Далида

Далида Писац: Милан Ракић

Ко печат сам те метнуо на срце,
И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и, по љутом боју,
Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л' ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима
И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј ко увек, царуј према себи,
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква — волео те не би'!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.