Бег Јован бег безистене гради,
Он не гради, да у њима ћари,
Већ их гради, да ђевојке мами.
Све ђевојке редом премамио,
Ал' не може Дашу материну, 5
Да изађе на авлијнска врата,
Јер јој не да остарала мајка.
Али Даша мајке не слушаше,
Украде се од очију мајци.
Па потрча у безистен Јову; 10
Не зна Даша, што су момчад наша,
Ал' зна Јово соко тица сива,
Препелицу очим' уловио,
Објема је рукам' загрлио,
Дваш је пута у лице пољуби, 15
А под грло зубом угризнуо.
Циче Даша, забоље је љуто,
Па побјеже на трагове мајци,
Све јој каже, што је и како је.
Мајка ћерцу и бије и кара, 20
И овако стара проговара:
„Тако, шћерце, свакој цури било,
„Која своје не слушала мајке!“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 202-203.
