Девојка је крај горе стајала

Девојка је крај горе стајала,
Сва се гора од лица сјајала;
Девојка је лицу говорила!
Давор лице, давор бриго моја!
Да ја знадем, моје бело лице,
Да ће тебе стар војно љубити,
Ја бих ишла у гору зелену,
Сав бих пелен по гори побрала,
Из њега бих воду извијала,
Те би тебе лице умивала —
Кад стар љуби, нека му је горко!
А да знадем, моје бело лице,
Да ће тебе млад војно љубити,
Ја бих ишла у зелену башту,
Сву би ружу по башти побрала,
Из руже би воду извијала,
Те би тебе лице умивала —
Кад млад љуби, нека му је слатко!

Извор

ПЕСМАРИЦА. 1. У Новом Саду: Епископска књигопечатња, 1866. стр. 31.