Dva veselja/2
| ◄ I ПРИЗОР | II PRIZOR | III ПРИЗОР ► |
II prizor
{Obična gazdinska soba sa minderlucima, stolovima, ormanima itd.)
<Teša i Stanka, iza toga Milun i Stanka, pa Milun i Jelica>
Teša (zamišljen 'oda po sobi): Mučan ti je život čovečiji s koje ga god strane pogledaš! Počni od detinjstva, pa naviše do najdublje starosti. Svako doba života čovečija ima odista svojih radosti, ali, Boga mi, više muka. Ono kako za koga! Za nekog više, za nekog manje. Kako je poklonio kome Bog: zdravlja, kapitala i — naravi. Eno Slavka! Niti ima šta, niti mu Bog zna kako radnja ide. Jedva svezuje kraj s krajem. Ali, đavo bi ga znao uvek veseo i zadovoljan. Međutim, ja se računam jedan ponajsigurniji od svojih drugova po radnji i, da rekneš, nije da nisam svezo nikakvu crkavicu, ali pusta narav! Sve mi se čini nekako malo! (Trlja zadovoljno ruke) Br, r, r! (Ulazi Stanka)
Stanka: Baš dobro te te trevi'. A gde je Jelica?
Teša: Sigurno u mutvaku oko ručka.
Stanka (ozbiljno): Ama, čoveče! Misliš li ti štogod za ono dete?
Teša: Šta ti pričaš? Kakvo dete?
Stanka: Pa našu Jelicu.
Teša: A šta da mislim? Jelica je dobro, valjano i poslušno dete.
Stanka: Ama, sve je to lepo! Nego: valjali <bi> mi kao roditelji da promislimo malo i o njenoj budućnosti? Ona ne može ovako doveka ostati.
Teša: Ene!
Stanka: Devojka s dana na dan zalazi u godine.
Teša: Batali! Meni se čini da se juče rodila.
Stanka: Samo što je preturila 18-tu! Još nekoliko godina pa da postane usedelica! Valja izranije gledati priliku.
Teša: Pa lepo! Šta da radim?
Stanka: Da se upoznaš malo s mlađim svetom, kako bi mogla i devojka češće puta doći u dodir sa mlađim odličnijim ljudima... Odavna nismo bili ni na kakvu zabavu! Pa onda nedeljom pred veče u šetnju, pa onda u društvo —
Teša: Ih, brate slatki! Ko sve to da izdrži?
Stanka: E, ne može tako i dalje ostati kao što si naučio! 'Đerku u mutvak, mene u ova četiri zida ili avliju, da se po vazdan svađam s onom aspidom, a ti pošto svršiš poso u dućanu, uveče u mehanu. Ti ne smeš zaboraviti da imaš u kući kćer za udaju.
Teša: Pravo da kažem i sam sam o tome često pomišljao i naposletku sam sveo sve na jedno. Ja sam kao siroma' čovek, poslužujući, mučeći se i pateći, došao do nešto malo kapitala i podigo svoju kuću i svoju porodicu. Razume se, ja sam u svom prilično dugom veku, steko svoj način života, svoje navike i svoj pogled na svet... Da dam svoju jedinicu kćer za kakvog obrazovanog, valjanog i mladog činovnika, to bi zar mogo, jer imam prilično spremljeno para za svoje dete. Ali mi ne ide u glavu! Drukčijim danas životom živi mlađi trgovački i zanatlijski svet, a šta da reknem za one koji su svršili više škole i postali gospoda? Tast i zet nikad se ne bi razumeli! Naposletku, da teslimim sve moje možda odista, po današnjem shvatanju, ružne navike, osećaje itd. za sreću i napredak svoga deteta. Ali, evo muke: dobija zet klasu i premešta se negde tamo na kraj Srbije. Žena mora sa svojim mužem. Ali, šta da radimo mi bez našeg deteta, naše zabave u starosti? Jeza me prolazi kad pomislim samo na to! Rešio sam se, dakle, na sasvim drugi korak. I sam mrzim da imam u kući odraslu devojku i večitu glavobolju: šta da radim s njom? Ja sam joj našao takvu priliku koja će zadovoljiti i nas starije a, ako me oči ne varaju, i naše dete —
Stanka (ljubopitljivo): Pa ti to možeš toliko vreme da tajiš od mene i ne kažeš mi?
Teša (produžuje): Momka koji, istina, ima nešto malo zarade kod mene, ali koji je od malena naučio na rad na koji i ja, koji ima čist karakter i čiste ruke, i, naposletku, ukoliko sam primetio, koga i devojka ne mrzi —
Stanka: Kalfa Miluna?
Teša: A što ti je kao čudo? Vredan pošten momak! On bi nam odista bio potpora ne samo u starosti, no i u radnji. On bi nam bio zahvalan na sreći koju smo mu dragovoljno dali, on bi —
Stanka: Ha, ha, ha, ha! Lepo, Boga mi! Ja mislim čovek odista nešto ozbiljno smislio a ono — naopako! Bože prosti! Ko da te je savetovala udovica Savka! Za Miluna? Nikada, makar sede plela! Naposletku, ako dođe do toga, Milun može biti, ali samo — poslednja prilika! Prilika, na koju se pogleda tek, kad se na svim drugim mestima izgubi! Ja mislim malo bolje o svojoj 'ćerki.
Teša: Milo mi je i kud bi ja bio protivan? Nego: kakvu ti priliku misliš?
Stanka: Eto, npr. Slavka!
Teša: Ama, ženo! Šta ti to govoriš?
Stanka: Govorim ono, što bi najbolje bilo, ako bi slučajno ispalo za rukom. Kad na njega može baciti oko ova i ona, koja ne bi mogla ni meni izuti obuću, i nadati se da će je uzeti, onda zašto da ne pomislim ja i na svoje dete?
Teša: Ama, to je, naposletku, sve lepo! Nego, otkud ti znaš da on 'oće Jelicu? A posle, pitanje je na kakav način on život vodi otkako je primio imanje u ruke, da li će mu za koju godinu — ako tako produži — ostati koj<i> groš da kupi oku 'leba za ručak. Video sam ja u životu svom mnogo bogati gotovana, koji pošto spiskaju svoju očevinu, idu u prošnju.
Stanka: Pa baš zato valja pohiteti i — ako je moguće — svršiti ovu stvar što pre. A već kad on postane moj zet, moja će briga biti, kakvim će životom on živeti i na kakav će način upotrebiti svoj kapital?
Teša: Lepo, lepo! Samo ja od toga posla dižem ruke. (Uzima kapu) A tebi ostaje briga i odgovornost za sreću našeg deteta. (Izlazi ljutit)
Stanka: Samo kad sam dobila izun! A već ja ću gledati, da udesim stvar kako treba. On nam i inače pada izdaleka neki prijatelj. A zar je prijatelju zabranjeno svratiti kod svoje prije, na slatko i kavu? Samo mi malo kvari račun onaj Milun! Ama, da li odista i on ima tu bubu u glavi, da postane muž Jeličin a naš zet? Nisam mogla na njemu ništa primetiti, a postaraću se, da mu izbijem, ako ima, i poslednju nadu sa srca. {Ulazi Milun)
Stanka (za sebe): Baš kao poručen!
Milun: Pomoz' Bog, gazdarice.
Stanka: Bog pomogo, Milune sinko. A koje dobro?
Milun: Rekli mi da je ovde gazda, pa svratih jer imam nešto važno s njime da razgovaram. (Sebi) Kako bi bilo prvo sa njome da počnem?
Stanka: Izvesno o radnji? Nego, batali ti sad svu brigu o poslu, imam nešto s tobom ja da porazgovaram. Sedi, dakle, i slušaj!
Milun (seda na minderluk. Sebi): Šta li će biti? Da ne bude o onom poslu?
Stanka: Milune, sinko! Ti si kao dete malo, bez svojih roditelja, doveden od dobri' ljudi, našoj kući. Mi smo te od'ranili, mi uputili radnji: gajili smo te ko našu Jelicu.
Milun: Bogu pa vami fala, na onolikom dobru, što ste mi učinili.
Stanka: Zato se tebi i obraćam kao svom rođenom detetu! Ti znaš da mi van Jelice nemamo deteta. Ona nam je sve i sva.
Milun (sebi): Počinje! Došlo mi je da joj ruke poljubim.
Stanka: Ona je već stigla na udaju, pa eto, ja mislim da sam našla priliku —
Milun (stidljivo obara oči i krši ruke): Blagodarim, gazdarice!
Stanka (meri ga oštro): Kako? Na čemu? Ako svršiš dobro poso, ja ću tebi biti blagodarna.
Milun (začuđen): Kakav poso?
Stanka: Razgovarala sam se s gazdom, pa smo se složili, da bi za našu Jelicu kao ponajbolja prilika bio Slavko —
Milun (skoči): Kako? Šta reče? Slavko?
Stanka: A kao zašto? Bogat, mlad, zdrav —
Milun: Ama, da li će njega i devojka? Ko zna! Možda ona slučajno ne mari za njega?
Stanka: Ostavi ti to meni! O tome slobodno ne beri brigu. Ti se poznaješ s njime? Ako se ne poznaješ, ti se upoznaj. Kod vas ljudi to ide lako: u društvu, u kavani ili drugom kojom prilikom. Ali, što skorije! Ako ti bude potreba malo više za novcem, ja ću ti dati. Imam prilično svoje uštede. Svakojako zgodnom prilikom gledaćeš, da ga nedeljom ili drugim kojim svecem svratiš našoj kući.
Milun (zbunjen): Ama, gazdarice —
Stanka: Nema tu oklevanja! Ako mi budemo oklevali, udovica Savka neće. A davno je, kako sam doznala, bacila oko na njega.
Milun: Kamo te lepe sreće, da je i on na nju bacio oko.
Stanka: I tako! Ti mi obećavaš?
(Čuje se iz avlije Tešin glas): O, ženo!
Milun (zbunjen): Kako? Šta da obećam?
Stanka: Pa da budeš posrednik —
Milun: Ama, 'oće li tu sreće biti?
Teša: Ženo, more!
Stanka (viče): Evo me, sad ću! Što se ti toliko brineš o njihovoj sreći? (Sebi) Izgleda da je ovaj odista bacio oko na Jelicu? Sad sam mu, samo drugim rečima kazala, da se okane ćorava posla. (Viče) Evo me, tek što nisam! O Jeličinoj sreći, Milune sinko, ne beri brige. Sve ću ja to udesiti! Samo ti ne zaboravi, pa učini sve onako kako sam ti kazala. (Viče) Šta vičeš toliko? Evo me! (Izlazi)
Milun (ostaje sam): Sad sam ubijen! I kud baš mene da nađe za posrednika između Jelice i Slavka? (Ulazi Jelica)
Jelica (veselo): Šta je, Milune? Što si zamišljen tako?
Milun: Kad me ne bi bilo sramota, bih se zaplakao.
Jelica (uplašena): Govori! Šta je?
Milun: Bolje bi učinila da mi nikad nisi kazala da me voleš. Bar ne bi ovako nesretan bio.
Jelica (hvata ga za ruku): Reci, za Boga!
Milun: A šta da čuješ! Kamo lepe sreće, da i ja nisam ništa čuo. Eto šta je! Ja sam određen, da budem provodadžija tvoj za Slavka.
Jelica: Ha, ha, ha, ha! Ti se šališ!
Milun: Kamo lepa sreća? Ali, tako je! Sad je bila tu gazdarica i molila me, da nađem zgodnu priliku i dovedem Slavka u kuću, da se s tobom upozna —
Jelica (potresena): To je odista nesreća! Mati kad što naumi, teško da ne izvrši! Ali, ipak, to ne može biti! Naposletku, protivu moje volje neće ni otac pristati, pa i majka, koga drugog ima van mene? I ona će se naposletku slomiti! Osećam unapred sretan svršetak po nas Milune, „jer to je tok svake šaljive igre!" Samo se ti čini nevešt. Ja ne umem unapredak reći šta ću sve raditi. Ali, ti budi bezbrižan! Osećam, znam, da ćemo biti sretni! [Inače bi bila tragedija!]
Milun: Pa da pritvrdimo! ('Oće da je poljubi. Ona potrči napolje, ali se na vratima osvrne i uzvikne): Drugi put!
Milun (veseo): Divota! Samo da i posle ne bude — drugi put!
(Zavesa)
|