Декларација о суверености и аутономији српског народа (1990)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Декларација о суверености и аутономији српског народа  (1990) 


Полазећи од универзалног принципа о праву народа на самоопредјељење, укључујући и право на одцјепљење, те полазећи од постојећих норми у Уставу СФРЈ и у Уставу СР Хрватске, а посебно одредбе Устава СР Хрватске, да је СР Хрватска и држава српског народа у Хрватској, а ради заштите своје националне суверености и слободе, српски народ који живи на историјским територијама обједињеним садашњим границама СР Хрватске, доноси и објављује на Српском сабору одржаном у Србу дана 25. јула 1990. године:


ДЕКЛАРАЦИЈУ

о суверености и аутономији српског народа


1. У границама СР Хрватске, која је држава и српског народа који живи у СР Хрватској, српски народ је на основи својих географских, историјских, друштвених и културних особености, суверен народ са свим правима која садржава сувереност народа.

Српски народ у СР Хрватској има право да се у заједништву са хрватским народом, или самостално, при успостављању нових односа у Југославији, опредјељује за федеративно или конфедеративно државно уређење.

Не може се без учешћа српског народа у Хрватској бирати облик југославенског заједништва, а то нарочито вриједи за ситуације легитимног одцјепљења. Одцјепљују се народи а не државе.

Српски народ даје себи право да се на историјским територијама, које обједињују садашње границе Хрватске, опредјељује са киме ће живјети, у којем ће режиму живјети и како ће се повезивати са другим народима у Југославији.

Нико нема историјско право да одређује судбину српског народа који ту живи вјековима и прије стварања државе Хрватске.

2. На основи своје суверености српски народ у Хрватској има право на аутономију. Садржај те аутономије зависит ће од федеративног или конфедеративног уређења Југославије.

У условима федеративног државног уређења српски народ има право на несметану и без ограничења употребу у службене и приватне сврхе српског књижевног језика, писма ћирилице, школа и српских школских програма, културних и политичких институција, предузећа штампе и српске радиотелевизије.

Организација овакве аутономије ће се провести само путем пуне општинске самоуправе, посебно у општинама гдје је српски народ већинско становништво и повезивањем тих општина у заједнице.

У условима конфедералног државног уређења Југославије српски народ у Хрватској има право на политичко територијалну аутономију.

3. Као политички представник српског народа у Хрватској конституише се Српски сабор који засједа у Србу.

Као извршни орган Српског сабора конституише се Српско национално вијеће.

Српско национално вијеће има право да организује плебисцитарно изјашњавање српског народа о свим питањима битним за његов положај у Хрватској и Југославији, као и о другим питањима која се тичу остваривања српског суверенитета и аутономности.

4. Српско национално вијеће представља самостални орган који између два засједања Српског сабора спроводи одлуке Српског сабора и ове Декларације, те припрема питања о којима ће се изјашњавати Српски сабор и плебисцитарно српски народ.

5. Српски сабор, на засједању у Србу, 25. јула 1990. године, проглашава ништавним за српски народ у Хрватској све уставне и законске промјене које негирају његов суверенитет као народа и умањују његова аутономна права.

6. Српски народ у Хрватској не тражи ништа више од оних права која други суверени народи Европе одавно имају и уживају.

Извор[уреди]

  • Миле Дакић: »Крајина кроз вијекове«, Београд 2002., Прилог 15.