Двије љубави
Колико сам грозних часа
Ради тебе подносио,
И колико горких чаша
Чемерности до сад пио.
Рад тебе ме јади даве,
Ал' не стигох праву срећу;
Очи твоје, косу, главу,
Још за дуго – добит нећу.
Јер ме дужност зове млада
Да се спремам на душмана;
Ако м' у бој живот страда,
Ил' добијем смртни рана.
Онда збогом, ти остани
За навијек, мили рају,
„Двије сузе“ само кани,
У твом горком уздисају!
Па с' умири – немој веће:
Тужит, твога млада војна,
Роду што је ради „среће“
Пао, на сред поља бојна!!
Као соко, ти с' окр'јепи –
У љубави, буди трајна!
Збогом, дакле – анђо л'јепи!
Знам, да т' није ово тајна:
Да нам ваља, за род пасти!
Живот и све изгубити;
Јер морамо, Српство спасти!
Да му с' „славом круна кити“.
Па и тебе, злато моје!
Мој анђеле, племенити. –
Плаву косу, очи твоје,
Морам једном оставити.
Љубав жарка домовине
Од твоје је пуно јача;
За слободу Србин гине, -
Не ће сносит „ропска плача“.
Пођи збогом српски лаве!
Из наручја, драге твоје –
Падај, гини, ради славе;
Брани ув'јек српско што је!!
|
Бар, Мило Јововић, „Босанска вила“, број 16., у Сарајеву, 30. јула 1893., стр. 233.