje gomile čestitih i dozvoljenih želja i žudnji koje sused može uputiti ženi bližnjeg. No u zapovesti glasi bezuslovno "ne poželi". Po ovom samo dvojica suseda imaju da razgovaraju, a žene će se uzajamno gledati samo prezirom. To nije ni manje ni više do upravo tursko shvatanje ove Mojsijeve zapovesti.

Dalje, ako se ovo posmatra doslovno i materijalno, onda se zacelo sve mora uzeti doslovno, a ne nekoliko reči doslovno, a nekoliko duhovno. To bi izgledalo baš tako kao da neko na jednoj nozi nosi crnu, a na drugoj sasvim providnu, belu nogavicu. Ili kao kad bi neko tvrdio da drvo mora rasti tako da se jedna polovina stabla mora javiti s korom, a druga bez nje. Shodno ovom posmatranju ova deseta zapovest samo zabranjuje želju za ženom bližnjeg. Ko bi to trebalo da bude u doslovnom smislu? Niko drugi osim najbliži susedi ili bliski rođaci. Doslovno se, dakle, ne bi smelo poželeti samo žene ovih dvaju bližnjih, a žene udaljenih stanovnika neke oblasti, posebno žene stranaca, koji sigurno nisu bližnji, mogu se, dakle, bez daljnjeg poželeti. Jer ovo će zacelo svako shvatiti i bez matematike i geometrije da u poređenju sa bližim susedom ne možemo smatrati bližnjim ili blisko stojećim onog koji je udaljen nekoliko sati ili čak nekog stranca. Gle, i to je turski, jer oni drže ovu zapovest samo prema Turcima, a prema drugim nacijama ovde nemaju zapovest. – No, idemo dalje.

Pitam? Zar je žena mog bližnjeg izuzeta držanja božanskog zakona? Jer u zakonu samo stoji da muškarac ne poželi ženu svog bližnjeg. A o tome da možda neka požudna žena ne poželi svog bližnjeg suseda, o tom u zapovesti nema reči. Na ovaj način se očito ženi daje privilegija da bez ustezanja zavodi muškarce koji su joj pred očima. I ko će im zabraniti da to čine zato što za taj slučaj nema zapovesti od Gospoda? I to je iz turske filozofije, jer Turci znaju iz doslovnog smisla da su žene izuzete takve zapovesti. Zato ih zatvaraju kako ne bi došle na otvoreno i izazivale druge muškarce. Dozvoli li Turčin nekoj od svojih žena izlazak, onda mora tako da zamumulji svoje draži da bi i medvedu koji bi je sreo pokazala neko poštovanje; svoje draži sme pokazivati samo pred mužem. Dakle, da li se neko može pojaviti i tvrditi da se ovako nešto ne očitava iz doslovnog smisla zapovesti. Očito je uzrok takve besmislice neporecivo upravo u samoj zapovesti. Ali idemo dalje. Najbliži susedi mogu imati već odrasle kćeri ili druge prilično zgodne sluškinje? Da li je po desetoj zapovesti dozvoljeno ili nije poželeti kćeri ili druge devojke bližnjeg, čak i kao oženjen čovek? Očigledno je to dozvoljeno jer u šestoj zapovesti nema govora o želji već jedino o činu. A deseta zapovest zabranjuje samo želju prema ženi, dakle želja prema kćerima i eventualnim drugim zgodnim devojkama bližnjeg jeste bez pogovora dozvoljena? – Eto još jednog turskog izlaganja zakona. A da bismo ovo objasnili jasno kao dan navešćemo još nekoliko takvih besmislica.

U zakonu glasi "Ne poželi ženu bližnjega svoga". Zar se ne bi moglo pitati: Pa ko zapravo? Da li oženjen, udovac, mladi neženja, mladić, ili, pak, možda žena, kojoj bi se takođe moglo reći: Ne čini ovo ili ono? Reći će: Ovo se pre svega odnosi na muški rod bez razlike da li je neko oženjen ili nije, a da se žene uzgred takođe mogu uračunati i da ne trebaju imati pravo zavoditi i poželeti druge muškarce, to se sve samo po sebi podrazumeva.

A ja na ovo kažem: Kada već ljudi svoje odredbe veoma precizno znaju propisivati i u tim njihovim odredbama za svaku moguću okolnost određivati fine i pametne posebnosti, zar ćemo prebaciti Gospodu da je možda iz neznanja dao neodređene zakone ili da je možda poput nekog prepredenog advokata tako smestio Svoje zakone da se ljudi bilo kako moraju ogrešiti o njih?

Velim, izvesti takav zaključak iz bližeg razmatranja ovog zakona, koji doduše izgleda sasvim neodređen, ipak bi bilo odviše pakosno. Pre ćemo zaključiti da je ovaj zakon, kao i svi ostali, itekako određen, samo je vremenom, a pogotovo u vreme nastale hijerahije, izlagan toliko krivo da sada više niko ni ne poznaje pravi istinski smisao ovog zakona; to se dogodilo čisto iz lakomstva. U pravom čistom smislu ovaj zakon nikada ne bi doneo ni paru svešteničkom staležu, međutim, u svom skrivenom smislu dao je povoda za razno takseno posredovanje, razrešenje i razvod braka i to u ranijim vremenima dakako puno više nego sada. Stvari su bile tako postavljene da dvojica suseda, ili više njih, nikako nisu mogli zaobići ogrešenje o ovaj zakon. A zašto?

Naravno da su se nekoliko puta godišnje iz prevelikog straha od pakla savesno morali ispovedati. Onda bi ih po ovoj tački marljivo ispitivali, pa, u slučaju da je neki sused imao lepu mladu ženu, onda bi čak i misao, pogled, ne li i razgovor od strane drugih muških suseda bio proglašavan preljubodejstvenim grehom o ovu zapovest, koji je kažnjavan globom, žrtvom. A dogodilo li se veće približavanje, odmah je bilo sročeno prokletstvo i onaj koji bi jednom na tasu svetog Mihaila potonuo u pakao, taj je u drugi, prazni, imao baciti vrlo znatne žrtve ne bi li pretegnuli i jadnog prokletog grešnika opet sretno podigli iz pakla Sveštenici koji su držali božansku moć apsolutno nisu pripadali stranci koja je tražila samo veoma mnogo, već su, zbilja, radije hteli sve.

Tako su negda mnogi vrlo imućni takozvani vitezi i grofovi nogom zakopavali u ledinu i povrh toga morali crkvi zaveštavati svoj imetak kao globu za izbavljenje iz pakla; njihove žene, koje bi ih eventualno nadživljavale, bile bi primane u manastire radi okajavanja kazne za svog nevernog muža, a eventualna deca, kako muška, tako i ženska, takođe bi obično bila raspoređivana u manastirima u kojima nisu dozvoljena zemaljska blaga.

Velim da će biti dovoljno uvideti sve sramno što se pojavilo iskrivljivanjem ovog zakona. Ova neodređenost na koga se odnosi ovaj zakon bio je uzrok za razrešenja koja su obično bila najunosnija. Ako bi neko priložio veliku žrtvu, onda se ta neodređenost mogla tako preinačiti da grešnik barem ne dospe u pakao. U suprotnom se moglo tako osuđujuće odrediti, i to usled prisvojene sile razvezivanja i svezivanja, da su grešniku samo veoma znatne žrtve bile od pomoći pri izbavljenju iz pakla.

Videli smo sada kakvim je zabludama ova neodređenost pružila priliku. Ali ovim se još nećemo zadovoljiti, već posmatrati još neka besmislena izlaganja kako bi svakom utoliko bilo jasnije kako je za svakog nužno upoznavanje čistog smisla zakona, bez kojeg nikada ne može biti slobodan, već mora kao robo ostati pod prokletstvom zakona. – Pa idemo dalje.

Znamo kako glasi zakon. Zabranjuje želju ili žudnju. A sada se postavlja pitanje: Neki čovek je siromašan, dok je njegov sused bogat čovek. Susedova žena, žena bližnjeg našeg siromaha, ima, kao što to zna, blago i sažaljivo srce. Naš siromah očito poželi sažaljivu ženu svog suseda kako bi ga nahranila. Pitanje: da li je ovaj zgrešio ili nije? Očito je izrazio želju za ženom svog suseda. No budući da glasi "Ne poželi ženu bližnjega svoga" – da li onda ovde neko dokazano može prikazati negrešnim valjanu želju našeg siromaha? Jer pod "ne poželi" valjda će biti zabranjena svaka želja pošto u rečici "ne" apsolutno nema izuzetka. Pa je tako uskraćena želja bilo koje vrste.

Zar iz ovog objašnjenja očigledno nije jasno da je Gospod ovim hteo da odvrati ženski rod od dobročinstva, čime se i svako dobročinstvo koje domaćica učini siromahu treba smatrati grehom koji je sasvim protivan božanskoj zapovesti?

A da li se može uopšte zamisliti takva besmislena zapovest od strane najviše ljubavi Gospodnje? Ovde će dakako kazati: Zapovest je samo ograničena na telesnu požudnu želju. A ja kažem: Dobro, neka ostane pri tom, samo mi se onda mora dozvoliti da nešta primetim. Ako moje primedbe budu porušile ovo "da ostane pri tom", onda će svaki onaj koji prigovara morati da dopusti da pri određivanju ove zapovesti pođe drugim putem. Pa čujte primedbe.

Ova zapovest dakle jedino zabranjuje čulnu telesnu želju. Dobro, kažem ja, no pitam dalje: Da li je u zapovesti navedena neka određena žena ili se u zapovesti podrazumevaju sve žene ili postoje određeni prirodni izuzeci?

Pretpostavimo da nekoliko suseda koji žive jedan prema drugom imaju stare već neprivlačne žene. Onda možemo biti sigurni da ovi susedi u pogledu svojih uzajamnih žena apsolutno više nemaju telesnu želju. Prema tome podrazumevaće se samo mlade žene, i mlade samo onda ako su lepe i zgodne. Dašta da onda ni stare i izveštale muževe više neće mnogo mučiti telesno čulna želja prema kakvim god ženama svojih bližnjih.

Po ovom vidimo da ovaj zakon samo važi u određenim uslovima. Dakle, ovaj zakon ima propuste te prema tome nije opšte važeći. Jer tamo gde već priroda pravi izuzetke i gde neki zakon nema ni punu prirodnu važnost, kako će doseći u duhovno? Onaj koji ovo ne može shvatiti, neka samo slomi neko drvo i neka vidi da li će rasti i donositi plodove.

A božanski zakon će valjda biti tako postavljen da njegovo blaženo važenje bude utvrđeno vavek. A ako je prema tome već tokom kratkog zemaljskog postojanja pod određenim okolnostima prirodno potisnut preko postavljenih granica, dakle već prestaje važiti pri prirodnom položaju čoveka, šta će tek biti sa večnošću? Zar svaki zakon Božji nije zasnovan u Njegovoj beskrajnoj ljubavi? A šta je pa to kada takav zakon postane nevažećim? Zar to nije ništa drugo do kad bi se tvrdilo da božanska ljubav takođe pod određenim uslovima prestaje da važi za čoveka?

A na tome se zasniva i tužna vera vaše pagansko-hrišćanske strane, po kojoj Božja ljubav traje samo dotle dok čovek živi na svetu. Kada konačno po telu umre, pa se nađe jedino u duševnom i duhovnom stanju, odmah počinje nepromenjiva, prestroga, kažnjavajuća, gnevna pravda Božja, kod koje više nema ni govora o nekoj ljubavi i smilovanju.

Kada čovek svojim načinom života zaradi nebo, onda tamo ne dospeva negde božanskom ljubavlju, nego samo božanskom pravdom, dakako preko sopstvene Bogu pogodne i prijatne zasluge. A ako čovek nije tako živeo, evo, odmah večne osude i prokletstva, odakle se više nema očekivati neko izbavljenje. Drugim rečima to će kazati da postoji negde nerazumni otac koji je u svom domaćinstvu postavio zakon, i to prema svojoj dece, koji će glasiti ovako:

Svojoj deci dajem potpunu slobodu od rođenja do sedme godine. Za to vreme neka svi bez razlike uživaju u mojoj ljubavi. Nakon isteka sedme godine povućiću svoju ljubav od sve moje dece, pa ću ih tada ili osuditi ili usrećiti. Ona koja su kao mala držala moje teške zakone, neka posle sedme godine nadalje uživaju u mojoj blagonaklonosti, a ona koja se tokom sedam godina nisu sve do zadnjeg atoma sasvim popravila preko mog teškog zakona, neka ubuduće za sva vremena budu prokleta i odbačena iz mog očinskog doma. – Recite, šta biste rekli za tako groznog oca magarca? Zar to ne bi bilo mnogo gore od najsramnije tiranije svih tirana? A ako biste to već kod nekog čoveka smatrali neopisivo nerazumnim i rđavim, koliko će tek biti bezumni ljudi koji Bogu, koji je najveća ljubav i mudrost, mogu pripisati još mnogo gore?

Šta je Gospod učinio na krstu kao sama božanska mudrost kada je u neku ruku spolja bila kao odvojena od večne ljubavi? On, kao mudrost, i kao takva osnova sve pravde, obratio se sam Ocu ili večnoj ljubavi i nije je u neku ruku pravedno pozivao na osvetu, već ju je molio da oprosti delo svim ovim zločincima, dakle, i svim prvosveštenicima i farisejima, obzirom da ne znaju šta čine.

Ovo ovde čini za Sebe već božanska pravda. Zar onda beskrajna božanska ljubav treba početi osuđivati tu gde božanska pravda preklinje beskrajnu milosrdnu ljubav za smilovanje?

Ako ovde neće priznati da je Gospodu molba bila zaista ozbiljna i ako kažu da je to učinio samo primera radi, zar onda ne prave Gospoda licemerom, kao da je na krstu samo prividno molio za oproštaj, a potajno u sebi priželjkivao neumoljivu osvetu, po kojoj bi sve ove zločince najradije u sebi već odavno prokleo u najžarkiji pakleni oganj?

O svete, o čoveče! O kakve li besmislice, koja se ikada može smisliti negde u celoj beskonačnosti i večnosti! Može li se smisliti išta sramnije radi najkrivljeg, istina vremenskog, autoritativnog obrazloženja pakla do Gospoda na krstu činiti lažovom, pretvoricom, izdajicom, pa prema tome opštim varalicom sveta? Iz kakvih li to usta mogu doći takve reči i učenje do jedino iz Vele-Sotone?

Mislim, i ovde je dovoljno kako biste uvideli kakve grozote mogu proizići iz posve pogrešnog tumačenja i izlaganja božanskog zakona. Da je to tako kod vas na svetu, pa to, valjda, već i rukama možete opipati. No zašto je tako, šta je uzrok, to niste znali i niste ni mogli znati jer suviše je bio zapetljan čvor zakona i niko ne bi mogao sasvim razrešiti taj zakon.

Zato se Gospod vama smilovao i u Suncu, gde je, valjda, dovoljno svetlo, objavljuje vam istinsko rešenje ovog čvora kako biste ugledali opšti razlog sveg zla i mraka. – Dakako će reći: Pa kako to da toliko zla zavisi od nerazumevanja deset Mojsijevih zapovesti?

Ovde ja velim: Zato što su ovih deset zapovesti date od Boga i što u sebi nose celi beskrajni poredak Božji.

Dakle, ako neko po jednoj ili drugog tački na bilo koji način istupi iz božanskog poretka, taj ne ostaje više ni po kojoj tački u božanskom poretku budući da je ovaj poredak poput pravog puta. Ako neko bilo gde skrene sa ovog puta, možemo li reći da je skrenuo samo četvrtinu, petinu, sedminu ili desetinu puta? Dakako da ne; jer ako i malko napusti put, napustio ga je sasvim. Ako se neće vratiti putu, pa onda ćemo, valjda, smeti ustvrditi da je ona jedna tačka na putu, gde je putnik skrenuo sa njega, putnika udaljila sa celog puta.

I baš tako stoji i sa svakom pojedinom tačkom božanskog zakona. Teško da će se ko naći koji bi se strašno ogrešio o celi zakon, pošto je takvo što skoro nemoguće. Ali dosta je ako se ogrešio po jednoj tački i u tome ustraje. Odstupio je tako od celog zakona i ako neće, a ako Gospod ne želi da mu pomogne, nikako se više ne bi mogao vratiti na put zakona ili božanskog poretka. Pa tako možete biti i sigurni da većina zla na svetu potiču od dakako nažalost početkom samovoljnog i zlovoljnog nerazumevanja ili štaviše zlovoljnog iskrivljivanja smisla ovih dveju zadnjih božanskih zapovesti. Konačno smo sada i dovoljno obznanili besmislice i pogrešna izlaganja ove zapovesti, pa zato ćemo preći do pravog značenja ove zapovesti, u čijoj ćete svetlosti sve ove gluposti ugledati još neuporedivo jasnije obasjanim.

Ovde će neki koji su čitali ovo prethodno reći: Na to smo stvarno veoma radoznali kakav to stalni smisao zapravo ima ova zapovest pošto je svaki smisao kojeg smo ranije pripisivali ovoj zapovesti nepobitno prikazan i doveden do najveće besmislice. Zaista bismo bili veoma radi da saznamo na koga se odnosi ova zapovest, ko je bližnji i njegova žena. Jer iz ove zapovesti ne može se ništa izvesti sa sigurnošću. Mogla bi se odnositi na svakog, a da li takođe i na ženu, to je još veoma daleko. Bližnji bi se svakako dao nešta bliže odrediti, pogotovo ako ovu reč uzmemo u nešta širem smislu, čime je onda svako bližnji kojem je potrebna naša pomoć. Sa ženom smo sigurno u još većoj nedoumici jer nije jasno da li se pod njom razume samo udata žena ili i neudate ženske osobe. Dakako će se pre raditi o jednini nego o množini, ali ipak nije ni malo određenije. Jer ako u nekom delu sveta pretpostavimo poligamiju, onda ova jednina očito ponovo zapire. Zbog svega tog utoliko smo više radoznali kako izgleda stvarni smisao ove zapovesti pošto je doslovni u svakom pogledu sasvim neodrživ. A ja takođe dodajem: Potpuno je, dakle, jasno da će se pretpostavkom čistog spoljneg doslovnog smisla samo prikazati najveća besmislica, a nipošto neka zasnovana istina.

Ovde će dakako reći: Pa zašto Gospod nije odmah dao zakon tako da za svakog ne izgleda zastrt, nego potpuno otkriven u kom smislu je zapravo dat i kako ga upravo po tom smislu treba držati?

Ovaj prigovor se spolja da čuti i zvuči prilično mudro, no posmatran na svetlosti toliko je glup da se teško išta može zamisliti glupljim. A da bi posebna bedastoća ovog prigovora svakome odmah pala u oči, kao da stoji samo nekoliko milja pred Suncem te ga iznenada ugleda očima – ili da prođe kao onaj koji ne vidi šumu od drveća, tako ću za ovu priliku postaviti neke prirodne veoma kratko sročene misli.

Pretpostavimo nekom takozvanom naučniku i botaničaru htelo bi da padne na pamet da pita radi udobnijeg istraživanja zašto stvaralačka sila najvišeg stvaralačkog bića nije stvorila drveće i biljke tako da srž bude spolja, a kora iznutra kako bi se mikroskopima lako i tačno moglo posmatrati dizanje sokova u grane i njihove reakcije i druga dejstva? Pa valjda nije bila namera stvaraoca da mislećeg čoveka postavi na Zemlju na takav način da nikada ne prodre u tajnu čudnovatih dejstava u prirodi. – Šta kažete na takav zahtev? Zar nije u posebnom stepenu glup?

No pretpostavimo Gospod bi se na takav zahtev dao podmititi, pa izokrene drveće zajedno sa biljkama; zar neće odmah prići i drugi naučnici i kazati? Šta nam vredi posmatranje vanjske srži ako pri tom ne možemo otkriti divnu građu unutarnje kore? – Šta sada odavde sledi? Gospod bi se i sad ponovo morao povinovati i na meni zaista neshvatljiv način postaviti koru i srž spolja na drvetu. Ali pretpostavimo da Gospodu ovakvo nešto zaista uspe, pa se unutrašnjost drveta sada sastoji čisto samo iz drvne mase. Zar onda neće neki drugi naučnik odmah izraziti neku drugu potrebu i reći: Zbog kore na jednoj i srži na drugoj strani skrivena je sada sva divna građa drveta. Ne bi li drvo moglo biti tako oblikovano da sve: srž, drvna masa i kora bude spolja ili barem prozirna kao vazduh? –

A da li je moguće stvoriti drvo, koje je nužno sazdano od bezbroj organa, providno kao vazduh ili barem kao čista voda, to neka odluče optičari i matematičari. No, kakvi će plodovi rasti na potpuno zrakovitom drvetu, to bi neko mogao da dozna otprilike u predelima severnog ili južnog pola. Jer tamo se ponekad javljaju takve pojave, da usled velike studeni, na način kao kod vas zimi na prozorima, a tamo u vazduhu sukne kristalno ledeno drveće. Da li se na takvom drveću pojavljuju i smokve i urme, do sada nije istraženo.

A šta se, s druge strane, tiče drveća gde bi sve: srž, drvo i kora bili spolja, možete sasvim biti sigurni da je isto toliko lako načiniti četvrtastu kuglu nego takvo drvo. Velim da bi ovim razmatranjem glupost takvog prigovora trebalo biti jasno pred očima. Međutim, da bi ovu stvar, kao i obično, izlišno razjasnili, razmotrićemo ovo još malo.

Pretpostavimo da lekar mora mnogo da studira, i kada je već usrknuo cela teška kola puna učenosti poput pijavice, bude pozvan do nekog ozbiljno bolesnog pacijenta, onda ne retko stoji uz bolesničku postelju kao par sveže upregnutih volova pred strmim bregom. Prisutni upitaju lekara: Kako vam izgleda bolesnik i šta mu je? Može li mu se pomoći?

Pri takvim pitanjima lekar pravi doduše učeno, ali ozbiljno smućeno lice i kaže: Dragi moji! Za sada se još ne može ništa odrediti. Najpre moram nekom medecinom proveriti bolest. Ako se pojave ove ili one reakcije, onda ću tek znati o čemu se radi. A ako se ne pojave nikakve reakcije, onda ćete i sami uvideti da ne možemo zagledati u telo i izvideti mesto bolesti i njenu prirodu.

Onda kaže neko pomalo lakonski: Gospodine doktore, onda bi bilo bolje da je Gospod Bog čoveka stvorio kao stolar neki ormar, koji se može otvoriti i videti šta je u njemu; ili, da je Bog kod čoveka ove škakljive delove, do kojih se teško može dospeti na ovaj način, postavio spolja kao prste, uši, oči i nos kako bi se tom delu odmah moglo pripomoći, melemom ili zavojem. A najbolje bi bilo da je čoveka stvorio ili providnog kao vodu ili da ga nije ni sastavio iz ovakvih po život opasnih delova, već više kao kamen.

Lekar se ovde malo mrgodi, no ipak kaže: Da, dragi prijatelju, to bi sigurno bilo bolje, ali eto, nije tako kao što si sada izrazio želju. Zato moramo da budemo zadovoljni ako možemo samo putem iskustva nešto tačnije zaključiti unutarnje zdravstveno stanje nekog čoveka. Jer ako bi čoveka mogli otvoriti poput nekog sanduka, onda bi to, prvo i prvo, za njega bilo mnogo opasnije po život nego što sada jeste, jer samo mali nespretan zahvat u unutrašnjost, i to bi ga stajalo života. I da se takvim otvaranjem može zagledati u utrobu, ipak bi to malo vredelo. Jer bi drob i njeni tanani organi ipak morali ostati zatvoreni, jer bi otvaranjem smesta istekli svi životni sokovi i svaka životna aktivnost. A što se tiče spoljeg smeštaja unutarnjih delova tela, stvarno, dragi moj, čovečija prilika onda baš ni ne bi imala neki estetski izgled. A da je čovek tek potpuno providan, onda bi se svako prestravio od drugog, jer bi istovremeno video čoveka kao kožu, kao mišiće, kao sudove, kao živce i konačno kao kostur. Da takav prizor ne bi bio privlačan, to valjda sam možeš zamisliti. –

Velim, da će ovim prikazom besmislica gornjeg prigovora još jasnije pasti u oči.

Međutim, evo, još neko govori: Dakako da je kod prirodnih, materijalnih stvari besmisleno misliti da njihovo unutarnje treba istovremeno da bude i njihovo spoljnje. Međutim, reč dakako da nije ni drvo, ni životinja, ni čovek, već je sama po sebi duhovna, budući da ne sadrži ništa materijalno u sebi. Zašto bi trebalo još i da sadrži neshvatljiv unutarnji smisao poput drveta ili čoveka? Ili kako bi taj bio moguć kada posmatramo ionako izuzetnu jednostavnost i površnost reči?

Dobro, kažem ja, uzmimo reč "otac". Šta predstavlja ta reč? Da li je već sam otac, ili jedino predstavlja nekog stvarnog i bivstvenog oca, kojem je ova reč samo spoljnje obeležje? Reći će: Očito ovde ova reč nije sam otac već samo njegovo spoljnje obeležje. Dobro, kažem ja, no pitam uz to: Šta sve trebamo razumeti pod tom rečju kako bi upravo ovu reč priznali kao spoljašnje tačno određeno obeležje? Odgovor: Ova reč mora prikazivati čoveka koji je određene dobi, oženjen, sa svojom ženom izrodio živu decu, o kojima se zaista očinski telesno i duhovno stara.

Može li ovde neko i najmanje osporiti da se ovo prilično razvučeno i posve suštastveno značenje nalazi u prostoj reči otac, bez kojeg ova reč ni ne bi bila reč?

A kada već u spoljnjim odnosima svaka jednostavna reč mora dopustiti neko više unutarnje značenje i raščlanjivanje, zar onda neće utoliko više svaka spoljnja reč imati i unutarnji duhovni smisao, obzirom da sve što se označava spoljnjim rečima jedino mora imati unutarnje Duhovno, dakle Snažno i Dejstveno. Neki otac sigurno ima i dušu i duh. A da li će reč pravilno predstavljati pojam otac ako isključi njegovo duševno i duhovno? Sigurno da ne jer bivstven otac sastoji se iz tela, duše i duha, dakle iz spoljnjeg, unutarnjeg i najunutarnijeg. Ako je, dakle, bivstven otac tako živo sačinjen, zar onda takvo što, kao i u ogledalu, savršeno predstavljajući neće biti položeno i u reči kojom je bivstven otac predstavljen kao otac.

Velim da se jasnije ne može prikazati nužan unutarnji smisao reči. A iz ovog se takođe da videti da Gospod, kada na svetu objavljuje svoju volju, ne može je objaviti za spoljnje ljude drugačije shodno svom večnom božanskom poretku do upravo jedino spoljnim, slikovitim prikazom, u kojem je očito položen unutarnji i najunutarniji smisao. Ovim je ceo čovek od svog najunutarnijeg do svog spoljnjeg zbrinut po božanskoj ljubavi.

A pošto smo sada više no opipljivo prikazali nužnost i izvesnost takvog ustrojstva, onda će se sigurno lako i gotovo samo po sebi naći unutarnji pravi smisao našeg zakona, i kada ga prikažem, da se barem spozna za neoboriv, jedino istinit i opšte važeći. – Pa pređimo odmah do takvog prikaza.

Dakle, zakon glasi, kao što odveć znamo napamet, "Ne poželi ženu bližnjega svoga". Pa ko je žena, a ko bližnji?

Žena jeste čovekova ljubav, a bližnji jeste svaki čovek s kim dolazim u dodir ili kome je igde moguće i nužno potrebna moja pomoć. Ako to znamo, onda gotovo znamo sve.

Šta, dakle, kaže zapovest? Ništa drugo do da nijedan čovek ne traži samoljubivo ljubav svog bližnjeg zahtevajući je za svoju dobrobit. Jer ljubav prema sebi nije po sebi ništa drugo do ljubav bližnjeg povući sebi radi sopstvenog uživanja, a njemu samom ne uzvratiti ni iskrom ljubavi.

Dakle, ovako glasi ova zapovest u njenom duhovnom izvornom smislu. Međutim, kažu:

To je ovde sada očito predstavljeno u doslovnom smislu, koji se mogao izgovoriti i na početku kao što je sada, čime bi bila predupređena mnoga skretanja. – A ja kažem: To je, dabome, tačno. Kada rascepimo drvo po sredini, dabome da srž dospeva napolje, pa je možemo udobno posmatrati kao prethodno samo koru.

A Gospod je zato unutarnji smisao namerno mudro zastro u spoljnu prirodnu sliku da neki zlovoljni ljudi ne bi napali i uništili ovaj sveti, unutarnji, živi smisao, čime bi sva nebesa i svetovi mogli da pretrpe veliku štetu. Zato je Gospod i rekao: Od velikih i moćnih mudraca sveta da bude sakriveno, a samo malima, slabima i maloletnima da bude otkriveno.

Već je takav odnos sa stvarima u prirodi. Pretpostavimo da je Gospod drveće stvorio tako da se njihova srž i glavni životni organi nalaze spolja stabla – sami recite kakvim bi sve opasnostima drvo bilo izloženo svakog trena?

Vi znate da kada unutarnju srž nekog drveta hotimično ili obesno probuše, gotovo je s njim. Ako neki rđav crv progrize glavni koren, koji je u tesnoj vezi sa sržju korena, onda drvo gine. Da možda neko ne zna za rđavog potkornjaka? Šta taj radi drveću? Najpre nagriza drvo i tu i tamo se uvlači u glavne organe drveta tako da drvo umire. A kada je već pored ovakvog dobro sačuvanog načina izloženo pogubnim opasnostima, kakvima bi tek bilo kada bi se njegovi glavni životni organi nalazili spolja drveta?

Gle, upravo tako i još neizrecivo škakljivije je sa rečju Gospodnjom. Ako bi se već odmah ispočetka unutarnji smisao dao prema spolja, već odavno ne bi više postojala neka religija među ljudima. Takođe bi izglodali i izgrebali ovaj unutarnji sveti smisao u svom životnom delu kao što su učinili sa spoljnom korom na drvetu života. Već odavno bi takođe uništili unutarnji sveti Grad Božji da ne bi ostao kamen na kamenu kao što su učinili sa starim Jerusalimom i kao što su učinili sa spoljnom Rečju, koja je jedino sadržala doslovni smisao. Jer Reč Božja u svom spoljnjem doslovnom smislu, kao što je pred vama u Svetom pismu, toliko je različita od izvornog spisa koliko je današnji posve jadan gradić Jerusalim različit od starog velegrada Jerusalima.

No sve to premeštanje, rasparčavanje, a i skraćivanje u samom spoljnjem smislu ipak ne šteti unutarnjem smislu zato što je Gospod svojim mudrim proviđenjem još od iskona uspostavio takav poredak da se jedna te ista duhovna istina može dati nepovređena i može se održati pod najrazličitijim spoljnim slikama.

A sasvim bi bio drugi slučaj da je Gospod odmah dao golu unutarnju duhovnu istinu bez zaštitnog spoljnjeg omota. Ovu svetu živu istinu bi izgrizli i uništili po svom nahođenju, te bi upravo tako bilo svršeno sa svim životom.

Ali pošto je unutarnji smisao toliko skriven da ga svet nikada neće naći, život ostaje sačuvan, i da je njegovo spoljašnje ruho pocepano na hiljadu delova. Onda naravno da unutarnji smisao Reči, kada bude otkriven, zvuči kao da je poput spoljnjeg smisla Reči i takođe se može izraziti artikulisanim glasovima reči. No to ipak ne smeta. Svakako jeste i ostaje unutarnji, živi duhovni smisao i prepoznatljiv je takvim, tako što obuhvata celokupni božanski poredak, dok slika koja ga sadrži izražava samo posebnu okolnost, koja, kao što smo videli, nikako ne može imati opšte važenje.

No, sada ćemo još jednim malim naknadnim razmatranjem rasvetliti kako je ova zapovest, koju smo upravo raspravili, u slici samo spoljni plašt i kako je ovaj unutarnji smisao, koji vam je sada objavljen, zaista unutarnji, duhovni i živi smisao.

Spoljna slikovita zapovest je poznata, iznutra glasi: Ne poželi ljubav svoga brata ili svoje sestre.

Pa zašto se ovde ova jezgrovita i značajna zapovest obavija u slici žene koju ne treba poželeti?

U ovoj prilici ću vam samo skrenuti pažnju na izreku samog Gospoda u kojoj On ljubav čoveka prema ženi izražava tako što kaže: "Tako će sin napustiti svoga oca i svoju mater i prionuti svojoj ženi."

Šta time Gospod hoće pokazati? Ništa drugo do da je čovekova najmoćnija ljubav na ovom svetu ona prema svojoj ženi. Da li čovek u pravom redu ljubi išta više do svoju dobru, dragu i čestitu ženu? U ženi se, dakle, nalazi sva čovekova ljubav kao što obrnuto žena u pravom redu sigurno ne ljubi ništa više do čoveka koji odgovara njezinom srcu.

Pa je tako i u ovoj zapovesti pod slikom žene prikazana sva ljubav muža ili čoveka uopšte zato što žena zaista nije ništa drugo do spoljan, nežan omot čovekove ljubavi.

Da li sada pri ovom objašnjenju nekom može izmaći da je pod slikom "ne poželi ženu bližnjega svoga" isto toliko rečeno koliko i "ne zahtevaj za svoju prednost ljubav svog bližnjeg, i to svu ljubav pošto žena na svetu takođe obuhvata u sebi svu čovekovu ljubav"?

Ako ovo samo donekle posmatrate, onda ćete čak i rukama opipati da sve spoljne nama poznate neodređenosti spoljnje slikovite zapovesti nisu ništa drugo do same unutarnje opšte određenosti. Kako, odmah ćemo videti.

Gle, neodređeno je na koga se odnosi. Zašto? Zato što se tako u unutarnjem smislu podrazumeva svako, bilo muškog, bilo ženskog roda. Takođe je i žena neodređena jer nije rečeno da li je stara ili mlada, da li jedna ili više, da li devojčica ili udovica. Zašto je ovo neodređeno? Zato što je čovekova ljubav samo jedna i nije ni stara žena ni mlada žena, ni udovica ni neudata devojka, već je ona kao ljubav u čoveku samo jedna. Nju neka ne poželi bližnji zato što je ona svakog čoveka sopstveni život. Svako ko ovu ljubav želi gramžljivo, zavidljivo ili škrto izgleda u neku ruku kao ubica pored svog bližnjeg, budući da se hoće dočepati njegove ljubavi ili života za sopstvenu korist. A takođe je i bližnji neodređen. Zašto? Zato što se pod njim u duhovnom smislu razume svaki čovek bez razlike na rod.

Velim da bi vam ovim trebalo biti prilično jasno da je ovaj unutarnji smisao, koji sam vam objavio, jedino ispravan zato što obuhvata sve.

Ovde će možda neko, isprsivši se svojom četvrtinom mesečine, prigovoriti i reći: Ako stvari stoje tako, onda valjda neće biti greh obljubiti ženu ili kćer svog bližnjeg ili to poželeti. – Tu ja kažem: Oho, prijatelju moj! Al' si omašio ovim prigovorom! Zar se pod "ne poželeti ljubav svog bližnjeg", što je sva njegova ljubav, ne podrazumeva sve što kao blago svog života drži u svom srcu? Gle, dakle, u ovoj zapovesti zbilja nisu uskraćeni tvojoj želji samo žena i kćer tvog bližnjeg, nego sve što obuhvata ljubav tvog brata.

Zato su izvorno ove dve zadnje zapovesti i bile date zajedno kao jedna zapovest. Razlikuju se samo po tome što je u devetoj zapovesti ljubav bližnjeg radi poštovanja prikazana više posebice, a u našoj desetoj zapovesti se isto to u unutarnjem smislu radi poštovanja i držanja prikazuje uopšteno sažeto.

Da je prema tome i želja za ženom ili ćerkom bližnjeg zabranjena, to će sigurno svako i rukama dohvatiti. Tu je upravo takav slučaj kao kada se nekome da ceo vo. Onda mu se zajedno daju i njegovi delovi: njegov rep, rogovi, uši, noge itd. Ili da Gospod nekome podari neki svet, valjda će mu podariti sve što je na njemu. Sigurno neće reći: Samo unutrašnost sveta je tvoja, a površina je Moja.

Velim da se ovo ne može dati jasnije za čovekovo razumevanje.

Sada smo savršeno upoznali unutarnji, pravi smisao ove zapovesti kao što večno važi u svim nebesima i uslovljava blaženstvo svih anđela i predusreli smo svaki mogući prigovor. Dakle, ovim smo i završili, pa ćemo se odmah dati u jedanaestu svetlu dvoranu pred nama. Tek tamo ćemo u najsjajnijoj svetlosti naći sažetim i potvrđenim kao u jednoj tački sve do sada rečeno. – Dakle uđimo.

Jedanaesta zapovest

Evo nas već u dvorani, i ovde u njenoj sredini takođe na velikom, belom, sjajnom stubu vidimo okruglu ploču. Sjajna je kao sunce i u njenoj sredini piše svetlim poput rubina crvenim pismom: "Ljubi Boga, Gospoda svoga, iznad svega, svim svojim bićem i svom svojom snagom, kojom te je Bog obdario."

Pored ove veličanstvene, sunčane, bogate sadržinom ploče takođe vidimo, više no u bilo kojoj drugoj dvorani, gomilu već prilično odrasle dece, koja, kao što možete primetiti, čas gledaju u ploču, čas razgovaraju sa svojim učiteljima, a čas, sasvim utonuta u sebe, prekrstivši ruke uz prsa, stoje kao kipovi. Sav ovaj pogled govori da se ovde radi o nečem vrlo izuzetnom.

Možda će neko pitati i reći: Trebalo bi se to očekivati. Ali ako se ova stvar dobro pogleda pri svetlu, onda ova zapovest napisana na sunčanoj ploči neće reći ništa drugo do ono što su u biti rekle sve ranije zapovesti zajedno. Zašto li baš ova ploča ovde mora toliko svetleti, dok su svih prethodnih deset bile jednostavno bele i kao i obično ispisane nekom tamnom tvarju. – Ova primedba nije sasvim besmislena. Međutim, ovde gubi svoju vrednost, kao što i sva druga učenja i tvrdnje nužno gube svoj sjaj prema jednoj jedinoj reči iz usta Gospodnjih.

Ovde je isti slučaj kao što se na svetu u velikoj prirodi svakodnevno gotovo opipljivo potvrđuje. Pretpostavimo, koliko hiljada i hiljadu puta hiljadu manjih, među njima, i jačih i većih svetala obasjavaju svake noći iz visokih nebesa mračnu Zemlju. Sam mesec ne retko deluje tokom cele noći. Uz ova veličanstvena svetla ljudi na Zemlji pale gotovo isto toliko veštačkih svetala.

Kod ovog mnoštva bezbrojnih svetala moglo bi se pomisliti da se noću na Zemlji ne može izdržati od same svetlosti. No, iskustvo uvek pokazuje da na Zemlji po zalasku sunca postaje sve tamnije što se god više sunce spušta ispod horizonta, uprkos svim svetlima na nebu, koji se sve više i više pojavljuju.

Može li neko reći da ova svetla nisu divna? Da, samo osrednji obožavalac čuda Božjih noću pri pogledu na zvezdano nebo mora se udariti o prsa i kazati: O Gospode, nisam dostojan da hodam u ovoj Tvojoj svetinji, u ovom Tvom beskrajnom, svemoćnom hramu. – Da zaista, svake noći možemo punim pravom klicati: O Gospode, sujetno (čisto) je uživanje posmatrati Tvoja dela! Zašto li sujetno? Zato što svaki čovek zaista ima dovoljno razloga da iz čistog uživanja i zadovoljstva bude sujetno-pobožan zato što je Onaj koji je stvorio takva dela i čuda njegov Otac. – Dakle svako ima sveto pravo da se raduje kada neke noći više udubljen posmatra velika dela i čuda svog svemoćnog Oca. I zaista, plamen svetiljke i plamen ognjišta nije nikakvo manje čudo svemoćnoga Oca od blistave i sjajne svetlosti bezbrojnih zvezda nebesa.

I gledajte sada, celoj ovoj zadivljujućoj čudnovatoj divoti odgovara starozavetna Reč u svim njenim delovima.

Na ovom starom, ali još uvek noćnom nebu primećujemo gotovo nebrojno mnoštvo većih i manjih svetala. Divno blistaju i ko ih god posmatra uvek je ispunjen nekim tajnim svetim strahopoštovanjem. Zašto? Zato što njegov duh sluti veliko iza tih svetala. No još su suviše udaljene od njega. Može da gleda, da pruža ruke, da oseća, ali ova mala svetla neće se približiti sa svojim velikim sadržajem njegovom tragajućem duhu.

A ko su ova nebeska svetla na starom nebu duha? Gle, to su svi patrijarsi, oci, proroci, učitelji i vođe naroda ispunjeni duhom Božjim, koji su vama poznati. – A na Zemlji postoji i mnogo veštačkih svetala. Ko su oni u Starom zavetu? To su oni čestiti ljudi koji su verno živeli po reči koja je dolazila iz bogonadahnutog čoveka i koji su svojim vladanjem osvetljavali i ukrepljivali svoje susede.

Dakle, evo, pred nama je ovaj divni noćni prizor. Doduše nekim noćnim delimičnim olujama užurbani oblaci tu i tamo letimično pokrivaju nebeske zrake, ali ista oluja, koja je ranije dovela neprijateljski oblak preko veličanstvenog zvezdanog šatora, upravo ta tera isti oblak preko horizonta, pa je posle nje nebeski svod čistiji nego što je predhodno bio. Svi strahuju zbog takve kratkotrajne oluje i priželjkuju mirnu, divnu noć obasjanu mnogim hiljadama svetiljki. No prirodnjak kaže: Takve oluje nisu ništa drugo do obične preteče bliskog dana, i zato se ne treba plašiti.

I zaista je tako. Jer tamo gde se pokreću velike sile, tamo se može s pravom zaključiti i reći: Ovde sigurno nije daleko neka veća, da, najveća iskonska sila, jer mali vetrovi nisu ništa drugo do sporedne struje velike oluje koja nije daleko. Naš prirodnjak ima pravo i mi i dalje uživamo u veličanstvenom sjaju ove čudnovate noći.

Zanosimo se poput zaljubljenih pod mnogim prozorima velike veličanstvene kuće i sa grudima ispunjenim maštom i čežnjom gledamo naviše prema kućnim otvorima koji su slabo osvetljeni noćnom svetiljkom, iza kojih slutimo našu ljubav.

Mnoga predosećanja, mnoge teške misli zatrepere poput zvezde padalice nad našim nebom ljubavi, no ni jedno takvo prolazno i nestalno svetlo neće udovoljiti žeđi naše ljubavi.

Isto tako prolazi čovek i u starom noćnom zvezdanom nebu duha. No šta se događa? Izlaskom sunca horizont počinje da rudi. Sve je svetlije nad horizontom izlaska. Samo pogled na pređašnje veličanstveno nebo i šta vidimo? Zvezda za zvezdom se gasi.

Divno sunce izlazi sa svojim iskonskim dnevnim sjajem i ni jedna zvezdica na nebu više se ne vidi, jer ovo jedno sunce presvetlilo je svaki nebeski atomčić ovom jednom svetlošću više no što su noću zajedno mogle postići sve bezbrojne zvezde.

Iščekujućem zaljubljenom, koji se cele noći zanosio i sanjario, otvara se samo jedan prozor na kući, koja mu toliko vredi, i sa tog jednog prozora pozdravlja ga priželjkivana njegovog srca i jednim jedinim blagonaklonim pogledom kaže mu više no prethodno tokom noći njegovo mnogo maštanje i razmišljanje.

Ovako vidimo u velikoj prirodi svakodnevno čin koji potpuno odgovara našem duhovnom.

Vidimo mesec, poput Mojsija, kako sve slabijom i bleđom svetlošću tone iza noćnih planina kada moćno sunce jutri izlazi nad horizontom. Ono što je ranije noću bilo zastrto posve tajnovitim mrakom sada stoji jasno obasjano pred očima svih.

To je sve dejstvo sunca – a na duhovnom nebu sve dejstvo jednog Gospoda, jednog Isusa, koji je sam jedini Bog nebesa i svih svetova.

Ono što je On sam u sebi kao božansko sunce svih sunaca, to je i svaka pojedina reč iz Njegovih usta rečena prema svim bezbrojnim rečima iz usta nadahnutih patrijarha, otaca i proroka. Bezbrojne opomene, zakone i propise vidimo tokom Starog zaveta. To su zvezde, a i veštačka noćna svetla. Ali onda dolazi Gospod, govori samo jednu reč – i ova reč preteže sav Stari zavet.

I gle, upravo zato ova jedna prva reč ovde u ovoj jedanaestoj dvorani izgleda kao samosvetleće sunce, čija svetlost obasjava bezbrojne zvezde, a obrnuto nema nikakvu potrebu da se služi odsjajem zvezda jer ono jeste prasvetlost od koje su sve bezbrojne zvezde uzele svoju delimičnu svetlost.

Pa će i ovde kod ove pojave sigurno biti jasno zašto su ranije ploče postavljene samo bele, odnosno sa bledim odsjajem, prema kojima ovde vidimo prikazanu iskonsku sunčevu svetlost, kojoj nije potrebna neka prethodna ili noćna svetlost, nego u sebi sadrži svu svetlost.

Ko ovo samo donekle uzme srcu, potpuno će uvideti zašto je Gospod rekao: "Ova zapovest ljubavi sadrži Mojsija i sve Proroke". Sigurno bi bilo isto rečeno da se prirodno kaže: Danju se ne vide zvezde i više nije potrebna njihova svetlost zato što jedna svetlost sunca preteže svu njihovu svetlost. –

A u sledu ćemo videti kako se ovde na taj način opipljivo ispoljava puna istina.

Ljubav Božja jeste izvorna tvar svih stvorenja jer bez nje nikad ništa ne bi bilo stvoreno. Ova ljubav odgovara sveoživljavajućoj i rađajućoj toploti, i jedino toplotom vidite zemlju pod vašim nogama zelenom.

Toplotom ukočeno drvo prolistava, cveta, i jedino toplotom u svom biću sazreva plod na njemu. Uopšte, na celoj površini Zemlje ne postoji biće ili stvar koja bi svoje počelo imala u potpunom nedostatku toplote.

Ovde će možda reći i prigovoriti: Pa valjda led nema nikakvu toplotu, i to posebno polarni led. Pa valjda s njim toplota neće imati baš nekog posla, jer kod blizu četrdeset stepeni hladnoće voleli bismo znati onu toplotnu mernu spravu koja bi tamo još isćapkala neku toplotu. A ja ovde ne dodajem ništa drugo do da naučnici ove Zemlje još nisu izmislili spravu kojom bi merljivo odelili pravu tvar toplote od prave tvari hladnoće i savesno je odredili. Kod nas, koji smo u unutarnjem čistom znanju, uvedena je i obična je sasvim druga mera.

Naučnici Zemlje počinju meriti hladnoću gde voda smrzava. A ako već pri tački smrzavanja počinje prava hladnoća, onda bih hteo da znam zašto i po kojim zakonima ili na koji način hladnoća može rasti? Zašto vam je temperatura od možda četiri do pet stepeni ispod takozvane tačke smrzavanja još podnošljiva? A kada temperatura padne sve do osamnaest stepeni, onda će svakom hladnoća već veoma bolno biti osetljiva. Zar se ovde ne može kazati i to punim pravom: Četiri stepeni sadrže više toplote nego osamnaest stepeni i zato osamnaest stepeni osećamo više nego četiri. Možemo li sada osamnaest stepeni pretpostaviti kao potpunu hladnoću? O nipošto jer već smo doživeli trideset stepeni hladnoće. Ta je bila mnogo bolnija od one sa osamnaest stepeni. Zašto? Zato što je sadržavala opet kudikamo manje toplote no ona sa osamnaest stepeni. No četrdeset stepeni će biti još bolniji od trideset. Ali da li smo zato već vlasni da proglasimo četrdeset stepeni sasvim bez toplote?

A ja ću vam kazati da su to ništa drugo do prelazi od toplote do hladnoće kao i obratno. Zato možemo pretpostaviti jedno mnogo pravilnije merilo:

Svaka stvar, svako telo koje se još može zagrevati ne može se proglasiti sasvim hladnim, nego u sebi ima još onoliko toplote koliko je veliko i gusto. Grumen leda sa dalekog severa može se topiti na vatri, a zatim se voda može dovesti do ključanja. Da ovaj led u sebi ne sadrži vezanu toplotu, nipošto se ne bi mogao zagrevati.

Prema tome, hladnoća je priroda nekog bića u kojoj apsolutno više nema nikakve sposobnosti zagrevanja. Zato s pravom samo nastajanje leda na severnom polu jedino možemo prepisati reakciji toplote, gde ugrožena hladnoćom svoje telo obuzima, steže i učvršćuje kako bi se čvrsto mogla odupreti stvarnoj hladnoći.

Prema tome, toplota je poput ljubavi, a prava hladnoća poput pravog paklenog nedostatka ljubavi. Gde ovaj nedostatak hoće istupiti zapovedajući, tamo se sveoživljavajuća i sveodržavajuća ljubav suprotstavlja i naoružava se i prava sveubijajuća hladnoća nije u stanju nadvladati tako naoružanu ljubav.

Prema tome, šta znači "Ljubi Boga iznad svega"? – Prirodno posmatrano znači jedino:

Poveži svoju životnu toplotu darovanu ti Bogom sa suštom toplotom svog Tvorca, koja te je stvorila i koja te održava, tako nikada nećeš izgubiti život.

A ako dragovoljno rastaviš svoju ljubav ili svoju životnu toplotu od božanske izvorne životne toplote i u neku ruku hoćeš postojati kao samostalno vladajuće biće, onda će tvoja toplota ostati bez hrane. Preći ćeš u sve veći stepen hladnoće. I što dublje toneš u sve hladnije stepene, toliko će biti teže ponovo te zagrejati. Pređeš li pak u savršenu hladnoću, onda si potpuno pripao sotoni, gde kao čisto hladan više nisi sposoban zagrevanja.

Šta zatim s tobom biva, to ti ni jedan anđeo ne zna kazati.

Svakako su u Bogu beskrajne dubine, no ko će ih ispitati i zadržati život? –

Velim, ovim kratkim uvodom već se može prilično jasno započeti pojmiti zašto je ova zapovest, ova jedna reč Gospodnja, suština svega, jest, sunce svih sunaca i reč svih reči. – U sledu ćemo još više o tome reći.

Vidimo jednog koji prilazi i govori: Sve je ovo pravo, ali kako ostvariti ovu jednu božansku reč na samome Bogu? Kako zapravo ljubiti Boga i to iznad svega? Da li možda treba biti zaljubljen u Boga kao mladoženja u svoju najlepšu i bogatu mladu? Ili da li treba biti u Boga zaljubljen kao matematičar u matematički proračun ili astronom u svoje zvezde? Ili da li treba biti toliko zaljubljen kao špekulant u svoju robu ili kapitalista u svoj novac ili kao vlastelin u svoje vlastelinstvo. Ili i kao vladajući monarh u svoj presto? Ovo su jedina moguća merila ozbiljne ljudske ljubavi jer dečiju ljubav prema roditeljima ne možemo postaviti kao ozbiljno merilo ljubavi, budući da primer uči da deca napuštaju svoje roditelje kako bi se negde dobro udali ili stekli mnogo para ili zauzeli visok položaj. Svugde ovde uzmite ljubav dece prema svojim roditeljima, koja će nužno ustupiti mesto nekoj drugoj, moćnijoj ljubavi. Zato su ovde samo navedena najveća merila ljudske ljubavi, pa se postavlja pitanje po kom merilu, zapravo, odmeriti ljubav prema Bogu?

A ako sada neko priđe i kaže: Po ovom ili onom merilu, onda ja prigovaram: Prijatelju, neće biti tako. Istina, ova merila ljubavi, koja sam naveo, izgleda da su jedina po kojima se može meriti ljudska najveća sila ljubavi, no rečeno je da Boga treba ljubiti iznad svega, što će reći: više nego bilo šta na svetu.

Postavlja se pitanje: Kako započeti, kako ljubav podići do stepena o kojem ni jedan ljudski duh nema nikakvu merljivu i uporedivu predstavu? Valjda će reći: Boga treba ljubiti više od sopstvenoga života. Ovde kažem ja, prigovarač: Najviša ljubav prema Bogu još je manje uporediva sa ljubavlju prema sopstvenom životu od dečije ljubavi prema roditeljima. Već je krupna stvar ako deca stave na kocku svoj život iz ljubavi prema roditeljima, naprotiv, mnogo im je draže ako se njihovi roditelji bore za njih na život i smrt.

Prema tome, dečije samoljublje najčešće izgleda mnogo veće nego ljubav prema svojim roditeljima. A s druge strane vidimo da ljudska deca zaradi drugih koristi stavljaju na kocku svoj život, često gotovo prezirući ga. Jedan u olujnoj noći jedri preko okeana, drugi staje pred vatru neprijateljske armije, treći ne retko silazi u rastresite ponore Zemlje ne bi li vadio metalna blaga. Tako vidimo da su ova spoljna svetski ozbiljna merila ljudske ljubavi sigurno jača i da imaju opštije važenje od ljubavi dece prema svojim roditeljima i ljubavi prema sopstvenom životu.

No, šta vrede sva ova merila kada daleko preko njih ljubav prema Bogu treba biti na takvom stepenu prema kome sva druga merila načisto sasvim propadaju?

Gle, dragi moji prijatelji i braćo, naš prigovarač napao nas je oštro, pa ćemo morati čvrsto da stanemo na zadnje noge kako bismo ga prevladali.

Ali upravo ponovo vidim nekog veoma ozbiljnog borca, koji nastupa sasvim siguran u svoju pobedu pa kaže: Ma, sa ovim prigovaračem završićemo za čas posla, jer nam je sam Gospod dao izričito merilo kako ljubiti Boga. Zato ne treba da kažem ništa drugo od ono što je rekao sam Gospod, naime "Onaj koji drži moje zapovesti, taj je koji me ljubi". – To je dakle pravo merilo kako treba ljubiti Boga.

Ako prigovarač ima dovoljno oštre i jake zube, onda neka pokuša da postavi neku drugu nenadmašnu vagu ljubavi. Dobro, kažem ja, prigovarač se još nalazi tu i sprema se da prigovor malo izgrize. Zato, hajde, da ga saslušamo i vidimo šta će sve izneti. Kaže:

Dobro dragi moj ljubazni protivniče! U postavci svog prigovora prema meni u vezi merila najveće ljubavi prema Bogu nisi dokazao mnogo više od jedino prilično dobrog pamćenja, kojem ima da zahvališ po neke odlomke iz Svetog pisma. Međutim, onaj koji iz svih tih spisa hoće živu korist, tom nije samo dovoljno da zna kako glase, nego ih mora i živo razumeti u sebi šta hoće da kažu.

Šta bi rekao ako bih ti postavio ne samo jednu već i više suprotnosti rečene iz samih usta Gospodnjih po kojima sam Gospod predstavlja nedovoljnim ljubav iz ispunjenja Zakona? Praviš se kao da hoćeš da kažeš da će takva mesta u Pismu ipak biti prilično retko rasejana. No, ja odgovaram: Dragi prijatelju, neće biti tako. Samo me saslušaj i odmah ću ti ponuditi, ako hoćeš, čitavu gomilu.

Da li znaš za razgovor Gospodnji sa bogatim mladićem? Nije li ovaj pitao: "Učitelju, šta da činim ne bi li imao večni život?" A šta mu Gospod odgovara? Ti kažeš likujući: Gospod govori: "Drži zapovesti i ljubi Gospoda, pa ćeš živeti." Dobro, kažem ja, a šta mladić govori? On govori: "Učitelju, to sam držao od svog detinjstva."

To je sve tačno, ali zašto, pitam ja, daje ovaj mladić Gospodu takav odgovor? Hteo je ovim da mu kaže: Premda sam sve to držao od svog detinjstva, ipak ne osećam ništa od divnog večnog života u sebi.

Zašto li Gospod na ovo mladiću ne proglašava držanje zapovesti dovoljnim za dostizanje večnog života, nego odmah snažno dodaje time što kaže: "Onda prodaj sva svoja dobra, raspodeli ih među siromašnima i pođi za Mnom."

Pitanje: Ako, dakle, sam Gospod daje takav dodatak, da li su onda držani zakoni dovoljni kao merilo najveće ljubavi prema Bogu? Gle, ovde ova stvar već malo zapire, ali idemo dalje.

Šta je Gospod jednom rekao Svojim apostolima i učenicima kada im je predstavio i hvalio obaveze koje treba ispuniti? Nije rekao ništa drugo do jednostavne vrlo značajne reči: "A kada ste sve učinili, priznajte da ste lenje i beskorisne sluge."

Sada te pitam: Da li ovde Gospod držanje zapovesti proglašava dovoljnjim kada očito iskazuje da svaki koji savršeno izvršava Zakon sebe treba smatrati potpuno beskorisnim? Gle ovde po drugi put zapire, i to nešto više. Ali samo dalje.

Da li znaš za priču o fariseju i cariniku u hramu? Farijsej radosnom savešću pred svetinjom verno svedoči sam sebi da je, kao što mnogi nisu, svagda tačno, dakle, savršeno doslovno ispunjavao Zakon Mojsijev u celom svom obimu. A jadan carinik pozadi u nekom kutku hrama svojim neobično poniznim položajem jasno pokazuje svakom posmatraču da sa držanjem Mojsijevog Zakona baš i nije imao nekog posla, jer itekako svestan svojih greha, ne usuđuje se ni pogledati gore prema svetinji Božjoj, već sam priznaje svoju ništavnost pred Bogom i moli Ga da se smiluje.

Pa bih sada od tebe hteo da znam, dragi moj u spise upućeni prijatelju, zašto, ako je Zakon dovoljan, Gospod ovde dopušta da farisej, koji strogo poštuje sav Zakon, ode neopravdan iz hrama, a jadni grešni carinik opravdan?

Gle, kada se ovo posmatra pri svetlu, onda izgleda da je Gospod u pogledu samog držanja Zakona opet učinio da ovde po treći put jako zapire. Evo, sada već sležeš ramenima i neznaš više na čemu si. No, nema veze, dolazi još lepše. Samo dalje.

Šta bi rekao ako bih ti iz Pisma, dakle iz usta samog Gospoda naveo mesto po kojem posredno proglašava nevažećim ceo Zakon i umesto njega stavlja sasvim drugo pomoćno sredstvo kojim On sam jedino jamči sticanje večnog života?

Ti sada kažeš: Dobri prijatelju, to mesto bih i ja hteo da čujem. – Odmah ćeš ga imati, dragi moj prijatelju. Šta je Gospod jednom rekao kada je našao dete na putu, primio ga, grlio i mazio? Rekao je: "Ako ne postanete kao ovo dete, nećete ući u carstvo nebesko."

Pitanje: Da li je ovo dete, koje tek što je progovorilo, ikada izučavalo Mojsijeve zakone, pa strogo po njima uredilo svoj život? Na celom svetu, valjda, nema tako glupog čoveka koji bi mogao tvrditi tako nešto. Dakle pitanje: Zašto je Gospod ovde kao najveći motiv za sticanje večnog života odredio dete koje sa celim Mojsijevim Zakonom nije još imalo nikakve veze? Prijatelju, ovde ne kažem ništa drugo do ako ti je drago, onda mi to obrazloži. Ćutiš. Vidim da si se sa svojom postavkom kod ovog četvrtog zapiranja već prilično daleko povukao.

Kod ovih četiriju tačaka video si da Gospod s jedne strane predstavlja nedovoljnim samo držanje Zakona radi sticanja stvarnog večnog života i u četvrtoj tački čak posredno ukida.

A šta ćeš reći ako ti navedem nekoliko tačaka gde se Gospod čak izražava prekorno o držanju Zakona? Ti ovde kažeš: Pa to valjda neće biti moguće. – Za to ti mogu odmah ponuditi ne samo jedan nego, ako hoćeš, i više primera. Čuj!

Svako ko je Mojsijev Zakon u svom obimu samo donekle prelistao, mora da zna koliko je Mojsije judejskom narodu preporučio gostoprimstvo. Onaj koji bi se ogrešio o gostoprimstvo, bio bi proglašavan krivim pred Bogom i pred ljudima. Zakon gostoljubivosti bio je judejskom narodu, koji je veoma naginjao lakomstvu, utoliko više preporučivan kako bi se ovaj narod sačuvao od sebičnosti i lakomstva i uputio ka ljubavi prema bližnjem.

Stoga je postojao zakon da se gost, pogotovao ako je pripadao judejskoj naciji, primi i posluži svom pažnjom; i ovaj zakon je poticao od Boga jer je Bog bio zakonodavac, a ne Mojsije.

A kada je upravo isti Gospod, koji je negda preko Mojsija dao zakone, došao u Vitaniju (Betaniju) u Lazarevu kuću, tu je Marta zakonski marljiva i trudi se svom silom kako bi prečasnog gosta dostojno uslužila. Marija, njena sestra, od radosti zbog uzvišenog gosta zaboravlja na Zakon, seda neradno do Njegovih nogu i sluša najvećom pažnjom priče i poređenja Gospodnja. Marta, zbog sestrinog potpunog nerada i zaborava na Zakon malo uzbuđena u toj prilici, obraća se sama sasvim revnosno Gospodu i govori: "Gospode, imam toliko posla, hajde naloži mojoj sestri da mi malo pomogne." – Ili još jasnije rečeno: Gospode, osnivaču Mojsijevog Zakona, hajde podseti moju sestru da ga drži.

A šta Gospod ovde govori? "Marta, Marta," kaže On, "mnogo se trudiš o svetskom, a Marija je izabrala bolji deo, koji joj se večno neće oduzeti."

Reci mi sad, dragi moj prijatelju, zar to nije očit ukor od Gospoda na vredno i tačno držanje Zakona, a naprotiv izuzetna pohvala osobe koja se u neku ruku ne brine o celom Zakonu, već samo svojim postupkom ovako govori:

Gospode, samo kad imam tebe, daću ceo svet za badava. – Zar ovde Gospod ne pokazuje ponovo da samo držanje Zakona nikom ne daje bolji ili najbolji deo, koji mu se večno neće oduzeti? Gle, ovde po peti put zapire. Ali samo dalje.

Šta kaže sam Gospod kod Mojsija, i to u trećoj zapovesti? "Svetkuj Subotu". Pitanje: a šta radi sam Gospod pred Svojim doslovnim ispuniteljima Zakona? Gle, dolazi i sam skvrni Subotu očigledno po doslovnom smislu Zakona i Svojim učenicima čak dozvoljava da u Subotu beru klasje i da se zrnima nahrane. Kako ti se sviđa ovo držanje Zakona Mojsijevog, gde sam Gospod ne samo za Sebe nego na najveću sablazan doslovnih ispunitelja Zakona celu Subotu skvrni i strovaljuje? Reći ćeš da je Gospod to itekako mogao da čini jer je On Gospodar Subote.

Dobro, a ja pitam: Da li su sablažnjeni fariseji znali da je stolarev sin Gospodar Subote? – Veliš da su to trebali da znaju po Njegovim znamenitim delima. A ja kažem: Kod ovog naroda znamenita dela nisu bila dovoljna da bi prepoznali savršeno božansko u Hristu, jer znamenita dela su činili svi proroci u svim vremenima, pravi kao i katkad krivi. Dakle, ne možemo pretpostaviti da su znamenja Hristova trebalo da uvere fariseje u Njegovu božanstvenost i veličanstvo.

Ali svi proroci do Njega svetkovahu Subotu, jedino je On strovaljuje. Zar to nije trebalo da sablazni ispunitelje slova? Dabome, međutim Gospod nije ni malo popuštao.

A šta iz ovog proizilazi? Ništa drugo do da Gospod držanje zapovesti, posmatrano samo po sebi, malo ceni. Zašto? Mala uporedba iz tvoje sopstvene sfere kao i iz sfere svakog čoveka koji je ikada živeo na svetu neka ti odgovori:

Neki otac ima dvoje dece. Ovoj deci stavi do znanja svoju volju kao zakonski. Pokaza im njivu i vinograd i reče: Sada ste jaki, pa od vas tražim da za mene vredno obrađujete vinograd i njivu. Po vašem trudu ću znati koji me od vas dvojice više ljubi. Evo, to je zakon po kojem će očeva slava pripasti naravno onom sinu koji najviše ljubi oca. –

A šta čine oba sina? Jedan uzima ašov i ceo dan vredno rilja zemlju i obrađuje njivu i vinograd. A drugi pri poslu, kao što se kaže, uzima za lako. Zašto? On kaže: Ako sam na njivi ili u vinogradu, onda sam stalno uskraćen za svog dragog oca, uz to nisam toliko slavoljubiv kao moj brat. Ako samo imam svog dragog oca, samo da budem uz njega, koji je sve mom srcu, onda malo marim da li će mi pripasti ova ili ona slava.

Otac ovom sinu i katkad kaže: Ali pogledaj kako tvoj brat vredno radi i traži da zaradi moju ljubav. A sin odgovara: O dragi oče! Ako sam na polju, onda sam ti daleko i moje srce mi ne daje mira, nego mi uvek glasno kaže: Ljubav ne živi u ruci, nego u srcu, zato ni ne želi da je zaradiš rukom nego srcem. Daj, oče, mom bratu, koji tako vredno radi, njivu i vinograd. A meni je dovoljno ako mi samo dozvoliš da te po želji svog srca uvek smem ljubiti kao što hoću da te ljubim i kao što moram da te ljubim zato što si mi otac, moje sve.

Šta li će sada otac reći i to iz dubine svog srca? Sigurno ništa drugo do:

Da, ljubljeni sine, tvoje srce je otkrilo moje. Zakon je samo provera. Međutim, sine moj, ljubav nije u zakonu, jer svaki koji drži samo zakon, drži ga iz ljubavi prem sebi ne bi li tako snagom svoj dela zaradio moju ljubav i moju slavu. A onaj koji tako drži zakon još je daleko od moje ljubavi jer njegovoj ljubavi nije stalo do mene već do nagrade. – No, ti si se povratio, doduše nisi prezirao zakon zato što ga je dao tvoj otac, ali si se uzdigao iznad zakona i tvoja ljubav te je preko njega vratila svome ocu. Dakle, neka tvom bratu pripadne njiva i vinograd i neka uđe u moju slavu, a ti, moj ljubljeni sine, dobićeš što si tražio, naime, samog oca i svu njegovu ljubav. –

Velim, dragi prijatelju, iz ovog poređenja biće, valjda, lepo i opipljivo jasno šta je veće. Samo suvo držanje Zakona ili prelaženje preko njega i dohvatanje same ljubavi.

Ako ti ovo još nije potpuno jasno, onda te pitam: Ako bi bio u prilici da za sebe izabereš nevestu između dve device, za koje bi, doduše, bio uveren da te obe ljube, međutim, nisi potpuno siguran koja te više ljubi. Zar ne bi voleo da saznaš koja te više ljubi kako bi nju, koja te više ljubi, izabrao? Ti kažeš: To je potpuno jasno, no kako izvesti da saznam? Odmah ćemo da rešimo.

Gle, ti dođeš kod prve. Marljiva je i radna. Iz ljubavi prema tebi više ne zna šta će pre od posla, i to posao samo za tebe, jer za tebe šije košulje, plete čarape, šije spavaćicu i sličnu takvu odeću. Toliko je tim zauzeta da ne retko jedva primećuje da si došao kod nje. Gle, to je prva. Druga radi klaj-klaj. Doduše i ona radi za tebe, ali njeno srce je suviše zauzeto tobom da bi posvetila pažnju poslu. Kada je posećuješ i ona te ugleda iz daljine kako joj dolaziš, nema više govora o nekom poslu. Jer tada ne zna za ništa drugo, ništa vrednije do tebe samog. Ti si joj jedini, za tebe daje sav svet. Reci mi koju ćeš od ove dve izabrati?

Ti kažeš: Dragi prijatelju! Trilion puta mi je draža druga, jer kakve koristi od onih nekoliko košulja i čarapa? – Očito se ovde vidi da me prva gleda zaraditi tako što od mene hoće da iznudi priznanje svog truda. A druga gleda da me ljubi. Ona je prevazišla svaku zaslugu i ne zna za ništa veće od mene i moje ljubavi. Nju bih i uzeo za ženu.

Dobro, kažem ja tebi, dragi moj prijatelju, ne vidiš li ovde jasno biće Marte i Marije? Vidiš li šta Gospod kaže zakonom zauzetoj Marti, a šta dokonoj Mariji?

A iz ovog možeš i da vidiš šta Gospod iznad Zakona traži od svakog čoveka i istovremeno opipljivo daje na znanje u čemu se sastoji ljubav čovekova prema Bogu. I upravo zato Gospod, uzbuđen u svom srcu, proklinje ispunitelje slova Zakona (naime fariseje i književnike), hvali grešnog carinika, i lopovima, bludnicama i preljubnicima čini pristupačnijim carstvo nebesko nego torokalima slova.

Stoga ja, prigovarač, sada s punim pravom pitam još jednom po kojem merilu treba ljubiti Boga iznad svega? Ako imam merilo, onda imam sve, a ako ga nemam, onda ljubim kao neko koji ne zna šta je ljubav. Zato još jednom pitanje:

Kako Boga iznad svega ljubiti? – A ja, Jovan, kažem: Boga iznad svega ljubiti znači Boga ljubiti nad svakim Zakonom. – Kako to, neka pokaže sledeće.

Da bismo temeljno saznali i uvideli kako Boga ljubiti nad Zakonom, moramo znati da je Zakon sam po sebi ništa drugo do suvoparan put do svoje ljubavi Božje.

Onaj koji Boga započne ljubiti u svom srcu, već je prevalio put, a onaj koji ljubi Boga samo držanjem Zakona, taj je sa svojom ljubavlju još uvek putnik na putu gde ne rastu plodovi i gde neretko razbojnici i lopovi čekaju na putnika.

A onaj koji Boga ljubi čisto, već Ga ljubi iznad svega. Jer Boga iznad svega ljubiti znači: Boga ljubiti nad svakim Zakonom. Onaj koji je napolju na putu, taj mora ići korak po korak ne bi li tako na mukotrpan način stigao do odredišta. A onaj koji Boga odmah ljubi, preskače ceo put, dakle ceo Zakon i tako Boga ljubi iznad svega.

Ovde će možda reći: Ovo zvuči čudno jer po našem shvatanju "Boga ljubiti iznad svega" znači: Boga ljubiti više od bilo čega na svetu. – Dobro, kažem ja, a i pitam istovremeno: A koje merilo ima čovek da odmeri takvu ljubav? Prigovarač je dovoljno jasno izložio ova merila za čoveka najveće moguće ljubavi na svetu i pokazao da čovek na taj način posve nema merilo za ljubav prema Bogu koja je iznad svega.

A ja kažem. Zar preko datog Zakona nije sve pokazano kako da se čovek vlada u svojim porivima prema svetovnim stvarima? Prema tome, u Zakonu su prikazane sve stvari i uz to je dato pravedno ograničenje za ljubav čovekovu po kojem svaki čovek treba da se vlada prema svetovnim stvarima.

A ako sada neko Boga ljubi nad Zakonom, sigurno Ga ljubi i nad svim svetskim stvarima zato što je, kako smo rekli, Zakonom prikazana upotreba svetovnih stvari i vladanje prema njima po božanskom poretku. Kratak uporedni dodatak će ovo pojasniti. Gospod govori bogatom mladiću: "Prodaj sve, razdeli siromasima, pa pođi za Mnom." Šta ovo znači? Drugim rečima ništa drugo do: Ako si ti, mladiću, držao Zakon, onda se sada digni nad njim, vrati svetu sve zakone i sve stvari, a ti ostani kod Mene, i imaćeš život.

Ko ovde neće spoznati šta znači ljubiti Boga nad Zakonom?

Dalje govori Gospod učenicima: "Ako ne postanete kao ovo detence, nećete ući u carstvo nebesko." Šta će ovo reći? Ništa drugo do:

Ako ne dođete kod Mene kao ovo detence ne mareći ni za šta na svetu, ni za Zakon ni za stvari sveta i ako Me ne obuhvatite svom ljubavlju kao ovo dete, nećete ući u carstvo Božje. A zašto? Zato što sam Gospod opet govori: "Ja sam put, istina i život." Dakle, onaj koji hoće doći kod Mene, koji sam potpuno jedno s Ocem, taj mora ući kroz Mene u staju, jer Ja Sam sam vrata i staja ili samo carstvo Božje.

Dakle, sve dok neko ne obuhvati samog Gospoda, dotle ne može doći Njemu, makar poput stene nepokolebljivo držao hiljadu zakona. Jer onaj koji je još na putu, još nije kod Gospoda, a onaj koji je kod Gospoda, kakvog još ima posla s putem?

No ovde među vama ima nerazumnih, i to na stotine hiljada, koji mnogo više cene put no Gospoda. I kada su već kod Gospoda, ponovo se vraćaju i udaljavaju se od Njega da bi samo bili na bednom putu. Takvima je milije sužanjstvo, ropstvo, tvrd jaram no Gospod, koji svakog čoveka oslobađa, izuzetno lak Njegov jaram i blago njegovo breme. Lak jaram da u hodu života ne bi pritiskao o potiljak ljubavi prema Gospodu i blago breme koje je jedini zakon ljubavi. – Dalje ćemo videti jedan primer.

Pravedni farisej hvali sam sebe na putu, a cariniku pozadi je izuzetno naporan ceo put jer nikako da pregleda njegov cilj; stoga se duboko klanja pred Gospodom u svom srcu, uviđa svoju slabost i nesposobnost da tačno ide putem; ali zato obuhvata Gospoda Boga svojim srcem i tako čini ogroman skok preko celog napornog puta i doseže tako svoj cilj.

Ko ovde neće rukama opipati šta znači "Gospoda ljubiti iznad svega"? – Dakle, idem dalje. Marta je na putu, Marija na odredištu. Ovde ne treba ništa više reći jer je i suviše jasno šta znači "Ljubiti Gospoda iznad svega".

A da bi nam ovo bilo još jasnije na pretek, posmatrajmo i scenu gde Gospod Petra tri puta pita da li Ga ljubi. – Zašto ga pita tri puta? Jer Gospod je ionako znao da Ga Petar ljubi, i znao je da će Mu Petar sva ova tri ista pitanja odgovoriti istoznačno istim srcem i istim ustima. To je Gospod sigurno znao. I ovo pitanje nije Petru postavio radi toga, nego da bi Petar ispovedio da je slobodan i da Gospoda ljubi nad svim Zakonom. Pa tako prvo pitanje "Petre, da li Me ljubiš?" znači: Petre, jesi li Me našao na putu? – To Petar potvrđuje, i Gospod govori " pasi Moje ovce", što znači: uči i braću da Me tako nađu. – Drugo pitanje "Petre, da li Me ljubiš?" znači: Petre, jesi li kod Mene, jesi li kod vrata? – Petar to potvrđuje i Gospod govori "tako pasi Moje ovce", ili: tako dovedi i braću da budu kod Mene kod vrata ka životu. – I po treći put Gospod pita Petra "da li Me ljubiš?", što znači: Petre, da li si nad svim Zakonom? Da li si u Meni kao što sam Ja u tebi? – Petar to bojažljivo potvrđuje, pa Gospod govori ponovo "tako pasi Moje ovce i sledi Me", što znači: tako dovedi i braću da budu u Meni i stanuju u Mom poretku i u Mojoj ljubavi kao ti. Jer slediti Gospoda znači: obitavati u ljubavi Gospodnjoj. Velim još više kazati šta znači ljubiti Boga iznad svega, bilo bi ipak malo izlišno. I pošto to sada znamo i pošto smo spoznali svetlost svetlosti, daćemo se odmah u dvanaestu i zadnju dvoranu.

Dvanaesta zapovest

Evo nas unutra, i ovde u sredini ove velike i veličanstvene dvorane takođe opet vidimo sunčanu ploču i u njezinoj sredini napisano svetlim crvenim pismom: "Ova je jednaka prvoj, da ljubiš bližnjega svoga kao samoga sebe; u tome se sastoje Zakon i Proroci." – Ovde bi odmah neko mogao ustati i kazati: Kako ovo razumeti: Ljubiti bližnjeg kao samog sebe? Samoljublje ili ljubav prema sebi jeste porok, prema tome jednolika ljubav prema bližnjem neće biti ništa drugo do takođe porok budući da ljubav prema bližnjem na ovaj način očito postavlja ljubav prema sebi za temelj. Ako hoću da živim kao vrli čovek, ne smem ljubiti sam sebe. A ako ne smem ljubiti sam sebe, onda neću smeti ljubiti ni bližnjeg budući da odnos ljubavi prema bližnjem treba sasvim da odgovara odnosu ljubavi prema sebi. Prema tome "bližnjeg ljubiti kao samog sebe" značilo bi uopšte ne ljubiti bližnjeg zato što ne treba ljubiti ni sebe.

Gledajte, to bi bio već neki običan prigovor, kojeg valjda neće biti tako teško odbiti, budući da ljubav prema sebi čini svakog čoveka onoliko koliko i njegov sam život, tako se u tom stepenu prirodna ljubav prema sebi podrazumeva sama po sebi, jer nemati ljubavi prema sebi, značilo bi koliko ni nemati života.

Dakle, ovde se radi o tome spoznati razliku između ispravne i neispravne ljubavi prema sebi.

Ljubav prema sebi je ispravna ako stvari sveta ne želi više no što joj je dodelila pravdena mera božanskog poretka, ona mera koja je dovoljno pokazana u sedmoj, devetoj i desetoj zapovesti. Ako ljubav prema sebi zahteva preko te mere, onda prekoračava određene granice božanskog poretka i već pri prvom prestupu treba je smatrati grehom. Dakle, po tom merilu treba odrediti i ljubav prema bližnjem. Jer ako neko ljubi nekog brata ili sestru preko te mere, onda sa svojim bratom ili sestrom čini idolopoklonstvo i tako ga ne čini boljim nego gorim.

Plodovi takve prekomerne ljubavi prema bližnjem jesu najčešće svi sadašnji i svevremeni vladari naroda. Zašto? Neki narod je nekog iz svoje sredine zbog njegovih sjajnijih talenata voleo preko ispravne mere, postavio ga vladarem nad sobom, pa je potom morao podneti da ga on ili barem njegovi potomci osetno kazne za ovaj porok.

Ovde će reći: Ali kraljevi i kneževi treba da postoje kako bi vodili narode, i postavljeni su od samog Boga. – Protiv ovog neću baš odrično da istupim, no ovde u ovoj prilici hoću da rasvetlim o čemu se radi i kako bi trebalo da bude.

Šta Gospod govori izraelskom narodu kada je zahtevao kralja? Ništa drugo do "Uz sve grehe koje je ovaj narod preda Mnom počino, dodao je i najveći da Mojim vođstvom nezadovoljan traži kralja". – Velim da se iz ove rečenice može dovoljno videti da Bog narodu ne daje kraljeve kao blagoslov, nego kao sud.

Pitanje: Da li su kraljevi nužni pored Boga da bi vodili čovečanstvo? Na ovo pitanje se može odgovoriti istim odgovorom kao na jedno drugo pitanje koje glasi: Da li je Gospodu pri stvaranju sveta i pri stvaranju čoveka bio potreban neki pomoćnik?

Dalje pitanje: Koji kraljevi i kneževi u svim vremenima i sada pomažu Gospodu da održava svetove u njihovom poretku i da ih vodi njihovim putanjama? Kog vojvodu treba za vetrove, kog kneza za raspodelu svetlosti i kog kralja za nadgledanje beskrajnog svetovskog i sunčevog prostora? A ako je Gospod u stanju da opaše Oriona bez ljudske kneževske i kraljevske pomoći, da nahrani Velikog psa i da održava u postojanom poretku veliki svetovni i sunčev narod, da li Mu je onda potrebno da postavi kraljeve i kneževe kod ljudi ove Zemlje koji bi Mu pomogli u poslu?

Osvrnimo se na praistoriju svakog naroda i naćićemo da je svaki narod izvorno imao čisto teokratski ustav, to jest nisu imali nikog drugog Gospodara nad sobom do jedino Boga. Tek vremenom kada su tu i tamo narodi bivali nezadovoljni sa posve slobodnom i liberalnom vladom Božjom, zato što su živeli i suviše dobro pod njom, počinjali bi se uzajamno ljubiti preko mere i obično bi neki čovek zbog posebnih talenata pao kao žrtva opšte ljubavi. Tražiše ga kao vođu. No nije ostajalo kod vođe jer je vođa morao davati zakone, zakoni su se morali sankcionisati, pa od vođe postade gospodar, pa patrijarh, knez, kralj i car.

Dakle, carevi, kraljevi i kneževi nikada nisu izabrani od Boga, nego samo potvrđivani kao sud za one koji su usled svoje slobodne volje iz svoje sredine izbirali takve careve, kraljeve i kneževe i ustupali im svu vlast nad sobom.

Velim da je ovo rasvetljenje dovoljno kako bi se uvidelo da je svaka preterana mera kako ljubavi prema sebi tako i prema bližnjem pred Bogom gadna.

Prema tome bližnjeg ljubiti kao samog sebe znači: Bližnjeg ljubiti u datom božanskom poretku, dakle u onoj ispravnoj meri koju je Bog od početka dodelio svakom čoveku. – Onom koji to još ne bi temeljno uvideo, tom ću dodati još nekoliko primera iz kojih može jasno videti kakve posledice nosi sa sobom ova ili ona preterana mera.

Pretpostavimo u nekom selu živi neki milioner. Da li će taj usrećiti selo ili ga unestrećiti. Da vidimo. Milioner vidi da javne novčane ustanove posrću. Šta čini? Prodaje svoje obveznice i kupuje za njih nekretnine, dobra. Vlastelinstvo, prema kojem je ranije bio samo podanik, nalazi se kao i obično u velikim novčanim nevoljama. Našem milioneru se obraćaju da pozajmi vlastelinstvu kapital. To čini za dobar interes i za sigurnu zalogu samog vlastelinstva. Njegovi susedi, drugi seljani, takođe trebaju novac. On im ga pozajmljuje bez ustezanja na katastarski unos. Tako prolaze nekoliko godina. Vlastelinstvo postaje sve siromašnije, a ni susedi seljani ne postaju bogatiji. Šta se događa? Naš milioner najpre dohvata vlastelinstvo, a ovo, bez ijedne pare, mora se na milost i nemilost predati, i iz velikodušnosti u najboljem slučaju dobija novac za put. Tako naš milioner postaje vlasnikom vlastelinstva i ujedno gospodar nad njegovim dužnim susedima. Ovi, pošto nisu u stanju platiti kako glavnicu tako ni interes, bivaju brzo procenjeni i uzapćeni.

Ovde imamo potpuno prirodnu posledicu sreće koju je seljanima doneo neki milioner ili imalac prekomerne ljubavi prema bližnjem. Ne treba ništa više o tome reći. – No pređimo na drugi slučaj.

Negde živi veoma siromašna porodica. Jedva sastavlja kraj s krajem. Neki veoma bogat i retko dobrotvoran čovek upoznaje ovu siromašnu, a inače čestitu porodicu. Posedujući više miliona smiluje se ovoj porodici, pa misli u sebi: Ovu porodicu ću stvarno da usrećim jednim mahom. Pokloniću joj vlastelinstvo i uz to znatno bogatstvo od pola miliona. Pri tom ću se radovati i gledati kako se lica ove porodice naročito razvedravaju. – Smišljeno, odlučeno. Nedelju dana u porodici prolivaju suze radosnice, a ponekad i dragom Bogu kažu "hvala ti Bože".

No, posmatrajmo ovu sretnu porodicu samo otprilike godinu dana kasnije i naćićemo kod nje sav luksuz, na kakav se nailazi u kućama bogatih. Ova porodica takođe postaje i tvrđa u srcu i trudiće se da se sada potajno sveti svima koji ih u njihovoj nevolji nisu hteli pogledati. Ono "hvala ti Bože" će nestati, ali zato biti uvedeni fijaker, livrirane [u odelu] sluge i tako redom.

Pitanje: Da li je ova prekomerna ljubav prema bližnjem koristila ovoj sirotoj porodici ili naškodila? Velim da ovde nisu potrebne mnoge reči, nego samo treba rukama dodirnuti sav onaj luksuz i naćićemo u dlaku kakvu korist je ova porodica imala za večni život ovakvom joj učinjenom prekomernom ljubavlju prema bližnjem. A iz ovog se vidi da ljubav prema bližnjem kao i ljubav prema sebi uvek ima da ostanu u granicama ispravne božanske mere poretka.

Ako čovek voli ženu više no što valja, upropastitiće je; postaće sujetna, uzvisiće sebe, pa će postati tkz. kaćiperka. Čovek jedva da će imati dovoljno ruku da ih pruža svugde gde mora da zadovolji zahteva svoje žene.

I mladoženja, ako previše voli svoju nevestu, učiniće je drskom i na kraju nevernom.

Dakle, u svakom pogledu je potrebna prava mera ljubavi. Međutim, ipak se ljubav prema bližnjem sastoji u nečem sasvim drugom no što smo do sada upoznali. A u čemu se zapravo, na unutarnji duhovni način, sastoji ljubav prema bližnjem, naučićemo jasno u daljem sledu ove objave.

Da bi se temeljno znalo u čemu se sastoji prava i istinska ljubav prema bližnjem, mora se najpre znati i temeljno razumeti ko je zapravo bližnji. Tu je glavni čvor.

Reći će: Kako to? Jer sam Gospod, koji je jedini postavio ljubav prema bližnjem, nije ništa bliže odredio. Kada ga književnici pitaše ko je bližnji, pokazao im je samo u priči ko je bio bližnji prema poznatom nastradalom Samarićaninu, naime takođe Samarićanin, koji ga je odveo u svratište, prethodno mu polivši rane uljem i vinom.

A iz ovog proizilazi da samo pod određenim okolnostima nastradali ljudi imaju "bližnje" u svojim dobročiniteljima, te su prema tome i oni obratno "bližnji" prema svojim dobročiniteljima. Dakle, ako samo pod takvim okolnostima postoje "bližnji", kakve to bližnje imaju obični ljudi, koji sami nemaju podneti neku nesreću, niti dospevaju u priliku da priskoče u pomoć nekom nastradalom? – Zar nema neko opštije mesto koje bliže određuje bližnjeg? Jer kod ovog je samo najveća nevolja i s druge strane velika imućnost združena sa dobrim srcem premastavljena kao "bliženstvo".

Dakle, pogledaćemo da li će se naći takva opsežna mesta. Ovde bi bilo jedno i glasi ovako:

"Blagosiljajte one koji vas psuju i činite dobro vašim neprijateljima." – To bi bilo mesto iz kojeg se jasno može videti da je Gospod ljubav prema bližnjem vrlo istegnuo pošto nije izuzeo ni neprijatelje ni psovače.

Dalje glasi drugo mesto: "Stičite prijatelje na nepravednom mamonu." Na šta Gospod tim hoće da ukaže? Ništa drugo do da čovek ne treba da propušta ni jednu priliku kako bi drugom činio dobro. On čak dozvoljava, uzeto u spoljnjem pogledu, očitu proneveru o blago nekog bogatog ako se tako, dakako u krajnjem slučaju nužde, mnogim ili barem nekolicini siromašnih može pomoći.

Dalje nalazimo mesto gde Gospod govori: "Ako činite dobro nekom od ovih siromašnih u Moje ime, Meni činite." Tu rečenicu Gospod potvrđuje pri prikazivanju Sudnjeg dana ili duhovnog suda gde govori izabranima kao i odbačenima: Došao sam nag, gladan, žedan, bolestan, zatvoren, bez kuće i kućišta, i vi ste me primili, negovali, odenuli, nahranili i napojili – i isto tako odbačenima da to nisu činili. Dobri se izvinjavaju da to ni nisu činili, rđavi da bi to činili, da je došao do njih. I Gospod onda jasno ukazuje:

"Ono što ste u Moje ime činili ili niste činili siromasima, to je važilo Meni."

U ovom odlomku se stvarna ljubav prem bližnjem ističe prilično jasno i pokazuje se ko je zapravo pravi bližnji.

Ali posmatrajmo još jedno mesto. Glasi ovako: Ako spremate gozbe, onda ne zovite one koji vam takođe mogu uzvratiti gozbom. Nećete imati platu na nebu jer ste je primili na svetu. Nego pozovite siromašne, hrome, bolešljive, u svakom pogledu sirote, koji vama ne mogu uzvratiti; tako ćete imati platu na nebu. Isto tako zajmite vaš novac onima koji vam ga ne mogu vratiti, te ćete tako lihvariti za nebo. A ako zajmite vaš novac onima koji vam ga mogu vratiti zajedno sa kamatom, propade vam vaša plata. Kada dajete milostinju, onda to činite ispotiha i vaša desnica neka ne zna šta čini levica. Vaš otac na nebu, koji vidi u tajnom, blagosloviće vas i nagraditi na nebu."

Velim sa ovim mestima gotovo da bi se moglo opipati rukama ko je od strane Gospoda označen kao pravi bližnji. Zato ćemo videti kakav se tu krije smisao.

Svuda vidimo kako Gospod jedino postavlja siromašne prema imućnima. Šta odatle sledi? Ništa drugo do da su od strane Gospoda siromašni prema imućnima označeni i postavljeni kao pravi bližnji, a ne bogati prema bogatima ni siromašni prema siromašnima. Bogati prema bogatima samo onda sebe mogu videti za bližnje ako se sjedine u iste dobre Bogu ugodne svrhe. A siromašni takođe samo onda stoje kao bližnji jedni prema drugima ako se takođe po mogućnosti sjedine međusobno bratski u strpljenju i u ljubavi prema Gospodu.

Dakle, prvi stepen ljubavi prema bližnjem uvek ostaje između imućnih i siromašnih i između jakih i slabih i stoji u istom odnosu kao odnos između roditelja i dece.

A zašto siromašni prema imućnima, slabi prema jakima kao i deca prema roditeljima treba da se smatraju i uzajamno da se odnose kao bližnji? Upravo iz ovog jedinog razloga što se sam Gospod, budući prema svakom čoveku najbliži, po Svojoj sopstvenoj reči prevashodno na svetu predstavlja u siromašnima i slabima i u deci. Jer on sam govori: "Šta god da činite siromašnima, činite Meni." – Ako ne budem uvek bio lično među vama, ipak će siromašni uvek biti među vama u neku ruku (htede Gospod da kaže) kao Moji potpuni zastupnici.

Takođe Gospod govori o jednom detetu: "Onaj koji prima takvo dete u Moje ime, Mene prima".

A iz svega ovog proizilazi da se ljudi uzajamno imaju smatrati bližnjima manje ili više u onom stepenu u kom su manje ili više ispunjeni duhom Gospodnjim. A Gospod svog duha ne daruje bogatima sveta, nego svagda samo siromašnima, slabima i svetski nedoraslima. Siromah je samim tim sve više ispunjen duhom Gospodnjim zato što je siromah jer je siromaštvo glavni deo duha Gospodnjeg.

Onaj koji je siromašan sličan je u svom siromaštvu Gospodu, dok bogat to nije. Te Gospod ne poznaje. A siromašne poznaje. Zato neka bogatima budu bližnji siromašni, kod kojih tek treba da dođu ako se hoće približiti Gospodu; jer bogati nikako sebe ne mogu smatrati bližnjima Gospodu. Sam Gospod u pripoveci o bogatom rasipniku pokazuje beskrajan jaz između Njega i njih. Samo siromašnog Lazara stavlja u krilo Avrahamovo, dakle, Njemu, Gospodu, najbliže.

Takođe, Gospod i u prilici bogatog mladića pokazuje ko bi najpre trebalo da budu njegovi bližnji pre nego što ponovo dođe kod Gospoda i da Ga sledi. I tako Gospod svugde predstavlja siromašne i decu kao Njemu bližnje ili takođe i Njegove potpune predstavnike. Njih imućan da ljubi kao samog sebe, a ne istovremeno i one njemu ravne. Zato Gospod reče da je ova zapovest ljubavi prema bližnjem ravna prvoj, čime nije hteo reći ništa drugo do: što činite siromašnima, činite Meni.

A da bogati uzajamno sebe ne treba da smatraju bližnjima, vidi se jasno iz tog, kako Gospod govori, da bogati ne pozivaju opet bogate u goste i da svoj novac ne zajme opet bogatima, kao i iz tog da bogatom mladiću nije naložio da svoja dobra raspodeli bogatima nego siromašnima.

A ako bi neki bogat hteo da kaže: Pa, moji najbliži su moja deca, onda ja kažem: Nikako. Jer Gospod je prihvatio samo siromašno dete, koje je kraj puta prosilo i reče: Onaj koji prima takvo dete u Moje ime, Mene prima. Sa decom bogatih Gospod nije nikada imao posla.

Stoga bogat, ako se bojažljivo stara za svoju decu, čini veoma velik greh spram ljubavi prema bližnjem. Bogat se za svoju decu stara najbolje tada ako se stara o vaspitanju koje je ugodno Gospodu i ako svoju imovinu ne štedi za svoju decu, nego je najvećim delom poverava siromašnima. Ako tako čini, onda će Gospod zgrabiti njegovu decu i voditi ih najboljim putem. Ako tako ne čini, onda Gospod Svoje lice odvraća od njih, povlači svoje ruke i predaje već njihovu nežnu mladost rukama sveta, a to znači rukama đavola kako bi od njih postala svetska deca, svetski ljudi, što znači takođe đavoli.

Kada biste znali kako su od Gospoda zastrašujuće proklete sve do donjeg, trećeg stepena pakla sve glavnice i posebno fideikomisi [nasleđeno dobro koje se ne može prodati], od užasa i straha biste se ukočili kao dijamant.

Zato neka samo svi bogati, gde god bili, ovo koliko više prime srcu, svoje srce koliko više odvrate od svog bogatstva i njim, naime bogatstvom, koliko više čine dobro, ako hoće da umaknu večnoj pušnici. Jer s one strane postoji dvostruka pušnica: dugotrajna na mračnim mestima, iz koje vode samo neshvatljivo sužene staze, na kojim putnici ne prolaze bolje od kamile pred iglenim ušima, a postoji i večna pušnica, iz koje po mom saznanju još ne vode nikakve staze. – Toliko da prime srcu bogati kao i svaki koji negde ima onoliko da još uvek može nešto učiniti siromašnima. A ovim je i pokazano u čemu se zapravo sastoji ljubav prema bližnjem. Upravo tako je ovde na Suncu podučavaju i stalno izvršavaju.

A na koji način, to ćemo videti u sledećem.

Znate da se sa čistim teoretskim znanjem i verom nigde ništa ne postiže. Kakva korist ako neko svoju glavu natrpa hiljadama najispravnijih teorija? Kakva korist ako neko bezuslovno sve veruje šta je zapisano u Knjizi života? Sve to vredi upravo onoliko kao kad bi neko doslovno usvojio sve muzičke teorije i ako bi došao do saznanja da bi, ako bi se praktično služio teorijama, ozbiljno sastavio najeminentnije kompozicije ili barem predstavljao probranog virtuoza na ovom ili onom instrumentu. Pitanje: da li će posredstvom svih tih temeljnih teoretskih saznanja, ali bez i najmanje praktične spretnosti, ikad biti u stanju da komponuje neki komad koji donekle vredi? Ili da li će otpevati prosto-naprosto i najlakši takt neke kompozicije ili ga izvesti na nekom muzičkom instrumentu? Sigurno da neće, jer bez praktične vežbe ne vredi nikakva teorija.

To bi bilo isto kao kada bi postojao nerazuman otac koji bi negovao svoje dete i razvijao mu razum, a istovremeno mu vezao noge. Pitanje: da li će dete prohodati, makar videlo druge kako idu i imalo u glavi preko nekog španskog učitelja plesa teoretski sve vrste hoda i pokreta nogu? Prvi korak koji preduzme ispašće već tako nesiguran da će ovo teoretski obrazovano dete odmah ležati na zemlji.

Ovim je odveć jasno pokazano da puko znanje bez prakse ne vredi ništa. Jer to je kao upaljen svetnjak u praznoj dvorani, čija svetlost gori jedino sama sebi i nikom ne koristi. Prema tome stvarno izvršavanje onog što se spozna i zna nepogrešivo jeste sama suština. Pa pošto se u carstvu čistih duhova svagda prvenstveno radi o činjenju i pošto je činjenje iz ljubavi prema bližnjem načelo sveg duhovnog delovanja, tako se upravo ova zapovest ljubavi prema bližnjem ovde i podučava više činjenično no teoretski.

A na koji način? Već savršeni duhovi u raznim prilikama vode sa sobom ove, kao što vidite, već odrasle đake, pa zatim, posebno kod pridošlica sa Zemlje, moraju da nauče raspoznavati prave bližnje, manje bližnje, pa daljnje. Moraju spoznati kako se ophoditi prema bližnjima, prema manje bližnjima i prema daljnima.

Poznato je da je osećanje sažaljenja omladine veće nego u zrelom dobu; pa se i događa da ovi đaci primaju velikim sažaljenjem i smilovanjem sve našta naiđu. Hteli bi odmah sve da uguraju u nebo pošto iz iskustva još ne znaju da nebo jedino pravim najbližnjima pruža veliko blaženstvo, a manje bližnjima i daljnjima predstavlja veću pa i najveću patnju. Ovom prilikom, dakle, tek uče potpuno prepoznavati da se stvarna ljubav prema bližnjem sastoji u tome da se svakom biću mora ostaviti njegova sloboda i dati mu ono njegovo.

Jer ako nekom hoćemo činiti nešto protivno težnji njegove ljubavi, onda mu ne pružamo ljubav. Ako neko svog komšiju zamoli za haljinu, a ovaj mu mesto toga da hleba, da li će biti zadovoljan? Sigurno da neće, jer je molio za haljinu, a ne za hleb.

Ako neko ide u neku kuću i traži nevestu, a mesto nje mu daju korpu punu soli, da li će molitelj tim biti zadovoljan? I ako se neko hoće uputiti u mesto koje se nalazi na severu, gde ima nekog posla, a prijatelj upregne kola i primi ovog poslovnog čoveka, koji treba na sever, i odveze se s njim na jug, da li će mu ovim pomoći?

Zato duhovi, pre nego što praktično primenjuju svoju ljubav prema bližnjem, najpre tačno moraju ispitivati vrstu ljubavi duhova koje im privode. Kakva im se nađe ljubav, upravo po toj ljubavi se mora postupati. Onaj koji hoće u pakao, mora dobiti pratnju tamo, jer je takva njegova ljubav, bez koje za njega nema života. I onaj koji hoće u nebo, tome treba dati takvu pratnju da, na pravim putevima pročišćen, potpuno osposobljen dospe u nebo, i da tamo kao istinski posvećen građanin može opstati. – Međutim, nije ni dovoljno nekog duha dovesti u jedno te isto nebo, nego nebo na atom mora odgovarati ljubavi duha, jer svako drugo nebo neće se slagati sa nebeskim stanovnikom i proći će tamo kao riba u vazduhu.

Jer čovekova vrsta ljubavi jeste njegov njemu svojstven životni element. Ne nađe li ga, brzo će mu doći kraj. Zato se i ljubav prema bližnjem u carstvu čistih duhova veoma tačno i pravilno mora pročistiti i obrazovati pre nego što ovi duhovi budu u stanju da zaista po božanskom poretku prihvate novoprispele, a i one koji se već dugo nalaze u duhovnom carstvu, na način da budu blaženi i da ih ožive.

Građenje ove ljubavi prema bližnjem i njeno pročišćavanje sastoji se, prema tome, u proučavanju i prepoznavanju vrste ljubavi u duhovima, a zatim i u prepoznavanju i uviđanju puteva božanskog poretka na kojima ove duhove treba voditi i kako ih voditi.

Nigde se nekom duhu nesme učiniti nasilje. Njegova slobodna volja združena sa njegovim spoznanjem određuje put, a ljubav duha način kako ga na njemu treba voditi.

Tek kada duhovi dospu na mesto svoje ljubavi, koja im odgovara, pa tamo nastupe zločesto, tek je onda vreme, ali opet samo po vrsti zla, kažnjavajući delovati i suprotstavljati se.

I gledajte, sve što je u vezi ljubavi prema bližnjem, to precizno i praktično podučavaju naše učenike. Kada u tom postanu vični, onda dobijaju posvećenje savršenstva. Onda ih na tačno srazmerno određeno vreme kao duhove-zaštitnike pridružuju ljudima koji žive na Zemlji najčešće zato da bi se u toj prilici vežbali u pravom strpljenju Gospodnjem. Gotovo da ne možete poverovati koliko teško pada takvom nebeski obrazovanom duhu da se sa tvrdoglavim ljudima ove Zemlje ophodi u tako velikom stepenu popustljivo da ovi nikada ne primete da ih takav duh-zaštitnik prati na svim putevima i da ih vodi prema njihovoj ljubavi.

Zaista, nije mala stvar kada si opremljen svom moću i silom, a kao početnik ne smeš dozvati oganj s neba, nego sa svešću svoje moći i sile stalno moraš posmatrati kako ti se dodeljeni čovek utvrđuje svakakvim zlom sveta i sve više zaboravlja Gospoda.

Dadilja sa užasno nevaljalim detetom ima pravo nebo prema zadatku duha-čuvara koji se nalazi na početku svoje misije. Koliko li samo suza moraju prolivati i sav njihov uticaj sme se sastojati jedino u najtišem došaptavanju savesti ili najviše u izuzetnim prilikama u sprečavanju određenih nesrećnih slučajeva, koje pakao smera na smrtnike na Zemlji.

U svemu ostalom ne smeju da utiču. A sada zamislite samo malo ne retko gorku sudbinu nekog tkz. domaćeg učitelja ili upravnika ako dobije na vaspitavanje prilično divlju decu. Zar tu položaj drvoseče nije bolji? Dašta, jer drvo dopušta da ga drvoseča seče i cepa po njegovoj volji, a neotesano dete prkosi volji svog učitelja. No, ovaj položaj jedva da je blaga senka prema duhu-čuvaru kome je štićenik cicija ili lopov, razbojnik, ubica, kockar, bludnik i preljubnik. Takve grozote duh-zaštitnik stalno i pasivno mora da posmatra i ne sme da utiče svojom svojom silom zadirući i sprečavajući. A ako se u nekim prilikama dozvoli zadiranje, ipak se mora udesiti tako mudro da štićenik ni malo ne bude smeten u sferi svoje slobodne volje, nego samo najviše u stvarnom izvođenju.

Gledajte, to je, dakle, drugo praktično zanimanje, kojim se naši posvećeni učenici vežbaju u ljubavi prema bližnjem i naročito u strpljenju Gospodnjem. –