Мајка шћерцу у кафазу пита:
»За кога ћеш, моја шћери драга?
Проси тебе хаћим и кадија
И спахија из беглук-тимара
И муктија из новог конака 5
И проси те паша харачлија.«
Тадај шћерка мајци одговара:
»Не ћу, мајко, тога ниједнога.
Ја сам чула од милога баба,
Кад сам била од седам година: 10
На спахију плаче сиротиња,
У муктије највише ђунаха,
Арачлија, зулум-зулумчија,
Још да није у гори хајдука,
Савез’о би у мајке јединка, 15
А земља се моли од Алаха:
Не дај Боже гроба ни мезара,
Ђе ће лећи хаћим и кадија,
Ни турбета рад оног свијета,
Јер је тешко земљи одржати«.20
