Девет годин’ Јован болан лега,
ни умира, нити оздрављује.
До главу му стара мајка клечи:
„Кажи, сине, од што болан легаш?
што си, сине, лошо учинија?” 5
„Ће ти кажем, моја стара мајко.
Кад сам бија млади арамија,
Турци беу више Свега Петку,
а ми бемо више манастира.
Три смо дана све борбу водили, 10
од Турчина никој не остана,
А Срба — дванајес арамија.
Ал' удари једна силна киша,
и подуна један силан ветар.
Замрзнаше тоске до колена, 15
замрзнаше пушке за рамена,
па слегомо Прохор манастира,
уватимо попа игумана,
врзамо му руке наопако.
Опљачкамо манастирско благо, 20
и сабрамо иконе у цркву,
накладомо до два силна огрња;
размрзнамо тоске од колена,
одмрзнамо пушке од рамена.
Тој, сам, мајко, лошо учинија!” 25
