Два Морића
Ферман стиже из Стамбола,
бујрунтија из Травника,
да се пишу јењичари,
јењичари, љеничари:
да ухвате два пашића, 5
Морић Ибру, Морић Пашу.
Чим је чуо јенћехаја,
потпаса се са дружином,
са дружином, триест друга,
те кренуше за Сарај'во. 10
Кад су дошли у Сарај'во,
сакрише се под ћуприју,
да чекају два Морића.
Кад ево ти два Морића,
два Морића, два пашића. 15
Јанћехаја излетио,
два Морића ухватио,
руке им је савезао,
на руке им лисичине,
а на ноге букагије, 20
те кренуше уз Јековац.
Хабер стиже старој мајци,
стара мајка питу куха,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик. 25
Кад то чула стара мајка,
оклагију преломила,
златан ибрик одбацила,
полетјела гола, боса,
гологлава без јашмака, 30
босонога без папуча,
закукала кроз чаршију,
кроз Сараче и Коваче:
„Јазук вама, сви сарачи,
сви сарачи и ковачи, 35
што пустисте два Морића,
два Морића, два пашића?!”
Кад то чули сви сарачи,
сви сарачи и ковачи,
сви дућане затворише, 40
полетјеше уз Коваче,
достигоше јенћехају,
замолише јенћехају,
нека пусти два Морића.
Замоли га стара мајка: 45
„Богом брате, јенћехаја,
пусти мени једног сина,
или Ибру, или Пашу,
на поклон ти сви Сарачи,
сви Сарачи, сви Ковачи, 50
над Загорјем танка кула,
на Гласинцу три чифлука!"
Проговара јенћехаја:
„Хајде кући, стара мајко,
пустићу ти оба сина!" 55
Превари се стара мајка,
те се врати своме двору.
Поведоше два Морића,
два Морића, два пашића.
Кад су били уз Јековац, 60
замолише два Морића:
„Богом брате, јенћехаја,
попусти нам бијеле руке,
да још једном запјевамо!"
Бијеле руке попустише, 65
два Морића запјеваше:
„Сарајево, широко си,
лијепа Маро, фина ли си,
доста си нас нахранила,
рујним вином напојила, 70
од душмана сачувала,
дође вријеме растајања!”
Поведоше два Морића,
два Морића, два пашића.
Проговара јенћехаја: 75
„А бога ти, Морић Ибро,
је л' ти жао твога брата?"
„Не жалим ја свога брата,
већ ја жалим стару мајку,
што ће остат сиротица!” 80
Два Морића објесише,
пред капију избацише.
Сјетила се стара мајка,
полетјела гола, боса,
гологлава, босонога, 85
гологлава без јашмака,
босонога без папуча,
трчала је уз Јековац.
Кад је дошла пред капију,
угледала оба сина, 90
пред капијом објешена:
на рукама лисичине,
на ногама букагије,
а на врату свилен гајтан.
Вриснула је стара мајка, 95
од јада јој срце пукло.
