Девет Даничића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Девет Даничића

(Из Драгачева)

Рани мајка до девет синова,
Девет сина девет Даничића,
УЗагорју месту питомоме;
Кад одрани девет деце људих,
Свијех редои мајка изженила, 5
И добила девет милих снаха,
Баш ка оно девет пауница.
То се чудо на далеко чуло,
Од Загорја доравног Приморја,
И до града бијелог Коруна, 10
То зачуо Коруне Турчине,
Он опреми суру бедевију:
Па отиде у Загарје равно,
Те погуби девет Даничића,
И зароби девет њиних љуба; 15
Па отиде у Коруна града,
Б Аостави саморану мајку,ез синова и без њених снаха.
Пишти јадна саморана мајка,
Жали мајка снахе и синове,
А моли се Богу истиноме,
Да јој опет мушко чедо даду.
Пошто прође годиница дана,
Бог јој даде и Богородица,
Те се њојзи мушко чедо нађе,
Кад се мајци мушко чедо нађе,
Она зове и попа и кума,
Те крстише чедо у колевци,
И лепо му име наденуше,
Лепо име: „нејачак Момире.“
Тако прође петнајест година,
Кад настану година шеснеста,
Опреми се нејаки Момире,
Па он ходе у лов у планину,
Те лов лови три бијела дана,
Ал” од лова ништа не улови,
Већ се врати двору бијеломе.
Кад је био друмом кроз планину,
Он потреви тридесет Турака,
Бацају се камена с рамена,
Око себе гвозденога маља.
Још сехвале тридесет турака,
„Да неима Влаха ниТурчина!
„Који би им мого одбацити.“ -
Кадто виђе нејаки Момире,
Он одсједе својега кулаша,
Па узима гвозденога маља,
Једном маљем око себе ману,
Те он маљем Турцима одбаци;
Кад виђоше тридесетТурака,
Тоје њима врло мучно било,
Па се сташе преклињати криво:
„Неки с”куне вијерницом љубом!
„Неки с” куне својом милом сејом,
„Неки с” куне сšијетлим оружјем,
„Идобријем коњем од мегдана,
„Да им Момир није пребацио.“
Кад то виђе нејаки Момире,
Он се куне дебелим кулашом :
„Да је свима пребацио маљем.“
Али њему клетва не помаже,
Већ се врати двору бијеломе;
Па дозива остарилу мајку:
„Бог т” убио моја стара мајко!
„Што не роди брата још једнога?
„Или брата или милу сеју,
„Ил” да-си ме оженила мајко,
„Да се имам чиме заклињати,
„Јер сам данас био у планини,
„Бацао се гвозденога маља,
„Са Турцима да их Бог убије!
„Па сам свима одбацио мајко,
„Ал” проклети и несрећни Турци,
„Нехтеше ми томе веровати:
„Већ се куну и преклињу криво;
„„Неки с” куне вијерницом љубом,
„„Неки с”куне својом милом сејом,
„„Неки с” куне свијетлим оружјем,
„„И добријем коњма од мегдана,
„Да им нисам одбацио мајко.
„А ја мајко брата неимадем,
„Немам брата да се кунем њиме,
„Сестре немам да се кунем њоме,
„А јоште ме оженила ниси,
„Да се кунем вијерницом љубом,
„„Већ се кунем дебелим кулашом,
„„Мом кулашу грива опанула,
„Го„вАокроинмиусаомстваармиалапрмеатјукраи:о.“
„О мој сине нејаки Момире!
„Ти не куни остарилу мајку,
„Што ти немаш брата ни једнога,
„Ти си имо девет милих брата:
„Девет брата девет Даничића,
„Баш ка оно девет паунова,
„И свијух сам иженила била,
„И довела девет милих снаха,
„Баш ка оно девет пауница.
„Ал” проклети Турчин из Коруна,
„Погубити девет милих брата,
„И зароби девет милих снаха,
„Па одведе у Коруна града.“
1Кад то зачу нејаки Момире,
Он опреми дебелог Кулаша,
Па се њему на рамена баци,
Ходе право у Коруна града
Када дође на воду Ситницу,
Ту затече девет робињица,
Гди бијеле на Ситницу платно,
Па он њима Бога називаше:
„Помози Бог девет робињица.“
Оне њему лепше прихватиле,
„Да Бог добро незнани јуначе!“
Опет њима Момир проговара:
„Сестре моје девет робињица!
„Чије је то пребијело платно,
„Чије платно чијели сте робље?
„И чије сте по имену секе,
„Или секе ил” вијерне љубе?“
Њему веле девет робињица,
„Ој Бога нам, незнани делио!
„Шлатно јесте, Коруна Турчина,
„А робиње, Коруна Турчина.
„Сестре јесмо српскијех Сердара,
„И српскијех војни капетана,
„Љубе јесмо: девет Даничића,
„Из Загорја места питомога,
„Турчин Корун да га Бог убије.
„Он погуби девет Даничића,
„Па зароби девет њиних љуба,
„Скоро има седамнајест љета,
„Од како смо ропства допануле.“
Кад то зачу нејаки Момире,
Ошет њима поче говорити:
„Сестре моје девет робињица!
„Гди су двори Коруна Турчина.“
Веле њему девет робињица:
„Мили Брате незнани делио!
„Прођ" се врага, не терај му трага
„Ти не тражи Корунове дворе,
„Јер ћеш лудо изгубити главу.
„Но кад тражиш Корунове дворе,
„Окрени се с десна на лијево,
„Па погледај у корунску варош:
„Угледа ћеш једну белу кулу,
„Сву је варош висом надвисила,
„Покривена жеженијем златом,
„Подстрешена ситнијем бисером,
„Поднизана бијелим талиром;
„Око куле гвоздени ченгели,
„На авлији демерли капија,
„На капији хиљаду Арапа,
„Што чувају Коруна Турчина,
„Од Србаља и горских хајдука.“
Кад саслуша нејакии Момире,
Он покупи дизгине Кулашу,
Па окрете пољем широкијем,
Право ходе у корунску варош,
Пред бијелу Корунову кулу.
Када дође пред бијелу кулу,
Он потеже сабљу оковану,
Те погуби хиљаду Арапа;
Па обори демерли капију,
И уиђе у мермер авлију,
Из авлије на бијелу кулу,
Те ухвати Коруна Турчина,
И русу му одсијече главу,
Погуби му вијерницу љубу,
Узе њему свијетло оружје,
Покупиму из ризнице благо
Па се врати на воду Ситницу.
Те он узе девет робињица,
А својијех девет милих снаха,
Одведе их двору бијеломе.
Када дође двору бијеломе,
Он удоми својих девет снаха,
Као девет својијех сестара.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 63-69, № 6