Despot Đurađ Branković I
Dvadeset leta Đurađ napreže se, grize i muči,
Dvadeset leta dugih srpskom za krunom čezne.
Vuk ne rađa jagnje, nit' kopriva pitomo voće;
Porod Brankovića očina pali želja.
Prestol, pa prestol! to je nesitom žertvenik jedan,
Sve čase, sve misli njemu posvećuje on,
Pola života, blaženstva polak uzbunjena duša
Rado će žertvi dati, samo da nosi krunu.
Šta je beda zemlje, svog naroda nemir i tuga?
Šta je palež i krv? strasti razdražene plod.
I on dostiže celj; po stepeni nevolje opšte.
Rasprom i borbom Nemanjin sede na tron.
Narod mu pruža skiptar, i sgogubi čuju se glasi:
„Želeo si vladu, želeo s' nas, evo nas.
„Gledaj s juga more, kako volne propasne valja,
„Trošna je lađa naša, despotuj, i — s tobom Bog".
Ali ništ' nije slavoljubivoj teretno duši,
Samo kad nema nikog zemlja od njega većeg.
S vladom u ruci sedi, sabira zlato i biser,
I njegovom blagu divi se zavidno svet.
No bogatstvo i vlast ne deli spokojstvo života,
I u zlatnoj leži postelji crna briga.
Zalud sjajna kola i uzdice sa nakitom mnogim
Kad ga Turaka mač pred sobom besno tera.
Jarost mami veću po gradovima blago skriveno,
I s grudve zlata grdne se stene ruše.
Gde je sad despot? mesto njega aguju Turci,
Globe, pale, ruše, seku, u ropstvo vode.
Sam po tuđoj zemlji sa suprugom krije se holom,
Ponižen, prezren gorke proliva suze.
A vlada stara? ah, ovu ne priznaje niko,
I koj' b'jaše velik, tuđe sad vlasti sluša.
„Bedan"! žale g' jedni, drugi s podsmehom puštaju
„Tako biva svakom, tuđe kad muklo grabi". [žaoke:
No je blago izneo! nek mu kupi duše spokojstvo,
Nek mu bleskom svojim rastera crnu pečal.
Tko će na zlato pazit', kad se viče: „Turci te ištu,
„U gradu našem nisi bezbedan više".
Tko će na blago pazit', kad prevara verige kuje,
Da ga sužna tako zlotvoru crnom preda? —
I on kradom beži, u neznan nosi ga lađa,
Diku Srpstva i blesk traljave rize kriju.
Idi, o luda sujeto svetska, dostoj'nstvo i zlato,
Prašina samo si ti, igra vetrića svakog.
Kolibe nizacak krov nadvišuje svu tvoju cenu,
Gde tišina i mir sjajne za bede ne zna.
Al' vlastoljubac čovek na živom ne mari ugljevlju
Zgraditi prestol sebi, samo da njime sija.
Prezire bede i strah, i s opasnosti vraća se Đurđe,
Vraća se otečestvu, s plačem ga prima zemlja.
Stogube bedna rane pokazuje, pomoći ište,
Ali despota um trona tek stalnost gleda.
Šta je naskok i rat, šta su žertve podanika mnoge?
Samu rođenu kćer Turčinu daje u brak.
Vsuj! ne zna tiran šta su srodstva ljubične sveze,
I sa strahom Đurađ nadeždu taštu vidi.
Dva čeda, dva sokola, radost majci, a uteha ocu,
Dva čeda, o užasa! ne vide sunca više.
Ne vide plavo nebo, divotu ne vide sveta,
I po strmenku svakom štap ih nevernik vodi.
Zeta su Turčina to šuracima ponude gorke,
Pravdi da s užasom užasan vrati se dug.
Vest porazi oca, i srce s' u prsima sledi,
Samo vladanja strast kadra je bolju strti.
Nek je prestol čitav, i tu će pregoreti žertvu,
Ta i sam je svojim srodnikom oduzô vid.
Tako sa grozom krije obesvećena priroda lice,
Kad uzbunjena strast potkopa razumu moć.
Samo pravda i česnost na zemlji caruje dugo,
Začeto s nepravdom pod sobom obron nosi.
Đurđeva vlada šta je? Na udarcu slabačka trska,
Slučaja il' ćudi vremena bedna igra.
Zlotvoru čas jednom, čas drugome baca s' u nedra,
I kom služi danas, sutra mu podiže gnjev.
Tako ga zastane smrt, pak šta? pri poslednjem času
Sad vidi, da je sve sujeta, senka i dim.
Ostavi blago i prestol, ostavi dvorove gorde.
Sam gô, nag, hladan sprati se mali u grob.
Gde je sad glava, što bez krune živet' ne znade?
Gde su burne želje, poletne zgrabiti svet?
Čoveče, sine blata, čedo slabosti, suza i bede,
Šta se ludo bacaš tražeći sreću u snu?
Ukras, dostoj'nstvo, i čin, i zlato, i drago kamenje
Šta je, kad večni dremež naiđe na nas?
Cezar se vraća u Rim, sav svet toržestvuje klikom,
Zlatna grme kola, Cezara to je triumf.
Cezar kaže: „budi", i ceo svet sluša sa strahom,
Sluša i povinuje s', Cezara to je sila.
I taj Cezar sa silom, sa slavom, sa praskom i hukom
Kako mirno leži pritisnut hladnom pločom.
Posle čoveka crv, posle crva smradež i trulež,
Posle truleža prah, to ti je slava naša!
Gledaj silna grobljišta, tu kosti leže bez čisla,
Pitaj po redu: kosti, čije li ste vi?
Tu je prostak, tu vlasnik i car, tu čuven lepotom,
Tu je bogatir; gde? kosti su jednake svim.
„Drski putniče, stoj, taj prah što nogama gaziš,
„Bio sam ja znaš li? strašan i užasan svim".
Ovaj prah, što ga peta gazi? O sujete ljudske!
Bio, i protrča bujnom brzinom vetra.
Despota Đurđa život devedeset prestiže leta.
„Devedeset leta!" zavidno divi se svet.
Otkad grob ga krije četir' stoleća izbroja vreme,
Šta je sad Đurđev mnogoželajemi vek?
Uzmi večnosti krug, kako život izgleda majušan,
Kaplja neprimetna grdnom na svodu mora.
Večnost, izumljiva reč! mirijade vekova pred njom
Stapaju s' kratki u čas, brzo da prođu kô san,
Večnost nedomašna, kojoj višnji ishoda ne da,
Ovu zasluži, pak je naplaćen ti trud.
Koj' je otečestvu, koj' bližnjemu množio polzu,
Čuvao, spasavao, večno tog spominje svet.
Koga po putu života ne tište sovesti bodlje,
Taj preko groba nosi duše spokojstva sladost.
Smrtni, želiš li slavu i sjajnost? evo ti puta!
Ovu sjajnost i blesk slab je uništiti crv.
Kad bogatstvo i moć, kad prestol i haljine skupe,
Kad veličestvo i nas truležna ruši zemlja,
Jedna dobra dela iz blatnoga dižu se groba;
I u anđelskom stvoru k šrestolu večnog lete;
Primaju nagrade tu, i sjajko vraćaju s' dole,
Da i na zemlji jošt spomemom žive dugim.
Tako večno što je, u okrugu večnosti živi,
Trulež i sujete prah stresa s' u ništa i prah.
