Гуске

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симо Матавуљ


Гуске


- Ето Јовановијех гусака у авлији! - повика један дјетић у тријему варошке болнице у Х.

На тај абер десетак што мушкијех што женскијех глава помоли се на прозорима приземног спрата. Бјеше то служинчад.

- Господин Стево! господин Стево! - стадоше викати.

Болнички економ Стево Ражњатовић и уза њ главни болничар Нико Пиштета указаше се на једном горњем прозору.

- Чујемо, чујемо и видимо све! - одговори дебелим гласом економ.

- Платиће онај чије су, не бој се! - дода пискавијем гласом Нико.

Не могу мимоићи ту двојицу а да вам не кажем каква су обличја.

У Ника двије ноге двије шипке, двије руке двије шипке, труп му као у другога човјека стегно, врат му као конац, а глава као кртола; очи му упале, нос и брада шиљасти. Па и зову га Шиљак.

Економа у очи зову Шишо (стога што је шишкаст), а за леђима Гуде, јер не само дебљином, него и турином наликује крмку. Не досиже главом до рамена Шиљку, али би могао плећима заклонити два Шиљка. Трбушине као у фратра, врата задригла, главе као највећа тиква мисирача.

- Е, гледај ти безобразлука! - гунђаше Гуде.

А збиља би гушчи безобразлук - ако ћемо право. Дошетало их читаво јато, па уђоше рахат у "фину" авлију, на онај '"фини" морски пијесак, којим је засута. Иза авлијскијех врата бјеше једна ониска каменица пуна воде. На што та каменица и вода у њој - бог би знао! А гуске као гуске, намирисале воду, па дошетале широком џадом што доводи од вароши к болници. Да речемо истина је да у Х - као и по осталим далматинским варошима - нема живе воде, него се капавица у бунарима чува, као уље; то је истина, ал' то не оправдава гуске, које би требале да знају да то није вода Јованова и да оне не смију улазити у туђу авлију ни кроз отворена врата.

Али њима ни бригеша за све те разлоге, но пошто мало загагорише око каменице, скочи једна на окрајак, пак се по тенану спусти у воду, па загњури и одиже главу - чисто ћејфи.

- Види безобразлука! - чуло се са прозора, а нико да се макне него се сви укочањили.

Кад изађе гуска, друга је замијени, јер двије не могаху једанак стати, оне договорно и складно чекаху реда.

- Да пошљемо по господ'на? - запита Шиљак.

- А што да узнемирујемо господ'на! - рече Гуде.- Сад је тек 8 ура, а ти знаш да он спава до 9 ... Па и не треба га! Видимо сви шта се овдје ради, а д' ако се узвјерује ов'ликим свједоцима! - Глас му је мало дрхтао.

- Ако ћете, ја ћу часком потрчати до пазара к зовнути потештата (кмета). Он је тамо, Сијено купује! - рече онај дјетић што најпрви абер даде.

Слуге промолише добро главе да виде шта ће одлучити господин економ. Он поче важним изгледом да суче брке, али утолико оне двије гуске што се окупаше стадоше шетукати по авлији.

- Бота ми ће сад у купус! - закријешта Шиљак весело.

Ка те ријечи сви погледи слетјеше опет у авлију.

- У купус, у купус! - завика служинчад. Гуске одигоше главе.

- У купус! - викаху с прозора. Оне тек по трећи пут разумјеше, те потекоше весело гачући тамо гдје се иза прошћа зелењаху главице (управо: главурде) купуса. Остале гуске оставише каменицу, па се учас стекоше око купуса.

Гуде поблијеђе, Шиљак се зацрвени.

- Нема ту друге, но 'ватајте их! - викнуше та два главара.

А млађи потекоше као горопадни, те је тутањ стао у тријему као да је војска у кућу јуришала, - боницима на здравље! С капије пак полегушке потрчаше па као јастребови падоше на свој плијен.

У тај исти мах жена једна отвараше прозор на најкрајњој кући у вароши, а најближој болници. Она како чу гакање, лепетање и вику слушчади, досјети се шта је, па, нагло затворивши прозор, пође из одаје.

- Шта је, Милице? Куд хиташ? - запита је домаћин, који се чешљаше.

- Идем да видим је ли Илинка давала што живоме! - одговори она мало збуњена.

Јован - онај исти чије бјеху гуске - не опази то, но пошто се нагледи, натаче црвену капицу, па отиде у другу собу. У тој другој соби бјеше на средини трпеза; двоје нејаке мушке дјеце, као двије јабуке, сједијаху за столом, а пред њима бјеху двије празне здјелице, а филџанић је чекао њега. На дувару бјеше низ икона, пред којима гораше кандило. Јован опрезно скиде капицу да не помрси раздиок на коси, прекрсти се три пута, па очита шапатом "Оче наш". Затијем ижљуби дјецу, па сједе и стаде се шалити и разговарати с њима.

- Шта ради већ та мама са кавом? - рече он пошто је комад чекао, па љутито тресну ногом о таван.

Милица зајапурена и збуњена уђе, па пошто изли дјеци млијеко а њему каву, пође не проговоривши ријечи.

Јован ни то не опази, но пошто посрка каву, припали цигару, па се опет поче шалити с дјечицом.

Оставимо га нека ћејфи, а да видимо шта је с гускама.

Гуде и Шиљак присјетише се на вријеме да није законито што бјеху наумили, те након кратка договора пустише гуске. То је таман било кад је Милица Јованова, са слушкињом Илинком, хтјела да оде до болнице. Оне таман на авлијска врата, а ето ти гусака, једне за другом, гегају се дома. Јадна жена, знајући ћуд домаћинову, потече к њему да забашури што се догодило.

- Ма, чоче, ти зачама сад овдје, а мало прије ти се прешило да излазиш. Ајде, брате, већ су сви дућани поотворани! - рече она веселијим лицем.

- Нека, жено! Коме је преша од мене наћи ће ме и кашње, не бој се! - Па се стаде шалити с њом и задијевати је.

А бјеху лични и тај Јован и Милица. Стаса подједнака, обоје високи, танки у пасу. Он од онијех снажнијех коштуњаваца којима нити би могао шта додати нити им шта одузети. Бјеше смеђе длаке, очију веселијех, бијелијех крупнијех зуба. А ова дуга лица, бујне црне косе и очију. У свему складна и њежна.

Она сједе украј њега и загрли га једном руком. Он зажмирио, па испухаше млазове димова. Најзад узе кључеве од дућана, па отиде.

Тек дође на главни сокак, гдје му је дућан био, срете га опћински стражар, са поруком да га потештат зове.

- А што ћу му? - запита Јован.

- Не знам. Препоручио је да одмах дођете, е је велика потреба од вас! - рече стражар, пак се врну.

- Т'е! биће што око сијена да га посавјетујем! - помисли Јован, па пјевуцајући отиде пут опћинске куће.

Кад ли тамо, осим потештата и тајника, сједи и општински медик др Милетић, а Гуде и Шиљак стоје иза њега.

- Добро јутро! - назва Јован, а лице му се одмах помрачи.

Дежмекасти потештат, госп. Шпиро Кокић, човјек присјед, кукаста носа, облијех искоченијех очију, - он једини одговори кроза зубе: "Бог дао добро".

Доктор, нечесов оглодани дугоња, ћелав а брадат са великијем наочалима на шиљасту носу, пребацио ногу про кољена, па чита "Објавитељ далматински".

Тајник, млађи човјек, жутомањаст, широкијех плећа, са козјом брадом (француском), погурио се за својим столом па пише.

Јован их омјери погледом свијех. Њега нико не погледа, но сви преда се.

- Шта сте ме звали? - поче он.

- Овај - поче начелник, чешкајући се иза уха - оваај, гуске, ти знаш, гуске починиле штету болници, а оваај, речено ти је да их чуваш. Ево видиш, (показујући свједоке), они су били на муци да их изагнају, а овај, појеле купус...

- Ја, бога ми, ништа за то не знам!

- Лијеп изговор! - насмјехну се доктор, не дижући очију с новина. - Знамо ми! Ево ова два свј...

- Лијепи свједоци! - прекиде га Јован поругљиво.

- Молим, молим! - доктор ће одигавши обрве.

- Пс! мир! - рече тајник.

- Пскај дома, пасји скоте! - рече Јован, а крв му појури у лице.

Настаде велика тишина, само што је перо тајниково љутито шкрипало.

- Дакле, оваај, - поче г. начелник! - ти признајеш да су твоје гуске ушле у болничку авлију и учиниле потрицу, а?

- Ја не признајем, нити знам за ту потрицу, док испитам, па ћу вам одговорити...

- Оваке се ствари одмах рјешавају, - примијети тајник.

- Да, оваке се ствари одмах рјешавају - понови начелник.

- Еле, шта ћете са мном? Хоћете ли ме мушкетати или објесити? ... Тршавајте, јер ја не могу дангубити! - рече Јован поругљиво.

- Да платиш, овај, пет фиорина глобе у болничку касу! - рече потештат.

- Ево, овај, пет фиорина. Д'ако не пропанем стога! - рече Јован, па, бацивши петицу на сто, изађе, треснувши вратима за собом.

- Пасји скоти! - мрмљаше он... - А она кучка моја знала је за то. Стога ти она јутрос ушепртљила - и хтједе дома, ал' опази да га гледају многи горе како рано излази из општине, а у исти мах видје пред својим дућаном гомилу муштерија, те он право к њима.

- 'Бро јутро, газда Јово! Камо те јутрос! - дочеше они.

Човјек даде вољу за невољу, па се стаде разговарати с њима, отвори врата и ћепенак, и поче пазарити. А како је био талишан дан, те пазарио лијепо, срџба му, мало по мало, утоли. А како пазарнијем даном није дома обједивао, него му доношаху јело у дућан, то он и заборави.

Међутијем се догађај разгласи по вароши, те варошани, - особито женске - прихватише оно што је Јован и заборавио. Намах се цијело мјесто подијели у два табора; неки уз начелника и доктора, а неки уз Јована. "Толомаши" (присташе општинске) навезоше на своју. "Народњаци" (Јовановци) брањаху своју поглавицу. Ријечи падаху, бога ми, крупне, с једне и с друге стране.

- Дусо моја, - рекла је јавно дебела шјора Бепа, жена порезног пријемника, - дусо моја, гушке изиле купуш; гушке потрцале гори, па раниле више болесника.

А Јака Сабичићева, кума Јованова, изгрдила је масним ријечима шјору Бепу. "Како ће гуске ранити болеснике, лацманкуљо једна. Гуске су ушле само у авлију, јер су нашле отворена врата, - а ко зна јесу ли и улазиле!"

И, бога ми, их је било који су сумњали да ли је и било потрице, него је то све удесио доктор, који мрзијаше Јована што је противан био његову избору. А онај скоровечерњак надути, онај потештат, тобожњи Талијанац, а не умије ни бекнути талијански, он да повољи медику и "пјегатима" (чиновницима) учинио би свашта.

Тако се говорило у Јованову табору. А лацмани и њихови присташе грђаху дивљаке којима ништа свето није, ни болница, но кидишу и њој.

Тако се ширила свађа, а Јован није ништа знао за то.

Кад сунце наже, те пазарлије разметнуше трагове, Јован отиде кући.

- Шта ти је, Милице, забога! - запита он жену која се ценаше од плача. Она не мога одговорити. Човјек, помишљајући на зло, отрча у кухињу, кад ли и Илинка сузе рони.

- Шта је, дијете... Шта се догодило. Говори, ради бога!

- Гу-у-у-ске! - одговори Илинка, млада, једра дјевојчица из Книнског Поља родом.

- С врагом гуске, кад није што друго! - рече он, па намакавши капицу на очи, а туривши руке за леђа, отшета у авлију. Шетајући, устави се баш пред гускама, које лежаху замишљене.

- Гле, нијесу све! - рече он, чим их видје.

- А, Илинка!

-Ој!

- А камо девета гуска?

Дјевојка истрча, отрије сузе, па их преброји гласно.

- Не знам, господине, бога ми. Излазиле нијесу из авлије пошто дођоше!

- Одиста нијесу излазиле?

-Не, живота ми!

- Трчи у болницу, па питај камо ми гуска! Илинка отрчи па се домало врати.

- Поћераше ме - вели - и опсоваше, а онамо намигују једно на друго и потсмијевају се.

Јован право отолен у општину. Нађе стражара гдје куња на клупи.

- Одмах хајде по господина, и одмах нек иде амо!

Стражар, ознебушен, престрављен, отиде. Јован стаде шетати наглим корацима по тријему.

- Шта је, забога, оваај... - поче г. Шпиро и пружи руку Јовану.

- Молим вас, 'ајдемо у судницу.

- Ја сам платио глобу, без ријечи, - јесам ли?

- Оваај...

- А болничке слуге украле моју гуску ... разумјете ли, украли...

- Украли!! - припита начелник чешкајући се објема рукама. Како га Јован зачудио, није ни капе скинуо, нити се од сијена очистио, него му по гуњу и кружату сламке и пљева.

- Да, да, украли ми једну гуску... Ја и моји домаћи заклећемо се да гуске нијесу излазиле од јутрос из наше авлије. Дакле гуску су докторови момци украли, - рече Јован и лупи шаком о сто.

Ђаво не даде ономе жутку тајнику да мучи, но промрмља, као из шале кроза зубе:

- Па узели момци једну гуску за свој труд!

- Па узели момци једну гуску за свој труд! - понови од ријечи до ријечи потештат, који је у свакој прилици био као прости одзив тајников.

- А, тако се суди, шјор потештате!!-викну Јован иза свијех машица. - Тако ли се суди. Лацманима пеђу, а нама лактом... Видјећемо, видјети, светога ми Јована...

- Па дела... Учини све што можеш... Излази! - раздрије се потештат.

И то се брзо разгласи. То би као уље на пламен. Говорка се да ће чета војника стићи у варош Х јер је судац извијестио старију власт да би мјештани могли доћи и до руке.

Сачувај, боже, да се то обистини. Јован је тужио начелника намјесништву. Ко зна, може бити да ће и до цара стићи та давија. Како ће се пак свршити тај несретни догађај, - о томе ћете, сигурно, у новинама читати.

У Шибенику, фебруара, 1886.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 112 година.