Dalmaciji
O, zemljo čari i nebesna baja,
Pitomih luka, gde večno proleće
U veličanstvu svoga vedrog sjaja
Smeši se zrakom nadzemaljske sreće,
A iz Levanta tihi vetrić struji
U susret šumu što sa mora huji;
Gde smokva slatka i maslina plodna
Pitome grane povile pod rodom;
Pod pucem jedrim pada loza rodna,
I galeb kruži nad širokom vodom,
A po dragama žarka pesma zvoni;
Gde primorkinja belo stado goni.
I nad svim ovim gde more beskrajno
Valima snažnim, bez kraja i reda,
Obale bije monotono, trajno,
I, peruć' žalo, večnost pripoveda,
A mrko granje čempresa visoka
Vezuje pogled zadivljena oka!
O, zemljo divna, ti mi nisi znana!
Tek putnik koji, mladi ili stari,
Iz udaljena dolazeći stana,
Pričao mi je lepote i čari
Što tvojim divnim sagledô je krajem;
Al' ja te, zemljo sjajna, ne poznajem.
Ti, zemljo lepa, gde proleće cveta,
Gde talas žalu bajku pripoveda,
Gde u svetlosti teku burna leta,
A u pučini večnost se ogleda,
I gde predaša još čuva nacija,
Ponosno ti je ime: Dalmacija.
Jednoga, možda, vrlo bliskog dana,
Doćiću i ja na obale tvoje,
S jednom od onih nevidljivih rana.
Da tamo trajem gorke dane svoje
Što udes zao ume da dodeli
Srcima koje sudbina ucveli.
Doćiću i ja; al' ne kao drugi,
Da smrt pobelim il' uživam čari,
Već da besciljan život pust i dugi
(Dok samrt drugi, bolji ne podari),
Čuvajuć' spomen svetao i čedan,
Vežem za humku jednu i grob jedan.
