Dete i zmija
| ←Herkules | Dete i zmija Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Bik, tele i pastir→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Dete upazi zmiju, uzme štap i reče joj: „Ne pristupaj k meni, jer ću te s ovim posred glave. Ja sam čuo kako je neka od vas jedno dete ujela i smerti predala.” — „Čuj sad” — odgovori zmija — „i ono što jošt nisi čuo a valja da čuješ ako si rad znati stvar od kraja do konca. Ono dete htelo je ubiti zmiju saderati joj šarenu kožu i navući ju na svoj štap, zašo ga je ona ujela i ubila.”
Ode dete, kaže ocu šta je čulo, šitajući ga je li to tako. „To može lasno biti, sine moj” — otvešta otac — „zato odsad nemoj nikada verovati jednu vešt koju napolak čuješ, nego čekaj dok je svu i sa svim njejzinim opstojatelstvam ne čuješ, pak i onda dobro rasuždavaj pre nego rečeš: Tako je, a ne inače.”
Sva prelaštenija čelovečeska na svetu, kako smo na više mesta rekli, proishode ili iz neznanstva ili iz nedostatočnoga i krivoga poznanstva, koje, kako je nedostatočno, tako sve što se o njemu sudi i govori mora biti ili sasvim ili od časti lažno. A da zašto tako lasno ljudi veruju i varaju se? Evo zašto. Znati je lepa vešt, a svak prirodno ono što je lepo želi imati, a želiti imati ili u samoj vešti imati, to svak vidi da je vesma jedno od drugoga daleko. Imati što i znati, — tome se iziskuju sredstva, način i trud; a želiš što, ili sebi mečtati da ono što ko želi ima, — tome se neće ni polak truda. Zato se slučava ovo što Inglez veli: „A man shall hardly speak anything so absurd, but he will find his approvers: jedan čovek jedva će govoriti što nibud tako budalasto, no on će naći svoje soutverždatelje.” I naša srpska reč lepo ovo isto predstavlja u poslovici: „Lakše je verovati nego ići pitati.”
Ništa nije češće nego decu čuti da se inate i jedno drugom vele: „T i n e z n a š n i š t a.” Kad bi človek pristojno hoteo i mogao rasuditi da sve njegovo naravno blagopolučije iz čistoga i pravoga ponjatija, mišljenja i suđenja proishodi, niti bi u ispitivanju vešti hitio, niti bi sebi voobražavao da zna ono što ne zna, niti bi, na konac, lasno verovao sve što napolak čuje i što opstojatelno ne zna. Na primer, ko veruje i ispoveda da jest bog, razumno veruje i ispoveda, zašto vidi tolike čudne predmete s takovom premudrostiju ustrojene, da mora biti vsesilni i premudri zižditelj i sodjetelj koji je sve to sozdao, tako divno uredio i soderžava. Ali kad nam revnjivi derviš dođe kazivati da taj isti bog samim Turkom dobro želi, a na sve proče narode da mrzi, on se ljuto vara, niti ima čisto ponjatije o bogu, o kojemu ovako valja misliti: mrziti, srditi se, zavidiš i pročaja, — to su strasti i nesoveršenstva, a bog je bestrastan i soveršen, on se nikada ni na koga ne može rasrditi, a ko čini zlo, sam ga sebi čini. Nerona istoga i njemu podobne — njihova će ih zla sovest i zla dela mučiti, a ne bog.
Bednoga Montezumu, amerikanskoga vladjetelja, nemilostivi Španjoli osude na sožeženije. Dođe franciškan da ga obrati u svoju veru, obeštavajući mu po smerti raj. Zapita ga Montezuma: „Idu li Španjoli u taj raj koga toliko hvališ?” Kaže onaj da idu. „Dakle, ja tamo neću” — otvešta nepravedno osuđeni. On nije mogao drugojače misliti nego ovako: gdi zli i nepravedni ljudi idu, neka govori ko što hoće, to ne može dobro mesto biti.
Ko zna da otrov truje i ko se ne bi rad otrovati, on svojevoljno i pri zdravoj pameti neće otrov piti; a ko prvo zna, i ftoro ne bi rad, a treće svojevoljno čini: šta ćeš o njemu suditi razve da nije pri pameti.
Dobroje lepe vešti i znanja dostojne znati, ali je u isto vreme pošteno i pametno ono što ne znamo — kazati da ne znamo, i iskati sposobno sredstvo k pravom poznanstvu onoga što želimo doći. Navlastito kad ko što dokazuje, ili neka pametno dokazuje, ili nek ne zanoveta i neka ne čini kao neki Aleksandrov pohlebnik, koji hoteći da dokaže da snom ne valja verovati, dokazivaše govoreći da je tako Aleksander snio. Svak zna da je istina da sni lažu i da nisu za verojatije, ali to na taj način dokazivati, znači istinu na laži osnivati i nju istu u laž preobraštavati. Odmećimo od sebe kriva znanja, počinjimo sumnjati: ovo dovodi k istraživanju, a istraživanje k poznavanju i k istini. Nije dosta: reče tako ovi, a onako oni. Tome nikada nema ni kraja ni konca. Rekao je ko je što znao i mislio, ”Koliko glava toliko kapa”; no razuman čovek valja da sazna zašto je ko rekao, i je li tako uprav ili krivo rečeno. Šta ga Muhamed kaže da mu je bog rekao, mora ko biti sasvim lud Turčin da mu to veruje. On sam, znajući da te vešti nisu za verovanje, imao je toliko hitrosti da ih od strane božje kaže, pak ko sme onda dalje ispitivati ili sumnjati — namah po vratu!
Nije dakle nimalo dovoljno što neki hoće: „To je duh sveti za dobro našao i ustanovio; mnoga su se Evangeliju sasvim protivna mudrovanija na ovi način uvela. Zato valja zdravo rasuditi: je li to pametno i polezno? I kako se pozna da nije ni jedno ni drugo, onda se taj čas vidi šta je i kako je. Mi vidimo neki razum u istim beslovesnim životinjama, pak je li pravo da i od njih stražnji ostajemo? Na primer, hrt kad besposlen kasa, on ide kojekud, a kad se za zecom pusti, leti uprav kako tane. Tako i mi, gdi je potreba i gdi možemo najkraćim putem i uprav doći, našto namokoliti. „Pokaži mi ot djel tvojih vjeru tvoju”, — premudro veli apostol, — ovo je uprav i nakratko.
Ko god veli da dobro veruje, a vidiš ga da zlo dela, krsti ga se; taki i s bogom laže, nekamoli neće s ljudma. Ko razumno, pošteno i pravedno živi, on taman veruje kako Evangelije iziskuje.
Za dokončati ovo naravoučenije, pamtimo ove dve vešti: prvo, što se god može sa zdravim opštim razumom jasno poznati, to nije potreba zamršivati ni potamnjavati; a što se god čisto ne razume, za to se ne valja inatiti ni mrziti, no bez pristrastija o tom rasuždavati. A ovo svak razume: da je onaj najpametniji koji je najbolji.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|