Соко бира гди ће наћи мира,
Неће гори, нит’ високој јели,
Веће долу гди се шатор бели,
Под шатором делија девојка,
Вино пије, ни бриге јој није, 5
Песму пева, а од гласа мила,
Чисто расту на соколу крила.
На глас иду дванаест Турака,
Дурно гледе, а кроз јед беседе:
„Кујо, кучко, делија девојко, 10
Гди научи пити и певати,
Кад год пијеш, Турчину се смијеш,
Кад год певаш на Турчина смераш”.
Ал’ беседи делија девојка:
„Нудер море да бесни Турака, 15
Кад питате право да вам кажем;
Дворила сам Милоша и Марка.
Од Марка сам пити научила,
Од њи двоје ево и ово је”.
Па засука свилене рукаве, 20
И узима сабљу крвопију,
Ману сабљом и десницом руком,
Соко гледи гди црвени трава,
А на трави дванаест турски глава,
Соко гледи, па мисли да снева, 25
А девојка пије и попева.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 118-119.
