Груица дијете и силан Асан-Ага

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Груица дијете и силан Асан-Ага

(Из Драгачева)

Рано рани Туркиња девојка,
Рано рани за гору на воду,
Да донесе студене водице,
И умије своје бело лице.
Када дође на воду студену, 5
Ту бијаху тридесет хајдука,
И свих тридест допанули рана,
Осим једно голобрадо дете,
По имену Новаковић Грујо.
Кад то виђе Туркиња девојка,
Препаде се жалосна јој мајка,
Плећи даде бијежати стаде,
Ал' недаде бежати јој Грујо,
Већ поскочи на ноге лагане,
Ухвати је за бијелу руку,
Па је поче Богом сестримити:
„Богом сестро Туркиња девојко!
„Ти нас немој данас проказати
„Код твог брата силног Асан-Аге,
„Јер смо грдних допанули рана.“
Па се маши руком у џепове,
Те извади стотину дуката,
Па их даде Туркињи девојци.
Ал' да видиш Туркињу девојку,
Она нехте ни до двора доћи,
Већ повика из грла бијела,
Те дозива силан Асаaн-Агу:
„О мој брате силан Асан-Ага!
„Хајде брате за гору зелену,
„Баш на воду под зелену јелу,
„Ту ћеш наћи тридесет хајдука,
„Свих тридесет допанули рана,
„Осим једно голобрадо дете,
„Баш канда је Новаковић Грујо,
„И њега ћеш лако ухватити.“
Кад то зачу силан Асан-Ага,
Он пoскочи од земље на ноге,
Те припаса свијетло оружје,
И поведе тридесет Турака,
Па ходоше за гору, на воду,
Баш на воду, под зелену јелу.
Ал' да видиш Новаковић Груја,
Он узима рањене хајдуке,
Те их сакри у зелене јеле.
Када дође силан Асан-Ага,
И доведе тридесет Турака,
Око воде редом посједаше,
Па легоше санка боравити,
Стражу чува, Туркиња девојка.
Кад то виђе Груица дијете,
Скиде капу у десницу руку,
Пак се вуче од јеле до јеле,
Док не дође до најкрајње јеле,
Где бијаше Туркиња девојка,
Па је младу ухвати за руку,
А марамом савеза јој уста,
Одведе је Старини Новаку,
Па се врати опет међу Турке,
Голу сабљу носи у рукама,
Када дође до воде студене!
Он потеже сабљу од појаса.
Те посјече тридесет Турака,
Када дође силном Асан-Аги,
Ту је њему лоша срећа била,
Опази га силан Асан-Ага,
Па поскочи од земље на ноге,
Хватише се у кости јуначке,
Носише се три-четири сата,
Док се Грујо врло уморио,
И њега су пјене попануле,
Попануле беле и крваве,
А Турчин се јаком озноио.
Кад то виђе Старина Новаче,
Он дохвати бистра џевердана,
Па га љуби с' обадвије стране;
„Џевердане моје добро старо!
„Немој мене с' ватром преварити,
„За око те ни молиги нећу.“
Па он гађа силног Асан-Агу ,
Пуче пушка не остала пуста,
Те погоди силног Асан-Агу,
На добро га место погодио,
Међу пуца, где му срце куца,
Кад то виђе Груица дијете,
Уплаши се весела му мајка,
Јер мисљаше њега неко гађа,
Па потеже силног Асан-Агу,
Посади га у траву на главу,
Па дохвати сабљу окрњчину,
Те му русу одсијече главу.
За тим ходе, међу своје друштво,
Па ухвати Туркињу девојку,
Те јој обе одсијече руке,
И провуче кроз бијеле дојке,
Па јој вако проговара Грујо:
„Ето сада Туркиња девојко!
„Па ти иди бијеломе двору,
„Те се хвали брату Асан-Аги,
„Што си јутрос млада задобила,
„Од Груице Новаковог сина.“

Записао: Милан Ђ. Станић
Певач:
Записано у Драгачеву

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 21-25, № 2