Грифос

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Бојић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Грифос
Писац: Милутин Бојић



Грифос



Tи, црвена жено, с очима од ватре,

Страсна као море, разблудна кô змија,

Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,

И сиктању твоме мој грч бола прија.


Одлази, о страсна царице сатира,

И сажежи косе и разгубај усне,

И разлупај мрамор нимфијских кумира,

И рашчупај недра крв на њих да пљусне.


Дубоко у мене зарила си нокте.

Ја у дивљем вриску чупам своје прси,

Гризем сама себе и јаучем док те

Осећам где пијеш моје мушке рси.


Измрвљен и крвав, а пијан од злости,

Ја осећам: понор очију ме гута,

А твој луди танац прожима ми кости,

Твој ниобски осмех мозак ми полута.


Целовом би једним спржила ме цела,

Испила сву младост и дрхтање сока,

Док би твоја дојка ледена и бела

Голицала гробље мог спрженог ока.


Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,

Смрвљену до смрти засуо те блатом,

На надгробној твојој урезао плочи

Грифоса праћена керувимским јатом;


Великом и страшном клетвом из дубина

Мртву бих те клео луд од очајања,

Пио бих у болу и, пијан од вина,

Јецао у поноћ песму покајања;


Луче нове вере хтео бих да дижем

За векове нове кô знак васкрсења,

Ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,

Ја, сулуди Јуда палог поколења;


Апостолским звуком симфоније једне

Певао бих химну што умрле буди,

Али... моје усне за уснама жедне,

А измрвљен мозак тражи смрт у блуди:


Дршћући те грлим руком што сва пече,

Пропињу се теби испуцале усне,

Душа хоће вечност пољупцем да рече,

А крв у кап једну стопи се и згусне.


Авај, сфинксе врели пожудних усана,

Ти си луди демон, што љубећи дави,

Ти си врело подне мог блиставог дана,

Орао што жртву диже и крвави.


1911


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.