Данак у крви (драма у једном чину)/8

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

◄   VII VIII IX   ►

VIII

ИБИШ (Враћа се са Јовом): Дођох, ага.
ДАУТ-АГА: Е, што је са онијем дјететом?
ИБИШ: Боно је, ага.
ДАУТ-АГА: Је ли га везала постеља?
ИБИШ: Јесте, ага.
ДАУТ-АГА: Ако је асталук, и здравље ће му од Алаха доћи. (Ћатибу). Отпиши га, па казуј другога.
ЋАТИБ (Забележио нешто па чита даље): Роса Ристова, дијете Станко.
САНЏАК-БЕГ: Излази!
РОСА (Престрављена, нема, излази на средину, водећи пред собом здрава и крепка детића).
ДАУТ-АГА: Јеси ти?
РОСА (Ћути и гледа преда се).
КНЕЗ СИМО: Она је.
ЕЋИМ (Маше детету руком): Гел!
РОСА (Доводи дете пред Ећима, те га он гледа све онако како и раније).
ИБИШ (Још кад је дошао, стао је крај кнеза, те му сад збори): Здраво дијете, одвојило се од свијех осталијех!
КНЕЗ СИМО (Ибишу): Ако разбираш, ето то је још што је остало у Ристовића кући. Та снаха и то дијете.
ИБИШ (Тргне се, јер немило га дирне то сазнање, те надаље прати што бива са дететом и хоће да га заболи његова судбина).
ДАУТ-АГА (Ећиму.): Што ни арчиш вријеме, ефенд'м! Таки се дјетић не мјери шаком, већ оком. Не има таква ђикана у десет села да их наједно збереш.
ЕЋИМ (И главом и рувом казује колико је добар): Баш је ваљаст.
ДАУТ-АГА (Ћатибу): Пиши га.
РОСА (Задршће, писне и пригрли дете): Не, ага!
ДАУТ-АГА: Већ да га оставим теби, је ли, да ти овце чува?
РОСА (Још чвршће придржи дете): Не, ага, Алаха ти! Два сте негда однијели из куће Ристовића, па нека ви је просто! Било их је тада и кућу да подрже и цару да послуже. Али их данас не има, не има никога до њега! Сироче ми је на руци остануло, те сам га његовала и чувала да одрасте, па он мене да подржи. Његовала сам га кућу дз продужи, да се без њега не угаси име Ристовића; да се без њега не утули ватра на огњишту. Годинама њега чека рало, како га је његов бабо упустио, чека га да досегне снагом, да му рука очврста те да заоре бразду тамо гдје му је бабова рука недочела... па да поље зазелени, а кућа. сирочету, пропјева, те да буде кадар платит’ Цару царево а Богу божје! Не узимај га, ага, сад кад је стасало; гријех је, а гријех је тежак свакој вјери.
ДАУТ-АГА: Збориш, жено, колико ти женска памет досеже. Зар Цар га тражи сабљу да му даде, а ти хоћеш рало да ти држи?!
РОСА (Кроз тешке сузе): Тако ти дина, ага, тако ти свега на свијету, остави ми га! Не грехуј, не гаси куће; не раскопај огњиша! Бог ће дати достиће његов пород цару.
ДАУТ-АГА: Не замауј, жено, ниси ти једина овдјен. Гдје се царски посао послује не мухабетише се. (Момцима) Узмите дијете!
РОСА (Дете се од страха припије уз њу, главу зарије у њена недра. Она га још чвршће загрли и пружи руку, да га одбрани од момака, који су пошли да јој дете узму): Не, ага, тако ти порода, ако га имаш од Бога! Има у мене три ниске цекина; четврту сам разнизала те исхранила ово сироче. Има у мене оружја златом окована, остало га је из доба, кад је кућа била пуна и обилна. Све ћу дат’ за откуп, ага, све је твоје и твоје дружине, нека је моје само ово дијете.
ДАУТ-АГА: Ви’ш ти, колико је блага у те, а јадујеш ко ће те подржати. Чувај, жено, себи своје, а дијете је царско, нити си кадра откупљиват’ оно што је царско. (Момцима). 'Ајде, не слушајте је!
СТАНКО (Отима се од момака, који су потегли да га ишчупају од мајке): Мајко... не дај ме, мајко!
РОСА (Кршећи руке): Мој стечниче и доношче, мој худи породе! Не да тебе мајка, не да!(Зграби те га отме). Ага... чујме, ага! Ево види... млада сам, здрава сам, лијепа сам... дајем себе. Водите ме у хареме, те чините са мном што ви драго; водите ме у измет и измет ћу чињет’; робоваћу господару, бићу слуга слузи. Водите ме, а оставите ово дијете на његову огњишту; оставите тиче у његову гнијезду.
ДАУТ-АГА: Не дуљи, жено! Нијесмо дошли жене да збирамо за хареме, већ дјецу цару за службу. ’Ајде, макни од дјетета!
РОСА: Не, ага, не дам га! (Момцима који су потегли). Нећете ми га узети, до силом! Ако ми га узмете, поћ’ ћу за њим. Куда он и ја ћу. Ако ми не дате поћ’ са вама, ја ћу за вама. Пут ће ми казиват’ материнско срце, хранићу се јадом а појити сузама. Поћи ћу и ја, ага, и доћи ћу до царскијех врата, доспећу до царскога пријестола, те ћу тамо измолити пород.
ДАУТ-АГА: Не лудуј, жено! Макните је! (Дохвате је те је одвоје од детета тако, да дете остаже на средини).
ИБИШ (За све време мука Росиних и њега тешко боли. У њему се пробудидо осећање крвне везе, те му се сад први пут види: колико је тежак грех очупати дете са мајчина недра. Што Роса више пишти и јадује, и њему се више мршти чело).
РОСА (Отимајућ се од момака): Пуштајте ме!... Нећете ми га отети! Клећу вас и небом и земљом и уклећу вас. Проклећу вас материнском клетвом, тежом од помора, љућом од жеге. (Окреће се народу те вапје). Гдје сте, гдје сте, браћо, гдје сте, оцеви, гдје сте, људи?! Отеће ми га, ено, отеће ми га! Има л’ ко да помогне; има л’ игдје мушке руке? (Загуши је суза и бол).
ИБИШ (Тешко саломљен њезиним болом и јадом, диже главу, те на један мах вади пиштољ из силава и саспе га детету у чело, те ово цикне и простре се мртво а обливено крвљу, пред мајчине ноге. Ибиш, како је испалио, спусти руку низ бедро, држећи и даље пиштољ у руци, и узверено гледа право Роси у очи и, не осврћући се на јаничаре, који се узнемирили и дигли на ноге, и на народ који се ускомешао).
РОСА (На пуцањ цикне, па кад види дете окрвављено и мртво, зацвили и пође да га дигне, али се на мах врати, па као рањена вучица устреми се на убицу, да га шакама удави и ноктима прикоље. Дохвата га шакама за хаљине и врат, пиштећи придушено): Несрећниче!
ИБИШ (Не брани се, већ и даље мирно гледа Роси у очи).
ДАУТ-АГА (Ибишу): Што учини, море?
ИБИШ (Мирно, спокојно): Прекратих.
РОСА (Гледајући му и даље дубоко у очи, почне га разумевати. Она полако пушта руке, којима га је хтела удавити. На лицу јој се и у погледу почиње враћати мир, те не одвајајући погледа од њега, прошапће му): Хвала ти! (Затим скочи ка детету, зграби га и диже у наручје, те, грлећи га чврсто и целивајући му бледо чело, окреће се бесно тајабашама). Сад је мој! Чујте ви, вуци, сад је само мој! Гроб ми не можете узети. Сад је мој.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.