Rani majka Ružicu devojku,
'ranila je i od'ranila je,
po lepoti da je lepše nema,
po visini da je višlje nema,
po 'itrini da joj ravne nema. 5
To se čudo nadaleko čulo,
njoj dolaze mnogi prosioci,
svi je prose, niko je ne nosi,
jer je majka nikomu ne daje.
To dočuo mlađani junače 10
Jug-Bogdanov sine Veseline
i on prosi Ružicu devojku,
al' je majka i njemu ne daje.
Mnogo tuži mladi Veseline,
bol boluje, nikom ne kazuje, 15
već načini čudo neviđeno:
pusti kose do zemljice crne,
ne šiša se za godinu dana,
ni’ se šiša, ni' on umi lice.
A kad nasta druga godinica, 20
on obuče žensko odijelo,
pa sadelja gusle javorove,
ode gudet od grada do grada;
nazvaše ga Gugutka devojka.
Tako traje još godinu dana. 25
Ode priča od usta do usta,
dok ne dođe do Ružini dvori.
A kad čula Ružičina majka,
prati slugu gradu na kapije,
da dovede Gugutku devojku, 30
da joj gudi po belome dvoru
i veseli Ružicu devojku.
A kad čula Gugutka devojka,
brzo ode u Ružine dvore,
pa udara u strune bijele, 35
celi dvori od pesama zveče.
A kad bilo noću, u ponoći,
prikrade se Gugutka devojka,
te obljubi Ružicu devojku.
Ljuto cvili Ružica devojka: 40
„Bog ubio moju staru majku,
što dovede Gugutku devojku,
da joj dvore pesmom razgovara.
Ovo nije mlada prosjakinja,
već ovo je Jugov sin Veselin, 45
e da bog da, moj suđeni vojno.”
Pevač, mesto zapisa i napomena
Arhiv SANU (Etnografska zbirka br. 48). Pesmu pevao Aleksa Ćirić iz D. Adrovca.
Reference
Izvor
Dragoslav Antonijević, Aleksinačko pomoravlje, Srpski etnografski zbornik - Život i običaji narodni, knj. 35., Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1971., str. 236-237.
