Dah proleća
| Dah proleća Pisac: Dragutin Ilić |
Samo što pirnu sa gorskih strana, —
Zašume potok i listak prȅnu,
Doline pokri odeća šarna,
Iz grada sve se živahno krenu.
Zimske kapute sve pobacalo,
„Vrs-kaput” laki na sebe meću,
U smehu, šali, sve je procvalo,
Leptiri šarni po zraku leću.
Svilica tanka giba se, nija,
Nad rosnim cvećem pčelice zuje,
Sunašce blago veselo sija,
I staro verglo eno se čuje.
Gle, onaj isti pijani Hansi,
Sa prvom lastom u grad je stig’o,
Okreće verglo, proleće glasi,
I maslen šešir u vis je dig’o.
I ona ista brljava deca
Okolo njega željno se kupe,
I ona ista „nestašna” mladež
Zapinje svoje dosetke tupe.
Proleće ljupko svima je stiglo,
Mirisnim dahom prosipa cveće,
Staro i mlado listom se diglo,
Veselo peva, kašljuca, šeće.
I pesnik, čedo božanskih Vilȃ,
Bezbrižnim krokom u polja ode,
Zapeo maštu, iz petnih žila,
Proletnji vali pred njime brode.
Zanosno stupa po cvetnom putu,
Tamo, gde jato cvrkuće ptica,
Do duše, još u zimskom kaputu,
Al’ ipak s kitom od ljubičica.
Ljubimac Muza pesmicu peva,
Proleća slatkog utiske bira,
Čarobna duša o sreći sneva
I jasno zvoni božanska lira.
A čudne žice, u toplom čaru,
Ljubavi pesmu svuda su vile,
I zaspa nebo u lepšem žaru,
I zanemeše ptičice mile.
I mlade momi i momci stari,
Pesničke slasti neštedno piju,
Pa eno sleću i kritičari,
K’o gadne zolje na med se viju.
Ah, ali zašto od jednom prenu?
Umuče pesma, k’o vetrić s gora;
U „divlje begstvo” pesnik se krenu,
— Sin Muza spazi svog kreditora.
*
Tako proleća utrnu dasi,
Kada se oblak nenadno vine,
Pesama slatkih iščeznu glasi
I studen zaspe doline divne.
Izvor[uredi]
- 1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 11, str. 321-322.
|