Два весеља/2
| ◄ I ПРИЗОР | II ПРИЗОР | III ПРИЗОР ► |
II призор
{Обична газдинска соба са миндерлуцима, столовима, орманима итд.)
<Теша и Станка, иза тога Милун и Станка, па Милун и Јелица>
Теша (замишљен 'ода по соби): Мучан ти је живот човечији с које га год стране погледаш! Почни од детињства, па навише до најдубље старости. Свако доба живота човечија има одиста својих радости, али, Бога ми, више мука. Оно како за кога! За неког више, за неког мање. Како је поклонио коме Бог: здравља, капитала и — нарави. Ено Славка! Нити има шта, нити му Бог зна како радња иде. Једва свезује крај с крајем. Али, ђаво би га знао увек весео и задовољан. Међутим, ја се рачунам један понајсигурнији од својих другова по радњи и, да рекнеш, није да нисам свезо никакву цркавицу, али пуста нарав! Све ми се чини некако мало! (Трља задовољно руке) Бр, р, р! (Улази Станка)
Станка: Баш добро те те треви'. А где је Јелица?
Теша: Сигурно у мутваку око ручка.
Станка (озбиљно): Ама, човече! Мислиш ли ти штогод за оно дете?
Теша: Шта ти причаш? Какво дете?
Станка: Па нашу Јелицу.
Теша: А шта да мислим? Јелица је добро, ваљано и послушно дете.
Станка: Ама, све је то лепо! Него: ваљали <би> ми као родитељи да промислимо мало и о њеној будућности? Она не може овако довека остати.
Теша: Ене!
Станка: Девојка с дана на дан залази у године.
Теша: Батали! Мени се чини да се јуче родила.
Станка: Само што је претурила 18-ту! Још неколико година па да постане уседелица! Ваља израније гледати прилику.
Теша: Па лепо! Шта да радим?
Станка: Да се упознаш мало с млађим светом, како би могла и девојка чешће пута доћи у додир са млађим одличнијим људима... Одавна нисмо били ни на какву забаву! Па онда недељом пред вече у шетњу, па онда у друштво —
Теша: Их, брате слатки! Ко све то да издржи?
Станка: Е, не може тако и даље остати као што си научио! 'Ђерку у мутвак, мене у ова четири зида или авлију, да се по ваздан свађам с оном аспидом, а ти пошто свршиш посо у дућану, увече у механу. Ти не смеш заборавити да имаш у кући кћер за удају.
Теша: Право да кажем и сам сам о томе често помишљао и напослетку сам свео све на једно. Ја сам као сирома' човек, послужујући, мучећи се и патећи, дошао до нешто мало капитала и подиго своју кућу и своју породицу. Разуме се, ја сам у свом прилично дугом веку, стеко свој начин живота, своје навике и свој поглед на свет... Да дам своју јединицу кћер за каквог образованог, ваљаног и младог чиновника, то би зар мого, јер имам прилично спремљено пара за своје дете. Али ми не иде у главу! Друкчијим данас животом живи млађи трговачки и занатлијски свет, а шта да рекнем за оне који су свршили више школе и постали господа? Таст и зет никад се не би разумели! Напослетку, да теслимим све моје можда одиста, по данашњем схватању, ружне навике, осећаје итд. за срећу и напредак свога детета. Али, ево муке: добија зет класу и премешта се негде тамо на крај Србије. Жена мора са својим мужем. Али, шта да радимо ми без нашег детета, наше забаве у старости? Језа ме пролази кад помислим само на то! Решио сам се, дакле, на сасвим други корак. И сам мрзим да имам у кући одраслу девојку и вечиту главобољу: шта да радим с њом? Ја сам јој нашао такву прилику која ће задовољити и нас старије а, ако ме очи не варају, и наше дете —
Станка (љубопитљиво): Па ти то можеш толико време да тајиш од мене и не кажеш ми?
Теша (продужује): Момка који, истина, има нешто мало зараде код мене, али који је од малена научио на рад на који и ја, који има чист карактер и чисте руке, и, напослетку, уколико сам приметио, кога и девојка не мрзи —
Станка: Калфа Милуна?
Теша: А што ти је као чудо? Вредан поштен момак! Он би нам одиста био потпора не само у старости, но и у радњи. Он би нам био захвалан на срећи коју смо му драговољно дали, он би —
Станка: Ха, ха, ха, ха! Лепо, Бога ми! Ја мислим човек одиста нешто озбиљно смислио а оно — наопако! Боже прости! Ко да те је саветовала удовица Савка! За Милуна? Никада, макар седе плела! Напослетку, ако дође до тога, Милун може бити, али само — последња прилика! Прилика, на коју се погледа тек, кад се на свим другим местима изгуби! Ја мислим мало боље о својој 'ћерки.
Теша: Мило ми је и куд би ја био противан? Него: какву ти прилику мислиш?
Станка: Ето, нпр. Славка!
Теша: Ама, жено! Шта ти то говориш?
Станка: Говорим оно, што би најбоље било, ако би случајно испало за руком. Кад на њега може бацити око ова и она, која не би могла ни мени изути обућу, и надати се да ће је узети, онда зашто да не помислим ја и на своје дете?
Теша: Ама, то је, напослетку, све лепо! Него, откуд ти знаш да он 'оће Јелицу? А после, питање је на какав начин он живот води откако је примио имање у руке, да ли ће му за коју годину — ако тако продужи — остати кој<и> грош да купи оку 'леба за ручак. Видео сам ја у животу свом много богати готована, који пошто спискају своју очевину, иду у прошњу.
Станка: Па баш зато ваља похитети и — ако је могуће — свршити ову ствар што пре. А већ кад он постане мој зет, моја ће брига бити, каквим ће животом он живети и на какав ће начин употребити свој капитал?
Теша: Лепо, лепо! Само ја од тога посла дижем руке. (Узима капу) А теби остаје брига и одговорност за срећу нашег детета. (Излази љутит)
Станка: Само кад сам добила изун! А већ ја ћу гледати, да удесим ствар како треба. Он нам и иначе пада издалека неки пријатељ. А зар је пријатељу забрањено свратити код своје прије, на слатко и каву? Само ми мало квари рачун онај Милун! Ама, да ли одиста и он има ту бубу у глави, да постане муж Јеличин а наш зет? Нисам могла на њему ништа приметити, а постараћу се, да му избијем, ако има, и последњу наду са срца. {Улази Милун)
Станка (за себе): Баш као поручен!
Милун: Помоз' Бог, газдарице.
Станка: Бог помого, Милуне синко. А које добро?
Милун: Рекли ми да је овде газда, па свратих јер имам нешто важно с њиме да разговарам. (Себи) Како би било прво са њоме да почнем?
Станка: Извесно о радњи? Него, батали ти сад сву бригу о послу, имам нешто с тобом ја да поразговарам. Седи, дакле, и слушај!
Милун (седа на миндерлук. Себи): Шта ли ће бити? Да не буде о оном послу?
Станка: Милуне, синко! Ти си као дете мало, без својих родитеља, доведен од добри' људи, нашој кући. Ми смо те од'ранили, ми упутили радњи: гајили смо те ко нашу Јелицу.
Милун: Богу па вами фала, на оноликом добру, што сте ми учинили.
Станка: Зато се теби и обраћам као свом рођеном детету! Ти знаш да ми ван Јелице немамо детета. Она нам је све и сва.
Милун (себи): Почиње! Дошло ми је да јој руке пољубим.
Станка: Она је већ стигла на удају, па ето, ја мислим да сам нашла прилику —
Милун (стидљиво обара очи и крши руке): Благодарим, газдарице!
Станка (мери га оштро): Како? На чему? Ако свршиш добро посо, ја ћу теби бити благодарна.
Милун (зачуђен): Какав посо?
Станка: Разговарала сам се с газдом, па смо се сложили, да би за нашу Јелицу као понајбоља прилика био Славко —
Милун (скочи): Како? Шта рече? Славко?
Станка: А као зашто? Богат, млад, здрав —
Милун: Ама, да ли ће њега и девојка? Ко зна! Можда она случајно не мари за њега?
Станка: Остави ти то мени! О томе слободно не бери бригу. Ти се познајеш с њиме? Ако се не познајеш, ти се упознај. Код вас људи то иде лако: у друштву, у кавани или другом којом приликом. Али, што скорије! Ако ти буде потреба мало више за новцем, ја ћу ти дати. Имам прилично своје уштеде. Свакојако згодном приликом гледаћеш, да га недељом или другим којим свецем свратиш нашој кући.
Милун (збуњен): Ама, газдарице —
Станка: Нема ту оклевања! Ако ми будемо оклевали, удовица Савка неће. А давно је, како сам дознала, бацила око на њега.
Милун: Камо те лепе среће, да је и он на њу бацио око.
Станка: И тако! Ти ми обећаваш?
(Чује се из авлије Тешин глас): О, жено!
Милун (збуњен): Како? Шта да обећам?
Станка: Па да будеш посредник —
Милун: Ама, 'оће ли ту среће бити?
Теша: Жено, море!
Станка (виче): Ево ме, сад ћу! Што се ти толико бринеш о њиховој срећи? (Себи) Изгледа да је овај одиста бацио око на Јелицу? Сад сам му, само другим речима казала, да се окане ћорава посла. (Виче) Ево ме, тек што нисам! О Јеличиној срећи, Милуне синко, не бери бриге. Све ћу ја то удесити! Само ти не заборави, па учини све онако како сам ти казала. (Виче) Шта вичеш толико? Ево ме! (Излази)
Милун (остаје сам): Сад сам убијен! И куд баш мене да нађе за посредника између Јелице и Славка? (Улази Јелица)
Јелица (весело): Шта је, Милуне? Што си замишљен тако?
Милун: Кад ме не би било срамота, бих се заплакао.
Јелица (уплашена): Говори! Шта је?
Милун: Боље би учинила да ми никад ниси казала да ме волеш. Бар не би овако несретан био.
Јелица (хвата га за руку): Реци, за Бога!
Милун: А шта да чујеш! Камо лепе среће, да и ја нисам ништа чуо. Ето шта је! Ја сам одређен, да будем проводаџија твој за Славка.
Јелица: Ха, ха, ха, ха! Ти се шалиш!
Милун: Камо лепа срећа? Али, тако је! Сад је била ту газдарица и молила ме, да нађем згодну прилику и доведем Славка у кућу, да се с тобом упозна —
Јелица (потресена): То је одиста несрећа! Мати кад што науми, тешко да не изврши! Али, ипак, то не може бити! Напослетку, противу моје воље неће ни отац пристати, па и мајка, кога другог има ван мене? И она ће се напослетку сломити! Осећам унапред сретан свршетак по нас Милуне, „јер то је ток сваке шаљиве игре!" Само се ти чини невешт. Ја не умем унапредак рећи шта ћу све радити. Али, ти буди безбрижан! Осећам, знам, да ћемо бити сретни! [Иначе би била трагедија!]
Милун: Па да притврдимо! ('Оће да је пољуби. Она потрчи напоље, али се на вратима осврне и узвикне): Други пут!
Милун (весео): Дивота! Само да и после не буде — други пут!
(Завеса)
|