Гринчевић Осман и браћа Вукчевићи

0001 Чета се мала подизала
0002 Од Спужа града бијелога,
0003 Чета мала, двадест и пет другах,
0004 Пред њоме су до два побратима,
0005 Једно је Гринчевић Османе,
0006 Друго је Ракочевић Вуко,
0007 Хојде чета Косовијем Лугом.
0008 Но да рече Гринчевић Османе:
0009 "Мио побре, Ракочевић-Вуче,
0010 "Куда ћемо с четом обрнути?
0011 "Али ћемо пољу Једношкоме,
0012 "Али ћемо у Команску Жупу?"
0013 Но му Вуче ријеч говорио:
0014 "Не смијемо у Команску Жупу,
0015 "Тамо Вука од Бандића кажу,
0016 "Вазда чува стражу од Турака;
0017 "Не смијемо пољу Једношкоме
0018 "Од крваве браће Вукчевића;
0019 "Да идемо у малу Загреду,
0020 "Да чекамо на просо ђевојке,
0021 "Нећемо ли поробит’ влахиње."
0022 Па с’ ондоле бјеху подигнули,
0023 Ту дођоше на воду Студенац,
0024 Те се ладне воде напојили.
0025 Туде Осман ћесу заборави.
0026 Па ојдоше у малу Загреду,
0027 Западоше Турци влахињама.
0028 Када сјутра дан и зора дође,
0029 Изљегоше браћа Вукчевићи,
0030 На водопој овце дојавише,
0031 А ојдоше на воду Студенац.
0032 Кад погледа Вуксанов Живаљу,
0033 Али ћеса Гринчевић-Османа,
0034 Тек је виђе, одма је познада,
0035 А Живаљу брату говорио:
0036 "Ево ћеса Гринчевић-Османа,
0037 "Ево Туре с четом у Загреду,
0038 "Но потрчи селу Загарачу
0039 "А пред цркву светога Јована,
0040 "ту ћеш браћу на искупу наћи,
0041 "Те доведи стотину јунаках,
0042 "Па педесет пошљи у Сушицу,
0043 "А педесет доведи преко Гарча."
0044 Он потрча селу Загарачу,
0045 И ту браћу на искупу нађе,
0046 Све им што је и како је каже.
0047 Али скочи стотина јунаках,
0048 Потрчаше млади Црногорци
0049 Како мрки од планине вуци,
0050 Педесет их ојдоше Богети,
0051 А педесет поведе Живаљу.
0052 Живаљ пође Владовијем Дубом,
0053 А Богета Косовијем Лугом.
0054 Мало било, ништа не стануло,
0055 Пуче пушка од Гарча планине,
0056 Пуче пушка, а јунаци вичу,
0057 Али Турску чету угледаше,
0058 Са Турцима џанак заметнуше,
0059 Ћерају их низ Плато камено’;
0060 Од Загреде до воде Сушице
0061 Посјекоше двадест и четири,
0062 А утече Ракочевић Вуче,
0063 Он утече Лугом Косовијем,
0064 Ма ни њега пуштит’ не хоћаху,
0065 Но не хоте посјећ’ хришћанина.
0066 А кад Вуче на Прасквицу дође,
0067 Те се града близу примакнуо,
0068 Он узео два станца камена,
0069 Два камена на оба рамена,
0070 Понесе их на хар капетану.
0071 Но га сјетно пита капетане:
0072 "Што би, Вуче, камо ти дружина?"
0073 А Вуко му таде бесједио,
0074 "Кам да ти је, спушки капетане!
0075 "А на мјесто све моје дружине,
0076 "Нако ови два станца камена,
0077 "Посјекоше Турке Црногорци."
0078 То је било, а Боже, помози!