Далмација (кратак географски преглед)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Далмација  (1915) 
Писац: Јевто Дедијер


I[уреди]

Опште географске особине. — Везе са суседним земљама. — Положај далматинских приморских вароши.[уреди]

     И по свом положају и по свом економском и културном животу Далмација је вазана за Јадранско Море. Она је првокласна приморска земља. Пружајући се паралелно с морском обалом, у правцу од северозапада југоистоку, она има облик јако истањена и издужена троугла који се завршава на југу од Боке Которске. Тај троугао на југо од Велебита достиже ширину преко шесет колиметара, а у Спичу истањи се и има само неколико километара. Далмација је нарочито уска на југу од Неретве, где је обично ограничена на један врло узак појас, обично четири до пет колиметара широк, тако да Далмацију сачињава сама морска обала са ближим висовима у залеђу. Поред тога, она је и у таком облику пресечена на три комада. Познато је да Херцеговина, својим земљиштем, излази у Клеку и у Суторини непосредно на морску обалу тако да Далмација, између сва три дела, може одржавати везу само помођу морског саобраћаја.

     У таквом своме скучену положају и чудновату облику Далмација има своје оштре границе. Са Запада је Јадранско Море, са севера су врло оштри и стрми обронци планине Велебита, а с истока је динарски планински венац који се пружа од тромеђе хрватско-далматинско-босанске до црногорске границе. У томе венцу најважније су планине: Динара (1831 м.), Троглав (1913 м.), Камешница (1849 м.) и Орјен (1895 м.). Тај планински венац је само на једном месту потпуно пробијен, и то долином Неретве, и тако сачињава једну необично јаку границу. Далмација је на тај начин с истока природно тако затворена да је са својом позадином везана само планинским превојима који се лако дају затворити и који су ове због своје велике висине тешко проходни. Ови планински превоји остали су, кроз сва историска времена, једине тачке преко којих су ишли путеви с далматинске обале за Босну, Херцеговину и даље за унутрашњост Балканског Полуострва. Од тих превоја најважнији су ови. Превој Граб, између планине Уилице и Динаре 1000 м. висок; преко њега иде пут из Книна за Босанско Грахово. Превој Пролог између планине Троглава и Камешнице 1122 м. висок. Њиме иде пут од Спљета долином Цетине за Лијевно, и даље за долину Врбаса и Босне. Исто тако је важан пут који се одваја од овога и даље иде преко Ржаног за Дувно и Лијевно. На југу од Неретве најважнији су следећи путеви. Превој изеђу Попова Поља и Сланог, превој Дријен између Дубровника и Требиња; последњи има 400 м. апсолутне висине. Овај превој је најнижи од свих, и зато је њиме пролазио важан средњевековни друм који је ишао од Дубровника у Ниш. Поред овога, од мање важности су друмови који су ишли од Требиња за Херцег Нови, из Црногорског Грахова за Рисан и с Цетиња за Котор. Сви ти путеви држе се високих планинских превоја, на којима саобраћај редовно има да савлада успон од неколико стотина метара. Али ипак за многе од њих зна се да су преко њих прелазили римски друмови, и сви друмови од Римљана до данас.

     Али од свих ових путева данас је најважнији пут који иде долином Неретве за Коњиц и за долину Босне. Тај пут има да савлада само једну теренску тешкоћу од већег значаја, а то је преседлина Иван која раставља слив Неретве од слива реке Босне. Та је преседлина висока 967 м., и преко ње прелази железница уског колосека, која иде од Метковића и од Гружа за Сарајево. И ако је ово најнижа и најзгоднија линија, пут кроз долину Неретве у ранија времена није био најважнији, зато што на свом излазу није имао природну луку, и што је долина Неретве дубока и клисураста, па је за средњевековну технику била непроходна.

     Као што се из свега овога види Далмација је уска приморска земља, са свих страна природно затворена. У северним деловима њено је земљиште, у неким местима, широко 50—60 километара, док у јужним партијама њена ширина често не износи више од 4 до 5 км.

     Из тога се види да би знатан део далматинских залива и лука био увек у несигурности, ако Далмација не би сачињавала једну државну целину с Босном, Херцеговином и Црном Гором. С херцеговачког и црногорског земљишта лако се могу тући сва далматинска пристаништа која се налазе на југу од Неретве. Исто тако врло лако се може с босанског земљишта затворити позадина многих пристаништа Северне Далмације. Несумњиво је дакле да је сама природа земљишта одредила да Далмација с Босном, Херцеговином и Црном Гором сачињава једну привредну и политичку целину. Далмација без ових земаља остаје без своје економске позадине, а Босна, Херцеговина и Црна Гора у Далмацији имају једино своје приморје. Далмација није ништа друго до босанско и херцеговачко приморје. И због тога растављати Далмацију од Босне, Херцеговине и Црне Горе значило би вршити насиље кому се противи географски положај и природа ових земаља. Ове су земље само у старом веку, а делом и у средњем веку, сачињавале једну целину. И зато су ове области, за време Римљана, имале своју преиоду најјачег културног и економског развоја. Ни пре ни после тога те области нису међусобно сачињавале такву политичку целину. Значај ове природне заједнице у средњем веку довољно су осећали и српски владаоци (и босански као и рашки) и општине приморских далматинских градова — нарочито Дубровника. То осећање изражавало се у сталној тежњи да се што правилније регулишу међусобни трговински односи и да се што боље обезбеде и уреде трговачки путеви.

     Од колике су важности везе између Босне, Херцеговине и Црне Горе с једне стране и далматинског приморја с друге стране види се најбоље по положају и по значају већих далматинских вароши.

     У Далмацији разликујемо две групе вароши. Једне су, да се народним говором изразимо, загорске а друге су приморске. Прве су копнене вароши, налазе се махом у мањим карсним улегнућима, и на већим рекама. Такве су вароши Книн, Сињ, Врлика, Имоцки. То су вароши које представљају економске центре мањих географских целина, нарочито плоднијих равница којих у Далмацији има тако мало. Али, ипак, и код ових локалних економских центара види се да су махом везани за оне путеве који воде из важнијих приморских лука за Босну, Херцеговину и Црну Гору. Често су то вароши на средокраћама или на најважнијим тачкама тих путева. Другу групу сачињавају приморске вароши које се налазе у дубоким, добро заклоњеним лукама. Ово су највеће, најкултурније и најбогатије вароши. Такве су вароши: Задар (око 14.000 ст.), Шибеник (10.072 ст.), Спљет (18.547 стан.), Дубровник (8.437 стан.), Котор (3.021 ст.). Све ове вароши везане су или за реке које иду дубоко у позадину или за преседлине којим иду путеви за унутрашњост Балканског Полуострва. За последње су везане и ове далматинске вароши: Вргорац, Слано, Дубровник, Херцег Нови, Рисан, и Котор.

     Несумњиво је дакле да је живот скоро свих далматинских вароши зависан искључиво од веза с Босном, Херцеговином и Далмацијом.

II.[уреди]

Постанак и облик далматинске обале. — Значај далматинских лука. — Правци саобраћаја. — Природне, економске и културне везе.[уреди]

     Испитивањем историје земљишта на источним обалама Јадранског Мора утврђено је да је далматинска обала постала на тај начин што се један део суве земље, у новије геолошко доба, спустио и потонуо под море. На тај начин многа карсна поља претворена су у дубоке и простране заливе, приморске планине претворене су у оства и полуострва, многе уздужне долине у издужене морске канале, а некадашњи планински превоји потонуше под море, и преко њих се створи веза између изолованих и затворених поља и морске пучине. Тада су потопљена и ушћа свих река, нарочито Неретве и Крке, и њихове долине, у своме доњем току, претворише се у дубоко увучене заливе, који по спољној конфигурацији наличе на фјордове. На тај начин је постала богато артикулисана далматинска обала, с безброј острва, са заливима дубоко увученим и сакривеним. Ти заливи су према морској пучини затворени низом полуострва и острва тако да се о њих разбијају велики морски таласи пре него би дошли у луку. Поред тога у позадини тих залива велика су брда, која прече копненим ветровима, нарочито бури, да са свом жестином дођу у пристаниште. На тај начин ова су пристаништа од природе јако утврђена, и веома погодна за развиће обалског приморског саобраћаја.

     Услед овакве обалске артикулације Далмација је у сва историјска времена имала знатан поморски саобраћај. Још кад су Римљани ушли у ове земље наишли су на једно јако развијено бродарство. То бродарство привукло је, још рано, на далматинску обалу, многе грчке колоније, одакле су оне своје културне утицаје распростирале, дуж појединих потева, дубоко у унутрашњост полуострва. Затворени и природно утврђени положај залива утицао је и на развиће гусарства. Поред илирског племена Ардијеа, најзнаменитији гусари били су Срби Неретљани, који су последњи од Срба прешли у хришћанство, и који су с моћном млетачком републиком водили дуге и крваве ратове. Исто тако доцније су се, истим особинама далматинских обала, користили и чувени сењски ускоци који су задавали много главобоље и Турцима и Млечићима.

     Као што се из свега овога види далматинска пристаништа за развиће поморског саобраћаја су много згоднија но плитка, муљевита и незаклоњена арбанска пристаништа. Сву вредност овако богато артикулисаних обала није у довољној мери искористио ниједан народ после Римљана. Млечићи, који су били поморска држава, нису

[...]

обала поново оживети, а класичне далматинске вароши повратиће свој негдашњи значај и сјај. Све друге везе, политичке и привредне, ако Далмација не би била у целини с Босном, биле би илузорне, и само би повећале беду која је у Далмацији преко сто година стална.

III.[уреди]

Природа земљишта. — Оштрина природе и борба против ње. — Природни услови за домаћу производњу. — Економска зависност.[уреди]

     По народној подели Далмација се дели на острва, Приморје и Загорје или Загору. Приморје и острва чине једну природну и економску целину, а Загорје другу. Приморје и острва представљају област топлога и прозрачнога ваздуха који је пун светлости и боја. Са сваког већег узвишења добивају се пространи хоризонти и величанствене панораме, у којима се огледају модре масе мора, и оштри висови, од сурога и голога кречњака. Види се фино цизелирана обала са безброј ситних залива, лука, канала, острва и полуострва. И клима је необично блага. Зиме су тако топле да снег у Приморју и острвима преставља реткост која се само у низу година дешава. Лета су топла, али разни морски ветрови ублажавају врућину, и лети нема оне запаре и жеге као што се јавља даље од обала. Цело земљиште је од кречњака, овично стеновито и голо, и обрађено је само на подножјима брда где има осулина или у мањим удубљењима. Због тога су њиве врло ретке. Земљиште, у колико је обрађено, цело је под виноградима и маслињацима. Народ се бави виноградарством, рибарством и лађарством. Његова ближа околина не даје му довољно материјала за исхрану, и због тога добавља жито преко Трста и Ријеке, или из Арбаније, а месо од загорске стоке.

      Знатно су другачије прилике у Загорју. Земљиште које захвата Загорје има овакав облик. Дуж морске обале, од Спљета до Котора, настаје планински венац, у коме су главне планине ове: Мосор (1330 м.), Биоково (1762 м.), Жаба (953 м.) и Орјен (1895 м.). Иза овога венца, у Далмацији, настаје право далматинско Загорје. Земљиште је каменито, голо, али заравњено и уједначене висине. То је ниска површ, која захвата области око реке Зрмање, Крке и Цетине, где је најјаче и најбоље очувана, и где достиже ширину од 50 до 60 километара. Одатле се она пружа према југоистоку и њени су делови област Задварје у средњој Далмацији и ниска површ између Биокова и Имотског Поља. Та површ, која даље прелази у Херцеговину и Црну Гору, најбоље је развијена у средњој и северној Далмацији. То је скоро потпуно уравњено, голо и кршевито земљиште, у коме су и остатци од некадашње шуме већ потпуно искорењени. Налазећи се на незнатној висини, — њена просечна надморска висина износи 200—300 м., — састављена од кречњака, веома оскудна са текућом водом и сталним изворима, ова површ се лети тако усија да људи и животиње морају да пате од две екстремне особине овога земљишта, и то од прејака сунца и недостатка у води. Народ далматинског Загорја већ вековима води борбу против веома оштре и сурове природе овог земљишта, и он је у тој борби нарочито изоштрио своју душу. Многобројни трагови те борбе сачувани су у народном животу и његовој култури. Разноврсни су начини којима се бори против јаке сунчане жеге. Узгајају се нарочита дрвета за пландишта, а где њих нема по испашама се праве нарочите зграде које зову „сјенице”, у које се стока склања за време највеће жеге. сунце је тако јако да сва стока, која лети нема нарочитих пландишта, или сјеница, добије таке опекотине од којих зими угине.

     Осетљивију беду представља оскудица у води. Свуда се праве густијерне, ублови и локве, у које се нахвата кишница па се оставља за лето. У високим планинама на граници босанској, у којима се лети не може одржати снег, сељаци се довијају овако. У марту се попну на планину, ископају јаме, напуне их снегом, и покрију сламом. Као слаб проводник топлоте слама чува снег да се и лети не истопи. Одатле сељаци преко лета ваде снег, па га топе за људе и за стоку. Овај свет, кога је сама природа његова земљишта натерала да више размишља од природним силама, осетио је значај подземних вода у кречњачким теренима. То је област, у којој нејвећи део река, потока и извора лети сасвим пресуши. Сељаци су разним пећинама, којим има више у овој области ишли у унутрашњост земље, где су често наилазили на подземне реке и језера. У реци Кркићу код Книна дошли су на ову идеју. Они су копали дно реке, које је лети потпуно суво, и наишли су на изданску воду. Ту су начинили чатрњу, која се с поља херметички затвори. У јесен је река тако бујна да се не сме ни газити. У то време река прекрије чатрњу муљем и шљунком који сељаци у лето скину у имају свежу воду.

     Пред тога, Далмација је, као и многе суседне земље, сиромашна у зиратној земљи. Али ни у једној другој српској области сељак се не стара толико да створи зиратну земљу као што то чини далматински сељак. У Конавлима и у околини Дубровника, сиромашнији сељаци купе по путу ђубре, сасипају га у веће камене пукотине, и у сваку таку пукотину засаде по један чокот. Садећи тако чокот по чокот многи су сељаци, у току од тридесет до четрдесет година, успели да засаде читаве винограде на теренима који су били тако каменити да на њима није ни трава расла. У околини Зрмање, на личко-далматинској граници, сељаци су дошли на ову идеју. У најближим брдима има сувих јаруга, којима за време бујних киша потеку потоци, који носе лишће, земљу и комаде дрва. Сељаци најпре презиђу такву једну јаругу при врху брда. Идуће јесени кад потече поток, за тим зидом сталожи се сав нанос, од кога постаје плодна земља. Причали су ми да та земља сваке године потаје за дециметар дебља. Кад се земља изравни са зидом, сељак је већ добио комадић плодна земљишта, који се одмах засеје кукурузом. Иза тога се јаруга поново презиђе, само мало ниже, и тако се добије други комадић земљишта. Тако иде све даље, до на подножје брда.

     Из ово неколико примера, које смо навели, види се как је тежак живот далматинског сељака, и са колико енергије, жилавости и духовне довитљивости он припитомљава и култивише необично сурову природу своје кршевите отаџбине.

     Због оваке природе земљишта целокупно становништво далматинског Загорја бави се већином сточарством. Може се рећи да, с изузетком неколико ретких поња, целокупно загорско становништво више се бави сточарством но земљорадњом. Стока је главна привредна грана, и зато се њему поклања необична пажња. У Загорју се разликују две врсте насеља, од којих је једно земљорадничко а друго је сточарско. Прво се зове „кућиште”, а друго „станиште”. Скоро свака задружна сеоска кућа има своја кућишта и станишта. Кућишта су на нижим местима, у појединим доловима, вртачама и долинама, у којима има нешто зиратне земље. Станишта су даље од кућишта, махом на кршевиту земљишту и на подножјима већих планина. Стока на њима проведе целу зиму и пролеће. На стаништима стално живи по једна „корта”, то јест појединачна фамилија, отац са женом и децом, док задружни домаћин с осталом фамилијом живи на кућишту. Са станишта се крећу на планину, обично о Петрову дне. Планине су махом на босанском и личком земљишту, на којима Далматинци од старина имају своја сервитутска права. Пред полазак у планину организују се читава сточарска удружења са четири па до десет хиљада оваца, и са двадесет до шест чобана. На планини се остане све до јесени. Када на планинама хладноћа постане несносна силазе кућиштима, где остају пет до шест недеља. Само то време цела породица живи на окупу. Око Божићних Поклада у селима испод Динаре настаје поновно кретање у планине. Тада се крећу волови на отаву у планине, где остану док не пане велики снег. Иза тога стока иде на станиште.

     Овај необично тешки сточарски, скоро номадски живот, оставио је дубока трага у животу далматинских Загораца. Ти сељаци престављају етнографски веома свеже, али културно веома заостало становништво. У тој тако етнографски свежој области живели су и делавали многи јунаци, ускоци, четовође и харамбаше, које је опевала српска народна песма. На тој ниској површи живео је Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, браћа Даничићи, и многи други јунаци, који су четовали по турским обласнима у Босни и Лици. Ова област, после пада Босне, насељена је многобројним ускочким фамилијама из Старе Србије, Босне, Херцеговине и осталих српских земаља. Ту се било склонило све оно што је у себи осећало више поноса, и што је желело боја. Рат између Срба и Турака, који је почео на Марици, наставио се у северној Далмацији, и он је вођен неколико векова, док није завршен турском пропашћу. Српске ускоке вешто су употребљавали и Млечићи и Аустријанци. Ови ускоци, пренели су косовске традиције у Далмацију, и освежили су старије српско-хрватско становништво. Због тога је далматинско становништво етнографски веома свеже, и јако развијене националне свести. Ту је први пут поникла и најпрактичније схваћена идеја о националном јединству Срба и Хрвата. Ту је она и данас, после Србије, најјаче развијена, и дала је највеће своје поборнике.

     Још у почетку смо истакли да Далмација не може у довољној мери да искорист своју богато развијену обали ни маритимски положај ако не дође у једну политичку и економску целину с Босном, Херцеговином, Црном Гором и Србијом. Из последњег одељка се види да је природа њена земљишта таква да условљава један веома оскудан и доста једностран привредни живот. Од сама сточарства, виноградарства и рибарства становништво не може да живи. Њему је неопходно потребно да те продукте промени, и да место њих добије жито кога тако мало даје гола и кршевита далматанска земља. Узмимо случај да Далмација дође у непосредну економску везу с којом медитеранском земљом, на пример Италијом. Далмација не би могла у Италију да извози ни свој зејтин ни своје вино, јер је позанто да све приморске медитеранске земље имају тога у изобиљу. Поред тога Далмација би била страшно скучена и у свом саобраћају. Она на првом месту не би имала своје позадине. Била би у вези с једном земљом, с којом нема шта да размени, којој нема шта да да, и од које због тога не може ништа ни примити. У таком положају Далмација би била просто угушена. За Далмацију је дакле, неопходно потребно да дође у политичку и економску заједницу са земљама које су друкчије природе но Далмација, које имају друкчију природну продукцију, које су на првом месту богате у цереалијама, и које могу бити потрошачи далматинских продуката. Таква је на првом месту Босна, и Моравска Србија. Босна, која је оскудна и у виноградима, могла би примити цело далматинско вино, и дати јој у замену жито које Далмација највише треба. Босна и Моравска Србија, у погледу снабевања Далмације, долазе на прво место, и због тога што су оне најближе, и због тога што географски и етнографски сачињавају једну целину с Далмацијом.

     У вези с Босном и Србијом, а ослобођена штетног утицаја Беча и Пеште, Далмација би постала база за целокупан поморски саобраћај северозападног дела Балканског Полуострва. Тада би се економски препородиле и њене приморске и загорске области. Преко ње би прелазио цео саобраћај Босне, затим посавских, подринских, западноморавских и лимских области. Многобројне железничке пруге ишле би од далматинских пристаништа за унутрашњост. Далмација би постала основа за целокупну светску трговину западних српско-хрватских земаља. Ту улогу одредио јој је њен географски положај, природа њена земљишта, карактер њене обале, и њене природне и етнографске везе. И због тога свако мењање тих прилика наносило је само беду и сиромаштво, и престављало је увек природно насиље.

Извор[уреди]

Дедијер, Ј. 1915. Далмација (кратак географски преглед). Библиотека „Савремена питања” 5. Ниш: Државна штампарија Краљевине Србије.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јевто Дедијер, умро 1918, пре 102 године.