ДО ВРАГА!...
До врага с тобом, отровна змијо,
Гајити несам више те рад!
На поље с тобом, љубави горка,
Из срца мога на поље сад!
Узадуд, срце, дрхтање твоје;
Не ћу те више слушати ја!
Не ћу те више, тако ми сунца,
Које ми горе на небу сја!
Доста је било уздаха, суза,
Доста је било лажљива сна!
Озбиљно треба певати саде:
Жена ј', што само кукати зна.
Озбиљно треба певати саде,
Е буран, страшан долази дан,
Што ће потрести дубоки пак'о
И тврдо небо, божији стан.
Узаврео је подјармљен народ,
Тек једна речца, једини миг —
Устаће робље, да стресе с' себе
Душмана црна гвоздени иг!
Настаће виска помамних коња,
И бритких ђорда вијоран звек;
За борбу робља, за борбу правде
Памтиће дугих векова век.
Дрштаће срце прљаве земље,
Као кад вихар ошине трст,
Када се нађе на бојном пољу
Блеђани месец и златни крст.
И ја се кунем животом мојим,
Близу је, браћо, жељени час,
Близу је данак, што ће на борбу —
Крваву борбу позвати вас!
Куцне ли часак освете слатке,
Сви ћемо листом устати, сви!
Нек знаде душман, да није вода
Милоша крв, што у нама ври.
И ја ћу тамо међ вама бити,
Када се свети замете бој,
Нека се једном напије крви
Жеђавни, љути јатаган мој!
Паднем ли тамо на бојном пољу —
Душманском крвљу напојен крин —
Певај ми, добра и стара мати:
Славно ти први погину син!
