Građanska vrlina
| Građanska vrlina Pisac: Vojislav Ilić |
Strog i uzvišen preda me je stao,
Oružan mačem i grančicom krina...
Ah, poznajem ga, i pre sam ga znao,
Sa svetla uma, pravde i vrlina.
Stalan kô stena, mudar kao zmija,
On čuva narod i brani slobodu,
Čelo mu vedro, a pogled mu sija
Kô jasna zvezda na nebeskom svodu
On tiranina mačem povrgava,
On belim krinom roba uvenčava.
U mudrom zboru narodnih otaca
Razgovor njegov pristojno žubori;
Da, on je jednak i kad kletve baca,
I kada reči blagoslova zbori.
On pravdu štiti a nepravdu goni,
I srca ima spram bola i tuge,
On teši onog koji suze roni,
Jer su mu ravna gospoda i sluge.
A dušman ako narodu mu preti,
Sa mačem ume za narod umreti.
Ja ga poznajem pre mnogo stoleća,
Od kako služi pravdi i vrlini,
U dvoranama državničkih veća,
U drevnoj Troji, Rimu i Atini.
Video sam ga u moru plamenom,
Što gordu Moskvu u pepeo stvori:
On beše veći u plamenu njenom,
No car veliki sa kojim se bori.
Njegove trube samo uspeh zvone
Pod zastavama Marsa i Belone!
On mladost pazi. I darove neba
Očinski nežno u dušu joj sadi,
Odvažnost lava i čistoću Feba,
Ukrase sjajne u građana mladi',
Rečju i delom on uvek prednjači
U svetoj službi otadžbine svoje;
Rečju ih krepi, a delom junači,
U strašne dane da odvažno stoje
Braneći narod i njegova prava,
Kad bura besni i kad igra glava.
Suton se hvata... I nejasne seni
U tankoj magli skrivaju se redom.
A on je tiho pristupio meki,
No tuga beše na licu mu bledom.
On nikad nije tako tužan bio,
I našto briga i bledoća ova?
Ah, ja sam vidô, makar da je krio,
Trag na rukama od hladnih okova:
Izrodi nek se toga znaka stide,
On, nema sumnje, iz Srbije ide!
9. oktobar 1886.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 288-289, Vuk Karadžić, Beograd.
|