Devet Daničića
(Iz Dragačeva)
Rani majka do devet sinova,
Devet sina devet Daničića,
UZagorju mestu pitomome;
Kad odrani devet dece ljudih,
Svijeh redoi majka izženila, 5
I dobila devet milih snaha,
Baš ka ono devet paunica.
To se čudo na daleko čulo,
Od Zagorja doravnog Primorja,
I do grada bijelog Koruna, 10
To začuo Korune Turčine,
On opremi suru bedeviju:
Pa otide u Zagarje ravno,
Te pogubi devet Daničića,
I zarobi devet njinih ljuba; 15
Pa otide u Koruna grada,
B Aostavi samoranu majku,ez sinova i bez njenih snaha.
Pišti jadna samorana majka,
Žali majka snahe i sinove,
A moli se Bogu istinome,
Da joj opet muško čedo dadu.
Pošto prođe godinica dana,
Bog joj dade i Bogorodica,
Te se njojzi muško čedo nađe,
Kad se majci muško čedo nađe,
Ona zove i popa i kuma,
Te krstiše čedo u kolevci,
I lepo mu ime nadenuše,
Lepo ime: „nejačak Momire.“
Tako prođe petnajest godina,
Kad nastanu godina šesnesta,
Opremi se nejaki Momire,
Pa on hode u lov u planinu,
Te lov lovi tri bijela dana,
Al” od lova ništa ne ulovi,
Već se vrati dvoru bijelome.
Kad je bio drumom kroz planinu,
On potrevi trideset Turaka,
Bacaju se kamena s ramena,
Oko sebe gvozdenoga malja.
Još sehvale trideset turaka,
„Da neima Vlaha niTurčina!
„Koji bi im mogo odbaciti.“ -
Kadto viđe nejaki Momire,
On odsjede svojega kulaša,
Pa uzima gvozdenoga malja,
Jednom maljem oko sebe manu,
Te on maljem Turcima odbaci;
Kad viđoše tridesetTuraka,
Toje njima vrlo mučno bilo,
Pa se staše preklinjati krivo:
„Neki s”kune vijernicom ljubom!
„Neki s” kune svojom milom sejom,
„Neki s” kune sšijetlim oružjem,
„Idobrijem konjem od megdana,
„Da im Momir nije prebacio.“
Kad to viđe nejaki Momire,
On se kune debelim kulašom :
„Da je svima prebacio maljem.“
Ali njemu kletva ne pomaže,
Već se vrati dvoru bijelome;
Pa doziva ostarilu majku:
„Bog t” ubio moja stara majko!
„Što ne rodi brata još jednoga?
„Ili brata ili milu seju,
„Il” da-si me oženila majko,
„Da se imam čime zaklinjati,
„Jer sam danas bio u planini,
„Bacao se gvozdenoga malja,
„Sa Turcima da ih Bog ubije!
„Pa sam svima odbacio majko,
„Al” prokleti i nesrećni Turci,
„Nehteše mi tome verovati:
„Već se kunu i preklinju krivo;
„„Neki s” kune vijernicom ljubom,
„„Neki s”kune svojom milom sejom,
„„Neki s” kune svijetlim oružjem,
„„I dobrijem konjma od megdana,
„Da im nisam odbacio majko.
„A ja majko brata neimadem,
„Nemam brata da se kunem njime,
„Sestre nemam da se kunem njome,
„A jošte me oženila nisi,
„Da se kunem vijernicom ljubom,
„„Već se kunem debelim kulašom,
„„Mom kulašu griva opanula,
„Go„vAokroinmiusaomstvaarmialaprmeatjukrai:o.“
„O moj sine nejaki Momire!
„Ti ne kuni ostarilu majku,
„Što ti nemaš brata ni jednoga,
„Ti si imo devet milih brata:
„Devet brata devet Daničića,
„Baš ka ono devet paunova,
„I svijuh sam iženila bila,
„I dovela devet milih snaha,
„Baš ka ono devet paunica.
„Al” prokleti Turčin iz Koruna,
„Pogubiti devet milih brata,
„I zarobi devet milih snaha,
„Pa odvede u Koruna grada.“
1Kad to začu nejaki Momire,
On opremi debelog Kulaša,
Pa se njemu na ramena baci,
Hode pravo u Koruna grada
Kada dođe na vodu Sitnicu,
Tu zateče devet robinjica,
Gdi bijele na Sitnicu platno,
Pa on njima Boga nazivaše:
„Pomozi Bog devet robinjica.“
One njemu lepše prihvatile,
„Da Bog dobro neznani junače!“
Opet njima Momir progovara:
„Sestre moje devet robinjica!
„Čije je to prebijelo platno,
„Čije platno čijeli ste roblje?
„I čije ste po imenu seke,
„Ili seke il” vijerne ljube?“
Njemu vele devet robinjica,
„Oj Boga nam, neznani delio!
„Šlatno jeste, Koruna Turčina,
„A robinje, Koruna Turčina.
„Sestre jesmo srpskijeh Serdara,
„I srpskijeh vojni kapetana,
„Ljube jesmo: devet Daničića,
„Iz Zagorja mesta pitomoga,
„Turčin Korun da ga Bog ubije.
„On pogubi devet Daničića,
„Pa zarobi devet njinih ljuba,
„Skoro ima sedamnajest ljeta,
„Od kako smo ropstva dopanule.“
Kad to začu nejaki Momire,
Ošet njima poče govoriti:
„Sestre moje devet robinjica!
„Gdi su dvori Koruna Turčina.“
Vele njemu devet robinjica:
„Mili Brate neznani delio!
„Prođ" se vraga, ne teraj mu traga
„Ti ne traži Korunove dvore,
„Jer ćeš ludo izgubiti glavu.
„No kad tražiš Korunove dvore,
„Okreni se s desna na lijevo,
„Pa pogledaj u korunsku varoš:
„Ugleda ćeš jednu belu kulu,
„Svu je varoš visom nadvisila,
„Pokrivena žeženijem zlatom,
„Podstrešena sitnijem biserom,
„Podnizana bijelim talirom;
„Oko kule gvozdeni čengeli,
„Na avliji demerli kapija,
„Na kapiji hiljadu Arapa,
„Što čuvaju Koruna Turčina,
„Od Srbalja i gorskih hajduka.“
Kad sasluša nejakii Momire,
On pokupi dizgine Kulašu,
Pa okrete poljem širokijem,
Pravo hode u korunsku varoš,
Pred bijelu Korunovu kulu.
Kada dođe pred bijelu kulu,
On poteže sablju okovanu,
Te pogubi hiljadu Arapa;
Pa obori demerli kapiju,
I uiđe u mermer avliju,
Iz avlije na bijelu kulu,
Te uhvati Koruna Turčina,
I rusu mu odsiječe glavu,
Pogubi mu vijernicu ljubu,
Uze njemu svijetlo oružje,
Pokupimu iz riznice blago
Pa se vrati na vodu Sitnicu.
Te on uze devet robinjica,
A svojijeh devet milih snaha,
Odvede ih dvoru bijelome.
Kada dođe dvoru bijelome,
On udomi svojih devet snaha,
Kao devet svojijeh sestara.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
