Девет браће и сестра Јелица

* * *

Девет браће и сестра Јелица

Рани мајка девет мили сина,
И Јелицу ћерку јединицу,
Када су јој синци понарасли,
И Јелица за удадбу била,
Њу јој просе са четири стране 5
Једно бане, друго ђенерале,
Треће бише из села комшија.
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају преко мора бану.
„Ајде, селе, преко мора бану. 10
„Л'јепо ј’ бити баница госпоја.
„Ми бићемо на мору трговци,
„Тебе ћемо похађати често,
„У години свакога мјесеца
„У мјесецу сваке неђељице.“ 15
Сестрица је браћу послушала,
Паке оде преко мора бану. —
Бог одправи од себе морију,
Па помори девет миле браће,
Те прођоше три године дана, 20
Да к њој не би браца ни једнога!
Љуто цвили сестрица Јелица:
„Мили Боже, чуда големога!
„Зашто ми се браћа заклињаше,
„Да ће мене походити често, 25
„У години свакога мјесеца,
„У мјесецу сваке неђељице.
„А прођоше и три годинице,
„Да ми није браца ни једнога?!“
Како пишти сестрица Јелица, 30
И милом се Богу додијало,
Па позива два млада анђела:
„Похитите два млада анђела
„До бијела гроба Јованова
„Јеличина брата најмлађега. 35
„Од гроба му коња начините,
„Од покрова режите дарове,
„Од земљице мјесите колаче,
„Својијем га духом зада'ните,
„Опрем’те га сестри у походе.“ — 40
Хитро иду два млада анђела,
До бијела гроба Јованова,
Јеличина брата најмлађега.
Од гроба му коња начинише,
Од покрова резаше дарове, 45
Од земљице мјесише колаче,
Својијем га духом зада'нуше
Одпремише сестри у походе. —
Хитро иде нејаки Јоване,
Јединици сеји у походе, 50
Далеко га селе угледала,
Мало ближе пред њег изшетала.
Бијелим се рукам загрлише,
И слаткијем уст’ма пољубише.
Љуто цикну сестрица Јелица, 55
Кад загледа у лишце Јована:
„Мили брате, нејаки Јоване!
„Што си мени потавнио јако,
„К’о да си ми под земљицом био?“
„„Док сам осам браће поженио 60
„„Како неби селе потавнио,
„„Поженио, снаје послужио,
„„И осам им кула саградио,
„„А девету себи основао,
„„Моро сам ти потавњети јако.““ — 65
Ту бијаде три бијела дана,
Тад се Јово натраг повраћаше,
Опреми се и сеја Јелица,
Да си пође с милим братом Јовом.
Јово њојзи тихо одговара: 70
„Ти не оди, мила селе моја
„Докле теби више браће дође.“
Јелица га не хтје ни слушати,
Веће поче дарове спремати,
Браћи реже свилене кошуље, 75
А сна’ама бурме и пршћење,
Паке иде с милим братом Јовом. —
Кад су били близ’ пребјела двора,
Ал пред двором црква саграђена.
Тад говори нејаки Јоване: 80
„Причекај ме, мила селе моја,
„Причекај ме пред бијелом црквом,
„Док ја зађем за бијелу цркву;
„Кад сам средњег браца оженио,
„Ту сам злаћан прстен изгубио. 85
„Да га пдем поискати малко.“
Ту га селе часом причекала,
А другим га сама поискала.
А кад зађе за бијелу цркву,
Ал ту нађе до девет гробова. 90
Најновији беше по најмлађи.
Брзо с’ селе јаду досјетила,
Да је Јово у гроб поникао. —
Љуто цикну сестрица Јелица,
Паке оде пребјеломе двору, 95
Ал на двору врата затворена
А у двору кукавица кука.
То не била сиња кукавица,
Већ њезина остарела мајка. —
Јелица је мајку дозивала: 100
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Ал из двора мајка одговара:
„Од’ отале од Бога моријо,
„Девет си ми синка уморила,
„Па с’ и мене дошла уморити, 105
„Пре нег видим јединицу ћерку.“
Јелица се и опет најави:
„Нисам мајко од Бога морија,
„Већ Јелица твоја јединица,
„Јединица слаба узданица!“ 110
Тад јој мајка отворила врата.
Ту с’ бијелим рукам загрлише
И слаткијем устма пољубише
Нашто мртве од јада падоше.

---

Напомене

Народна ова пјесма чује се у бившој слуњској регементи. Она традицијом још и дан-данашњи као н остале јој друге прелазе од старијих на млађе, при свет том, шго морам на жадост признати да нам древна та и поштована вриједна традиција с дана на дан тањча и малакше. Тако је бар код нас овђе, а усудио бн сс рећи да је томе тако и другђе. Позвани у народу — свјештеници и учитељи — могли би је, да је среће, поново оживљети. Мислим ја овђе старију, а не данашњу модерну традицију, која нам отпочимље стару племенштину срца и душе као најгаднији коров загушивати. Одклонимо то слошки да нам народ н опет новим животом поживе. Горња пјесма својим кројем много нлн сасвим наличи на ону: „ Девеш посаваца и сестрица Дуњица" у 29. и 30. бр. „Сриског забавника“ од пр., а из збирке народнијех пјесама преч. г. проте Николе Беговића, скунљених до Лици и Банији.
           И ако се велим ове двије красне народне пјесме по кроју свом сударају, у извађању самом су оне ипак различите, те је мислим вриједно, да се и ова поред оне, истнна љепше и полетније ал сестринске јој, очува, као сићушно зрнце предрагог бисера у лијепом огромном оном бисерњем низу народњег србињског блага — умотворина српски.
           Поред осталијех народнијех пјесама, она нам јасно и гласно засвједочава живу машту и гипкост духа србињског, који му подаје силна и неодољива маха, да умцје исту тему, њему прирођеном лахкоћом на внше начина, ал увијек подједнако лијепо и кроз достојанствено опјевати.
           Све овакове двостручне а и више стручно народне пјесме, можемо сматрати за бистра огледала, ну само разна кроја, у којима се једнако вијерно огледа здрава душа и чисто срце — Срб-јунака.
           У Вуковијем нар. пјесмама наћи је овоме обилнијех примјера. Такове је пјесме бесмртни Вук окрстио са: „То исто, ал’ само друкчије.“ Овако ево попраћену, предајем ову народну пјесму цијењеном „Јавору“ на очување; он нек би је са своје веште гране — узњихале тиханим лахором струна јавор-гусала — налагано спустио на њежна и мехка крила мили Српкнња читатељица, и на руке врли Срба, читалаца своји.

У Горњ. Карловцу на Јовањ-дан 1885.
                                                                    Јован Бијелић.

Извор

„Јавор", година 1885, број 7, стр. 209-212.