Деспот Ђурађ Бранковић I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Деспот Ђурађ Бранковић I
Писац: Јован Стерија Поповић


Sterija.jpg


        Деспот Ђурађ Бранковић I

Двадесет лета Ђурађ напреже се, гризе и мучи,
   Двадесет лета дугих српском за круном чезне.
Вук не рађа јагње, нит' коприва питомо воће;
   Пород Бранковића очина пали жеља.
Престол, па престол! то је неситом жертвеник један,
   Све часе, све мисли њему посвећује он,
Пола живота, блаженства полак узбуњена душа
   Радо ће жертви дати, само да носи круну.
Шта је беда земље, свог народа немир и туга?
   Шта је палеж и крв? страсти раздражене плод.
И он достиже цељ; по степени невоље опште.
   Распром и борбом Немањин седе на трон.
Народ му пружа скиптар, и сгогуби чују се гласи:
   „Желео си владу, желео с' нас, ево нас.
„Гледај с југа море, како волне пропасне ваља,
   „Трошна је лађа наша, деспотуј, и — с тобом Бог".
Али ништ' није славољубивој теретно души,
    Само кад нема никог земља од њега већег.
С владом у руци седи, сабира злато и бисер,
   И његовом благу диви се завидно свет.
Но богатство и власт не дели спокојство живота,
   И у златној лежи постељи црна брига.
Залуд сјајна кола и уздице са накитом многим
   Кад га Турака мач пред собом бесно тера.
Јарост мами већу по градовима благо скривено,
   И с грудве злата грдне се стене руше.
Где је сад деспот? место њега агују Турци,
   Глобе, пале, руше, секу, у ропство воде.
Сам по туђој земљи са супругом крије се холом,
   Понижен, презрен горке пролива сузе.
А влада стара? ах, ову не признаје нико,
   И кој' б'јаше велик, туђе сад власти слуша.
„Бедан"! жале г' једни, други с подсмехом пуштају
   „Тако бива сваком, туђе кад мукло граби". [жаоке:
Но је благо изнео! нек му купи душе спокојство,
   Нек му блеском својим растера црну печал.
Тко ће на злато пазит', кад се виче: „Турци те ишту,
   „У граду нашем ниси безбедан више".
Тко ће на благо пазит', кад превара вериге кује,
   Да га сужна тако злотвору црном преда? —
И он крадом бежи, у незнан носи га лађа,
   Дику Српства и блеск траљаве ризе крију.
Иди, о луда сујето светска, достој'нство и злато,
   Прашина само си ти, игра ветрића сваког.
Колибе низацак кров надвишује сву твоју цену,
   Где тишина и мир сјајне за беде не зна.
Ал' властољубац човек на живом не мари угљевљу
   Зградити престол себи, само да њиме сија.
Презире беде и страх, и с опасности враћа се Ђурђе,
   Враћа се отечеству, с плачем га прима земља.
Стогубе бедна ране показује, помоћи иште,
   Али деспота ум трона тек сталност гледа.
Шта је наскок и рат, шта су жертве поданика многе?
   Саму рођену кћер Турчину даје у брак.
Всуј! не зна тиран шта су сродства љубичне свезе,
   И са страхом Ђурађ надежду ташту види.
Два чеда, два сокола, радост мајци, а утеха оцу,
   Два чеда, о ужаса! не виде сунца више.
Не виде плаво небо, дивоту не виде света,
   И по стрменку сваком штап их неверник води.
Зета су Турчина то шурацима понуде горке,
   Правди да с ужасом ужасан врати се дуг.
Вест порази оца, и срце с' у прсима следи,
   Само владања страст кадра је бољу стрти.
Нек је престол читав, и ту ће прегорети жертву,
   Та и сам је својим сродником одузô вид.
Тако са грозом крије обесвећена природа лице,
   Кад узбуњена страст поткопа разуму моћ.
Само правда и чесност на земљи царује дуго,
   Зачето с неправдом под собом оброн носи.
Ђурђева влада шта је? На ударцу слабачка трска,
   Случаја ил' ћуди времена бедна игра.
Злотвору час једном, час другоме баца с' у недра,
   И ком служи данас, сутра му подиже гњев.
Тако га застане смрт, пак шта? при последњем часу
   Сад види, да је све сујета, сенка и дим.
Остави благо и престол, остави дворове горде.
   Сам гô, наг, хладан спрати се мали у гроб.
Где је сад глава, што без круне живет' не знаде?
   Где су бурне жеље, полетне зграбити свет?
Човече, сине блата, чедо слабости, суза и беде,
   Шта се лудо бацаш тражећи срећу у сну?
Украс, достој'нство, и чин, и злато, и драго камење
   Шта је, кад вечни дремеж наиђе на нас?
Цезар се враћа у Рим, сав свет торжествује кликом,
   Златна грме кола, Цезара то је триумф.
Цезар каже: „буди", и цео свет слуша са страхом,
   Слуша и повинује с', Цезара то је сила.
И тај Цезар са силом, са славом, са праском и хуком
   Како мирно лежи притиснут хладном плочом.
После човека црв, после црва смрадеж и трулеж,
   После трулежа прах, то ти је слава наша!
Гледај силна гробљишта, ту кости леже без числа,
   Питај по реду: кости, чије ли сте ви?
Ту је простак, ту власник и цар, ту чувен лепотом,
   Ту је богатир; где? кости су једнаке свим.
„Дрски путниче, стој, тај прах што ногама газиш,
   „Био сам ја знаш ли? страшан и ужасан свим".
Овај прах, што га пета гази? О сујете људске!
   Био, и протрча бујном брзином ветра.
Деспота Ђурђа живот деведесет престиже лета.
   „Деведесет лета!" завидно диви се свет.
Откад гроб га крије четир' столећа изброја време,
   Шта је сад Ђурђев многожелајеми век?
Узми вечности круг, како живот изгледа мајушан,
   Капља неприметна грдном на своду мора.
Вечност, изумљива реч! миријаде векова пред њом
   Стапају с' кратки у час, брзо да прођу кô сан,
Вечност недомашна, којој вишњи исхода не да,
   Ову заслужи, пак је наплаћен ти труд.
Кој' је отечеству, кој' ближњему множио ползу,
   Чувао, спасавао, вечно тог спомиње свет.
Кога по путу живота не тиште совести бодље,
   Тај преко гроба носи душе спокојства сладост.
Смртни, желиш ли славу и сјајност? ево ти пута!
   Ову сјајност и блеск слаб је уништити црв.
Кад богатство и моћ, кад престол и хаљине скупе,
   Кад величество и нас трулежна руши земља,
Једна добра дела из блатнога дижу се гроба;
   И у анђелском створу к шрестолу вечног лете;
Примају награде ту, и сјајко враћају с' доле,
   Да и на земљи јошт спомемом живе дугим.
Тако вечно што је, у округу вечности живи,
   Трулеж и сујете прах стреса с' у ништа и прах.



Напомене[уреди]

  • Ова песма је објављена: Велики београдски календар 1852 стр. 70 - Даворје, Нови Сад, 1854 стр. 53. - Даворје I, Народна библиотека браће Јовановића св. 1, Панчево, 1881 стр.48. - Даворје, СКЗ, књига 3, Београд, 1892 стр.48.

Извори[уреди]

  • Јован Стерија Поповић: Целокупна дела, књига 4, страна 39-43, Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.