Dalmacija (kratak geografski pregled)
| Dalmacija (1915) Pisac: Jevto Dedijer |
I[uredi]
Opšte geografske osobine. — Veze sa susednim zemljama. — Položaj dalmatinskih primorskih varoši.[uredi]
I po svom položaju i po svom ekonomskom i kulturnom životu Dalmacija je vazana za Jadransko More. Ona je prvoklasna primorska zemlja. Pružajući se paralelno s morskom obalom, u pravcu od severozapada jugoistoku, ona ima oblik jako istanjena i izdužena trougla koji se završava na jugu od Boke Kotorske. Taj trougao na jugo od Velebita dostiže širinu preko šeset kolimetara, a u Spiču istanji se i ima samo nekoliko kilometara. Dalmacija je naročito uska na jugu od Neretve, gde je obično ograničena na jedan vrlo uzak pojas, obično četiri do pet kolimetara širok, tako da Dalmaciju sačinjava sama morska obala sa bližim visovima u zaleđu. Pored toga, ona je i u takom obliku presečena na tri komada. Poznato je da Hercegovina, svojim zemljištem, izlazi u Kleku i u Sutorini neposredno na morsku obalu tako da Dalmacija, između sva tri dela, može održavati vezu samo pomođu morskog saobraćaja.
U takvom svome skučenu položaju i čudnovatu obliku Dalmacija ima svoje oštre granice. Sa Zapada je Jadransko More, sa severa su vrlo oštri i strmi obronci planine Velebita, a s istoka je dinarski planinski venac koji se pruža od tromeđe hrvatsko-dalmatinsko-bosanske do crnogorske granice. U tome vencu najvažnije su planine: Dinara (1831 m.), Troglav (1913 m.), Kamešnica (1849 m.) i Orjen (1895 m.). Taj planinski venac je samo na jednom mestu potpuno probijen, i to dolinom Neretve, i tako sačinjava jednu neobično jaku granicu. Dalmacija je na taj način s istoka prirodno tako zatvorena da je sa svojom pozadinom vezana samo planinskim prevojima koji se lako daju zatvoriti i koji su ove zbog svoje velike visine teško prohodni. Ovi planinski prevoji ostali su, kroz sva istoriska vremena, jedine tačke preko kojih su išli putevi s dalmatinske obale za Bosnu, Hercegovinu i dalje za unutrašnjost Balkanskog Poluostrva. Od tih prevoja najvažniji su ovi. Prevoj Grab, između planine Uilice i Dinare 1000 m. visok; preko njega ide put iz Knina za Bosansko Grahovo. Prevoj Prolog između planine Troglava i Kamešnice 1122 m. visok. Njime ide put od Spljeta dolinom Cetine za Lijevno, i dalje za dolinu Vrbasa i Bosne. Isto tako je važan put koji se odvaja od ovoga i dalje ide preko Ržanog za Duvno i Lijevno. Na jugu od Neretve najvažniji su sledeći putevi. Prevoj izeđu Popova Polja i Slanog, prevoj Drijen između Dubrovnika i Trebinja; poslednji ima 400 m. apsolutne visine. Ovaj prevoj je najniži od svih, i zato je njime prolazio važan srednjevekovni drum koji je išao od Dubrovnika u Niš. Pored ovoga, od manje važnosti su drumovi koji su išli od Trebinja za Herceg Novi, iz Crnogorskog Grahova za Risan i s Cetinja za Kotor. Svi ti putevi drže se visokih planinskih prevoja, na kojima saobraćaj redovno ima da savlada uspon od nekoliko stotina metara. Ali ipak za mnoge od njih zna se da su preko njih prelazili rimski drumovi, i svi drumovi od Rimljana do danas.
Ali od svih ovih puteva danas je najvažniji put koji ide dolinom Neretve za Konjic i za dolinu Bosne. Taj put ima da savlada samo jednu terensku teškoću od većeg značaja, a to je presedlina Ivan koja rastavlja sliv Neretve od sliva reke Bosne. Ta je presedlina visoka 967 m., i preko nje prelazi železnica uskog koloseka, koja ide od Metkovića i od Gruža za Sarajevo. I ako je ovo najniža i najzgodnija linija, put kroz dolinu Neretve u ranija vremena nije bio najvažniji, zato što na svom izlazu nije imao prirodnu luku, i što je dolina Neretve duboka i klisurasta, pa je za srednjevekovnu tehniku bila neprohodna.
Kao što se iz svega ovoga vidi Dalmacija je uska primorska zemlja, sa svih strana prirodno zatvorena. U severnim delovima njeno je zemljište, u nekim mestima, široko 50—60 kilometara, dok u južnim partijama njena širina često ne iznosi više od 4 do 5 km.
Iz toga se vidi da bi znatan deo dalmatinskih zaliva i luka bio uvek u nesigurnosti, ako Dalmacija ne bi sačinjavala jednu državnu celinu s Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. S hercegovačkog i crnogorskog zemljišta lako se mogu tući sva dalmatinska pristaništa koja se nalaze na jugu od Neretve. Isto tako vrlo lako se može s bosanskog zemljišta zatvoriti pozadina mnogih pristaništa Severne Dalmacije. Nesumnjivo je dakle da je sama priroda zemljišta odredila da Dalmacija s Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom sačinjava jednu privrednu i političku celinu. Dalmacija bez ovih zemalja ostaje bez svoje ekonomske pozadine, a Bosna, Hercegovina i Crna Gora u Dalmaciji imaju jedino svoje primorje. Dalmacija nije ništa drugo do bosansko i hercegovačko primorje. I zbog toga rastavljati Dalmaciju od Bosne, Hercegovine i Crne Gore značilo bi vršiti nasilje komu se protivi geografski položaj i priroda ovih zemalja. Ove su zemlje samo u starom veku, a delom i u srednjem veku, sačinjavale jednu celinu. I zato su ove oblasti, za vreme Rimljana, imale svoju preiodu najjačeg kulturnog i ekonomskog razvoja. Ni pre ni posle toga te oblasti nisu međusobno sačinjavale takvu političku celinu. Značaj ove prirodne zajednice u srednjem veku dovoljno su osećali i srpski vladaoci (i bosanski kao i raški) i opštine primorskih dalmatinskih gradova — naročito Dubrovnika. To osećanje izražavalo se u stalnoj težnji da se što pravilnije regulišu međusobni trgovinski odnosi i da se što bolje obezbede i urede trgovački putevi.
Od kolike su važnosti veze između Bosne, Hercegovine i Crne Gore s jedne strane i dalmatinskog primorja s druge strane vidi se najbolje po položaju i po značaju većih dalmatinskih varoši.
U Dalmaciji razlikujemo dve grupe varoši. Jedne su, da se narodnim govorom izrazimo, zagorske a druge su primorske. Prve su kopnene varoši, nalaze se mahom u manjim karsnim ulegnućima, i na većim rekama. Takve su varoši Knin, Sinj, Vrlika, Imocki. To su varoši koje predstavljaju ekonomske centre manjih geografskih celina, naročito plodnijih ravnica kojih u Dalmaciji ima tako malo. Ali, ipak, i kod ovih lokalnih ekonomskih centara vidi se da su mahom vezani za one puteve koji vode iz važnijih primorskih luka za Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru. Često su to varoši na sredokraćama ili na najvažnijim tačkama tih puteva. Drugu grupu sačinjavaju primorske varoši koje se nalaze u dubokim, dobro zaklonjenim lukama. Ovo su najveće, najkulturnije i najbogatije varoši. Takve su varoši: Zadar (oko 14.000 st.), Šibenik (10.072 st.), Spljet (18.547 stan.), Dubrovnik (8.437 stan.), Kotor (3.021 st.). Sve ove varoši vezane su ili za reke koje idu duboko u pozadinu ili za presedline kojim idu putevi za unutrašnjost Balkanskog Poluostrva. Za poslednje su vezane i ove dalmatinske varoši: Vrgorac, Slano, Dubrovnik, Herceg Novi, Risan, i Kotor.
Nesumnjivo je dakle da je život skoro svih dalmatinskih varoši zavisan isključivo od veza s Bosnom, Hercegovinom i Dalmacijom.
II.[uredi]
Postanak i oblik dalmatinske obale. — Značaj dalmatinskih luka. — Pravci saobraćaja. — Prirodne, ekonomske i kulturne veze.[uredi]
Ispitivanjem istorije zemljišta na istočnim obalama Jadranskog Mora utvrđeno je da je dalmatinska obala postala na taj način što se jedan deo suve zemlje, u novije geološko doba, spustio i potonuo pod more. Na taj način mnoga karsna polja pretvorena su u duboke i prostrane zalive, primorske planine pretvorene su u ostva i poluostrva, mnoge uzdužne doline u izdužene morske kanale, a nekadašnji planinski prevoji potonuše pod more, i preko njih se stvori veza između izolovanih i zatvorenih polja i morske pučine. Tada su potopljena i ušća svih reka, naročito Neretve i Krke, i njihove doline, u svome donjem toku, pretvoriše se u duboko uvučene zalive, koji po spoljnoj konfiguraciji naliče na fjordove. Na taj način je postala bogato artikulisana dalmatinska obala, s bezbroj ostrva, sa zalivima duboko uvučenim i sakrivenim. Ti zalivi su prema morskoj pučini zatvoreni nizom poluostrva i ostrva tako da se o njih razbijaju veliki morski talasi pre nego bi došli u luku. Pored toga u pozadini tih zaliva velika su brda, koja preče kopnenim vetrovima, naročito buri, da sa svom žestinom dođu u pristanište. Na taj način ova su pristaništa od prirode jako utvrđena, i veoma pogodna za razviće obalskog primorskog saobraćaja.
Usled ovakve obalske artikulacije Dalmacija je u sva istorijska vremena imala znatan pomorski saobraćaj. Još kad su Rimljani ušli u ove zemlje naišli su na jedno jako razvijeno brodarstvo. To brodarstvo privuklo je, još rano, na dalmatinsku obalu, mnoge grčke kolonije, odakle su one svoje kulturne uticaje rasprostirale, duž pojedinih poteva, duboko u unutrašnjost poluostrva. Zatvoreni i prirodno utvrđeni položaj zaliva uticao je i na razviće gusarstva. Pored ilirskog plemena Ardijea, najznamenitiji gusari bili su Srbi Neretljani, koji su poslednji od Srba prešli u hrišćanstvo, i koji su s moćnom mletačkom republikom vodili duge i krvave ratove. Isto tako docnije su se, istim osobinama dalmatinskih obala, koristili i čuveni senjski uskoci koji su zadavali mnogo glavobolje i Turcima i Mlečićima.
Kao što se iz svega ovoga vidi dalmatinska pristaništa za razviće pomorskog saobraćaja su mnogo zgodnija no plitka, muljevita i nezaklonjena arbanska pristaništa. Svu vrednost ovako bogato artikulisanih obala nije u dovoljnoj meri iskoristio nijedan narod posle Rimljana. Mlečići, koji su bili pomorska država, nisu
[...]
obala ponovo oživeti, a klasične dalmatinske varoši povratiće svoj negdašnji značaj i sjaj. Sve druge veze, političke i privredne, ako Dalmacija ne bi bila u celini s Bosnom, bile bi iluzorne, i samo bi povećale bedu koja je u Dalmaciji preko sto godina stalna.
III.[uredi]
Priroda zemljišta. — Oštrina prirode i borba protiv nje. — Prirodni uslovi za domaću proizvodnju. — Ekonomska zavisnost.[uredi]
Po narodnoj podeli Dalmacija se deli na ostrva, Primorje i Zagorje ili Zagoru. Primorje i ostrva čine jednu prirodnu i ekonomsku celinu, a Zagorje drugu. Primorje i ostrva predstavljaju oblast toploga i prozračnoga vazduha koji je pun svetlosti i boja. Sa svakog većeg uzvišenja dobivaju se prostrani horizonti i veličanstvene panorame, u kojima se ogledaju modre mase mora, i oštri visovi, od suroga i gologa krečnjaka. Vidi se fino cizelirana obala sa bezbroj sitnih zaliva, luka, kanala, ostrva i poluostrva. I klima je neobično blaga. Zime su tako tople da sneg u Primorju i ostrvima prestavlja retkost koja se samo u nizu godina dešava. Leta su topla, ali razni morski vetrovi ublažavaju vrućinu, i leti nema one zapare i žege kao što se javlja dalje od obala. Celo zemljište je od krečnjaka, ovično stenovito i golo, i obrađeno je samo na podnožjima brda gde ima osulina ili u manjim udubljenjima. Zbog toga su njive vrlo retke. Zemljište, u koliko je obrađeno, celo je pod vinogradima i maslinjacima. Narod se bavi vinogradarstvom, ribarstvom i lađarstvom. Njegova bliža okolina ne daje mu dovoljno materijala za ishranu, i zbog toga dobavlja žito preko Trsta i Rijeke, ili iz Arbanije, a meso od zagorske stoke.
Znatno su drugačije prilike u Zagorju. Zemljište koje zahvata Zagorje ima ovakav oblik. Duž morske obale, od Spljeta do Kotora, nastaje planinski venac, u kome su glavne planine ove: Mosor (1330 m.), Biokovo (1762 m.), Žaba (953 m.) i Orjen (1895 m.). Iza ovoga venca, u Dalmaciji, nastaje pravo dalmatinsko Zagorje. Zemljište je kamenito, golo, ali zaravnjeno i ujednačene visine. To je niska površ, koja zahvata oblasti oko reke Zrmanje, Krke i Cetine, gde je najjače i najbolje očuvana, i gde dostiže širinu od 50 do 60 kilometara. Odatle se ona pruža prema jugoistoku i njeni su delovi oblast Zadvarje u srednjoj Dalmaciji i niska površ između Biokova i Imotskog Polja. Ta površ, koja dalje prelazi u Hercegovinu i Crnu Goru, najbolje je razvijena u srednjoj i severnoj Dalmaciji. To je skoro potpuno uravnjeno, golo i krševito zemljište, u kome su i ostatci od nekadašnje šume već potpuno iskorenjeni. Nalazeći se na neznatnoj visini, — njena prosečna nadmorska visina iznosi 200—300 m., — sastavljena od krečnjaka, veoma oskudna sa tekućom vodom i stalnim izvorima, ova površ se leti tako usija da ljudi i životinje moraju da pate od dve ekstremne osobine ovoga zemljišta, i to od prejaka sunca i nedostatka u vodi. Narod dalmatinskog Zagorja već vekovima vodi borbu protiv veoma oštre i surove prirode ovog zemljišta, i on je u toj borbi naročito izoštrio svoju dušu. Mnogobrojni tragovi te borbe sačuvani su u narodnom životu i njegovoj kulturi. Raznovrsni su načini kojima se bori protiv jake sunčane žege. Uzgajaju se naročita drveta za plandišta, a gde njih nema po ispašama se prave naročite zgrade koje zovu „sjenice”, u koje se stoka sklanja za vreme najveće žege. sunce je tako jako da sva stoka, koja leti nema naročitih plandišta, ili sjenica, dobije take opekotine od kojih zimi ugine.
Osetljiviju bedu predstavlja oskudica u vodi. Svuda se prave gustijerne, ublovi i lokve, u koje se nahvata kišnica pa se ostavlja za leto. U visokim planinama na granici bosanskoj, u kojima se leti ne može održati sneg, seljaci se dovijaju ovako. U martu se popnu na planinu, iskopaju jame, napune ih snegom, i pokriju slamom. Kao slab provodnik toplote slama čuva sneg da se i leti ne istopi. Odatle seljaci preko leta vade sneg, pa ga tope za ljude i za stoku. Ovaj svet, koga je sama priroda njegova zemljišta naterala da više razmišlja od prirodnim silama, osetio je značaj podzemnih voda u krečnjačkim terenima. To je oblast, u kojoj nejveći deo reka, potoka i izvora leti sasvim presuši. Seljaci su raznim pećinama, kojim ima više u ovoj oblasti išli u unutrašnjost zemlje, gde su često nailazili na podzemne reke i jezera. U reci Krkiću kod Knina došli su na ovu ideju. Oni su kopali dno reke, koje je leti potpuno suvo, i naišli su na izdansku vodu. Tu su načinili čatrnju, koja se s polja hermetički zatvori. U jesen je reka tako bujna da se ne sme ni gaziti. U to vreme reka prekrije čatrnju muljem i šljunkom koji seljaci u leto skinu u imaju svežu vodu.
Pred toga, Dalmacija je, kao i mnoge susedne zemlje, siromašna u ziratnoj zemlji. Ali ni u jednoj drugoj srpskoj oblasti seljak se ne stara toliko da stvori ziratnu zemlju kao što to čini dalmatinski seljak. U Konavlima i u okolini Dubrovnika, siromašniji seljaci kupe po putu đubre, sasipaju ga u veće kamene pukotine, i u svaku taku pukotinu zasade po jedan čokot. Sadeći tako čokot po čokot mnogi su seljaci, u toku od trideset do četrdeset godina, uspeli da zasade čitave vinograde na terenima koji su bili tako kameniti da na njima nije ni trava rasla. U okolini Zrmanje, na ličko-dalmatinskoj granici, seljaci su došli na ovu ideju. U najbližim brdima ima suvih jaruga, kojima za vreme bujnih kiša poteku potoci, koji nose lišće, zemlju i komade drva. Seljaci najpre preziđu takvu jednu jarugu pri vrhu brda. Iduće jeseni kad poteče potok, za tim zidom staloži se sav nanos, od koga postaje plodna zemlja. Pričali su mi da ta zemlja svake godine potaje za decimetar deblja. Kad se zemlja izravni sa zidom, seljak je već dobio komadić plodna zemljišta, koji se odmah zaseje kukuruzom. Iza toga se jaruga ponovo preziđe, samo malo niže, i tako se dobije drugi komadić zemljišta. Tako ide sve dalje, do na podnožje brda.
Iz ovo nekoliko primera, koje smo naveli, vidi se kak je težak život dalmatinskog seljaka, i sa koliko energije, žilavosti i duhovne dovitljivosti on pripitomljava i kultiviše neobično surovu prirodu svoje krševite otadžbine.
Zbog ovake prirode zemljišta celokupno stanovništvo dalmatinskog Zagorja bavi se većinom stočarstvom. Može se reći da, s izuzetkom nekoliko retkih ponja, celokupno zagorsko stanovništvo više se bavi stočarstvom no zemljoradnjom. Stoka je glavna privredna grana, i zato se njemu poklanja neobična pažnja. U Zagorju se razlikuju dve vrste naselja, od kojih je jedno zemljoradničko a drugo je stočarsko. Prvo se zove „kućište”, a drugo „stanište”. Skoro svaka zadružna seoska kuća ima svoja kućišta i staništa. Kućišta su na nižim mestima, u pojedinim dolovima, vrtačama i dolinama, u kojima ima nešto ziratne zemlje. Staništa su dalje od kućišta, mahom na krševitu zemljištu i na podnožjima većih planina. Stoka na njima provede celu zimu i proleće. Na staništima stalno živi po jedna „korta”, to jest pojedinačna familija, otac sa ženom i decom, dok zadružni domaćin s ostalom familijom živi na kućištu. Sa staništa se kreću na planinu, obično o Petrovu dne. Planine su mahom na bosanskom i ličkom zemljištu, na kojima Dalmatinci od starina imaju svoja servitutska prava. Pred polazak u planinu organizuju se čitava stočarska udruženja sa četiri pa do deset hiljada ovaca, i sa dvadeset do šest čobana. Na planini se ostane sve do jeseni. Kada na planinama hladnoća postane nesnosna silaze kućištima, gde ostaju pet do šest nedelja. Samo to vreme cela porodica živi na okupu. Oko Božićnih Poklada u selima ispod Dinare nastaje ponovno kretanje u planine. Tada se kreću volovi na otavu u planine, gde ostanu dok ne pane veliki sneg. Iza toga stoka ide na stanište.
Ovaj neobično teški stočarski, skoro nomadski život, ostavio je duboka traga u životu dalmatinskih Zagoraca. Ti seljaci prestavljaju etnografski veoma sveže, ali kulturno veoma zaostalo stanovništvo. U toj tako etnografski svežoj oblasti živeli su i delavali mnogi junaci, uskoci, četovođe i harambaše, koje je opevala srpska narodna pesma. Na toj niskoj površi živeo je Janković Stojan, Smiljanić Ilija, braća Daničići, i mnogi drugi junaci, koji su četovali po turskim oblasnima u Bosni i Lici. Ova oblast, posle pada Bosne, naseljena je mnogobrojnim uskočkim familijama iz Stare Srbije, Bosne, Hercegovine i ostalih srpskih zemalja. Tu se bilo sklonilo sve ono što je u sebi osećalo više ponosa, i što je želelo boja. Rat između Srba i Turaka, koji je počeo na Marici, nastavio se u severnoj Dalmaciji, i on je vođen nekoliko vekova, dok nije završen turskom propašću. Srpske uskoke vešto su upotrebljavali i Mlečići i Austrijanci. Ovi uskoci, preneli su kosovske tradicije u Dalmaciju, i osvežili su starije srpsko-hrvatsko stanovništvo. Zbog toga je dalmatinsko stanovništvo etnografski veoma sveže, i jako razvijene nacionalne svesti. Tu je prvi put ponikla i najpraktičnije shvaćena ideja o nacionalnom jedinstvu Srba i Hrvata. Tu je ona i danas, posle Srbije, najjače razvijena, i dala je najveće svoje pobornike.
Još u početku smo istakli da Dalmacija ne može u dovoljnoj meri da iskorist svoju bogato razvijenu obali ni maritimski položaj ako ne dođe u jednu političku i ekonomsku celinu s Bosnom, Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom. Iz poslednjeg odeljka se vidi da je priroda njena zemljišta takva da uslovljava jedan veoma oskudan i dosta jednostran privredni život. Od sama stočarstva, vinogradarstva i ribarstva stanovništvo ne može da živi. Njemu je neophodno potrebno da te produkte promeni, i da mesto njih dobije žito koga tako malo daje gola i krševita dalmatanska zemlja. Uzmimo slučaj da Dalmacija dođe u neposrednu ekonomsku vezu s kojom mediteranskom zemljom, na primer Italijom. Dalmacija ne bi mogla u Italiju da izvozi ni svoj zejtin ni svoje vino, jer je pozanto da sve primorske mediteranske zemlje imaju toga u izobilju. Pored toga Dalmacija bi bila strašno skučena i u svom saobraćaju. Ona na prvom mestu ne bi imala svoje pozadine. Bila bi u vezi s jednom zemljom, s kojom nema šta da razmeni, kojoj nema šta da da, i od koje zbog toga ne može ništa ni primiti. U takom položaju Dalmacija bi bila prosto ugušena. Za Dalmaciju je dakle, neophodno potrebno da dođe u političku i ekonomsku zajednicu sa zemljama koje su drukčije prirode no Dalmacija, koje imaju drukčiju prirodnu produkciju, koje su na prvom mestu bogate u cerealijama, i koje mogu biti potrošači dalmatinskih produkata. Takva je na prvom mestu Bosna, i Moravska Srbija. Bosna, koja je oskudna i u vinogradima, mogla bi primiti celo dalmatinsko vino, i dati joj u zamenu žito koje Dalmacija najviše treba. Bosna i Moravska Srbija, u pogledu snabevanja Dalmacije, dolaze na prvo mesto, i zbog toga što su one najbliže, i zbog toga što geografski i etnografski sačinjavaju jednu celinu s Dalmacijom.
U vezi s Bosnom i Srbijom, a oslobođena štetnog uticaja Beča i Pešte, Dalmacija bi postala baza za celokupan pomorski saobraćaj severozapadnog dela Balkanskog Poluostrva. Tada bi se ekonomski preporodile i njene primorske i zagorske oblasti. Preko nje bi prelazio ceo saobraćaj Bosne, zatim posavskih, podrinskih, zapadnomoravskih i limskih oblasti. Mnogobrojne železničke pruge išle bi od dalmatinskih pristaništa za unutrašnjost. Dalmacija bi postala osnova za celokupnu svetsku trgovinu zapadnih srpsko-hrvatskih zemalja. Tu ulogu odredio joj je njen geografski položaj, priroda njena zemljišta, karakter njene obale, i njene prirodne i etnografske veze. I zbog toga svako menjanje tih prilika nanosilo je samo bedu i siromaštvo, i prestavljalo je uvek prirodno nasilje.
Izvor[uredi]
Dedijer, J. 1915. Dalmacija (kratak geografski pregled). Biblioteka „Savremena pitanja” 5. Niš: Državna štamparija Kraljevine Srbije.
|