Демон/12

Извор: Викизворник

◄   ОСОБЉЕ II ПОЈАВА   ►



I ПОЈАВА


(Улица у Београду. Турци грађани, жене и деца трче у нереду преко позорнице. Чује се пуцњава из пушака.)



Први Турчин (уморен стане):

Валах Турци грђа муртатлука [1]
Још не виђе обријана глава!
Влах Турчина ћера на срамоту. [2]

Други Турчин (исто тако):

Вођена[3] се нешто крупно мјеси.
Право каза Мула-ЕФендија:
Влаху дани ћоше од доламе,
Доламу ће т’ с’ леђа свући влаше.
Што ће војска Коџа-Милошићу,[4]
Што л’ лубарда влаху рајетину?
Ево што ће — да вилајет кавжи.

(Улази старац Турчин.)

Први Турчин (старцу):

Аман људи какав калабалук!
Зар се бива измећари царски
Са рођена ћерају кућишта?
ђе су улеме, [5] имами,[6] кадије [7]
ђе ли су ни теФтери,[8] фермани,[9]
Што не пишу влаху бурунтију [10]
Да се прође ћоравога посла?!

Други Турчин:

А што шути у граду Фукара,[11]
Зар већ није крв међ' нама легла?

Старац Турчин:

Грдно пође откад паша стаде,
Да с ђаури кајмаклију[12] срче,
Сваки с’ ћеиф [13] њима окабули [14]
Нахија се за нахијом влаши,
С пашалуком [15] ђаур господари,
Све друге је редом загризао.
Од Пазара узе Студеницу,
Од Зворника Јадар, Рађевину,
Од Лесковца Параћин, Крушевац,
Од Видина Црну Рјеку, Крајну,
А од Ниша Алексинац Бању —
Све то власи немилице крње,
Све то султан с пашама кабули,
Све то Турци на срамоту гледе. —
А сад пошао да се руга светцу;
Торњеве је к небу испречио,
Клепетуше на њих објесио,
Тер ми отуд врх ћемена звече
Кад год пођем акшам [16] да се клањам.
На углове повјешали сура [17]
Милошеве цијеле ордије,
За Султана нико ту не пита:
Патишах је сјенка везирова,
А везири влашке потурице,
Продаће му куле и градове,
Продаће му пашалуке редом. — (љутито)
Од кад паша у сандуке[18] сјео,
Тер га коњи кроз чаршију вуку,
Вриједи исто што и труо љешник.

(Пуцњава се примиче)

Трећи Турчин (улази):

Хоће власи да се искусуре [19]
Сто Турака за чираче [20] влашко:
Бије пушком куд гођ се окренеш,
Не дају ти ока отворити.
Вође људи није чиста посла.
Шејтан [21] нође с влахом да војује,
Чуј ме лијепо Хаџи Јусуф-аго:
Ако низам у помоћ не дође,
Прасиће се по Дорћолу [22] крме.

(Пуцњава се све ближи. Преко позорнмце трче уплашено Турци и буле. Иза позорнице чује се. „Аман“, „аман“. Међутим се прикупило више Турака на позорници.)

Старац Турчин:

Крме сједи на пашалук, болан;
Ако ј’ њему влаше попљувало браду,
Валах мени неће. — Ајмо Турци у бој!

(Вади пиштољ и полази на ону страну од куда се чује пуцњава. Остали полазе за њим. С обратне стране излази један грађанин с голим мачем у руци а за њим чета наоружаних грађана.)

Грађанин:

Предајте се Турци!

Стари Турчин:

Зар теби ђетићу?

Грађанин:

Цео народ иза мене стоји,
Остали се Турци предадоше,
Не ће им се лудо губит’ главе.

Стари Турчин:

Пуштајте нас својим домовима
Па ћемо се отуд диванити.

Грађанин:

То не иде Хаџи ЈусуФ-аго,
Предајте се, тврда вам је вјера,
Све до једног спровешћемо у град.

(Турци се договарају.)

Стари Турчин:

А ђе су ни ђеца, ђе кадуне[23]?
Пуштајте нас до њих па ћемо виђети.

Грађанин:

Што не шћаше лудо размећат’ се главом
Све то оде у град здраво и читаво.

Стари Турчин (окренув се Турцима):

Е већ није вајде! —
Дође врјеме да с’ кабулит’ мора.
Један друм нам власи оставише,
А тај друм нас води у гурбетлук [24]
(Грађанину) Вјера ти је момче?

Грађанин:

Тврда вјера!
До града смо ваши браниоци,
Ником длаке не ћемо дотаћи.

Стари Турчин:

А ти ајде, води. Ајмо Турци с њима!
Ал’ те молим, кад се отуд вратиш,
Отиди-дер вашем Милошићу
Па му реци селам[25] од ЈусуФа.
’Вако реци: Хаџи-Јусуф, бива,
Шаље теби, Милошићу селам.
'Вакој вјери, као што је твоја
Мехмед-Ага Фочић ваља — бива.
Ђе те нађе — реци — кусур ће ти дати[26].

(Турци одлазе народ за њима.)


Референце[уреди]

  1. Превара.
  2. На силу.
  3. Овде.
  4. Кнез Михаило.
  5. Мудрац.
  6. Духовн старешина.
  7. Судија.
  8. Записници.
  9. Повеље.
  10. Писмо.
  11. Сиротиња — народ.
  12. Кава густа.
  13. ћуд.
  14. Дозволи.
  15. Србија се зваше
    пашалуком београдским.
  16. Вечерња молитва.
  17. Слике.
  18. Каруца.
  19. Намире — Освете.
  20. Шегрче.
  21. Ђаво.
  22. Турско предграђе у Београду.
  23. Жене.
  24. Просијаштво.
  25. Поздрав.
  26. Осветиће се.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.