Дах пролећа
| Дах пролећа Писац: Драгутин Илић |
Само што пирну са горских страна, —
Зашуме поток и листак пре̏ну,
Долине покри одећа шарна,
Из града све се живахно крену.
Зимске капуте све побацало,
„Врс-капут” лаки на себе мећу,
У смеху, шали, све је процвало,
Лептири шарни по зраку лећу.
Свилица танка гиба се, нија,
Над росним цвећем пчелице зује,
Сунашце благо весело сија,
И старо вергло ено се чује.
Гле, онај исти пијани Ханси,
Са првом ластом у град је стиг’о,
Окреће вергло, пролеће гласи,
И маслен шешир у вис је диг’о.
И она иста брљава деца
Около њега жељно се купе,
И она иста „несташна” младеж
Запиње своје досетке тупе.
Пролеће љупко свима је стигло,
Мирисним дахом просипа цвеће,
Старо и младо листом се дигло,
Весело пева, кашљуца, шеће.
И песник, чедо божанских Вила̑,
Безбрижним кроком у поља оде,
Запео машту, из петних жила,
Пролетњи вали пред њиме броде.
Заносно ступа по цветном путу,
Тамо, где јато цвркуће птица,
До душе, још у зимском капуту,
Ал’ ипак с китом од љубичица.
Љубимац Муза песмицу пева,
Пролећа слатког утиске бира,
Чаробна душа о срећи снева
И јасно звони божанска лира.
А чудне жице, у топлом чару,
Љубави песму свуда су виле,
И заспа небо у лепшем жару,
И занемеше птичице миле.
И младе моми и момци стари,
Песничке сласти нештедно пију,
Па ено слећу и критичари,
К’о гадне зоље на мед се вију.
Ах, али зашто од једном прену?
Умуче песма, к’о ветрић с гора;
У „дивље бегство” песник се крену,
— Син Муза спази свог кредитора.
*
Тако пролећа утрну даси,
Када се облак ненадно вине,
Песама слатких ишчезну гласи
И студен заспе долине дивне.
Извор[уреди]
- 1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 11, стр. 321-322.
|