Грађанска врлина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Грађанска врлина
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Строг и узвишен преда ме је стао,
Оружан мачем и гранчицом крина...
Ах, познајем га, и пре сам га знао,
Са светла ума, правде и врлина.
Сталан кô стена, мудар као змија,
Он чува народ и брани слободу,
Чело му ведро, а поглед му сија
Кô јасна звезда на небеском своду
Он тиранина мачем повргава,
Он белим крином роба увенчава.

У мудром збору народних отаца
Разговор његов пристојно жубори;
Да, он је једнак и кад клетве баца,
И када речи благослова збори.
Он правду штити а неправду гони,
И срца има спрам бола и туге,
Он теши оног који сузе рони,
Јер су му равна господа и слуге.
А душман ако народу му прети,
Са мачем уме за народ умрети.

Ја га познајем пре много столећа,
Од како служи правди и врлини,
У дворанама државничких већа,
У древној Троји, Риму и Атини.
Видео сам га у мору пламеном,
Што горду Москву у пепео створи:
Он беше већи у пламену њеном,
Но цар велики са којим се бори.
Његове трубе само успех звоне
Под заставама Марса и Белоне!

Он младост пази. И дарове неба
Очински нежно у душу јој сади,
Одважност лава и чистоћу Феба,
Украсе сјајне у грађана млади',
Речју и делом он увек предњачи
У светој служби отаџбине своје;
Речју их крепи, а делом јуначи,
У страшне дане да одважно стоје
Бранећи народ и његова права,
Кад бура бесни и кад игра глава.

Сутон се хвата... И нејасне сени
У танкој магли скривају се редом.
А он је тихо приступио меки,
Но туга беше на лицу му бледом.
Он никад није тако тужан био,
И нашто брига и бледоћа ова?
Ах, ја сам видô, макар да је крио,
Траг на рукама од хладних окова:
Изроди нек се тога знака стиде,
Он, нема сумње, из Србије иде!

9. октобар 1886.

Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Лирско песништво, страна 288-289, Вук Караџић, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.