Двоје драгих у халват се љуби.
Ја како се племенито љубе!
Проговара Златка материна:
— Бог т’ убио, дућанџија Мујо,
што ме тако племенито љубиш? 5
Што ми кидаш басер испод врата
а по челу ситне дукатице,
кад ме ниси јунак закитио,
него они дућанџија Салко?
То зачуо дућанџија Салко 10
па прихвати двије бреше мале
да убије дућанџију Мују.
Пуче пушка, остала му пуста,
и не уби дућанџију Мују,
већ крај њега злато материно. 15
Кад то видје дућанџија Салко
и себе је с главом раставио.
Референце
Извор
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 486.
