Eшко Мехо на ћеФенку,
Те он гледа низ чаршију,
Не би л' кога угледао.
Отуд иде Ешпе Јово,
И он води двоје коња, 5
Дваа[1] коња, два самара,
Два самара, два улара,
Два улара, два мутафа.
Говорио Ешко Мехо:
„А ти, Јово, Ешпе Јово! 10
„Хоћеш ли се у мен' најмит?
„У мен' најмит', ор'е млатит'?" —
„Хоћу, борме, Ешко Мехо!
„Мени најма пуно ваља,
„У мен' има пуно дјеце: 15
„Двадест и петеро:
„Дваа Пеја и Пејака,
„И два Пејејеја,
„И пет дјевојака,
„И два златокоса, 20
„И два косоглава,
„Два по пољу трчу,
„Два млијеко срчу,
„Дваа пужу, а два гмижу,
„Два по лугу чепркају, 25
„Два се годе, да се роде."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 529-530.
