Далмацији
О, земљо чари и небесна баја,
Питомих лука, где вечно пролеће
У величанству свога ведрог сјаја
Смеши се зраком надземаљске среће,
А из Леванта тихи ветрић струји
У сусрет шуму што са мора хуји;
Где смоква слатка и маслина плодна
Питоме гране повиле под родом;
Под пуцем једрим пада лоза родна,
И галеб кружи над широком водом,
А по драгама жарка песма звони;
Где приморкиња бело стадо гони.
И над свим овим где море бескрајно
Валима снажним, без краја и реда,
Обале бије монотоно, трајно,
И, перућ' жало, вечност приповеда,
А мрко грање чемпреса висока
Везује поглед задивљена ока!
О, земљо дивна, ти ми ниси знана!
Тек путник који, млади или стари,
Из удаљена долазећи стана,
Причао ми је лепоте и чари
Што твојим дивним сагледô је крајем;
Ал' ја те, земљо сјајна, не познајем.
Ти, земљо лепа, где пролеће цвета,
Где талас жалу бајку приповеда,
Где у светлости теку бурна лета,
А у пучини вечност се огледа,
И где предаша још чува нација,
Поносно ти је име: Далмација.
Једнога, можда, врло блиског дана,
Доћићу и ја на обале твоје,
С једном од оних невидљивих рана.
Да тамо трајем горке дане своје
Што удес зао уме да додели
Срцима које судбина уцвели.
Доћићу и ја; ал' не као други,
Да смрт побелим ил' уживам чари,
Већ да бесциљан живот пуст и дуги
(Док самрт други, бољи не подари),
Чувајућ' спомен светао и чедан,
Вежем за хумку једну и гроб један.
