Грјешник и његов ортак ђаво

Побратими се некакав безумни човјек с ђаволом, да више на ови свијет стече, те га ђаво (да га анатема) вазда учио да зло чини, и вазда му помагао да ласније и боље посао сврши; но Бог милостиви (да му је за славу) како но не плаћа сваке суботе него кад је њему драго, дође вријеме да га суд ухвати, те га осуди на вјешала; но кад су га вјешали повиче: стан'те мало, ја имам једнога ортака који ако буде прави побратим не ће бити далеко од мене. А ђаво му пришапти: не бој се, побратиме! ево мене код тебе, ако те и припну на вјешала, не ћеш умријети. Онда се он пушта, те га почну потезати на више, а један га чека на више с личином, па завиче: побратиме болан! видиш ли што од мене раде? и видиш ли овога више мене? У то намакне му они личину на грло те му испане душа, а ђаво му је одмах уграби, па га упита: кажи ми, побратиме! душе ти, кад ти ставише личину на грло, и кад умираше, виђе ли ишта? — Ништа друго — одговори му — него пунану једну крошњу све старијех опанака. А ђаво му рече: е мој побратиме! све сам ја оне опанке раздрьо доклен сам те на вјешалима видио.

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 4–5.