Грех Ђуре Даничића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Грех Ђуре Даничића

Болан лежи Даничићу Ђура
ни умире ни му боље бива;
кроз кости му трава проклијала,
а кроз уши мује пролатиле.
Питала га остарела мајка: 5
„Сине Ђуро, што си сагрешио?
веће има девет годин дана
ни умиреш, ни ти боље бива.
Кажи мајке што си сагрешио?“
„Кад ме питаш, право да ти кажем: 10
ја сам, мајке, три греха згрешио.
Имао сам девет миле куме.
све сам девет куме обљубио.“
„То се, сине, у грех не писује.
Кажи мајке друго сагрешење.“ 15
„Ја сам, мајке, на Ђурђева дана
запалио до девет појате;
изгореше појате с јаганци.“
„То ј’ згрешење, али не толико.
Кажи, сине, треће сагрешење.“ 20
„Ја пораних рано у суботу,
а на ону цркву Грачаницу.
Две су жене на крштење дошле;
Свака држи дете у наручје,
па ме, мајке, обе окумише. 25
Једна беше сирота кришћанка,
друга беше богата Латинка.
Тај што беше сирота кришћанка,
њојно чедо мушко дете беше,
на вр главу златну длаку има, 30
то му пише, мајке, да царује.
Тај што беше богата Латинка,
њојно чедо женско дете беше.
Златну дпаку Латинка видела,
па овако мене говорила: 35
'О мој куме Даничићу Ђуро,
ти да оћеш децу да промениш,
дала би ти од злата кошуљу
која није брдом уведена,
нит’ разбојем она наткавана, 40
већ гу везло тријес девојака —
на све тријес очи испаднуле
док кошуљу златну навезале’.
Ја сам вој се тврдо заклињао
да ћу њину децу да променим, 45
заклиња се у јединца сина,
у јединца нејакога Јову.
Ако ли им децу не променим,
да испечем нејакога Јову,
да испечем па да га изедем. 50
Тад ме кума богато дарила
и даде ми од злата кошуљу.
Па си појдо кроз гору зелену.
Блаји, трчи, једно вакло јагње
наоколо нигде никог нема, 55
а ја сиђо од коња на земљу
па уватим оно вакло јагње
испечем га па га и изедем.
Само оста једна десна плећка.
Ја гу метнем у десна бисага. 60
Кад сам дошо у својега дома,
кука, плаче моја верна љуба:
’Имали смо једног милог сина
по имену нејакога Јову,
али то се богу не свиђаше, — 65
претвори га једно вакло јагње,
па побеже у гору зелену.
Јури трчи јагње по горице
као дете с децу по сокаци.’
Њој сам тада, мајке, говорио: 70
’Туј је дете с децу по сокаци.
Ајд’ идемо кући да једемо,
па после ће Јову да тражимо.
Имам нешто печенога меса.
Пружи руку у десна бисага 75
да ту има једна десна плећка.’
Кад извади, није десна плећка,
но је десна рука од Јована.“
„Туј си, синко, много сагрешио.
Још да лежиш девет годин’ дана 80
и тад да се са душом растанеш.
Црна земља тебе не примала.“
Кад измину девет годин’ дана,
тад је душу Ђура испуштио.
У црну га земљу саранише, 85
ал’ га земља сама избацила.
Најпосле га звери растргнуле.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 610-611.
  • Момчило Златановић: Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987., стр. 24-26.